Милка Равногорка

У СПОМЕН

Милка Баковић Радосављевић (1915-1999)

Пише: Милица КЕРКЕЗ БАКОВИЋ

 

Трећег дана Божића, на Светог првомученика и архиђакона Стефана (9. јануара 1999), случајно или не, на дан породичне крсне славе, завршио се овоземаљски живот Милке Баковић-Радосављевић. Судбина је хтела да се њен физички одлазак догоди у време њеног поновног духовног рођења. „Мемоари једне равногорке“ (Крагујевац, Погледи, 1998) највреднији су споменик њеној упокојеној души.

Рођена је 13. јула 1915. године у Бресници код Чачка, од оца Михаила и мајке Ангелине. Рано је остала без оца, солунског борца, тако да је васпитавана у патријархалном и националном духу деде Јована Баковића. Основну школу завршила је у родном селу, нижу гимназију у Чачку, а учитељску школу у Крагујевцу 1936. године. Те исте године, по одлуци Министарства просвете послата је да ради као учитељица у Хан Пијесак. Непосредно пред Други светски рат (1940) премештена је на службу у Доњу Горевницу код Чачка и ту је затиче април 1941. године. Већ у августу ступа у Равногорски покрет и прикључује се Југословенској војсци у отаxбини под командом Драже Михаиловића.

Као борац са пушком у руци учествовала је у нападу на Немце за ослобођење Чачка крајем септембра исте године и од тада почиње њена бурна ратна и послератна биографија коју је она детаљно описала у књизи „Комунисти и нацифашисти – они су исти“ (Милвоки, 1983).

„…Мемоари Милке равногорке сведочанство су о трагици целе једне генерације чији је једини ћгрехћ, најчешће, у томе што су изнад свега волели род и отаxбину. Тек данас, после педесет година од четничког пострадања, као на длану видимо и схватамо смисао њиховог жртвовања, добро разумевајући чежњу за јединством нашег народа. Сада се тек види да њихова жртва није била узалудна, да ће увек имати ко да их разуме и да је њихов пут, у ствари, за истинске Србе – једини могући…“, констатује Владимир Јагличић, рецензент првог српског издања ове књиге.

Бог је хтео да Милка Баковић преживи босанску и дугогодишњу Пожаревачку голготу, и да се нађе у слободном свету. У Сједињене Америчке Државе отишла је 1964. године. Најзад, имала је слободу, али не и отаxбину, имала је кућу, али не и завичај, имала је пријатеље, али не и рођаке, имала је удобну старост, али не и младост и своје сопствено потомство… Таквих људи, расељених, усамљених, а често и заборављених, на жалост, много је у српском народу.

Ипак, сеобе су јаче од смрти. Увек доследна себи, свом националном и идеолошком опредељењу, активно је радила у емигрантским круговима сведочећи и декласирајући комунистичке лажи и обмане о грађанском рату у Србији.

Од 1984. године успешно је уређивала часопис „Српска равногорска мисао“. Библиографија о њој је прилично обимна. Заузима значајно место у књигама „Србија и Равна Гора“ (1991) Драгана М. Сотировића и Бранка М. Јовановића, „Равногорци“ (1992) и „Разговори у порти под записом“ (1995) Слободана Ћировића, „Равногорци говоре“ (1996) Антонија Ђурића, „Доња Горевница“ (1996) Милољуба С. Пантовића и Радула Марковића, „Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1000 слика“ (1998) Милослава Самарxића… Такође, о њеном животу и раду писали су својевремено и бројни листови, између осталих: „Погледи“, „Интервју“, „Новине сербске“, „Чачанско огледало“, „Политика експрес“, „Чачански глас“, „Книна“, НИН…

„…Више никог нема да посведочи о погибији Јована Дерока, размишљању Драгише Васића 1945. године, Дражином говору просветним радницима поводом одласка Павла Ђуришића…“, носталгично записује уредништво „Погледа“ у бројним обавештењима о овим мемоарима, који неспорно, чине својеврсну архивску грађу и мењају друштвеу историју Срба.

На жалост, нема више ни Милке Баковић. Преселила се у вечност. Њени земни остаци почивају на српском гробљу крај Нове Грачанице у далеком Милвокију, поред мужа Радоја Радосављевића.

„На гробљу ће изнићи цвијеће/за далеко неко покољење“, речи су мудрог владике Данила у „Горском вијенцу“ Петра Петровића Његоша, а „Мемоари једне равногорке“ најлепши су букет цвећа – венац славе и части једног новог поколења које се с њом с тугом опрашта, с вером у Бога, за Краља и Отаxбину!

Нека јој је слава, хвала и вечан помен у Царству небеском!

У Чачку, на дан Светог Василија Великог

 

(БРОЈ 223, 1. фебруар 1999)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *