Муслимани у четницима (1-3)

Муслимани у четницима (1)

ЧИЧА ЈЕ ВОЛЕО ФЕХИМА

Уочи Другог светског рата једна струја југословенских муслимана нагињала је Хрватима и она ће потом подржати НДХ. Друга струја, која је била мања, али не и малобројна, а коју је махом чинило образованије муслиманско становништво, добро је памтила своје српско име и зато је 1941. ступила у четничке редове. У наредних неколико бројева “Погледи“ ће преносити делове књиге СПОМЕНИЦА “БРАТСТВА“ 1954-1974, коју је 1974. године у Торонту, Канада, приредио и објавио Алија С. Коњхоџић

 

Алија Коњхоџић и принц Андреј Карађорђевић

Алија Коњхоџић и принц Андреј Карађорђевић

АНТРФИЛЕ:

БИОГРАФСКИ ЗАПИСИ АЛИЈЕ КОЊХОџИЋА

Утисци и запажања о људима и догађајима из детињства и ране младости остају у сећању неокрњени, вечито живи, а често су и путоказ кроз живот. Породица и место рођења, као и средина у којој се човек родио и растао, имају такође пресудан утицај на формирање људског карактера, што ће се из ових мојих кратких излагања, уместо биографије, о моме животу и национално-политичком раду јасно видети.

Породица – Рођен сам у Љубушком, Херцеговина, 4. фебруара 1899. године, од оца Сулејмана и мајке Умије, рођене Махић. Отац иако самоук, у заједници са мојим амиџом Адемагом, стекао је као трговац леп углед и био веома друштвен човек. Мајка је била необично мирна и сентиментална жена. Њезину суптилну душу испуњавала је свакодневна брига о брату Салиху и мени, и о сестрама Ајиши и Фатими. Умрла је рано, али је доживела срећу да види Салиха као зрелог човека и дипломираног правника. Моја стрина Зејна, била је рођена у Никшићу, од породице Биједић. Када је Никшић, одлуком Берлинског конгреса од 1878. године, припао Црној Гори, избегла је у Мостар, где је упознала мог амиџу и удала се за њега. Са неком болном сетом сатима је знала да нам прича о свом родном крају и о обичајима у Црној Гори. Њезин син, јединац, Мустафа био је мој вршњак.

У таквој породичној средини родио сам се и провео прве године детињства. Отац је био интимни сарадник Али-бега Фирдуса, који се преселио из Дувна у Љубушки и одатле водио борбу за автономију Босне и Херцеговине. Били смо и комшије; често му је бабо, по мени, слао као хедију уловљеног зеца. Мој блиски рођак Ђулага Вуковац (мајке су нам рођене сестре) из Учитељске школе у Мостару пребегао је 1910 године у Србију. О његовом бекству много се тада говорило не само у Љубушком већ и целој Босни и Херцеговини. Тада нисам могао у потпуности да схватим овај његов подвиг. Тек касније, када сам дошао у Сарајево, и почео да се дружим са српском револуционарном омладином, било ми је јасно да је то учинио као српски националиста и противник црно-жуте аждаје, која је једнако мрзела и уништавала и православне и муслимане.

Љубишки, место рођења – Љубишки је по броју становника највећи срез у Босни и Херцеговини. Становници су скоро 95% католичке вере, док су у самом граду живели већином муслимани и свега четири српске породице: Ћук, Црногорац, Мрмак и Витковић. Старешину породице Витковић пок. Василију, после грозних мучења и чупања браде убили су усташи за време Другог светског рата. Односи између православних и муслимана били су више него пријатељски. Нешто их је везивало, нека потајна стрепња од охоле и непријатељске католичке већине, која је кроз уста својих фратара кова Солде, Микулића и других из језуитског гнезда са Хумца, испољавала најексклузивнији хрватски национализам и прозелитизам католичке цркве.

У непосредној близини Љубушког је место Витина, чувено по беговској кући Капетановића, која је дала неколико интелектуалаца и била позната не само у Љубушком већ и ван граница Босне и Херцеговине, нарочито о књижевном раду Мехмед-бега Капетановића. Овај оџаковић и национално свесни Србим муслиманске вере српски је радио и осећао. Као Вуков следбеник прикупљао је народно благо – песме, приче и изреке и то објавио у своме знаменитом делу “Народно благо“. Ово своје дело издао је 1887. године и штампао ћирилицом, што најбоље илуструје његово српско осећање, и то у времену када је српска свест код широких муслиманских маса била дубоко запретена.

Све ово заједно одгој у породици, средина града Љубушког, католичка већина у овом срезу, Витина са Капетановићима, комшија Али-бег Фирдус, национално опредељени брат Салих и Ђулага Буковац, све је имало позитивног утицаја на моје национално опредељење и формирање мог карактера. Истодобно у мени је све то спонтано изазивало и отпор против “липе вире“. Фратри из самостана са Хумца, недалеко од Љубушког и Широког брега, били су носиоци верске нетрпељивости. Њихова је велика одговорност да је срез Љ  убушки у оба светска рата дао највеће усташке кољаче и убице, као што су били Лубурић, Артуковић и други. Већ тада сам подсвесно осећао да су Хрвати, као измећари Аустро-Угарске монархије, наши заклети непријатељи, да им је намера била да ове две српске покрајине, Босну и Херцеговину, одвоје од слободних српских држава Србије и Црне Горе и да их припоје апостолској монархији, а нас муслимане да што више отуђе од наше једнокрвне браће Срба православних, и коначно, да нас преведу на католичанство.

Таква психоза и нетрпељивост између католичке већине и православно-муслиманске мањине у срезу Љубушком много су утицали на моје касније национално формирање.

 

Дража са муслиманским првацима у Семберији око 1. октобра 1944. године

Дража са муслиманским првацима у Семберији око 1. октобра 1944. године

Муслимански четници постројени док их обилазе Дража и амерички пуковник Мекдауел

Муслимански четници постројени док их обилазе Дража и амерички пуковник Мекдауел

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

Слабо обавештени и неупућени често пута су у току Другог светског рата питали: да ли у коме проценту муслимани у Босни и Херцеговини узимају учешћа у борби против окупатора, усташа и комуниста; да ли има муслимана у четничким јединицама под командом Драже Михаиловића. Ово питање с времена на време понавља и у круговима српске емиграције. Није ни чудо, јер се зна да је један добар део муслиманског становништва у т. зв. “Независној Држави Хрватској“ пришао усташама и заједно с њима вршио највеће злочине над немоћним српским становништвом.

Усташе и комунисти су тврдили, тврде и данас, да у четничким и равногорским редовима није било муслимана, већ да су ови били уз усташе односно уз комунисте. Ми не желимо да расправљамо ма какво питање, ни са усташама ни са комунистима, овим путем. С њима ће обрачунати Српски народ кад за то дође време и на начин који он нађе за подесан. Ми желимо да по овом питању дамо обавештење Србима који нису имали прилику да се у то увере, лично или на који други начин. Поред тога, ми, Срби, сматрамо за нашу дужност да одамо наше признање оним муслиманима који га заслужују.

Нама је необично жао, што ћемо, ненамерно, услед помањкања писаних података, услед несећања, пропустити да поменемо имена многих муслимана-националиста који су имали великих заслуга у формирању муслиманских четничких јединица, као и оних који су били у командама и јединицама скупа са четницима. Навешћемо имена оних којих се сећамо, чија нам је зла судбина позната.

 

МУСЛИМАНИ-РАВНОГОРЦИ

Нема сумње да прво место међу Србима муслиманске вероисповести, који су се у се у самом почетку ставили на расположење неумрлом Чичи, заузима пок. Фехим Мусакадић. Неумрли наш Чича волео је Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника. Мусакадић је био српски добровољац у Првом светском рату. Тада је одликован највећим ратним орденом, Карађорђевом звездом с мачевима. Био је у Сарајеву до почетка Другог светског рата Директор полиције. Он је живео за Српство, њему служио, њиме се поносио и, напослетку, за њега дао и свој живот. Пок. Чича га је доделио у Штаб Команде Источне Босне и Херцеговине, на чијем је челу био чувени јунак, војвода Петар Баћовић. Пок. Мусакадић је ухваћен од стране комуниста почетком јуна 1943 године у Странама код Улога, срез невесињски, скупа са пок. мајором Јоцом Пантићем, бив. среским начелником Јовићем, поручником Ковачевићем из Гацка, носиоцем Карађорђеве звезде с мачевима, наредником Станишићем, наредником жандармерије Иваном (Хрант, чије сам презиме заборавио), и још неколико четника чијих се имена не сећам. Један од преживелих четника, који је успео да умакне комунистичким куршумима, причао је, како су се сјајно држали сви. Сви, и Мусакадић, пред саму смрт, узвикнуо је: “Живео Краљ, живео Дража, доле Тито!“

На друго место долази, свакако, познати судија окружног суда у Мостару, Мујо Пашић. Ко од раније није познавао овог дивног човека и Србина, упознаће га из неколико следећих редака. Било је то у априлу 1941. године. Хрватске усташе и у Мостару, као и у осталим градовима и местима наредише, под претњом смртне казне, да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да одмах предају усташкој полицији своје радио апарате, евентуално оружје и муницију. Наређење се, зна се, односило искључиво на Србе православне вере, Јевреје и Цигане. Међу Србима налази се и судија Пашић са својим новим бициклом. “А што сте Ви дошли са бициклом?“ упитале су усташе судију Пашића. “По вашем наређењу“, одговорио им је Мујо. “Па, ми смо наредили само Србима, Јеврејима и Циганима, него вратите се кући и носите ваш бицикло“, рекоше му усташке звери. “Ја сам Србин, наређење се односи и на мене, ево вам бицикло“, одвратио је судија Пашић. Оставио је бицикло, али је зато одведен у затвор. На заузимање његових бројних сродника и пријатеља успело се да га пусте на “слободу“. Какав се показао на овом месту, такав је био и остао кроз цело време борби у редовима ген. Драже, све док није био заробљен од Немаца и предан усташама. Умро је јуначки и мученички у расаднику “хрватске хиљадугодишње културе“, логору смрти, Јасеновцу.

Трећа личност, др Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требињској шуми, близу Требиња, 1943. год.

Поручник Ченгић, млади активни официр, придружио се четницима већ почетком 1942. године. Послат од стране четничке команде са специјалном мисијом у Мостар, бива ухваћен и заклан од усташа.

Напред наведена четири Србина-муслимана били су муслиманско вођство у четничким редовима за Источну Босну и Херцеговину. Било их је још, но њихова имена не смемо овом приликом да помињемо, јер се, можда, још који од њих налази у животу у земљи најцрњег терора, Титовој Југославији.

Мусакадић, Пашић, д-р Поповац, поручник Ченгић и други њихови ближи сарадници-муслимани, нису били команданти без војске, како би злонамерни људи хтели, кад им устреба да тврде. Нису заборавили неколико преживелих сведока наш оружан план и напад, 18. и 19. јануара 1943, на чисто муслиманску-усташку тврђаву Бјелемиће (срез Коњиц). Скупа се невесињском, коњичком, калиновачком и другом сарајевском четничком бригадом, под мојом командом и командом пок. Крста Ковачевића, активног капетана, раме уз раме борили су се и два батаљона муслимана-четника. На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, власт је преузео лично мајор Фехим Мусакадић. Муслимани-четници су, тада, стрељали тројицу муслимана-усташа из места.

Кад смо у пролеће 1943 године, водили огорчене борбе са партизанима, у нашим четничким редовима имали смо два батаљона муслимана: један у саставу невесињске бригаде којом са ја командовао, а други у саставу мостарске бригаде, којом је командовао кап. Владо Милутиновић, сада у Канади. Многи су од њих пали на пољу части, за слободу. Пали су поред Срба-четника. Њихове жртве, њихова крв, њихови млади животи неће се заборавити док траје нас који смо с њима делили зло, а добра је било онда врло мало. С тога, нека је слава и хвала њиховим палим жртвама.

А сада, пред завршетак, хтео бих да замолим све Србе који се баве политиком и који се боре против комунизма, фашизма и нацизма, да не смећу с ума, кад будемо ударили темеље нашој националној држави, да су Босна и Херцеговина српске земље, да су муслимани Босне и Херцеговине у огромној већини Срби, да муслимане из ових двеју српских покрајина треба да води дух и идеја муслимана-Равногораца: Фехима Мусакадића, Муја Пашића, д-р Исмета Поповца, Срба-мученика, а не неких сумњивих, самозваних вођа, који су служили усташама и Анти Павелићу.

Фехиме, Мујо, Исмете и остали четници-муслимани, који дадосте своје животе за Краља Петра, за неумрлог Чичу Дражу, за Равногорство и Српство, нека је: Рахметулахи алејхи разметен васиах!

(“Братство“ – мај 1954.)

Вејсил Н. Прељо (Буенос Аирес)

 

МУСЛИМАНСКЕ ЧЕТНИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Чим је генерал Драгољуб-Дража Михаиловић дигао устанак на Равној Гори, Срби муслиманске вероисповести у Босни и Херцеговини одмах су приступили акцији да се придружи Дражиним снагама. Међу првима се јавио Дражи Фехим Мусакадић, добровољац из Првог светског рата и витез Карађорђеве звезде с мачевима, затим активни поручник Омер-бег Ченгић, др Исмет Поповац, судија Мујо Пашић и други истакнути Срби муслимани.

У Херцеговини, у местима где је био претежно муслимански елеменат, образоване су посебне четничке муслиманске јединице, које су бројале на хиљаде бораца и оперисале под вођством својих команданата Срба православне вероисповести инж. Владимира Зечевића, сада у Чикагу, капетана Владе Милутиновића, сада у Канади, пок. Косте Ковачевића и других. Ови четнички батаљони, састављени од Срба муслимана, на чијем су челу били Фехим Мусакадић, Мујо Пашић и др Исмет Поповац, учествовали су у заузимању муслиманско-усташке тврђаве Бјелемићи (срез Коњиц) и након заузећа Бјелемића власт је лично преузео мајор Фехим Мусакадић.

Под командом четничког команданта Воје Лукачевића било је неколико стотина муслимана четника, а њихове операције извођене су на великом фронту од Сплита – Мостара – Коњица – Прозора – Грачанице – Гламоча – Главатичева – Сарајева – Невесиња – Фоче – Калиновика. У доњем току Неретве, око Мостара, било је под командом четничких војвода Јевђевића и Баћевића велики број добровољне антикомунистичке милиције, од којих највећи на положају зоне Пасичина.

Чувени коморански одред, формиран на терену између Бродарева – Б. Поље – Пријепоље, под командом капетана Хусеина Ровчанина бројио је неколико стотина бораца. Заслуга је капетана Ровчанина и његово одреда да комунисти нису успели да пређу Лим, иако су у току 1943-44. покушавали неколико пута. Када је војвода Павле Ђуришић побегао из заробљеништва и састао се са својим борцима у Санџаку а одатле наставио пут преко Н. Вароши, Прибоја, Пријепоља, Бродарева, Б. Поља у правцу Берана, Колашина и у Црну Гору, капетан Хусеин Ровчанин, без икаквих ограничења ступио је са својим снагама у четничке одреде хероја и мученика војводе Павла Ђуришића. Сам је затражио да он са својим снагама први наступа и да пробија фронт Пека Дапчевића, који се нарочито био ушанчио и утврдио на положајима код Мојковца. После вишечасовне дневно-ноћне борбе, прса у прса, капетан Хусеин Ровчанин разбио је комунистички фронт и у тој борби погинуо.

 

400 МУСЛИМАНА ЧЕТНИКА ИЗ УМЧАНА

У штабској чети среског команданта у Коњицу Јова Бабовића са малим изузетком били су муслимани-четници, а у саставу Коњичке четничке бригаде налазили су се муслимани-четници из Коњичке Жупе, Бјелемића и Улошки батаљон. Коњичка бригада бројала је 330 бораца, Коњичка Жупа 200, Бјелемићи 200, а Улошки батаљон 150 бораца. Из Коњичког среза скоро сви муслимани, способни за борбу, били су у четницима. На положају Бјелашнице било је 400 муслимана четника од Умчана у заједници са Вукасовићем. Вукасовић је био командант 2. сарајевске бригаде. У Вишеградској бригади капетана Никића налазило се 200 муслимана четника. У борбама око Неретве-Главатићева потпуковник Јовановић, поред својих 200 бораца, имао је у своме саставу и 200 муслимана-четника на линији Бјелашница – Коњиц – Бијела. Код резервног поручника на положају Девојчин Кук 70, у одреду Куртеша, који је бројао 550 бораца, било је 80 муслимана четника, а у саставу Херцеговачког одреда исто толико муслимана четника.

Као што се из изложеног види, босанско-херцеговачки муслимани из Санџака били су на страни своје прогоњене браће Срба православне вероисповести. Они су активно учествовали у оружаним четничким одредима под вођством бесмртног Драже, писали резолуције и мушки, како доликује оџаковићима и кољеновићима, протествовали против усташког насиља. Многи знани и незнани појединци, махом интелектуалци, на разне начине чинили су неоцењиве користи борби, коју је голоруки Српски народ водио против усташких и партизанских хорди.

Почетком 1942. године образован је у Сарајеву Муслимански четнички акциони комитет од 14 чланова, чија имена из разумљивих разлога ни данас не можемо објавити, јер многи живе и таворе своје дане под Титовим терором.

У самом окупираном Београду био је образован муслимански центар, који је сарађивао у разним видовима са Равногорским покретом и посебним каналима одржавао везе са Босном и Херцеговином. Одласком Мустафе Мулалића, бившег народног посланика на Равну Гору, вођство муслиманског центра преузео је Абдулах Кемура, књиговођа Српске земљорадничке набављачке задруге, кога су партизани убили међу првима при заузимању Београда. Група је издавала илегално и лист ИСТОК под уредништвом Мустафе Мулалића, преко којег је одржавана веза са земљом. Лист се штампао у Дражином главном штабу, заједно са два централна листа: РАВНА ГОРА и РАВНОГОРСКА МИСАО.

Писцу ових редова припада донекле заслуга за успешно функционисање обавештајне службе на терену Босне и Херцеговине, која је дејствовала из Београда, преко проте Божића и Јездимира Дангића, а у којој су радили све сами Срби муслиманске вероисповести.

Подземном раду овог обавештајног центра има се захвалити да су босанско-херцеговачки муслимани били обавештавани о приликама у свету, о стању у окупираној Србији и позивани да у свакој прилици прогоњеном брату укажу помоћ и заштиту. Да није уништена огромна архива комесаријата за избеглице у Београду, којем је на челу био велики српски родољуб и истакнути соколски првак Томо Максимовић, генерални директор светске фирме “Бата“ за Југославију, знало би се нешто више о раду Срба муслимана, како у Београду, тако исто и у Босни и Херцеговини. Комесаријат је саслушавао сваког избеглицу из Босне и Херцеговине, као и из осталих српских покрајина, чијим се исказима морало веровати. Велики број избеглих Срба изјавио је, да су уз помоћ муслимана прешли Дрину и тако избегли сигурну смрт.

Ми смо, износећи ове непотпуне податке о ставу босанско-херцеговачких муслимана за време Другог светског рата, као и о учешћу великог броја муслимана у четничким одредима, извршили своју дужност. Намера нам је да овим сачувамо ову истину од заборава за познија српска поколења. Она ће у миру и слободи, без икаквих предрасуда, и на темељу многобројних и кудикамо убедљивијих чињеница, него што су ове, правилно оценити све те напоре и жртве босанско-херцеговачких муслимана. Тако ће из свега тога извући још један доказ, да су све то чинили као национално свесни Срби муслиманске вере и да нису жалили ни своје животе, када је била у питању судбина српског народа.

И на крају сетимо се Његоша: “Не пита се ко се како крсти, но чија му крвца грије прси, чије га је мљеко задојило.“

Алија С. Коњхоџић

 

ЈЕДАН ВЕРОДОСТОЈАН СВЕДОК

У Требавском корпусу српских четника, чији је командант био чувени прота Саво Божић, било је и Срба муслимана. Петар Ђокић, један од преживелих бораца из овог корпуса (сада живи у Њујорку) објавио је у “Равногорском Борцу“, бр. 201, фебруара 1966 године, чланак под насловом “Прота Саво Божић“, где између осталог пише:

“Плодови те слоге и снаге (Срба православних и муслимана, наша примедба) и данас би не само користили томе крају, већ би се и утростручили, да није дошло до катастрофе Југославије. У томе часу по наговору спољних душмана, организовали се унутрашњи злотвори да униште слогу међу браћом и тековине слободе, правде и напретка. То је проту Саву до срца заболело али не и обесхрабрило. Напротив, са крстом у једној а пушком у другој руци, прота Саво је повео прве заштитнике ојађених и осветнике недужно побијених. У тој невољи, притекле су му у помоћ не само најбоље снаге требавских светосаваца, већ и свесна муслиманска браћа околних села. Ови муслимани су заиста били верни борци и браниоци Династије Карађорђевића, што може да им служи на част и понос. Том слогом браће у невољи, прота Саво је спречио намеру душмана Српског народа, да искористе заблуде прошлости и тадашње интриге, у циљу међусобног истребљења Срба православних и Срба муслиманске вере. Уместо тога, под његовим мудрим вођством, браћа се објединила и заједнички бранила од лажних хришћана – свирепих усташа и истинитих безбожника – бездушних партизана. То братство, тада запечаћено остало је тврдо до данашњих дана, доказано на свим Титовим “изборима“, да су Срби православни и Срби муслимани, браћа једне крви и једног имена. За ово нека је слава и хвала проти Сави.“

 

ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ И МУСЛИМАНИ

Како је генерал Дража Михаиловић гледао на проблем наше муслиманске браће најбоље ће се видети из следећег телеграма, који је упутио 21. јануара 1945. године Краљевској југословенској влади преко једне од својих непосредних радио веза које је имао с њом. У том телеграму објашњен је став муслимана у решавању југословенског питања. С обзиром да је генерал Михаиловић тај телеграм послао, очигледно је да се сложио с погледима наше муслиманске браће. Изјаву муслимана потписао је један од најугледнијих међу њима. Његово име, нажалост, не можемо објавити пошто се налази у земљи. Та изјава гласи:

“Ми, муслимани Краљевине Југославије, безусловно и непоколебљиво смо за уставно-монархиски облик владавине са династијом Карађорђевића и Краљем Петром Другим на челу.

“Ми смо исто тако за федеративно уређење Југославије на етничком принципу, с трима федеративним јединицама: српском, хрватском и словеначком. Како ми, муслимани живимо искључиво на српском етничком подручју, то је разумљиво, да тражимо да сви неподељени уђемо у састав српске федеративне јединице.

“Што се тиче Босне и Херцеговине, ми тражимо да те покрајине, заједно са суседним српским крајевима, као и са оним срезовима у Санџаку, који и саобраћајно и привредно гравитирају Босни и Херцеговини, образују у српској федеративној јединици једну велику самоуправну област, способну за живот, и са пуном административном аутономијом. Тој области мора се, с обзиром на географски положај и саобраћајне могућности, обезбедити приступ и на море, како на југу тако и на југозападу.

“У културно-просветном погледу ми тражимо да нам се као целини обезбеди пуна верско-просветна аутономија.

“Како су сви наши захтеви оправдани и етнички и историски и основани на потпуно демократским принципима, то смо уверени да ће наићи на пуно разумевање у свима непристрасним круговима и српским и хрватским, и да ће муслимани овим својим ставом допринети свој прилог правилном решењу српско-хрватског питања.

“Наглашавамо да смо већ и као муслимани против комунизма и против терора а за пуну и истинску демократију, у чију победу чврсто верујемо.“

Ова резолуција муслимана, достављена Краљевској влади преко генерала Драже Михаиловића, најбољи је одговор свима онима који данас настоје да прогласе нашу муслиманску браћу Хрватима а Босну и Херцеговину некаквим хрватским покрајинама.

(“Братство“ – март 1956.)

 

ЦЕНТРАЛНИ НАЦИОНАЛНИ КОМИТЕТ И МУСЛИМАНИ

На састанку Централног Националног Комитета, одржаном у Српској Грапској, 14. октобра 1944 године, председник Извршног одбора Ц.Н.К. Др Стеван Мољевић рекао је следеће:

“При расматрању нашег питања према муслиманима у Југославији за нас Србе су од важности четири момента која не смемо губити из вида:

“1. ПРВО, муслимани у Југославији броје 1.880.000 душа, с којим се бројем мора озбиљно рачунати и који у случају мудре и паметне државне политике може да буде позитиван фактор у нашем унутрашњем државном животу, као што може да буде и негативан ако се не пође правим путем.

“2. ДРУГО, при узимању питања муслимана у државном уређењу и животу Југославије ваља знати да они у Југославији живе искључиво на српском подручју од Бихаћа и Цазина на северозападу, па све до Ђевђелије на југоистоку – у области Босне и Херцеговине, Раса, Косова и Метохије и Јужне Србије. И, ако се Југославија обнови на федеративној основи, као што мислимо и желимо, онда ће сви муслимани у Југославији доћи у састав српске федералне јединице. То има и ту добру страну што ће се сва питања муслимана у тој једној јединици, на један начин и пред једним форумом моћи да реше. Има то и ту добру страну што су кроз неколико векова заједничког живота Срби православни и муслимани свикли једни на друге и што познају живот и обичаје једни других, што није случај код других.

“3. ТРЕЋЕ, што Ислам према држави има свој став за који би могли рећи да је државотворнији него друга религија.

Шеријатски прописи Ислама, уколико се односе на организацију муслиманске верске заједнице, омогућују пуну самосталност те заједнице за сваку државу напосе, тако да свака држава која има муслиманског живља може за тај живаљ имати и потпуно аутокефалну исламску верску заједницу, потпуно независну и у којој другој црквеној власти изван те државе. То је по Југославију врло повољан моменат да муслимани, осим оних на Косову и Метохији, немају никаквих центрифугалних тежњи. Југославија им јесте и остаје једино огњиште и једина отаџбина.

“Ислам у погледу појединаца тражи од њега као држављанина у позитивном смислу више него многа друга религија, јер обухвата све стране његовог живота – тражи од њега ред, рад и покорност законима. Ми, ако желимо да наши муслимани буду добри држављани и добри људи, морамо од њих тражити у првом реду да буду добри муслимани.

“4. ЧЕТВРТО, муслимани у Југославији зближују нас са још двема муслиманским државама на Балкану – Албанијом и Турском, што чини још једну снажну компоненту за Балканску заједницу. Јер, Ислам који апсорбује и регулише својим прописима највећи део живота својих верника веже из више међусобно него икаква друга религија.

“То су четири момента који говоре за што теснију и срдачнију сарадњу Срба православних и муслимана у Југославији“.

(“Братство“ – јули 1956.).

Инж. Владимир Зечевић (Чикаго)

(БРОЈ 262, ЈУН 2004)

 

Муслимани у четницима (2)

КОРЕНИ МОГ СРПСКОГ СТАБЛА

“Издаја Хрвата у рату, покољ милион Срба од стране усташа, међу којима је било и муслиманских изрода, окупација Србије и њезин пут ка новој Голготи, страшнијој од Албанске, коначно су из мојих мисли и осећања избрисали и последњи траг заблуда и свих застрањивања, којима сам у младим данима био изложен, јер сам узалуд веровао да се очувањем Југославије и ширењем југословенске идеје међу Хрватима, чувају српски идеали и цементира само Српство“, бележи Алија С. Коњхоџић у својим биографским записима. “Погледи“ преносе делове књиге СПОМЕНИЦА “БРАТСТВА“ 1954-1974. (Торонто, Канада, 1974. године)

ПИШЕ: Алија С. КОЊХОџИЋ

 

Септембра 1909. уписао сам се на Велику реалку, где су односи између ђака православне и католичке вере били у толикој мери заоштрени, да су међу њима туче биле на дневном реду. Већина ђака муслимана придружила се православнима и припадали су тајним ђачким кружоцима, из којих је и поникла “Млада Босна“.

У то време живео је у Сарајеву мој брат Салих и сарађивао у “Мусавату“, органу Срба муслимана, који је покренуо један од најидеалнијих Срба муслимана Смајо Ћемаловић из Мостара, доцније сенатор, кога су усташи 1941. године живог спалили у Јасеновцу.

 

ЂАЧКИ ЖИВОТ У САРАЈЕВУ

Прву годину становао сам заједно са братом Салихом у кући где је становао и Хамид Кукић, један од вођа Срба муслимана и секретар Ђачког потпорног друштва “Гајтер“. Разговори између Салиха и Хамида, богата библиотека српских књига и дружење са ђацима православне вере коначно су код мене оформили мој национални став, моје српско опредељење и ударили тачку на моју националну зрелост.

Та моја национална свест још у мојим младим данима одвела ме је 1912. године, као ђака другог разреда Велике реалке па велике демонстрације Срба поводом освећења новоподигнутог дома хрватског певачког друштва “Напредак“, који је подигнут народним новцем и у намери да још јаче подвуче тобожњи хрватски карактер ових покрајина. У тучи са Фрањиним измећарима употребио сам боксер и због тога био истеран из свих сарајевских школа, у трајању од три године.

 

ДОЛАЗАК У ТУЗЛУ

Тузланска средина у борби против мрског освајача била је борбена попут сарајевске. Уписао сам се на Трговачку школу, где је предавао истакнути српски националиста професор Адем Бисо, који је, заједно са Мустафом Бектићем, међу првима био ухапшен после атентата у Сарајеву и цело време рата провео у злогласном Араду. Већ у првим данима мога боравка у Тузли ступио сам у редове српске револуционарне омладине и у Српски соко, на чијем је челу био тузлански велетрговац и сарајевски завереник Мишко Јовановић, осуђен на смрт после Сарајевског атентата. У таквој борбеној средини мој се национализам јачао. Било је подоста муслимана који су се истицали својом активношћу и својим отвореним српским ставом, међу којима нарочито Мустафа Бектић, учитељ и ђаци Ферхад Азапагић, Изет Телалбашић, Алија Селимовић и други.

У то време био је у Тузли мој ужи земљак, Љубушак, инж. Ахмет Далипагић, ожењен са Зорком Стојановић, учитељицом из Београда, запослен као геометар код тузланске општине, код кога сам неко време становао. И он и његова супруга Зорка причали су ми о Србији, о Краљу слободару и о љубави Срба за нас босанско-херцеговачке муслимане. Нарочито је Зорка у томе била вредна и стално ми давала на читање књиге из националне историје Србије и Црне Горе. Истога дана када је извршен атентат у Сарајеву, инж. Ахмет Далипагић ухапшен је и као “српски шпијун“ стрељан у Тузли.

 

ПОНОВО У САРАЈЕВУ

По свршетку Трговачке школе уписао сам се 1915. године на Трговачку академију у Сарајеву (коју сам завршио тек по ослобођењу 1919. године), одакле сам децембра 1916. године, као ђак другог разреда, иако малолетан, против свих закона, заједно са осталим ђацима православне вере, као политички сумњив, мобилисан и послат на одслужење војног рока у 29. мађарску регименту у Капошфехервар. Одатле бегам и у Будим Пешти придружујем се једној подземној групи војних бегунаца Чеха, који су радили на деморалисању аустроугарских војника словенског порекла. Војницима босанско-херцеговачких регименти делио сам кривотворене “урлабшајне“ и “кранкеншајне“, с којима су одлазили својим кућама уместо на фронт. О могућности да могу бити ухваћен и осуђен на смрт, нисам тада ни мислио. Срећа моја и окретност спречили су најгоре. Ослобођење и Уједињење васколиког Српског народа затекло ме је у Бечу, као војног бегунца.

 

О ОСЛОБОЂЕНОЈ И СЛОБОДНОЈ ДРЖАВИ

У првим данима ослобођења нисмо у дилеријуму радости ни приметили како се ствара једно нездраво стање у земљи, које је младу државу коначно и сахранило: Политиканство је заменило идеализам предратних српских генерација. Из мишијих рупа измилели су питомци Јосипа Штадлера и Адемаге Мешића. Охоло и с презиром на лицу пролазили су покрај преживелих хероја и мученика. Политички пехливани били су на цени. Што више сервилности, то већа награда.

Револуционари и завереници, таоци и већина српског живља који су преживели страхоте рата и аустријских казамата били су немоћни да то очигледно срљање и државе и народа у пропаст, зауставе. Њихово тренутно одушевљење због величанствених победа српског оружја и због извојеване Слободе било је кратког века. Уместо тога наступило је огорчење, које је било теже и од самог ропства туђину.

То огорчење захватило је и мене, нарочито кад сам видео да се муслимани Босне и Херцеговине политички организују на верској основи, док се истодобно рад Срба муслимана са званичне стране занемарује и успорава процес њиховог националног опредељења.

 

У НОВОМ САДУ

Кад је Де Ануцијо, талијански песник, са својим црним кошуљама, насилно одузео Ријеку 1920. године, преживели српски револуционари и мученици из “Младе Босне“ покренули су акцију за прикупљање добровољаца да преотму Ријеку од овог освајача, претходника Мусолинија. Међу две хиљаде добровољаца, махом из Босне и Херцеговине, био сам и ја. Скупљени у Новом Саду кренули смо на поход, али су нас државне власти растуриле. Остајем у Новом Саду, где је истодобно за Војводину основана Организација Југословенских Националиста “Орјуна“, чији су оснивачи били разочарани револуционари и чланови “Младе Босне“ др Нико Стојановић, Доброслав Јевђевић, Јово Полавестра, Бора Јевтић, Мустава Капић и други. Већ у првим данима постојања “Орјуне“ долази до сукоба између комуниста и других антидржавних елемената, а у Хрватској и Далмацији са франковцима. Борбе су биле крваве. Падале су жртве са обе стране.

 

У ОСИЈЕКУ

Вођство “Орјуне“ одредило ме је за челника акционе чете у Осијеку, где сам стигао августа месеца 1921. године и већ првог дана боравка учествовао у борби против франковаца, чија је снага била у радницима творнице шећера. Укратко, добио сам место код Заступничке фирме Ротман и Цирер као главни књиговођа, на коме сам месту остао до атентата на “Хрватски лист“, орган франковаца, половином фебруара 1922. године. Истог дана када је бачена бомба на “Хрватски лист“ франковци су полупали прозоре фирме, јер сам био осумњичен за учешће у овом атентату. Добровољно сам напустио посао и прешао у државну службу код Државне речне пловидбе, са службом у Осијеку.

У Осијеку сам објавио и први мој новинарски чланак у слободној држави. Чланак је изашао у “Српској стражи“, органу Радикалне странке за Славонију, коју је уређивао познати српски новинар Тоша Скрбић, у којој је сарађивао и истакнути Србин муслиманске вере и новинар Омер Кајмаковић.

Поред сарадње у “Српској стражи“ покренуо сам јануара 1922. године у друштву са др Бошком Машићем недељни лист “Будућност“, као орган “Орјуне“, који је излазио до конца исте године.

Марта 1923. рањен сам у борби са франковцима, а по оздрављењу премештен у Нови Сад.

 

ПОНОВО У НОВОМ САДУ

За време службовања у Новом Саду редовно сам сарађивао у “Видовдану“, органу војвођанске “Орјуне“ под уредништвом Доброслава Јевђевића и учествовао у свим акцијама против антидржавних елемената. Пред изборе од 8. фебруара 1925. године, напустио сам државну службу и прешао у уредништво најстаријег српског листа у Војводини “Јединство“, органа Самосталне демократске странке, чији су власници били браћа Бокшан, др Адамовић и Ђока Дунђерски, који сам са професором Богољубом Прешићем уређивао до почетка 1927. године, када је лист престао излазити.

Неразумевање програма, рада и борбе “Орјуне“ од стране Српског народа успорило је ту борбу, док је цео хрватски народ прихватио франковлук као основу своје борбе против заједничке државе, што је допринело да су многи истакнути Хрвати, чланови “Орјуне“, полако напуштали њезине редове и постали најзатрованији србомрзитељи. Случај Еде Булата, челника “Орјуне“, који је био персонификација борбености и доследности југословенској идеји, то најбоље илуструје. Када је крволок Павелић почео са биолошким истребљењем Српског народа на територији своје наказне Независне Државе Хрватске, Едо Булат био му је доглавник и министар војни.

 

УДАЉАВАЊЕ ОД ЈУГОСЛОВЕНСТВА И ПОВРАТАК СРПСТВУ

Живот младе државе био је ометан комунистичком активношћу и опструкцијом Хрватске сељачке странке, која уместо да шаље своје посланике у Народну Скупштину, да се боре за своја начела, шаље свога председника Стјепана Радића у Москву да тражи помоћ за рушење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Српске странке, уместо да увиде ову опасност по Државу, воде своју ситну политику, цепају се на фракције и нуде се Радићу за савезника. Тек 25. марта 1925. године, после свих перипетија, долази у Београд Павле Радић, синовац Стјепана Радића и даје изјаву да Хрватска сељачка странка признаје Круну, Устав и Парламенат. Два дана касније, 27. марта, пала је Влада Националног блока Пашић-Прибићевић, која је на изборима од 8. фебруара 1925. године однела велику победу. Образована је Влада Пашић-Радић, чији је живот био краткотрајан. Сам Радић оборио је Владу и пришао Демократској странци, да од ње тражи веће и трајније концесије за хрватски народ.

Све се било усремило против драже и Круне, а Парламенат је постао поприште разуларених политичких страсти и националне нетрпељивости. Падале су увреде за увредом, претње за претњом, све док нису одјекнули пуцњи народног посланика Пунише Рачића, који није могао, а нити смео, као Србин из Црне Горе где се увек за образ гинуло, да пређе преко увреда не само њему него и целом Српском народу од стране Стјепана Радића и његових посланика. Сву ту нездраву атмосферу београдске Скупштине мајсторски је, са очитом тенденцијом, пренела на улицу београдска “Политика“, која ће после убиства Краља Александра Првог отворено да заигра на московску карту, да би данас била главни телал комунистичке ненародне пропаганде и недостиживих идеја сулудог Карла Маркса и Енгелса, у служби највећег крволока Српског народа Јосипа-Броза Тита.

Скоро свакодневно испитивао сам своју савест, критички посматрао мој пут националисте, интегралног Југословена, и што сам више о томе размишљао све сам се више удаљивао од те идеје, која је пре једног века, кроз литературу и песму, била толико привлачна да је била освојила најсолидније умове српске нације, међу којима је био и Јован Скерлић. У новоствореној држави приличан број Хрвата прихватио је југословенску идеју, који ће се, кроз читаво време трајања Југославије, налазити на београдским јаслима, уживати бенефиције многих министарстава, а нарочито диспозиционог фонда, јер су београдским политичарима били добро дошли као доказ да су и Хрвати у Влади или при Влади, да је то заиста држава сва три имена једнога народа.

 

У ЗАГРЕБУ

За време мог боравка у Загребу од децембра 1931. до 26. августа 1939. године, где сам био на одговорним положајима, понова сам се повратио идеалу моје младости – Српству. То ми је утолико лакше било што сам живео и деловао међу Хрватима, у центру свих завера против државе и Срба. Страховање Срба из Хрватске за саму државу и за њихов опстанак, који су живели у мору хрватске мегаломаније и нескривене хрватске мржње на све што носи српско обележје, још су ме јаче учврстили у уверењу да је једино исправна национална и политичка мисао која је у духу вековних српских идеала, у духу несебичне борбе за Српство, које је тада било угрожено променљивом политиком српских странака у односу на хрватски народ.

За време боравка у Загребу преузео сам вођство једине организације која је имала одобрење за рад, организације борбене југословенске омладине “Покрет“, чији је рад забрањен због учешћа двојице чланова – Шабана Шаиховића и Воје Котанића – у атентату на др Милу Будака 1933. године.

Вршећи веома одговорне дужности и налазећи се на положајима – издавач и уредник “Југословенског Гласа“ од 1931. до 1939. године, а од 1935. до 1938. секретар Бановинског одбора Југословенске Радикалне Заједнице и уредник “Гласника“, органа ЈРЗ, за Савску бановину, што је многима у емиграцији познато, чинио сам све да се српске снаге повежу, да буду окупљене у једну организацију и окренуте према Београду, нарочито по доласку на власт Др Милана Стојадиновића, који је радио на томе да се Загреб придобије за искрену сарадњу са Београдом, али се није дао уљушкати наивним предлозима и плановима од стране Хрвата који никада масовно нису били на страни Београда, нити на страни Српског народа.

Да би био што боље обавештен о разорном раду франковаца и комуниста у Заребу, убацио сам двојицу мојих сарадника у њихове редове. Владо Додиг, мој ужи земљак, Љубушак, био је међу комунистима, а Коста Лечић, из Сарајева, међу франковцима. Обојица су били рођени конспиратори и за цело време њихове опасне улоге остали су неоткривени. На тај начин био сам боље обавештен него многи обавештајни сервиси, те сам према томе удешавао свој национално-политички рад у циљу парализовања свих завера против Српског народа, чије су се контуре већ тада назирале, а за мене, без самохвале, могу рећи, биле су јасне и опипљиве. Тако сам међу првима дознао за долазак усташког зликовца Ореба из Италије да по налогу Мусолинија и његовог измећара Анте Павелића изврши атентат на Њ. В. Краља Александра Првог приликом његовог боравка у Загребу почетком септембра 1933. године, где је дошао да прослави рођендан Свог Првенца престолонаследника Пета. Заслугом Косте Лечића спречен је атентат на краља Александра, атентатори су похапшени и осуђени. Пошто је краљ Александар био обавештен о улози Косте Лечића, о доласку и откривању атентатора, краљ га је узео за свог личног агента-пратиоца. С краљем је Лечић био и у Марсељу. После погибије витешког краља и Споразума Мачек-Цветковић за Косту Лечића настају црни дани, пуни болног искушења. Његови претпостављени, сигурно на миг Владе, а можда и самог др Мачека, прогањају га и баш на сам дан 10. септембра 1939. године, када сам био ухапшен на изрични захтев потпредседника Владе др Мачека, Лечић је, не могавши да издржи ова прогањања, извршио самоубиство.

 

У БЕОГРАДУ

Још пре потписа Споразума Мачек-Цветковић од 26. августа 1939. године, органи злогласне организације Хрватске сељачке странке “Грађанска заштита“, која је до доласка крвника Павелића побила преко 300 истакнутих Срба у Загребу и у Хрватској, вребали су згоду да ме нападну. На сам дан потписа Споразума Мачек-Цветковић, у 9 часова изјутра напустио сам Загреб, а истог дана увече били су чланови “Грађанске заштите“ у мом стану и мојој жени саопштили да се и она сели у Београд и да може са собом понети само личне ствари.

Дошавши у Београд, престоницу Српства и мојих идеала, мислио сам да ћу ту наћи мира и да ћу моћи наставити са издавањем “Југословенског гласа“, али су се те моје наде изјаловиле. Већ првих дана боравка у Београду био сам под присмотром политичке полиције, а 10. септембра 1939. године, ухапшен сам на захтев др Владка Мачека, потпредседника Владе, који је тражио моје изручење органима Споразумом новостворене државе у држави Бановине Хрватске да “одговарам за злочине које сам починио према хрватском народу“, како је дословно стајало у захтеву др Мачека. Поред захтева др Мачека, његов шеф личне безбедности злогласни Монтања поднео је оптужбу да у друштву са Шабаном Шаиховићем, бившим атентатором на Милу Будака, спремам атентат на самог др Мачека. Истрагу по овим оптужбама водили су Богдан Банковић, шеф јавне безбедности Управе града Београда и шеф политичке полиције Коста Тасић. Мој случај био је предмет дискусије на две седнице Министарског света, о чему сам писао своједобно у “Братству“ још за живота и Цветковића и Мачека, али ме нису демантовали.

Благодарећи заузимању Управе Савеза Сокола, Четничког удружења на челу са војводом Илијом Трифуновићем-Бирчанином, министра Богољуба Кујунџића и других угледних личности из Београда, који су били упознати са мојим радом у Загребу, спречено је моје изручење и донета одлука да се интернирам у Скопље.

Тадањи шеф јавне безбедности Управе града Београда Богдан Банковић на своју одговорност пустио ме је 24 часа на слободу да сачекам моју жену из Загреба, којој су хрватске власти одузели све. Чим сам дочекао жену побегао сам и све до 4. јануара 1940. године налазио сам се у бекству, када је поништена одлука о мојој интернацији.

 

СРПСТВО ЧИСТО КАО СУЗА

Издаја Хрвата у рату, покољ милион Срба од стране усташа, међу којима је било и муслиманских изрода, окупација Србије и њезин пут ка новој Голготи, страшнијој од Албанске, коначно су из мојих мисли и осећања избрисали и последњи траг заблуда и свих застрањивања, којима сам у младим данима био изложен, јер сам узалуд веровао да се очувањем Југославије и ширењем југословенске идеје међу Хрватима, чувају српски идеали и цементира само Српство.

Нисам био једини грешник у овом погледу. Били су већи и далеко знаменитији од мене, мудрији и политички зрелији, који су, полазећи од својих племенитих настојања и далекосежности повезивања не само Срба и Хрвата већ и свих Словена на Балкану, у томе видели могућност, да ћемо се у часу опасности лакше одупрети туђинским насртајима, којима је кроз векове био изложен Балкан.

То су корени мог српског стабла, чије су жиле проткале све моје мисли и сваки мој дамар и дају ми снаге да у борби за слободу Српског народа будем истрајан и доследан самом себи. Моје српско осведочење чисто је као суза са извора. Сво је у пуној светлости сјајне српске прошлости, у апотеози херојства српских генерација, које су кроз векове падале за идеале Српства, да би вечно живеле. И писаном и живом речју исповедам та моја српска осећања, без зазора и без икакве јефтине пропаганде, или материјалне користи. Пробијајући се и борећи се са многим тешкоћама за идеале Српства још од ране младости до данас остао сам веран тим идеалима. Кроз призму тих мојих доживљаја и осећања, на врелу Српства налазим надахнућа и смисао животу. Борим се и певам Српству, и тако ће бити до последњег даха мога живота.

Из ових корена никло је моје српско осведочење, које је игром судбине и историским развојем било донекле помрачено бледуњавом светлошћу интегралног југословенства, с којег пута ме никаква сила одвратити неће.

Исписане странице “Братства“ за двадест година, од 1954. до 1974. године, које неке преносим у ову Споменицу, убедљиво говоре не само о мојим напорима већ и о напорима целокупне родољубиве српске емиграције која ме је разумела, издашно морално и материјално помогла и без чије помоћи не било на “Братства“ ни Споменице, доказ су моје неограничене оданости Српству, моје чврсте и непоколебљиве вере у Српски народ, коме је историја, као стожеру Балкана и носиоцу свих здравих националних снага и међунационалне и верске трпељивости међу балканским народима, доделила мисију чувара и браниоца овог историског тла од свих страних освајача и утицаја.

 

(БРОЈ 263, НОВЕМБАР 2004)

 

Муслимани у четницима (3)

ПРОТИВ УСТАША И БАЛИСТА

Народни правци из Санџака, Мухамедове вјере, одмах су упозорили команданте усташких и косоварских одреда у Санџаку, да би муслимански народ узео у заштиту православни народ, ако би исти био изложен ма којој врсти прогона

ПИШЕ: Алија С. КОЊХОЏИЋ

 

 

АНТРФИЛЕ

РЕЗОЛУЦИЈА МУСЛИМАНА ГРАДА САРАЈЕВА ИЗ 1942.

 

“Потписани муслимани размотривши тешко стање у коме се данас налазе муслимани Босне и Херцеговине и уочивши да се стање из дана у дан погоршава, осјетили су се и као припадници своје узвишене вјере Ислама и као људи дужним да констатују слиједеће чињенице и да затраже лијека невољама, у којима се данас налазе.

1) Стање муслимана у Босни и Херцеговини је данас врло тешко. Неће бити претјерано ако рекнемо да у својој повијести муслимани ових крајева нијесу доживјели тежих часова. У овим насталим нередима страда мирно грађанство и недужних људи; страда на десетке хиљада голих живота и пропада сав иметак; села се пале, становници присиљени да бјеже и селе, сваким даном се збјегавају у веће градове без игдје ичега. На хиљаде сирочади, осталих без својих родитеља, вапи за помоћ и потуцају се тражећи заштиту. Констатујући ово истичемо да ово нијесу жртве, које су родољуби дужни поднијети за своју груду, него је ово опћи неред који се све више шири и води пропасти муслимана Босне и Херцеговине. Поред свакодневних вапаја са разних страна да се овоме стане на крај и поред разних увјерљивих изјава од стране разних фактора, стање се не само не поправља, него се сваким даном погоршава и угрожава и оне крајеве, који нијесу до сада директно погођени истакнутим невољама. Што је још најгоре, подузимају се и подузимани су од појединих власти такви потзи који само више изазивају оштре реакције побуњеника, па је на тај начин биједно и незаштићено становништво још више недужно изложено страдањима. Све ово подрмава свако увјерење у сигурност и даје повода да се на темељу самог тока чињеница, ствара у широким слојевима увјерење да је ово систем који се смишљено проводити.

“Многи католици, свјесно,  за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и претстављају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних. Такво исто мишљење имају и неки православни у погледу одговорности муслимана. Кад се ствари, међутим, правилније и изближе упознају, види се да муслимани нијесу криви, и зато они то набацивање најенергичније од себе одбијају. Чињеница што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане. Муслимани су се и раније ограђивали од разних злодјела која су провођена, те је и у резолуцији на главној годишњој скупштини организације свеукупне Илмије, одржаној 14. августа 1941 унесена и ова тачка: “Са болом у души у дубоком сућути сјећамо се свих оних невиних муслиманских жртава, које недужно падоше у свим немирима, који се ових дана мјестимично догађају. Осуђујемо све оне појединце муслимане, који су са своје стране направили какав било испад и учинили какво насиље. Констатујемо и то, да су такво шта могли учинити само неодговорни елементи и неодгојени појединци, чију љагу одбијамо.“

– И ми сада констатујемо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници. Констатирамо и то да ни они нису то од себе чинили док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредба. Стога ни у којем случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они иницијатори. Констатирамо и то, да су у сврху, да се одговорност за недјела обори на муслимане, израбљивани фес и муслиманска имена. Наиме, стављали су немуслиманима фес, који је заведен као униформа све војске, вршећи разна злодјела, којом су се приликом називали међусобно и муслиманским именима. Муслимани нису ником спремали ни мислили никаква зла. Муслимани су и у својој прошлости толерисали без разлике све вјере и ником нијесу зулума чинили. Стога се не могу ни данас муслимани претстављати иницијаторима злочина, као што то неки намјерно чине.

“У овим тешким приликама појављују се и нетрпељивости према Исламу од неких католика. То се одражава у писању, у приватним, и јавним говорима и неједнаком поступку. То се све појављује поред разних изјава са разних мјеста у којима се говори о једнакости и равноправности двију вјера. Ове наше констатације спремни смо увијек потврдити конкретним примјерима.“

“Након свих констатација тражимо од свих одговорних фактора и свих муслиманских политичких представника, да се заузму:

1) Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у земљи без ма каквих разлика;

2) Да се невини свијет стварно заштити јачом војном обраном!

3) Да се у будуће не дозволи да се подузимају ма какве акције које ће по својој нарави изазвати побуне и крвопролиће у народу;

4) Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали, те да се најстрожије казне, као они који су ова злодјела наређивали или за њих дали могућност;

5) Да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстроже казне они који у овом погледу направе какав било доказан изгред; и

6) Да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су недужно пострадали у овим нередима.

У Сарајеву, 12. октобра 1941. године.“

Поред осталих многобројних грађана Сарајева муслиманске вероисповести предњу резолуцију својеручно су потписали и ови истакнути представници муслимана у Сарајеву… (следе потписи око 50 истакнутих муслимана из Сарајева).

Из ових потписа види се да велики број потписника припада највишим верским установама, на челу са врховним телом Улема меџлис, чији је углед одувек у широким муслиманским масама био веома јак, и који су имали велики утицај на држање њихово за време трајања рата.

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

Познато је, да су Хитлер и Мусолини даровали Павелићу и Усташама поред Хрватске, Славоније и Срема, још и Босну и Херцеговину у границама бивше Аустро-Угарске монархије.

Познато је, да је Мусолини предвидео и обнову Црне Горе у границама од 1915. године.

Познато је, да је Хитлер предвиђао и нешто Србије, са неодређеним границама према Истоку и Југу, а према Старом Расу-Санџаку са граничном линијом, која је постојала између Србије и Отоманске Империје.

Тако су после слома Југославије вароши: Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Сјеница, Нови Пазар, Тутин и Косовска Митровица остале без сталног окупатора па и Пљевље неко вријеме. Овакво стање искористили су Усташе и Косовари. Усташе су окупирали: Прибој, Пријепоље, Нову Варош и Сјеницу. Покушали су да окупирају и Пљевље, али су били одбијени. Косовари су окупирали: Косовску Митровицу, Тутин и Нови Пазар. Граница између Усташа и Косовара била је Дуга Пољана.

МУСЛИМАНИ шТИТЕ ПРАВОСЛАВНЕ

Овакво стање унело је прилично страха међу православним становништвом ових срезова, који је радије волео да му окупатори буду Италијани, па чак и Немци, него ли Усташе и Косовари. Но, брзо су се православни снашли; обратили су се својој браћи по крви, Мухамедове вјере, ради заштите од Усташа и Косовара.

Санџаклије, Мухамедове вјере, примили су се те заштите. Препоручили су православнима да буду мирни и да не предузимају никакав отпор, ни у ком случају, док њих не упознаду и обавесте.

Народни правци из Санџака, Мухамедове вјере, одмах су се састали у Пљевљима и донели две одлуке. Прва је била: да се упозоре команданти усташких и косоварских одреда у Санџаку, да би муслимански народ у Санџаку узео у заштиту православни народ, ако би исти био изложен ма којој врсти прогона; и да би се муслимански народни прваци директно жалили Хитлеру и Мусолинију на команданта.

Друга пак одлука била је:

Да се упуте две истоветне преставке, једна Хитлеру а друга Мусолинију, у којима ће муслимани из Санџака молити, да се што пе повуку из Санџака и Усташе и Косовари, који немају ничега заједничког са народом у овом крају и да Санџак окупирају што пре били италијанске било немачке трупе.

Обе су одлуке одмах извршене.

Прва је одлука изненадила и усташку и косоварску команду. Оба су команданта изјавила, да муслимански прваци из ових срезова треба да убеде и увјере православне, да никаквих прогона ни насиља неће бити ни према коме.

Друга је одлука изненадила и Павелићеву владу и Албанску владу, јер докази и разлози у преставци били су необориви, па ма са кога се гледишта и становишта пошло. И Павелићева и Албанска влада, добиле су преписе преставке од Италијанске владе.

Павелић је одмах одлетео у Рим, да моли грофа Ћана, да се ништа не предузима по тој преставци. И Албанска влада била је послала једног свог министра, да моли грофа Ћана, да се тој преставци не придаје никаква важност, и да трупе усташке и косоварске остану у Санџаку, где су.

Ипак, и Хитлер и Мусолини су друкчије оступили. Именовали су нарочиту комисију од признатих стручњака са задатком: да одмах отиде у Новопазарски санџак – Пљевље – и на лицу места провери потписе на преставци; продискутује са потписницима наводе у преставци; допусти дискусију члановима Павелићеве и Албанске владе са потписницима преставке и о свему томе поднесе извештај. Павелићевој и Албанској влади стављено је до знања, да одреде по два стручна лица, која ће пред комисијом побијати наводе у преставци и правдати свој став – окупацију тих крајева. У врло кратком року сви су се састали у Пљевљима.

По прочитању преставке, Санџаклије, потписници исте, остали су у свему при изнетом у преставци. Ниједан странац, који је ма када умочио перо и нешто написао о Босни и Херцеговини није остао не наведен у најкраћем изводу, па био он: Немац, Аустријанац, Маџар, Италијан, Енглез, Француз, Турчин и т. д. Детаљније су изложена мишљења о народу у Босни и Херцеговини писаца Маџара, Аустријанаца, Немаца и Италијана. Основ, темељ преставци био је: тврђење да Хрвата од Калиновика до Дрине и од Дрине до Косовске Митровице нити је када било, нити их има у том времену 1941 године, па према томе ни Усташе немају никаквог основа да тај крај окупирају.

МАНИПУЛАЦИЈЕ ХРВАТА

Стручњаци Павелићеве владе нису спорили наводе појединих страних писаца изнетих у преставци, да Хрвата нема од Калиновика до Косовске Митровице. Окупацију су правдали:

а) истоветним говором, којим се служе народи у Хрватској, Босни и Херцеговини и Санџаку; и

б) правом наслеђа. Навели су да су они преставници Независне Државе Хрватске, која је природни наследник бивше Аустро-Угарске монархије, којој је Берлински конгрес 1878 г. дао поред Босне и Херцеговине још и Новопазарски Санџак. Пошто је Хрватска постала самостална 1941 године и добила Босну и Херцеговину природно је, да треба да поседује и Новопазарски Санџак, да би се одлука Берлинског конгреса у свему извршила.

Претставници муслиманског народа из Новопазарског Санџака одговорили су:

а) да су Хрвати све до 1836 године говорили својим нарочитим језиком, па су на истом и писали. Навели су, да су се све до 1836 године називали Хорвати; па и новине су им се звале Новине Хорватске. Од те године, почели су примати језик, којим народ у Босни и Херцеговини и Новопазарском Санџаку говори; српски језик; па су и своје име променили, и почели се звати Хрватима, пошто их тако назива и народ Б. и Х. и Ст. Расу-Санџаку. Према томе, језик, којим данас говоре Хрвати у Хрватској јесте језик народа у Б. и Х. и Санџака; а не њихов хорватски.

б) По питању права наслеђа преставници муслиманског народа из Санџака одговорили су, да они то право данашњој Хрватској не могу признати; јер, ако би то право данас и постојало, онда би наследници могли бити Аустрија и Маџарска, а никако новостворена Хрватска.

РАЗЛИКЕ У ВЕРИ СА АЛБАНЦИМА

Прешло се је на део Новопазарског Санџака, који су били окупирали Косовари. Обе су сранке признале, да не говоре једним језиком. Косовари су покушали да убеде Комисију, да у исповиједању вјере чине јединство. Рахметли Муфтија Дервиш Шећеркадић убедио је Комисију, да ни у верском исповедању не чине јединство. Тврдио је Комисији, да Албанци Мухамедове вјере имају посебан верски обред, да припадају посебној секти, како у исповиједању Мухамедове вјере тако и тумачењу неких места из Кур`ана. Кад су чули албански делегати ово објашњење, извинили су се, жалећи што за ову разлику нису знали.

На основи поднетих извештаја својих чланова Комисије, Хитлер и Мусолини наредили су Павелићевој и Албанској влади, да одмах из Старог Раса-Новопазарског Санџака повуку своје трупе. Наређење су извршили одмах у реду и миру.

У срезове, које су били окупирали Павелићеви Усташи, ушле су италијанске трупе.

У она три среза, који су били окупирани од стране Косовара уведена је нека врста посебне администрације, по споразуму народа у том крају, и Недићеве и Албанске владе. Како у огледу административном, тако и у погледу снабдевања и издржавања сачињавали су неку врсту аутономне области на простору Недићеве Србије.

Овим питањем руководили су: архметли Муниб (не сећам се више презимена), бивши претседник општине у Чајничу, родом, мислим, из околине Праче, дакле из Б. и Х. и рахметли Дервиш Шећеркадић муфтија, члан Шеријатског Апелационог-Касационог суда у Скопљу, родом из Пљевља – Новопазарски Санџак.

Ето, Др. Крњевићу и Шатрићу, како се је народ у Б. и Х. од Калиновика до Метаљке и у Старом Расу-Новопазарском Санџаку, од Метаљке до Косовске Митровице изјаснио, у добу највеће силе и власти Павелићеве Хрватске и то пред вашим највећим пријатељима – Немцима и Италијанима. Као што видите, ни данашња прошлост, ни јучерашња прошлост не привлачи народ из Б. и Х. и Санџака да буде у једној заједници са вама Хрватима из Загреба и Загорја, већ напротив одбија га. Дакле, и без масовног-колективног покоља Срба од стране органа целокупне државне силе Павелићеве Хрватске, покоља, коме у историји човечанства нема равног, народ ових крајева није хтео никакву посебну заједницу са вама Хрватима из Загреба и Загорја. Јасно је за свакога, да после оног страшног покоља Срба, у коме сте ви Хрвати из Загреба и Загорја са криминалцима из других крајева, показали своју примену – тумачење “слободе“, “правде“, “човјечности“, “вјерске трпељивости“, “народне припадности“ и т.д. како то ви Шатрићу сада у месецу мају 1956 године гудите кроз Ам. Хрватски Гласник, да ни речи не може бити ни о каквом посебном јединству ових крајева са вама Хрватима из Загреба и Загорја.

Но, сем овог изложеног код нас постоји и једно укорењено убеђење, које гласи: границе сваке независне и самосталне државе међе се људским главама, а не обичном оградом по нечијим захтевима и жељама, или пак наметањима и насртајима, као што то данас чине хрватски правци у емиграцији, предвођени Др. Крњевићем, Шатрићем и њима сличним.

Јаваш ага хендек вар!

(“Братство“ – новембар 1956).

 

КРАЈ

 

(БРОЈ 264, ДЕЦЕМБАР 2004)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *