Муслимани у четницима, према Споменици “Братство“

Album1-118, major Fehim Musakadic, major Z. Ostojic, nepoznati, Radunovic

С лева на десно: мајор Фехим Мусакадић, мајор Захарије Остојић, непознати, Радуновић. У зиму 1942/43.

Ово су делови из књиге “Споменица Братства 1954-1974“, коју је 1974. године у Торонту, Канада, приредио и објавио Алија С. Коњхоџић:

Слабо обавештени и неупућени често пута су у току Друго

г светског рата питали: да ли у коме проценту муслимани у Босни и Херцеговини узимају учешћа у борби против окупатора, усташа и комуниста; да ли има муслимана у четничким јединицама под командом Драже Михаиловића. Ово питање с времена на време понавља и у круговима српске емиграције. Није ни чудо, јер се зна да је један добар део муслиманског становништва у т. зв. „Независној Држави Хрватској“ пришао усташама и заједно с њима вршио највеће злочине над немоћним српским становништвом.


 Усташе и комунисти су тврдили, тврде и данас, да у четничким и равногорским редовима није било муслимана, већ да су ови били уз усташе односно уз комунисте. Ми не желимо да расправљамо ма какво питање, ни са усташама ни са комунистима, овим путем. С њима ће обрачунати Српски народ кад за то дође време и на начин који он нађе за подесан. Ми желимо да по овом питању дамо обавештење Србима који нису имали прилику да се у то увере, лично или на који други начин. Поред тога, ми, Срби, сматрамо за нашу дужност да одамо наше признање оним муслиманима који га заслужују.

Нама је необично жао, што ћемо, ненамерно, услед помањкања писаних података, услед несећања, пропустити да поменемо имена многих муслимана-националиста који су имали великих заслуга у формирању муслиманских четничких јединица, као и оних који су били у командама и јединицама скупа са четницима. Навешћемо имена оних којих се сећамо, чија нам је зла судбина позната.

Bratstvo, spomenica

МУСЛИМАНИ-РАВНОГОРЦИ
Нема сумње да прво место међу Србима муслиманске вероисповести, који су се у се у самом почетку ставили на расположење неумрлом Чичи, заузима пок. Фехим Мусакадић. Неумрли наш Чича волео је Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника. Мусакадић је био српски добровољац у Првом светском рату. Тада је одликован највећим ратним орденом, Карађорђевом звездом с мачевима. Био је у Сарајеву до почетка Другог светског рата Директор полиције. Он је живео за Српство, њему служио, њиме се поносио и, напослетку, за њега дао и свој живот. Пок. Чича га је доделио у Штаб Команде Источне Босне и Херцеговине, на чијем је челу био чувени јунак, војвода Петар Баћовић. Пок. Мусакадић је ухваћен од стране комуниста почетком јуна 1943 године у Странама код Улога, срез невесињски, скупа са пок. мајором Јоцом Пантићем, бив. среским начелником Јовићем, поручником Ковачевићем из Гацка, носиоцем Карађорђеве звезде с мачевима, наредником Станишићем, наредником жандармерије Иваном (Хрант, чије сам презиме заборавио), и још неколико четника чијих се имена не сећам. Један од преживелих четника, који је успео да умакне комунистичким куршумима, причао је, како су се сјајно држали сви. Сви, и Мусакадић, пред саму смрт, узвикнуо је: „Живео Краљ, живео Дража, доле Тито!“
На друго место долази, свакако, познати судија окружног суда у Мостару, Мујо Пашић. Ко од раније није познавао овог дивног човека и Србина, упознаће га из неколико следећих редака. Било је то у априлу 1941. године. Хрватске усташе и у Мостару, као и у осталим градовима и местима наредише, под претњом смртне казне, да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да одмах предају усташкој полицији своје радио апарате, евентуално оружје и муницију. Наређење се, зна се, односило искључиво на Србе православне вере, Јевреје и Цигане. Међу Србима налази се и судија Пашић са својим новим бициклом. „А што сте Ви дошли са бициклом?“ упитале су усташе судију Пашића. „По вашем наређењу“, одговорио им је Мујо. „Па, ми смо наредили само Србима, Јеврејима и Циганима, него вратите се кући и носите ваш бицикло“, рекоше му усташке звери. „Ја сам Србин, наређење се односи и на мене, ево вам бицикло“, одвратио је судија Пашић. Оставио је бицикло, али је зато одведен у затвор. На заузимање његових бројних сродника и пријатеља успело се да га пусте на „слободу“. Какав се показао на овом месту, такав је био и остао кроз цело време борби у редовима ген. Драже, све док није био заробљен од Немаца и предан усташама. Умро је јуначки и мученички у расаднику „хрватске хиљадугодишње културе“, логору смрти, Јасеновцу.
Трећа личност, др Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требињској шуми, близу Требиња, 1943. год.
Поручник Ченгић, млади активни официр, придружио се четницима већ почетком 1942. године. Послат од стране четничке команде са специјалном мисијом у Мостар, бива ухваћен и заклан од усташа. Напред наведена четири Србина-муслимана били су муслиманско вођство у четничким редовима за Источну Босну и Херцеговину. Било их је још, но њихова имена не смемо овом приликом да помињемо, јер се, можда, још који од њих налази у животу у земљи најцрњег терора, Титовој Југославији.
Мусакадић, Пашић, д-р Поповац, поручник Ченгић и други њихови ближи сарадници-муслимани, нису били команданти без војске, како би злонамерни људи хтели, кад им устреба да тврде. Нису заборавили неколико преживелих сведока наш оружан план и напад, 18. и 19. јануара 1943, на чисто муслиманску-усташку тврђаву Бјелемиће (срез Коњиц). Скупа се невесињском, коњичком, калиновачком и другом сарајевском четничком бригадом, под мојом командом и командом пок. Крста Ковачевића, активног капетана, раме уз раме борили су се и два батаљона муслимана-четника. На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, власт је преузео лично мајор Фехим Мусакадић. Муслимани-четници су, тада, стрељали тројицу муслимана-усташа из места.
Кад смо у пролеће 1943 године, водили огорчене борбе са партизанима, у нашим четничким редовима имали смо два батаљона муслимана: један у саставу невесињске бригаде којом са ја командовао, а други у саставу мостарске бригаде, којом је командовао кап. Владо Милутиновић, сада у Канади. Многи су од њих пали на пољу части, за слободу. Пали су поред Срба-четника. Њихове жртве, њихова крв, њихови млади животи неће се заборавити док траје нас који смо с њима делили зло, а добра је било онда врло мало. С тога, нека је слава и хвала њиховим палим жртвама.
А сада, пред завршетак, хтео бих да замолим све Србе који се баве политиком и који се боре против комунизма, фашизма и нацизма, да не смећу с ума, кад будемо ударили темеље нашој националној држави, да су Босна и Херцеговина српске земље, да су муслимани Босне и Херцеговине у огромној већини Срби, да муслимане из ових двеју српских покрајина треба да води дух и идеја муслимана-Равногораца: Фехима Мусакадића, Муја Пашића, д-р Исмета Поповца, Срба-мученика, а не неких сумњивих, самозваних вођа, који су служили усташама и Анти Павелићу.
Фехиме, Мујо, Исмете и остали четници-муслимани, који дадосте своје животе за Краља Петра, за неумрлог Чичу Дражу, за Равногорство и Српство, нека је: Рахметулахи алејхи разметен васиах!
(„Братство“ – мај 1954.)
Вејсил Н. Прељо (Буенос Аирес)

400 МУСЛИМАНА ЧЕТНИКА ИЗ УМЧАНА
У штабској чети среског команданта у Коњицу Јова Бабовића са малим изузетком били су муслимани-четници, а у саставу Коњичке четничке бригаде налазили су се муслимани-четници из Коњичке Жупе, Бјелемића и Улошки батаљон. Коњичка бригада бројала је 330 бораца, Коњичка Жупа 200, Бјелемићи 200, а Улошки батаљон 150 бораца. Из Коњичког среза скоро сви муслимани, способни за борбу, били су у четницима. На положају Бјелашнице било је 400 муслимана четника од Умчана у заједници са Вукасовићем. Вукасовић је био командант 2. сарајевске бригаде. У Вишеградској бригади капетана Никића налазило се 200 муслимана четника. У борбама око Неретве-Главатићева потпуковник Јовановић, поред својих 200 бораца, имао је у своме саставу и 200 муслимана-четника на линији Бјелашница – Коњиц – Бијела. Код резервног поручника на положају Девојчин Кук 70, у одреду Куртеша, који је бројао 550 бораца, било је 80 муслимана четника, а у саставу Херцеговачког одреда исто толико муслимана четника.
Као што се из изложеног види, босанско-херцеговачки муслимани из Санџака били су на страни своје прогоњене браће Срба православне вероисповести. Они су активно учествовали у оружаним четничким одредима под вођством бесмртног Драже, писали резолуције и мушки, како доликује оџаковићима и кољеновићима, протествовали против усташког насиља. Многи знани и незнани појединци, махом интелектуалци, на разне начине чинили су неоцењиве користи борби, коју је голоруки Српски народ водио против усташких и партизанских хорди.
Почетком 1942. године образован је у Сарајеву Муслимански четнички акциони комитет од 14 чланова, чија имена из разумљивих разлога ни данас не можемо објавити, јер многи живе и таворе своје дане под Титовим терором.
У самом окупираном Београду био је образован муслимански центар, који је сарађивао у разним видовима са Равногорским покретом и посебним каналима одржавао везе са Босном и Херцеговином. Одласком Мустафе Мулалића, бившег народног посланика на Равну Гору, вођство муслиманског центра преузео је Абдулах Кемура, књиговођа Српске земљорадничке набављачке задруге, кога су партизани убили међу првима при заузимању Београда. Група је издавала илегално и лист ИСТОК под уредништвом Мустафе Мулалића, преко којег је одржавана веза са земљом. Лист се штампао у Дражином главном штабу, заједно са два централна листа: РАВНА ГОРА и РАВНОГОРСКА МИСАО.
Писцу ових редова припада донекле заслуга за успешно функционисање обавештајне службе на терену Босне и Херцеговине, која је дејствовала из Београда, преко проте Божића и Јездимира Дангића, а у којој су радили све сами Срби муслиманске вероисповести.
Подземном раду овог обавештајног центра има се захвалити да су босанско-херцеговачки муслимани били обавештавани о приликама у свету, о стању у окупираној Србији и позивани да у свакој прилици прогоњеном брату укажу помоћ и заштиту. Да није уништена огромна архива комесаријата за избеглице у Београду, којем је на челу био велики српски родољуб и истакнути соколски првак Томо Максимовић, генерални директор светске фирме „Бата“ за Југославију, знало би се нешто више о раду Срба муслимана, како у Београду, тако исто и у Босни и Херцеговини. Комесаријат је саслушавао сваког избеглицу из Босне и Херцеговине, као и из осталих српских покрајина, чијим се исказима морало веровати. Велики број избеглих Срба изјавио је, да су уз помоћ муслимана прешли Дрину и тако избегли сигурну смрт. Ми смо, износећи ове непотпуне податке о ставу босанско-херцеговачких муслимана за време Другог светског рата, као и о учешћу великог броја муслимана у четничким одредима, извршили своју дужност. Намера нам је да овим сачувамо ову истину од заборава за познија српска поколења. Она ће у миру и слободи, без икаквих предрасуда, и на темељу многобројних и кудикамо убедљивијих чињеница, него што су ове, правилно оценити све те напоре и жртве босанско-херцеговачких муслимана. Тако ће из свега тога извући још један доказ, да су све то чинили као национално свесни Срби муслиманске вере и да нису жалили ни своје животе, када је била у питању судбина српског народа.
И на крају сетимо се Његоша: „Не пита се ко се како крсти, но чија му крвца грије прси, чије га је мљеко задојило.“
Алија С. Коњхоџић

ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ И МУСЛИМАНИ
Како је генерал Дража Михаиловић гледао на проблем наше муслиманске браће најбоље ће се видети из следећег телеграма, који је упутио 21. јануара 1945. године Краљевској југословенској влади преко једне од својих непосредних радио веза које је имао с њом. У том телеграму објашњен је став муслимана у решавању југословенског питања. С обзиром да је генерал Михаиловић тај телеграм послао, очигледно је да се сложио с погледима наше муслиманске браће. Изјаву муслимана потписао је један од најугледнијих међу њима. Његово име, нажалост, не можемо објавити пошто се налази у земљи. Та изјава гласи:
„Ми, муслимани Краљевине Југославије, безусловно и непоколебљиво смо за уставно-монархиски облик владавине са династијом Карађорђевића и Краљем Петром Другим на челу.
„Ми смо исто тако за федеративно уређење Југославије на етничком принципу, с трима федеративним јединицама: српском, хрватском и словеначком. Како ми, муслимани живимо искључиво на српском етничком подручју, то је разумљиво, да тражимо да сви неподељени уђемо у састав српске федеративне јединице.
„Што се тиче Босне и Херцеговине, ми тражимо да те покрајине, заједно са суседним српским крајевима, као и са оним срезовима у Санџаку, који и саобраћајно и привредно гравитирају Босни и Херцеговини, образују у српској федеративној јединици једну велику самоуправну област, способну за живот, и са пуном административном аутономијом. Тој области мора се, с обзиром на географски положај и саобраћајне могућности, обезбедити приступ и на море, како на југу тако и на југозападу.
„У културно-просветном погледу ми тражимо да нам се као целини обезбеди пуна верско-просветна аутономија.
„Како су сви наши захтеви оправдани и етнички и историски и основани на потпуно демократским принципима, то смо уверени да ће наићи на пуно разумевање у свима непристрасним круговима и српским и хрватским, и да ће муслимани овим својим ставом допринети свој прилог правилном решењу српско-хрватског питања.
„Наглашавамо да смо већ и као муслимани против комунизма и против терора а за пуну и истинску демократију, у чију победу чврсто верујемо.“
Ова резолуција муслимана, достављена Краљевској влади преко генерала Драже Михаиловића, најбољи је одговор свима онима који данас настоје да прогласе нашу муслиманску браћу Хрватима а Босну и Херцеговину некаквим хрватским покрајинама.
(„Братство“ – март 1956.)

ЦЕНТРАЛНИ НАЦИОНАЛНИ КОМИТЕТ И МУСЛИМАНИ
На састанку Централног Националног Комитета, одржаном у Српској Грапској, 14. октобра 1944 године, председник Извршног одбора Ц.Н.К. Др Стеван Мољевић рекао је следеће:
„При расматрању наешг питања према муслиманима у Југославији за нас Србе су од важности четири момента која не смемо губити из вида: „1. ПРВО, муслимани у Југославији броје 1.880.000 душа, с којим се бројем мора озбиљно рачунати и који у случају мудре и паметне државне политике може да буде позитиван фактор у нашем унутрашњем државном животу, као што може да буде и негативан ако се не пође правим путем.
„2. ДРУГО, при узимању питања муслимана у државном уређењу и животу Југославије ваља знати да они у Југославији живе искључиво на српском подручју од Бихаћа и Цазина на северозападу, па све до Ђевђелије на југоистоку – у области Босне и Херцеговине, Раса, Косова и Метохије и Јужне Србије. И, ако се Југославија обнови на федеративној основи, као што мислимо и желимо, онда ће сви муслимани у Југославији доћи у састав српске федералне јединице. То има и ту добру страну што ће се сва питања муслимана у тој једној јединици, на један начин и пред једним форумом моћи да реше. Има то и ту добру страну што су кроз неколико векова заједничког живота Срби православни и муслимани свикли једни на друге и што познају живот и обичаје једни других, што није случај код других.
„3. ТРЕЋЕ, што Ислам према држави има свој став за који би могли рећи да је државотворнији него друга религија.
Шеријатски прописи Ислама, уколико се односе на организацију муслиманске верске заједнице, омогућују пуну самосталност те заједнице за сваку државу напосе, тако да свака држава која има муслиманског живља може за тај живаљ имати и потпуно аутокефалну исламску верску заједницу, потпуно независну и у којој другој црквеној власти изван те државе. То је по Југославију врло повољан моменат да муслимани, осим оних на Косову и Метохији, немају никаквих центрифугалних тежњи. Југославија им јесте и остаје једино огњиште и једина отаџбина.
„Ислам у погледу појединаца тражи од њега као држављанина у позитивном смислу више него многа друга религија, јер обухвата све стране његовог живота – тражи од њега ред, рад и покорност законима. Ми, ако желимо да наши муслимани буду добри држављани и добри људи, морамо од њих тражити у првом реду да буду добри муслимани.
„4. ЧЕТВРТО, муслимани у Југославији зближују нас са још двема муслиманским државама на Балкану – Албанијом и Турском, што чини још једну снажну компоненту за Балканску заједницу. Јер, Ислам који апсорбује и регулише својим прописима највећи део живота својих верника веже из више међусобно него икаква друга религија. „То су четири момента који говоре за што теснију и срдачнију сарадњу Срба православних и муслимана у Југославији“.
(„Братство“ – јули 1956.).
Инж. Владимир Зечевић (Чикаго)

ПРОТИВ УСТАША И БАЛИСТА
Познато је, да су Хитлер и Мусолини даровали Павелићу и Усташама поред Хрватске, Славоније и Срема, још и Босну и Херцеговину у границама бивше Аустро-Угарске монархије.
Познато је, да је Мусолини предвидео и обнову Црне Горе у границама од 1915. године.
Познато је, да је Хитлер предвиђао и нешто Србије, са неодређеним границама према Истоку и Југу, а према Старом Расу-Санџаку са граничном линијом, која је постојала између Србије и Отоманске Империје.
Тако су после слома Југославије вароши: Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Сјеница, Нови Пазар, Тутин и Косовска Митровица остале без сталног окупатора па и Пљевље неко вријеме. Овакво стање искористили су Усташе и Косовари. Усташе су окупирали: Прибој, Пријепоље, Нову Варош и Сјеницу. Покушали су да окупирају и Пљевље, али су били одбијени. Косовари су окупирали: Косовску Митровицу, Тутин и Нови Пазар. Граница између Усташа и Косовара била је Дуга Пољана.

МУСЛИМАНИ ШТИТЕ ПРАВОСЛАВНЕ
Овакво стање унело је прилично страха међу православним становништвом ових срезова, који је радије волео да му окупатори буду Италијани, па чак и Немци, него ли Усташе и Косовари. Но, брзо су се православни снашли< обратили су се својој браћи по крви, Мухамедове вјере, ради заштите од Усташа и Косовара.
Санџаклије, Мухамедове вјере, примили су се те заштите. Препоручили су православнима да буду мирни и да не предузимају никакав отпор, ни у ком случају, док њих не упознаду и обавесте.
Народни правци из Санџака, Мухамедове вјере, одмах су се састали у Пљевљима и донели две одлуке. Прва је била: да се упозоре команданти усташких и косоварских одреда у Санџаку, да би муслимански народ у Санџаку узео у заштиту православни народ, ако би исти био изложен ма којој врсти прогона; и да би се муслимански народни прваци директно жалили Хитлеру и Мусолинију на команданта.
Друга пак одлука била је:
Да се упуте две истоветне преставке, једна Хитлеру а друга Мусолинију, у којима ће муслимани из Санџака молити, да се што пе повуку из Санџака и Усташе и Косовари, који немају ничега заједничког са народом у овом крају и да Санџак окупирају што пре били италијанске било немачке трупе.
Обе су одлуке одмах извршене.
Прва је одлука изненадила и усташку и косоварску команду. Оба су команданта изјавила, да муслимански прваци из ових срезова треба да убеде и увјере православне, да никаквих прогона ни насиља неће бити ни према коме.
Друга је одлука изненадила и Павелићеву владу и Албанску владу, јер докази и разлози у преставци били су необориви, па ма са кога се гледишта и становишта пошло. И Павелићева и Албанска влада, добиле су преписе преставке од Италијанске владе.
Павелић је одмах одлетео у Рим, да моли грофа Ћана, да се ништа не предузима по тој преставци. И Албанска влада била је послала једног свог министра, да моли грофа Ћана, да се тој преставци не придаје никаква важност, и да трупе усташке и косоварске остану у Санџаку, где су.
Ипак, и Хитлер и Мусолини су друкчије оступили. Именовали су нарочиту комисију од признатих стручњака са задатком: да одмах отиде у Новопазарски санџак – Пљевље – и на лицу места провери потписе на преставци< продискутује са потписницима наводе у преставци; допусти дискусију члановима Павелићеве и Албанске владе са потписницима преставке и о свему томе поднесе извештај. Павелићевој и Албанској влади стављено је до знања, да одреде по два стручна лица, која ће пред комисијом побијати наводе у преставци и правдати свој став – окупацију тих крајева. У врло кратком року сви су се састали у Пљевљима.
По прочитању преставке, Санџаклије, потписници исте, остали су у свему при изнетом у преставци. Ниједан странац, који је ма када умочио перо и нешто написао о Босни и Херцеговини није остао не наведен у најкраћем изводу, па био он: Немац, Аустријанац, Маџар, Италијан, Енглез, Француз, Турчин и т. д. Детаљније су изложена мишљења о народу у Босни и Херцеговини писаца Маџара, Аустријанаца, Немаца и Италијана. Основ, темељ преставци био је: тврђење да Хрвата од Калиновика до Дрине и од Дрине до Косовске Митровице нити је када било, нити их има у том времену 1941 године, па према томе ни Усташе немају никаквог основа да тај крај окупирају.

МАНИПУЛАЦИЈЕ ХРВАТА
Стручњаци Павелићеве владе нису спорили наводе појединих страних писаца изнетих у преставци, да Хрвата нема од Калиновика до Косовске Митровице. Окупацију су правдали:
а) истоветним говором, којим се служе народи у Хрватској, Босни и Херцеговини и Санџаку; и
б) правом наслеђа. Навели су да су они преставници Независне Државе Хрватске, која је природни наследник бивше Аустро-Угарске монархије, којој је Берлински конгрес 1878 г. дао поред Босне и Херцеговине још и Новопазарски Санџак. Пошто је Хрватска постала самостална 1941 године и добила Босну и Херцеговину природно је, да треба да поседује и Новопазарски Санџак, да би се одлука Берлинског конгреса у свему извршила.
Претставници муслиманског народа из Новопазарског Санџака одговорили су:
а) да су Хрвати све до 1836 године говорили својим нарочитим језиком, па су на истом и писали. Навели су, да су се све до 1836 године називали Хорвати< па и новине су им се звале Новине Хорватске. Од те године, почели су примати језик, којим народ у Босни и Херцеговини и Новопазарском Санџаку говори; српски језик; па су и своје име променили, и почели се звати Хрватима, пошто их тако назива и народ Б. и Х. и Ст. Расу-Санџаку. Према томе, језик, којим данас говоре Хрвати у Хрватској јесте језик народа у Б. и Х. и Санџака; а не њихов хорватски.
б) По питању права наслеђа преставници муслиманског народа из Санџака одговорили су, да они то право данашњој Хрватској не могу признати< јер, ако би то право данас и постојало, онда би наследници могли бити Аустрија и Маџарска, а никако новостворена Хрватска.

РАЗЛИКЕ У ВЕРИ СА АЛБАНЦИМА
Прешло се је на део Новопазарског Санџака, који су били окупирали Косовари. Обе су сранке признале, да не говоре једним језиком. Косовари су покушали да убеде Комисију, да у исповиједању вјере чине јединство. Рахметли Муфтија Дервиш Шећеркадић убедио је Комисију, да ни у верском исповедању не чине јединство. Тврдио је Комисији, да Албанци Мухамедове вјере имају посебан верски обред, да припадају посебној секти, како у исповиједању Мухамедове вјере тако и тумачењу неких места из Кур`ана. Кад су чули албански делегати ово објашњење, извинили су се, жалећи што за ову разлику нису знали.
На основи поднетих извештаја својих чланова Комисије, Хитлер и Мусолини наредили су Павелићевој и Албанској влади, да одмах из Старог Раса-Новопазарског Санџака повуку своје трупе. Наређење су извршили одмах у реду и миру.
У срезове, које су били окупирали Павелићеви Усташи, ушле су италијанске трупе.
У она три среза, који су били окупирани од стране Косовара уведена је нека врста посебне администрације, по споразуму народа у том крају, и Недићеве и Албанске владе. Како у огледу административном, тако и у погледу снабдевања и издржавања сачињавали су неку врсту аутономне области на простору Недићеве Србије.
Овим питањем руководили су: архметли Муниб (не сећам се више презимена), бивши претседник општине у Чајничу, родом, мислим, из околине Праче, дакле из Б. и Х. и рахметли Дервиш Шећеркадић муфтија, члан Шеријатског Апелационог-Касационог суда у Скопљу, родом из Пљевља – Новопазарски Санџак.
Ето, Др. Крњевићу и Шатрићу, како се је народ у Б. и Х. од Калиновика до Метаљке и у Старом Расу-Новопазарском Санџаку, од Метаљке до Косовске Митровице изјаснио, у добу највеће силе и власти Павелићеве Хрватске и то пред вашим највећим пријатељима – Немцима и Италијанима. Као што видите, ни данашња прошлост, ни јучерашња прошлост не привлачи народ из Б. и Х. и Санџака да буде у једној заједници са вама Хрватима из Загреба и Загорја, већ напротив одбија га. Дакле, и без масовног-колективног покоља Срба од стране органа целокупне државне силе Павелићеве Хрватске, покоља, коме у историји човечанства нема равног, народ ових крајева није хтео никакву посебну заједницу са вама Хрватима из Загреба и Загорја. Јасно је за свакога, да после оног страшног покоља Срба, у коме сте ви Хрвати из Загреба и Загорја са криминалцима из других крајева, показали своју примену – тумачење “слободе“, “правде“, “човјечности“, “вјерске трпељивости“, “народне припадности“ и т.д. како то ви Шатрићу сада у месецу мају 1956 године гудите кроз Ам. Хрватски Гласник, да ни речи не може бити ни о каквом посебном јединству ових крајева са вама Хрватима из Загреба и Загорја.
Но, сем овог изложеног код нас постоји и једно укорењено убеђење, које гласи: границе сваке независне и самосталне државе међе се људским главама, а не обичном оградом по нечијим захтевима и жељама, или пак наметањима и насртајима, као што то данас чине хрватски правци у емиграцији, предвођени Др. Крњевићем, Шатрићем и њима сличним.
Јаваш ага хендек вар!
Алија С. КОЊХОЏИЋ

РЕЗОЛУЦИЈА МУСЛИМАНА ГРАДА САРАЈЕВА ИЗ 1942.
“Потписани муслимани размотривши тешко стање у коме се данас налазе муслимани Босне и Херцеговине и уочивши да се стање из дана у дан погоршава, осјетили су се и као припадници своје узвишене вјере Ислама и као људи дужним да констатују слиједеће чињенице и да затраже лијека невољама, у којима се данас налазе.
1) Стање муслимана у Босни и Херцеговини је данас врло тешко. Неће бити претјерано ако рекнемо да у својој повијести муслимани ових крајева нијесу доживјели тежих часова. У овим насталим нередима страда мирно грађанство и недужних људи; страда на десетке хиљада голих живота и пропада сав иметак; села се пале, становници присиљени да бјеже и селе, сваким даном се збјегавају у веће градове без игдје ичега. На хиљаде сирочади, осталих без својих родитеља, вапи за помоћ и потуцају се тражећи заштиту. Констатујући ово истичемо да ово нијесу жртве, које су родољуби дужни поднијети за своју груду, него је ово опћи неред који се све више шири и води пропасти муслимана Босне и Херцеговине. Поред свакодневних вапаја са разних страна да се овоме стане на крај и поред разних увјерљивих изјава од стране разних фактора, стање се не само не поправља, него се сваким даном погоршава и угрожава и оне крајеве, који нијесу до сада директно погођени истакнутим невољама. Што је још најгоре, подузимају се и подузимани су од појединих власти такви потзи који само више изазивају оштре реакције побуњеника, па је на тај начин биједно и незаштићено становништво још више недужно изложено страдањима. Све ово подрмава свако увјерење у сигурност и даје повода да се на темељу самог тока чињеница, ствара у широким слојевима увјерење да је ово систем који се смишљено проводити.
“Многи католици, свјесно, за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и претстављају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних. Такво исто мишљење имају и неки православни у погледу одговорности муслимана. Кад се ствари, међутим, правилније и изближе упознају, види се да муслимани нијесу криви, и зато они то набацивање најенергичније од себе одбијају. Чињеница што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане. Муслимани су се и раније ограђивали од разних злодјела која су провођена, те је и у резолуцији на главној годишњој скупштини организације свеукупне Илмије, одржаној 14. августа 1941 унесена и ова тачка: “Са болом у души у дубоком сућути сјећамо се свих оних невиних муслиманских жртава, које недужно падоше у свим немирима, који се ових дана мјестимично догађају. Осуђујемо све оне појединце муслимане, који су са своје стране направили какав било испад и учинили какво насиље. Констатујемо и то, да су такво шта могли учинити само неодговорни елементи и неодгојени појединци, чију љагу одбијамо.“
– И ми сада констатујемо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници. Констатирамо и то да ни они нису то од себе чинили док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредба. Стога ни у којем случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они иницијатори. Констатирамо и то, да су у сврху, да се одговорност за недјела обори на муслимане, израбљивани фес и муслиманска имена. Наиме, стављали су немуслиманима фес, који је заведен као униформа све војске, вршећи разна злодјела, којом су се приликом називали међусобно и муслиманским именима. Муслимани нису ником спремали ни мислили никаква зла. Муслимани су и у својој прошлости толерисали без разлике све вјере и ником нијесу зулума чинили. Стога се не могу ни данас муслимани претстављати иницијаторима злочина, као што то неки намјерно чине.
“У овим тешким приликама појављују се и нетрпељивости према Исламу од неких католика. То се одражава у писању, у приватним, и јавним говорима и неједнаком поступку. То се све појављује поред разних изјава са разних мјеста у којима се говори о једнакости и равноправности двију вјера. Ове наше констатације спремни смо увијек потврдити конкретним примјерима.“
“Након свих констатација тражимо од свих одговорних фактора и свих муслиманских политичких представника, да се заузму:
1) Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у земљи без ма каквих разлика<
2) Да се невини свијет стварно заштити јачом војном обраном!
3) Да се у будуће не дозволи да се подузимају ма какве акције које ће по својој нарави изазвати побуне и крвопролиће у народу;
4) Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали, те да се најстрожије казне, као они који су ова злодјела наређивали или за њих дали могућност;
5) Да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстроже казне они који у овом погледу направе какав било доказан изгред; и
6) Да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су недужно пострадали у овим нередима.
У Сарајеву, 12. октобра 1941. године.“
Поред осталих многобројних грађана Сарајева муслиманске вероисповести предњу резолуцију својеручно су потписали и ови истакнути представници муслимана у Сарајеву… (следе потписи око 50 истакнутих муслимана из Сарајева).
Из ових потписа види се да велики број потписника припада највишим верским установама, на челу са врховним телом Улема меџлис, чији је углед одувек у широким муслиманским масама био веома јак, и који су имали велики утицај на држање њихово за време трајања рата.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *