Наоружање и опрема четника

Наоружање и опрема четника

Четници Дубског батаљона Рогатичке бригаде Романијског корпуса: карабини, један пушкомитраљез, а о артиљерији нема говора

Четници Дубског батаљона Рогатичке бригаде Романијског корпуса: карабини, један пушкомитраљез, а о артиљерији нема говора. У средини, црна шубара, стоји Јово Планинчић, командант батаљона

Једна од тема које је историографија социјалистичке Југославије систематски избегавала, било је питање наоружања и опреме не само четника, већ и партизана. Наравно, уз пут се тврдило да су четнике наоружавали Немци, а да су се партизани наоружавали тако што су отимали оружје од Немаца. Улажење у детаље није долазило у обзир, јер се ово ни на који начин не може доказати. Посебно је апсурдна последња тврдња, јер је заправо отимање оружја и опреме од партизана од краја 1943. године постало битан фактор у снабдевању Немаца. Партизани су, наиме, свега имали у изобиљу, јер су их Западни савезници непрекидно снабдевали, авионима и бродовима.
Тако, у лето 1944. године скоро сваки партизан из оперативних јединица био је наоружан аутоматом или пушкомитраљезом и имао је муниције колико је могао да понесе. Ту је било и доста лаких и тешких минобацача (са италијанским послугама), као и снајпера. Према немачким документима, наоружање партизана било је боље од наоружања немачких јединица првог позива.
Истовремнео, најбоље четничке јединице имале су једно аутоматско оруђе на 25 људи, по 20-30 метака на пушку и неколико стотина на аутомат или пушкомитраљез. Број минобацача и топова био је симболичан, као и количина граната за њих.
Исто тако, постојала је велика разлика у опреми. Комунисти су носили комплетне британске униформе, а четници нису имали довољно чизама, ранчева, шињела, шаторских крила, итд.
Када се све ово има у виду, право је чудо што су четници и крајем лета 1944. држали већи део крајева насељених Србима, на подручју целе окупиране Краљевине.

Следи чланак о наоружању четника 1944. године:

Најбоље наоружана јединица била је 4. група јуришних корпуса. Према Дражиној наредби од 27. маја, свака њена бригада требало је да на 560 људи има један до пет лаких минобацача, један до пет тешких минобацача и 15 до 30 аутоматских оруђа.72
Трећи јуришни корпус 4. групе јуришних корпуса поред минобацача имао је и четири топа калибра 47 мм. Вероватно је реч о топовима које је априла 1941. сачувао резервни поручник јеромонах Георгије Бојић, а који су крајем 1941. поново скривени. Топови су се налазили у Пратећој чети 3. јуришног корпуса.73
На фотографијама се види да је и Топлички корпус имао топове, најмање два.74
Два мала брдска топа имао је и Расински корпус, али их је изгубио јануара 1944. године током борби против комуниста на Радан планини.75
Артиљерију је имао и 2. косовски корпус (четири противоклопна топа).
Исписујући ову наредбу, Дража је свакако имао у виду постојеће наоружање у јединицама. Дакле, у просеку, најбоље наоружане четничке бригаде имале су по један тешки и по један лаки минобацач на 224 војника, а једно аутоматско оруђе (тешки митраљез, пушкомитраљез или аутоматску пушку) на 25 војника.
Међутим, јуришне бригаде су из својих матичних корпуса однеле већи део минобацача и аутоматских оруђа. Из депеше капетана Нешка Недића од 4. априла 1944. године, види се да је Ваљевски корпус имао 900 пушака, 20 аутомата и један лаки бацач.76
То је једно аутоматско оруђе на 47 људи и један минобацач на 900 људи. Минобацач и већи дао аутомата припали су четницима јуришне бригаде која је ушла у састав 3. јуришног корпуса 4. групе јуришних корпуса, док је остатак Ваљевског корпуса био наоружан готово искључиво пушкама.
Слично је било и на југу Србије. Пуковник Милутин Радојевић известио је Дражу 24. фебруара 1944. године да група од 600 четника Нишавског и Чегарског корпуса одређена за акцију на Јастрепцу има укупно 15 аутоматских оруђа, тј. једно на 40 војника.77
Због бојазни од прерасподеле, официри су и даље настојали да пријаве мање бројно стање наоружања од стварног, тако да и документа из овог периода треба узимати са извесном дозом резерве. Прикривање наоружања није било могуће – или је макар било отежано – оним јединицама које су ишле на смотру пред Дражу и официре из Врховне команде. Једна од тих јединица била је и 4. група јуришних корпуса, па се њено наоружање може узети као репрезентативно за бољи део трупа.
Један пример прикривања наоружања је извештај потпуковника Захарија Остојића, команданта Босне, од 6. марта 1944. године, који гласи:
Пијо јавља следеће податке о наоружању. Озрен 1.800 пушака и 80 пушкомитраљеза, Требава са Посавином 2.000 пушака, 30 пушкомитраљеза и 3 минобацача. Љубићка бригада 800 пушака, 10 пушкомтраљеза и четири пикавца. Жепачка бригада 900 пушака, пет пушкомитраљеза и шест митраљеза, два бацача. Зеничка бригада 500 пушака, 20 пушкомитраљеза и 10 пикаваца. Ја мислим да има много више оружја, али команданти крију податке.78
Ипак, неспорно је да током целог рата четници нису имали довољно оружја и да су због тога извршили мобилизацију само мањег дела расположивог људства. Зато се дешавало оно што је, примера ради, мајор Гогић 17. маја 1944. писао потпуковнику Кесеровићу. Писао је, наиме, да се може сменити људство Великоморавске групе послато као појачање Расинско-топличкој групи, али да оно мора узети оружје “од нашег особља које је тамо“.79
Још већу невољу од недостатка оружја, четницима је представљала стална несташица муниције. Погледаћемо најпре карактеристична четничка документа из прве половине 1944. године.
Капетан Милан Стојановић, командант Топличког корпуса, писао је 9. фебруара потпуковнику Кесеровићу:
У последњој борби са комунистима код Блаца, која је борба трајала скоро читав дан, овај корпус истрошио је скоро сву муницију. Молим Вас господине потпуковниче ако имате резерву у муницији предвидите нешто и за овај корпус, макар за аутоматска оруђа.80
Мајор Никола Анђелковић, командант одреда Делиградског корпуса од 500 четника, послатог као појачање Расинско-топличкој групи корпуса, јавио се 12. марта потпуковнику Кесеровићу са Малог Јастрепца, рекавши да војници имају по 30 метака на пушку и по 100 метака на митраљез.81
О слању одреда од 400 четника из састава Великоморавске групе корпуса на Јастребац, мајор Тодор Гогић је 2. априла писао Врховној команди:
За људство које се сад упућује попуна муниције извршена је одузимањем од војника који остају. Људство које се упућује у акцију има по 40 метака на пушку и по 305 на аутоматско оружје и по две бомбе. Ово људство што остаје има на пушку 20 метака, на аутоматско оружје по 100 метака. У прошлој акцији утрошена је велика количина муниције.82
Кесеровић се јавио Врховној команди 22. априла, рекавши да је стигао одред из Великоморавске групе корпуса, на челу са мајором Љубомиром Михаиловићем. “Са муницијом врло слабо располаже. Дао сам му 3.000 метака“, писао је Кесеровић.83
Када је стигла смена за четнике Великоморавске групе, мајор Димитрије Антоновић, командант Јастребачког корпуса, је 27. маја писао Кесеровићу:
Ресавце сам данас сменио у Макрешану. Дошло 400. Донели само по пет метака на пушку. Имају 20 аутоматских оруђа. Лично сам ово проверио. Без попуне муниције немогуће их је употребити.84
Мајор Симеон Оцокољић известио је Врховну команду 3. априла да војници Млавског корпуса имају по 30 метака на пушку. Мајор Љубомир Јовановић, командант Тимочког корпуса, послао је извештај следећег дана: “Располажемо просечно по 20 метака на пушку“.85
Потпуковник Милош Радојловић, командант Млавско-смедеревске групе корпуса, потврдио је 10. априла да четници Млавског корпуса имају по 30 метака на пушку, додавши да за пушкомитраљезе имају по 150, а за митраљезе по 700 метака. Такође је пренео Оцокољићеву молбу да му Врховна команда пошаље муницију.86
Уочи поласка у борбу против комуниста у области Златибора, капетан Нешко Недић је 4. априла известио да четници Ваљевског корпуса имају по 20 метака на пушку и по 300 на аутоматско оруђе, а граната за једини минобацач којим су располагали “довољно“.“87
Као разлог повлачења четника – онда када су се повлачили – недићевци су готово увек наводили недостатак муниције. Примера ради, Недићево Одељење за државну заштиту у извештају за 6. јун 1944. године бележи:
Национални четници, који су три дана водили борбу са комунистима, били су принуђени да се услед недостатка муниције повуку у општину Рачанску (15 км јужно од Куршумлије).88
Исти извор наводи 26. јуна:
Комунисти из округа Лесковачког надиру у масама према Брусу и Александровцу да би ухватили везу са комунистима из Санџака који су продрли у долину Ибра. Четници су, услед недостатка муниције, били принуђени на одступање, те су комунисти 24. о.м. око подне заузели Брус.89
Команда Српске државне страже 14. августа пише да четници и недићевци нису успели да задрже продор партизана према Ибру. “Највећи разлог овоме је много слабије наоружање националних одреда и недостатак муниције којом комунисти обилују“, пише у овом документу.90
Четири дана касније, Одељење за државну заштиту извештава:
17. о.м. вођена је борба између 600 комуниста и Књажевачког четничког корпуса код с. Понор и Крнета (10, 11 км јужно од Књажевца). Због недовољно муниције четници су се повукли.91
Xон Девлин, амерички пилот кога су спасили четници, на путу према мору видео је јединице од Равне Горе до Херцеговине, а потом и партизане. Оставио је следеће сведочење:
У околину Невесиња, које је имало јак немачки гарнизон, стигли смо 8. јуна 1944. године. Ту смо се задржали око месец дана; услови за даље путовање нису били безбедни.
Мене је као војника изненадило слабо наоружање и опрема бораца у крајевима где смо пролазили. Они су нам причали да је то углавном оружје које отму од Италијана и Немаца. Још док сам био у Главном штабу, у Прањанима, командант 1. равногорског корпуса Звонко Вучковић причао ми је да су до оружја долазили отимањем од Немаца, нападима на њихове возове који су транспортовали оружје.
Много су оскудевали у санитетском материјалу. У то сам се уверио кад сам свратио у њихову болницу, у варошици Рудо, у Босни, уколико се то уопште може назвати болницом. То је био један амбар у којем су промрзли људи лежали на поду. Тамошњи лекар ми је у очајању рекао да нема никакав санитетски материјал и да ампутације обавља без анестезије на најпримитивнији начин.
На наше упорно наваљивање командант корпуса нам је ипак дао једног водича да нас спроведе између терена које су контролисали усташе и партизани. На пут смо кренули у зору. У три сата после подне упали смо у партизанску заседу. Зачас смо опкољени људима који су били изванредно обучени у нове енглеске униформе и цокуле, са петокраком црвеном звездом на капи, наоружани “енфилд“ пушкама и “брен“ митраљетама.92

Извори:
73 Зборник докумената, том 14 књига 4, 37, 124.
74 Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, други том, 227.
75 Изјава потпоручника Славка Здравковића, аутору. По невремену, дубоком снегу и магли, јединица поручника Николе Гордића упала је у неки кланац, из ког није успела да извуче топове, када је био наређен хитан покрет.
76 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
77 Зборник докумената, том 14 књига 3, 429.
78 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
79 и 80 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
80 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
81 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
82 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
83 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
84 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
85, 86 и 87 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
88 Зборник докумената, том 1, књига 21, 704.
89, 90, 91 Зборник докумената, том 1, књига 21, 726, 735-736, 744.
92 М. Пешић, Мисија Халјард, 159.

Милослав Самарџић

Наоружање и опрема партизана

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *