Немачка игра са Недићем

Milan Nedic

Milan Nedic

Како је дошло до састанка између Милана Недића и генерала Драже Михаиловића августа 1944. године?

Пошто више нису имали довољно јединица за ма какву озбиљнију акцију, Немцима је остало да се максимално посвете дипломатији. Било им је очигледно да се против комунизма на Балкану највише боре четници, али сви покушаји да их упрегну у сопствена кола остали су без успеха. С друге стране, четници су и даље јачали, док су љотићевци, једини Срби верни Немцима, све више слабили, услед дезертирања људства насилно мобилисаног у њихов „добровољачки“ корпус. Друга формација састављена од Срба, која се формално налазила под контролом Рајха, недићевци, лета 1944. године била је готово потпуно под Дражиним утицајем и Немци су то знали.
Извештај команданта Југоистока, фелдмаршала барона Максимилијана фон Вајкса, Врховној команди Вермахта од 5. јула 1944. године, под насловом „Војно-политичка ситуација у Србији“, на први поглед представља апел Берлину да се пронађе могућност за јачање Недићеве и Љотићеве позиције. „Изгледа да је нужно да се укаже на разочарење којим се карактеришу антикомунистички српски националисти који су спремни на активну сарадњу“, писао је фелдмаршал Вајкс на почетку овог извештаја, настављајући:
1. Неоспоран је губитак престижа председника владе генерал-пуковника Недића, који се сада, како од својих следбеника тако и од Српског добровољачког корпуса (љотићеваца – прим. аут), све више сматра неспособним да добије било какву противуслугу од стране окупационих власти за своју досадашњу лојалну сарадњу, која би одговарала националним очекивањима.
2. С овим у вези стоји и губитак ауторитета Недићевих управних органа у земљи, који своје задатке могу да извршавају само утолико уколико налогодавци Драже Михаиловића или месни устанички руководиоци то допусте. Одговарајући и довољан накнадни притисак преко немачких полицијских органа је практично немогућ при њиховом малом броју и маси немачких снага.
3. Недићев управни апарат је, захваљујући датим унутрашњим политичким односима, дубоко прожет присталицама Д.М. све до врха.
4. Акције регрутовања за СДК („Српски добровољачки корпус“, тј. љотићевце – прим. аут), које су расписане у Недићево име, нису успеле, с једне стране због страха од репресалија Д.М. против сродника, а с друге због неспособности Недићевих органа. У јуну је такође јављено први пут и о дезертирању у великом обиму из СДК, пре свега новомобилисаног људства.
5. У самом СДК влада политичка критика његовог руководства, коме се пребацује да своје задатке руковођења извршава само војнички, у интересу немачке оружане силе, а све више заборавља да је СДК национална – српска борбена формација.76
У таквој ситуацију, наставља Вајкс, Немци су принуђени да траже преговоре са четницима, као најјачим фактором у Србији. Та намера Немаца, међутим, „не може остати у тајности и значи са своје стране разочарење за српске добровољце, који са нашом подршком образују јаку противтежу фронту ДМ и, природно, на свако приближавање или пактирање са ДМ, наметнуто стицајем околности, гледају с неповерењем“. Таква ситуација стварала је опасност да „српске формације“, које су до сада биле спремне на сарадњу са Немцима, а које је Немачка „разочарала“, „у целини напусте Недића и због тога приступе ДМ, који интегрално заступа националистичке циљеве“. Такође, „слабљење Недићевог курса“ не само што је значило јачање четника, него је доводило и до поткопавања „идејних основа српских и црногорских добровољаца.“ Зато Вајкс закључује:
Овај положај у Србији био би незамислив, када се не би рачунало са кризом у погледу довођења снага са друге стране. Али, пошто се као последица опште ситуације, сасвим супротно најављује извлачење снага са југоисточног простора, требало би ово угрожавајуће помањкање да буде изравнато заобилазно, путем јачања антикомунистичких српских снага Недића.
Очување поуздања националних српских јединица СДК и везивање црногорских добровољаца за нас је у првом реду горуће политичко питање и захтева решење без одлагања од стране политичког руководства, при чему се морају узети у обзир поднети предлози посланика Нојбахера министарству спољних послова.77
Дакле, ово Вајксово писмо само на први поглед сву пажњу посвећује јачању Недићеве и Љотићеве позиције. У стварности, и Вајксу је било јасно да од тога нема ништа. Као вешт човек, он је ламент над својим сарадницима искористио да би саопштио кључну ствар: најјачи су четници и зато Немци траже преговоре са њима. Вајкс више није лагао, као новембра 1943. године, да четници траже преговоре са Немцима, јер више није имао куд. Али ни сада није смео отворено да каже шта жели, знајући за Хитлерову мржњу према четницима, односно Србима. Због те мржње Вајкс и његови сарадници нису ни помишљали да траже одобрење за директни споразум са четницима. Њихова идеја била је да се помоћ четницима у њиховој антикомунистичкој борби пружи преко Хитлеру колико-толико прихватљивог Недића. Љотић је из ових немачких комбинација испадао како због својих ставова према четницима, тако и због безначајне улоге коју је имао.
Као што смо видели, генерал Милан Недић није био фанатични присталица идеологије Новог поретка, попут свог брата од тетке Димитрија Љотића. Он је понуђену улогу 1941. године прихватио пре свега зато што је веровао у Хитлерову победу. Као конформиста, проценио је да ће му бити боље на страни победника, него у немачким логорима, у које су одведени други српски генерали. Али, почетком 1944. Недић је видео да је његова процена из 1941. била погрешна и почео је да тражи излаз.
О дистанцирању Недића од Љотића и Немаца четнички обавештајци први пут су јавили 15. фебруара 1944. године. То је онај Комарчевићев извештај о састанку Недића и његових окружних начелника. Начелници су се жалили да се „љотићевцима даје све а стражи ништа“, на што се Недић – заплакао.78
У то време четницима се јавио „неки инжењер мајор Симић“, како је потпуковник Лалатовић обавестио Дражу, из Недићеве Националне службе рада, нудећи своје услуге. Лалатовић је упутио мајора Симића на Живорада Вукосављевића, начелника штаба Северних покрајина, који се као илегалац налазио у Београду, „да види шта хоће“. Вукосављевић се састао са Симићем, а онда је овај отишао код Недића. Недић је искористио прилику и позвао Вукосављевића, као човека на високом положају у Дражиној организацији, да лично дође код њега. Вукосављевић се састао са Недићем, а затим и са генералом Боривојем Јонићем, командантом Недићевих оружаних снага („Српска државна стража“). У извештају са ових састанака, послатом Дражи 17. фебруара, Вукосављевић је поред осталог писао:
Недић тражи сталну везу ради уједињења српског фронта и даје сугестије за спасавање Срба. Даваће обавештења и материјалну помоћ. Веза да буде тајна. Јонић се Вама потпуно ставља на располагање без обзира на Недића и он тражи сталну везу а учиниће доста у материјалном смислу…
Досадашња државна стража понова преформирана у жандармерију јачине 16.409 људи. Од овога припада управи града 2.100. Јачина жандармерије 13.308. Одобрено је и појачање граничне страже за 2.500 људи. Укупна јачина износиће 5.000 људи…
За Српски добровољачки корпус предвиђено појачање од 3.500 на 30.000 људи. Од Немаца овај предлог усвојен. Гарантована спрема и наоружање. Рачуна се да ће се попуна људством моћи извршити до краја марта. Задатак одржавање реда у Србији и поседање нових области: Боке, Црне Горе, Санџака, Источне Босне и Источног Срема, који треба да буду припојени Србији, а по изјави Недића.79
Наравно, наведене цифре нису достигнуте, нити су задаци остварени. Потпуковник Лалатовић пренео је Дражи изводе из овог извештаја 20. фебруара, тражећи упутства за Вукосављевића.80
Дража је одговорио Лалатовићу 23. фебруара:
Преко Вукосављевића треба пумпати оца Србије а да то не зна Света Ђукић. Нека Вукосављевић искористи и команданта страже и оца Србије.81
„Отац Србије“ био је подругљиви назив за Недића, а у генерала Ђукића, који је нешто пре ових догађаја приступио четницима, Дража није имао поверења. Све у свему, Дража није много очекивао од Недићеве понуде, што се види већ и по томе да јој је посветио свега 2-3 реда. Међутим, Недић је и даље инсистирао на вези са четницима. Стално је звао Вукосављевића, који је, после једног од састанака, 4. априла писао Дражи:
Недић ми наредио да Вам лично пренесем његове предлоге за сарадњу. Ако он не постигне са Вама споразум мораће да одступи и долазе Немци или Љотић.82
Вукосављевић је тражио пријем код Драже, свакако да би га убеђивао у нужност споразума са Недићем, мада је писао да четници „не би од сарадње имали користи“, сем што не би били узнемиравани од Немаца док се боре против комуниста.83
Негде у ово време, командант Србије генерал Мирослав Трифуновић састао се са Недићевим кандидатом за председника скупштине – чије стварање је Дража осујетио – Илијом Михајловићем. Трифуновићу, који је покушавао да извуче нешто оружја и муниције, Михајловић је рекао да за његов долазак не знају ни Недић, а подразумевало се, ни Немци и љотићевци.84
То наравно није било тачно. Напротив, Недић и његови људи су спроводили замисао Вајкса и Нојбахера о наоружавању четника преко недићеваца. Уосталом, када је најзад дошло до састанка између Драже и Недића, овај је изјавио да оружје и муницију може набавити само од Немаца, којима је одмах потом поднео извештај. Другим речима, Недићев покушај избављења поклопио се са немачком политиком.
Састанак два генерала одржан је 12. или 13. августа 1944. године у селу Ражана код Косјерића. Детаље су уговорили управник Управе града Београда и шеф Српске државне безбедности Драги Јовановић и капетан Предраг Раковић, који је са Недићевим првим полицајцем одржавао тајну везу још од када му се он јавио, почетком 1943. године. Састанак је одржан на Недићев захтев.
Дражин мотив, разуме се, био је покушај да се дође до оружја и муниције. Са њим су у Ражану дошли пуковник Лука Балетић и потпуковник Мирко Лалатовић, обојица из Врховне команде, мајор Драгослав Рачић, капетан Никола Калабић и још један официр. Са Недићем су били Драгомир Драги Јовановић и генерал Миодраг Дамјановић. Генерала Дамјановића Недић је поставио за шефа свог кабинета после атентата на Масаловића, о чему је мајор Александар Михајловић одмах обавестио Дражу, радиограмом од 12. маја: „Недић је именовао за шефа кабинета бригадног генерала Дамјановића, кога је довео из заробљеништва да би примио овај положај.“85
Генерал Дамјановић ће нешто после састанка у Ражани напустити Недића и доћи код Драже.
Драги Јовановић је овако описао састанак:
Дража је питао којим добром долазимо. Тада је Недић почео да говори да је земља у опасности и да је дошао да види може ли се штогод учинити за њен спас. Говорио је и на који начин мисли да земљи треба помоћи. Казао је да треба да престану пљачке (јер су четници опљачкали возило Недићеве централне банке у Београду – прим. аут), а да за издржавање људства Дражи ставља на располагање 100 милиона динара. Главни договор био је око набавке оружја: да Недић код Немаца издејствује да се оно добије. Михаиловић је казао да има довољно људи, али му недостају оружје и муниција. Присутни официри тражили су да им се набави око 60.000 пушака. На крају Недић је изјавио да преузима обавезу да издејствује код Немаца 30.000 пушака, 500 пушкомитраљеза и нешто минобацача: „Ви ми гарантујте да ово неће бити употребљено против окупатора, а ја гарантујем да ћу учинити све што је потребно да нам Немци дају оружје, муницију и одећу“. Михаиловић је дуго ћутао. Ћутао је и када је Недић затражио да овај састанак остане у највећој тајности.86
Ћутање је била форма да оба генерала одрже своју часну реч, а да притом ипак ураде различите ствари: Недић је ћутање Немцима протумачио као потврду тражене гаранције, што Дражи није било ни на крај памети.
У међувремену, Вајкс и Нојбахер су се још више загрејали за идеју о наоружавању четника преко Недића. Вајкс је 7. августа известио Врховну команду Вермахта како је најјача комунистичка група која напада Србију – Оперативна група дивизија – „вероватно јача него што је то до сада сматрано“.87
Прва брдска и 4. СС полицијска оклопна гренадирска дивизија, које је Вајкс очекивао, нису дошле, а немачке јединице које су се налазиле у Србији биле су „незнатне јачине и великим делом испод просечне вредности“, писао је он.88
„Започео је очекивани велики Титов напад на Србију“, известио је Војноуправни штаб Југоистока 15. августа, изражавајући забринутост због могућег прекида пруге Београд – Солун. Немачких снага није било довољно, Бугари су престали да се боре против комуниста, а комунистички покрет је јачао „под јаким утицајем савезничких штабова за везу“, па је Војноуправни штаб Југоистока сматрао да је дошло до „значајне политичке промене“. Конкретно, овај штаб је преложио да Немачка треба да подржи „формирање националног српског јединственог фронта против комунизма са циљем потпуног разумевања између Недићевог покрета и ДМ да се заједничком борбом спречи бољшевизација Србије“.89
Поводом састанка са Дражом, Недић је 16. августа затражио пријем код Вајкса, који је о томе одмах обавестио Врховну команду Вермахта. Тога дана, немачки официри из Београда шаљу један од за ово доба карактеристичних лажних извештаја, измишљаних да би се расположење у Врховној команди Вермахта окренуло у жељеном правцу. Оперативно одељење Београд – Дедиње јавило је дословце:
Споразумно са Недићем, Дража Михаиловић је понудио немачком командовању потпуно потчињавање четничких јединица.90
У стварности, на састанку се о овоме није ни причало.
Сутрадан, 17. августа, Вајкс је примио Недића. Недић је тражио да Немци, преко њега, дају четницима 30.000 пушака, три милиона комада пушчане муниције, 500 пушкомитраљеза и 500 минобацача. Обећао је да се све то неће употребити против Немаца. Такође је тражио дозволу да „српска влада“ даје плату Дражиним официрима и да обе своје формације – Српску државну стражу и Српску граничну стражу – стави под Дражину команду. Најзад, говорио је о потреби да се четницима набаве униформе и обућа.
Вајкс је већ следећег дана, 18. августа, затражио пријем код Хитлера. Да би се сачувао од евентуалних непријатности, он је за сваки случај, уз овај захтев за пријем, писао да се оружје може дати само љотићевцима, тј. да Недићу треба пружити „обећање за формирање даљих батаљона у оквиру програма Српског добровољачког корпуса или слично њему“. Вајкс је такође писао да се током разговора мора „прикривати наш недостатак у оружју“, које и даље треба тражити „од вишег места“.91
Наиме, Немци нису ни имали тражене количине оружја. Имали су свега 6.000 пушака, које су чували у Крагујевцу. У забелешци о разговору генерала Фелбера и генерал-лајтанта Винтера од 25. августа, поводом ових пушака, стоји:
Питање издавања оружја четницима Драже Михаиловића из складишта Крагујевац. Оклева се, још никакво оружје није издато, чека се са каквим упутствима долази фелдмаршал из Врховне команде Вермахта.92
Фелдмаршал Вајкс састао се са Хитлером 22. августа 1944. године. Састанку су присуствовали главни људи из Хитлерове околине: генерал фелдмаршал Вилхелм Кајтел, рајхсфирер СС Хајнрих Химлер, начелник Оперативног штаба Врховне команде Вермахта генерал пуковник Алфред Јодл и генерал артиљерије Валтер Варлимонт. Ту је био и немачки посланик у Београду и специјални опуномоћеник министарства спољних послова Трећег Рајха за Југоисток, др Херман Нојбахер, који је дошао са Вајксом.
У уводном излагању Вајкс је рекао да Немци немају довољно снага у Србији. Истина, 1. брдска дивизија је недавно доведена из Грчке, али она „може да буде само привремено стављена на расположење за борбу против банди“. Вајкс је рачунао на скоро иступање Бугарске из Сила осовине – 1. брдска дивизија ускоро ће бити послата да разоружава 1. бугарски окупациони корпус, у правцу Скопља – и зато је сматрао да треба прихватити „понуду Недић – ДМ“, нарочито имајући у виду да су Енглези наоружали комунисте.
Записничар је потом забележио како „на посебан интерес фирера наилазе подаци господина команданта Југоистока о ефекту непријатељског расположења банди ДМ против привредних интереса окупационе силе“. Наиме, због одбране од комуниста четници су у ово доба обуставили нападе на Немце, али су наставили да ометају експлоатацију хране и привредних богатстава за Трећи Рајх. Хитлер је сматрао да због тога у Србију треба довести нове немачке снаге. На предлог фелдмаршала Вајкса, а не дозволивши Нојбахеру да дође до речи, Хитлер је, према записнику, овако реаговао:
По мишљењу фирера чињеница је да Енглези не могу да испоручују оружје Дражи Михаиловићу једино из страха пред Стаљином, чији је изасланик у Хрватској Тито. Они би се тиме довели у моменталну опозицију према Русији. Услед тога су, вероватно, сугерисали Србима да оружје, које ће без сумње бити употребљено против Стаљина, прибаве од Немаца. Оно ће, међутим, једном каснијом приликом – то фирер изричито наглашава – бити употребљено против Немаца…
На Балкану треба у суштини решити хрватско, српско и бугарско питање. У вези с тим ја бих, рече фирер, утврдио следеће:
Хрвати немају никакву представу о државности и неће је никад ни моћи имати. Онај ко је 500 година био без ње, не може се никад ни развити у државу. Касније једном доћи ћемо на то, да Хрватску инкорпорирамо у Рајх или да из ње направимо протекторат. Данас можемо у најмању руку – а то у супротности према осталим балканским народима – само привидно ићи заједно са садашњом хрватском владом.
Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. При једној таквој употреби, они ће увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност. Ја сам 1941. године учинио Србима понуду која је била неуобичајена. Ја сам само захтевао да остану неутрални и за то сам им обећао Солун. Већу цену нису могли да добију. У стварности је међутим дошло до развоја који никако не одговара тој великодушној понуди. Уосталом, указујем на то да, ако данас поново усправимо Србију, Хрватска пропада.93
Хитлер је затим рекао да за њега „не постоји сумња у погледу тога да ће Тито“, кад уз помоћ Стаљина освоји власт, „сву интелигенцију поубијати“, настављајући:
Енглеска, и то је за мене јасно, жели националну Србију, а поврх тога настоји да и Хрватску добије у своје руке. То исто важи и у погледу Грчке, а можда и Бугарске. Енглеска данас више него икад дејствује према начелу: „У нужди ђаво свашта поједе“.
Ако би ми с наше стране пристали на српску понуду, и ако би им ставили на располагање оружје и муницију, онда, додуше, верујем да ће се Срби са успехом борити против Тита. Но исто тако сам убеђен да ће онда великосрпска идеја одмах поново да запламти на нашу штету. А то је неподносиво. Срби се никад не би одрекли великосрпске идеје.94
Занимљиво је да су аргументи које је против Срба употребио Хитлер истоветни онима које су користиле западне силе, али и сами комунисти: заштита Хрвата и спречавање стварања јаке српске државе. Такође попут Хитлера, и западне силе су употребљавале само термин „великосрби“, а не и „великохрвати“, итд.
Уместо наоружавања Срба, Хитлер је наредио да се у Србију пошаље СС коњичка дивизија која се управо формирала у Мађарској, као и друге снаге. До тога, међутим, није дошло.
После овога, у записнику са састанка пише:
Закључујући фирер је установио, да он
а) нема ништа против „малих тактичких маневара“ с покретом ДМ,
б) да затражено формирање армије, која би била јачине 50.000 људи, никако не би могло доћи у обзир.95
Реч је најзад добио и Нојбахер, заступајући „лични интегритет и лојалност Недића, који се несумњиво 100 посто ставио на немачку страну и при том недвосмислено антиенглески експонирао“. Што се тиче четника, Нојбахер је рекао како је „њихово ангажовање у борби против црвених банди на нашој страни могуће“, уз напомену: „Разумљиво је да сарадња са њима никад не би смела да иде дотле да им се препусти заштита апсолутно животно важних објеката“. Нојбахер је пре свега мислио на железницу. На самом крају записника забележено је:
Покушај специјалног опуномоћеника министарства спољних послова за Југоисток да по фиреру ограничену могућност – мали тактички маневри – једне сарадње с четницима прошири до генералне пуномоћи за команданта Југоистока, није успео.96
У својим мемоарима Нојбахер овој конференцији у „Вучјој јами“ посвећује свега неколико реченица. Он пише:
Када су учесници конференције ушли у собу, у којој нас је очекивао Хитлер, одмах ме је поздравио речима: „Да Вам одмах на почетку буде јасно, нема ништа од давања оружја четницима!“ Ово се односило на мој извештај, са захтевом Драже Михаиловића упућеном Недићу… Хитлеру сам одговорио овако: „Ја лично нисам дао подршку овим захтевима, бар не у том обиму. За нас су безопасни само они четници који немају никаквих изгледа да дођу у додир са трупама западних сила“.97
Већање код Хитлера забележено је и у ратном дневнику Врховне команде немачке војске. Овде пише да је захтеве за наоружањем 50.000 српских војника Хитлер „категорички одбио“, додајући да Немачка мора „што је могуће пре опет раздвојити“ Дражу и Недића. „Повезано с овим, фирер је упозорио на опасност од великосрпства, које је једини државотворни елеменат на простору Југоистока Европе и тако га треба вредновати“, стоји још у овом документу.98
Вајкс и Нојбахер вратили су се у Београд 25. августа, саопштивши Недићу да је Хитлер одбио његове захтеве. На то је Недић 28. августа поставио Немцима ултиматум да ће поднети оставку уколико оружје четницима не буде испоручено. Од овога није било ништа, па је, према комунистичким изворима, „Недић преузео на себе задатак да сам наоружа 16.000 људи, ступајући у везу с Мађарима, док су Немци испоручили 6.000 пушака, један број митраљеза и потребну количину муниције. Недић је, поред тога, послао Дражи сто милиона динара.“99
У вези поменутих 6.000 пушака Недић је почетком септембра слао у Крагујевац свог министра просвете и вера, Велибора Јонића. Четници нису знали да Јонић путује у покушају да обезбеди оружје за њих, па су ухапсили његовог пратиоца, жандармеријског наредника Илију Мрдаља. На саслушању у Команди Левачког среза, 11. септембра 1944, Мрдаљ је изјавио:
Г. министар је допутовао из Београда у Крагујевац с намером да од Немаца посредује ради набавке оружја које је обећано српској влади. Чуо сам у Крагујевцу да је добијено око 6.000 пушака и да је подељено четницима. Г. министар је даље отишао за Каленић ради неког разговора са др Јустином Поповићем. Познато ми је да су пре десет дана, а и пре тога, долазили у кабинет г. министра чланови организације Д.М. и то: капетан Раковић, г. мајор Микић, генерал Радовановић, мајор Данило Стојановић и други. Када су ови долазили, ја сам разговарао са служитељом код г. министра Ристом Унчевићем, да ако ово Немци сазнају све ће нас побити, јер смо и сами приметили да сарађује са Д.М. организацијом.100
Другим речима, пошто је Вајкс одбио његов ултиматум, Недић је покушавао да наоружа четнике у потаји од Немаца. Како је почетком септембра уследио општи напад четника на Немце у Источној Србији, Шумадији и Источној Босни, изгледи на успех Недићевих покушаја сведени су на минимум. У четничким документима нема потврде онога што је Јонићев пратилац чуо: да је заиста преузето 6.000 пушака. А немачка документа кажу да је „на крају“ и Нојбахер одустао од предлога да се наоружају четници, из два разлога: због четничке мобилизације од 1. септембра 1944, праћене прогласом о нападу на Немце, и зато што је сазнао да су у Дражин штаб дошли Американци.101

Извори:
76 Зборник докумената, том 12, књига 4, 393.
77 Зборник докумената, том 12, књига 4, 394.
78 Зборник докумената, том 14, књига 3, 416.
79 Зборник докумената, том 14, књига 3, 425-426.
80 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 1\1.
81 Зборник докумената, том 14, књига 3, 428.
82 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
83 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1. Вероватно је то смисао Вукосављевићеве депеше; документ је веома оштећен и једва се чита.
84 Ж. Топаловић, На Равној Гори, 338.
85 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
86 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 28. Јовановићева изјава објављена је у предговору Нојбахерових мемоара. Дата је после рата, у комунистичком затвору.
87, 88, 89 Зборник докумената, том 12, књига 4, 498, 504, 510.
90, 91, 92 Зборник докумената, том 12, књига 4, 926, 930, 939.
93, 94, 95 Зборник докумената, том 12, књига 4, 529, 530, 531.
96 Зборник докумената, том 12, књига 4, 532.
97 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 172.
98 Срби у ратном дневнику Вермахта, 140.
99 Зборник докумената, том 12, књига 4, 527.
100 С. Ћировић, На трагу злочина, 153.
101 Војноисторијски гласник, 1-2\2005, страна 168.

АВИИ – Војни архив, Београд
ЧА – Четничка архива

(М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четнићког покрета, 4. том, Крагујевац 2007, стране 486-497)

Затворено за коментаре.