Немачка стратегија током Битке за Србију и улога мајора Вајела

Немачка стратегија током Битке за Србију и улога мајора Вајела

ПИШЕ: Милослав Самарџић
Зашто су Немци покушавали да наоружају четнике, када су знали да ће то оружје бити употребљено против њих? Одговор на ово, наоко апсурдно питање, једноставан је: Вајкс и Нојбахер су веровали да, иако им је то највећа жеља, четници не могу окренути јединице против њих, барем не своје главне снаге. А наиме, основна немачка стратегија током Битке за Србију састојала се у следећем: осовинске трупе систематски склањати испред надирућих комуниста, тако да комунисти увек буду у борбеном додиру са четницима.
Спровођење ове немачке стратегије помогли су сами комунисти, који су, као и увек, избегавали осовинске трупе и оштрицу напада усмеравали на четнике.
Према томе, од борби на Ибру крајем марта, па до доласка Стаљинове војске крајем септембра, Битка за Србију 1944. године била је битка између четника и партизана, док су Немци и њихови савезници били посматрачи. Прецизније речено, они су учествовали у појединим периферним окршајима, док су главне, велике битке, намерно и систематски избегавали.
Своју стратегију Немци су први пут успешно применили током Битке за Јужну Србију, у којој су са једне стране учествовали 4. група јуришних корпуса, Расинско-топличка група корпуса и 2. косовски корпус, као и јединице Команде Јужне Србије (укупно око 15.000 четника), а са друге стране четири партизанске дивизије (21, 22, 24. и 25< са локалним одредима укупно око 10.000 партизана).
Стратегију попут немачке покушао је да примени и Дража: док су Немци чекали да четници нападну комунисте у Јужној Србији, он је чекао да то учине Немци, како би своју најјачу формацију, 4. групу јуришних корпуса, могао да пошаље на запад, тј. на Лим, одакле је претила највећа опасност. Наиме, четнички команданти из Јужне Србије, потпуковници Младен Младеновић, Радослав Ђурић и Милутин Радојевић, известили су Врховну команду 11. маја 1944. године о концентрацији 15.000 Немаца, са 70 тенкова, у Куршумлији, Прокупљу, Житорађи, Пуковцу и Лесковцу. Истог дана потпуковник Мирко Лалатовић је писао потпуковнику Ђурићу, команданту Јужне Србије, да ће Немци “изгледа“ предузети акцију против комуниста, настављајући: “Ову акцију треба искористити за коначно чишћење Топлице и Јабланице од комуниста“.102
Тако је Дража створио следећи план: јединице из те регије, Расинско-топличка група корпуса потпуковника Драгутина Кесеровића (Расински, Јастребачки и Топлички корпус), команда Источног сектора потпуковника Младена Младеновића (Књажевачки, Нишавски и :егарски корпус) и Команда Јужне Србије потпуковника Радослава Ђурића (Јабланички, Власински, Вардарски, Јужноморавски и 1. косовски корпус), треба да задрже партизанске дивизије у њиховом напредовању према северу, док не почне немачка офанзива. Када Немци нападну партизане у Јужној Србији, 4. група јуришних корпуса одлази на западни фронт, против комунистичке главнине.
Међутим, време је пролазило, а немачка офанзива није почињала. Зато Дража 20. маја пита Кесеровића: “Да ли су почели Немци акцију у правцу Пусте Реке? По Вашим обавештењима, да ли има припрема за акцију Немаца на Јастрепцу?“103
У наставку депеше, Дража први пут каже да ће у помоћ Кесеровићу доћи јединице намењене западном фронту, “чим будемо у могућности“. Четири дана потом, о немачком нападу на комунисте још није било вести. “Добро пратите припреме Немаца и искористите њихову акцију“, писао је Дража Кесеровићу, обавештавајући га да му је послао појачања из Источне Србије, по 500 војника из Млавског и Делиградског корпуса.104
Дошао је и месец јун, а ситуација се није мењала. Испред очију Немаца, енглески авиони избацивали су товаре оружја, муниције и опреме партизанима у Топлици и Јабланици. Енглески официри су на лицу места учествовали у формирању партизанских дивизија, а Немци су ипак мирно стајали, јер су знали да Енглези и партизани неће нападати њихове гарнизоне, већ само четнике. Тако је и било: како је која комунистичка јединица формирана, упућивана је на север, против Кесеровића. Расинско-топличка група корпуса повлачила се све до почетка јула, тако да је Дража најзад морао да пошаље 4. групу јуришних корпуса, под командом мајора Драгослава Рачића. Рачићева офанзива против комуниста почела је 5. јула, у подручју Копаоника. Пред његовим налетом разбијене комунистичке дивизије непрекидно су се повлачиле све до 27. јула, када је гоњење заустављено 200 километара јужније, у области планине Кукавице.
У међувремену, Немци су планирали извођење операције против комуниста, за случај да Дража не пошаље своје главне снаге у Јужну Србију. Петнаест хиљада Немаца које је помињао потпуковник Лалатовић већ су били напустили ту област, тако да су у планираној операцији Немци могли рачунати на следеће јединице:
– 27. бугарска дивизија,
– 22. бугарска дивизија,
– Борбена група “Дизенер“, која се сада састојала од пет батаљона љотићеваца (вероватно око 3.000 људи) и једне немачке тенковске чете.
– 5. СС полицијски пук (око 1.000 људи).105
Почетак напада на комунисте на Јастрепцу Немци су планирали за 10. јул, под шифром “Трумпф“, односно, касније, “Кераус“. Напад на комунисте у Јабланици требало је да почне 15. јула, под шифром “Халали“. Међутим, четницима то није било познато, па су своју офанзиву почели 5. јула, док су немачке операције остале мртво слово на папиру. Да је Дража знао како на немачку акцију треба сачекати још свега пет дана, 4. група јуришних корпуса би отишла на западни фронт.
Дакле, Битка за Јужну Србију – односно Топличко-јабланичка операција, како је називају комунисти – била је битка између четника и партизана, што показују и немачка, и комунистичка и четничка документа.
(…)

Најдетаљнији комунистички документ о Бици за Јужну Србију је извештај комунистичког Главног штаба Србије шефу совјетске војне мисије, генерал мајору Горшкову, писан 14. септембра 1944. године. У извештају, који је потписао начелник “Главног штаба НОВ и ПО Србије“, Рудолф Приморац, најпре се даје размештај партизанских пет дивизија (21, 22, 23, 24. и 25)…
Под ставком “ток операција“, у Приморчевом извештају наводи се да су до повлачења на Косово и Метохију, 26. јула, комунисти само једном нападнути од стране осовинских трупа. Било је то 19. јула, када је један пук Бугара напао њихову 25, а други, заједно са љотићевцима, 24. дивизију. Опис свих осталих борби односи се на четнике. Немце Приморац помиње само у једном пасусу, који гласи: “Према сигурним подацима, у селима на северним падинама Кукавице налазило се око 3.000 Немаца, о чему се морало водити рачуна иако још није била испољена намера непријатеља да нас и са овим снагама нападне“. Другим речима, Немци уопште нису нападали комунисте током Топличко-јабланичке операције.119
О разлозима повлачења комуниста на Косово и Метохију, Приморац пише: “У времену 19. до 23. јула јединице 21. и 24. дивизије водиле су жестоке борбе и одбиле све нападе много надмоћнијег непријатеља наневши му знатне губитке. Међутим, у току 23. јула јаче четничке снаге успеле су да изманевришу положаје 24. дивизије, обухвате њено лево крило и избију у бок и позадину наших снага преко Соколовог виса на В. Под и Шопот…“120
Приморац пише да су се 21, 24. и 25. дивизија вратиле са Косова и Метохије практично одмах, 27. јула, зато што нису могле да издрже нападе Албанаца. У ствари, комунисти су имали задатак да се боре само против Срба, а не и против Албанаца, што из неког разлога нису желели да саопште Совјетима. Њихов повратак са Косова и Метохије уследио је на вест да је 4. група јуришних корпуса усиљеним маршем кренула на север, према Копаонику…

102 Зборник докумената, том 14, књига 3, 645.
103, 104 Зборник докумената, том 14, књига 3, 651, 652.
105 Зборник докумената, том 12, књига 4, 891, 901.
(…)
119 и 120 Зборник докумената, том 1, књига 20, 693.

6. МАЈОР ВАЈЕЛ
Као што смо видели, немачки команданти са Балкана систематски су слали лажне извештаје у Берлин, настојећи да ублаже Хитлеров антисрпски став. Вајкс и Нојбахер су чак писали да се најјача четничка јединица, 4. група јуришних корпуса, налази под њиховом командом, тј. под командом немачког мајора Вајела. Међутим, када су 22. августа отишли код Хитлера, они нису смели директно, у очи, да му саопште ту лаж. Према записнику са овог састанка у Вучјој јами, Вајкс и Нојбахер нису ни наговестили да имају неки утицај на четнике, а камо ли да командују њиховом највећом јединицом.142
С друге стране, у Ратном дневнику Вермахта за 22. август 1944. године, поред осталог је записано:
Нојбахер и генерал фон Вајкс предочили су фиреру стање у Србији: очекивани упад Тита у Србију и скоро повлачење бугарске окупационе војске из Србије биће веома неповољни по Вермахт, јер наше снаге у Србији данас нису довољне да се ефикасно суоче са новонасталом ситуацијом. :етници су у Србији од марта до августа изгубили у борбама са комунистима око 5.000 бораца, а према немачкој окупационој сили у последње време нису више непријатељски расположени. Око 10.000 четника боре се заједно са немачким трупама у Јужној Србији и то под командом немачког мајора Вајела.143
Очигледно, у Ратни дневник су унети подаци из ранијих Вајксових и Нојбахерових извештаја, а не из записника са састанка. На састанку није речено оно што је записано у Ратном дневнику, а оно што је записано није било тачно. :етврта група јуришних корпуса напустила је Јужну Србију три седмице пре 22. августа. Тога дана, она се налазила у области између Крушевца и Краљева, спремајући контраофанзиву против комуниста у правцу Копаоника. Такође, за претходна четири месеца у борбама против комуниста у Србији није пало 5.000 четника, већ вероватно испод 1.000.
На овим страницама Ратни дневник Вермахта подешен је тако да нагласи борбени допринос четника, док су на другом месту унети подаци који другачије описују исте догађаје. Реч је о опису почетка четвртог – Немци кажу другог – покушаја комуниста да упадну у Србију. Подсећајући да су немачке “главне јединице“ са подручја окупиране Краљевине Југославије управо биле одведене у Мађарску, Ратни дневник Вермахта констатује:
Немачком војном команданту у Београду на располагању су, практично, стајале само бугарске окупационе снаге, мале полицијске снаге Милана Недића, те део дивизије “Бранденбург“.144
Следи део о повлачењу Бугара без борбе, после чега се преувеличава број комуниста у покрету од Лима ка Ибру. У ратном Дневнику пише да их је било чак 17.000, док су, као што смо видели, немачки официри са лица места прецизно извештавали о бројном стању Оперативне групе дивизија (5.000 партизана). Више него троструко повећање броја партизана писцима Ратног дневника Вермахта било је потребно ради извлачења следећег, веома повољног закључка по своје трупе:
Нама је пошло за руком да релативно малим снагама уништимо Титове елитне јединице, које су изгубиле 1.500 бораца. Овом је акцијом Титова моћ била знатно ослабљена. Партизанске јединице распршиле су се у мање групе и кренуле су поново у Босну.145
За четнике се на овом месту каже само да су се, почев од 29. априла, “умешали“ у борбу против комуниста, “и то на простору Србије, Санyака и Босне“. У ствари, као што је напред наведено, Команда Југоистока је још 12. марта известила Врховну команду Вермахта: “:етници су одбили покушај црвених банди да 22. марта од Вишеграда пређу Лим“.146
Ратни дневник Вермахта није дневник у смислу да су подаци записивани сваког дана, већ су често војни историчари накнадно уписивали преглед догађаја према извештајима који су пристизали у Врховну команду, а очигледно и према политичким потребама. Када је требало преувеличати снагу Вермахта, ови војни историчари записали су да је неколико хиљада Немаца савладало 17.000 партизана. А када је требало припремати терен за уступке Србима, на ред је дошло преувеличавање четничких жртава, итд.
Додуше, војним историчарима су отежавали посао противуречни извештаји из Србије. Тако је Абвер – немачка војна обавештајна служба – 1. јула 1944. извештавао да су четници у околини Бруса зауставили комунисте “у садејству са нашим трупама“, док у наставку истог извештаја пише: “Треба да се утврди и то да је у порасту непријатељски став четника према окупатору у целој земљи.“147
Иначе, у то време у области Бруса није било Немаца, као ни Бугара и љотићеваца.
Командант Југоистока више пута је 4. групу јуришних корпуса назвао “Борбена група `Вајел`“, али је упоредо извештавао и о четничким антиосовинским акцијама. У извештају од 25. јула он констатује: “Напади четника на базе са снабдевање на територији старе Србије“.148
Оно што је истина у свему овоме, то је да су четници заиста тражили муницију од Немаца, а да је у немачким редовима за испоруке муниције четницима био задужен мајор Вајел. Док су у извештајима Берлину мајора Вајела представљали као команданта највеће четничке јединице, у међусобној преписци водеће немачке личности са Балкану пишу другачије. Тако, када је 14. јула извештавао о састанку са капетаном Нешком Недићем, начелником штаба 4. групе јуришних корпуса, Фелбер је писао Вајксу:
Немачки официр за везу, мајор Вајел, носилац Крста витешког реда, који се од пре дужег времена налази код четника, изразио ми је исто схватање о озбиљности понуде.149
Напомена о одликовању указује да Вајкс није познавао Вајела, што не би било могуће да је његова улога била тако важна. Вајел се у ствари налазио у четничкој позадини, међу четничким агентима одређеним за ове послове. Један од тих агената, под шифром “Милош“, која није откривена, 7. јула 1944. године послао је потпуковнику Драгутину Кесеровићу следећи радиограм:
Дошао сам у Крушевац. За попуну муниције надлежан је само мајор Вајл. Великоморавска група упућена на реон има 350 људи. Они немају муниције. Одавде не могу добити. Обратиће се Вама…150
Истог дана “Милош“ шаље Кесеровићу још једну депешу:
Данас одлазим у Брус ради састанка са мајором. Њему је поверено све у вези са акцијом. Са пријатељем налазићу се стално код њега. Сада ће све ићи брже. Милош.151
И Оперативно одељење Београд – Дедиње сматрало је мајора Вајела официром за везу са четницима. “Постављањем официра за везу у четничким бандама треба њихово држање стално надзирати“, записано је 2. августа у извештају овог одељења.152
Међутим, нема ни четничких ни немачких докумената која би потврдила да је мајор Вајел заиста био официр за везу. Агенти попут “Милоша“ држали су овог мајора даље од четничких команди и јединица, да би му се отежало прикупљање обавештајних података, као и да би се спречило компромитовање. Најтачнија формулација била би следећа: мајор Вајел је за четнике био нужност да би се дошло до муниције, док је за Немце био обавештајац, убачен да би контролисао ефикасност немачке стратегије склањања испред комуниста, како би четници увек били везани борбом против њих.
Преко мајора Вајела, Немци су заиста испоручили четницима извесне количине муниције, које су увек ограничаване тако да четници не ојачају превише. Испорука је било и ван овог канала, о чему је сведочио капетан Yорy Мусулин. Њему су четници 2. равногорског корпуса причали како би “немачки камиони са муницијом пошли из :ачка, зауставили се негде у планини, избацили муницију, окренули се и вратили у :ачак, а нешто доцније дошле би Михаиловићеве трупе и покупиле муницију“. :етници су објаснили Мусулину да је то “један од начина на који се у герилском рату долази до муниције“. Он је о томе одмах известио своју базу у Барију.153
Покушаји да се од Немаца добију значајније количине муниције, као и нешто оружја, које би биле макар приближне савезничким испорукама комунистима, нису успели. Најпознатији од ових покушаја је одлазак капетана Нешка Недића у Крушевац, на састанак са генералом Фелбером, 14. јула 1944. године. Из Фелберовог извештаја Вајксу види се да је Недић обећавао немачком генералу куле и градове, ради “испоруке муниције и наоружања, а нарочито тешког наоружања“. Нудио је “сваку гаранцију да ће се испоручено наоружање употребити само против комунизма“. На Недићев захтев за хитном испоруком, генерал Фелбер је, како наводи, одговорио: “Ја сам указао на штету коју су припадници ДМ нанели немачким оружаним снагама на другом месту, а нарочито у Београду и на североистоку, а исто тако и на непријатељску пропаганду која се упражњава у новинама и на другим местима“. Зато је немачки генерал тражио “темељну промену“, а капетан Недић је “и ово обећао“.
Затим је Нешко Недић молио “за признање српског народа као највећег непријатеља комунизма на Балкану“, да би, на крају разговора, рекао и оно што су Немци највише волели да чују: “Као доказ свог унутрашњег расположења, понудио се да се лично даље бори на Источном фронту после чишћења Србије од комунизма“, писао је Фелбер.
Наступ капетана Нешка Недића био је веома убедљив, јер Фелбер закључује: “Мој лични утисак је да се овог пута ради о потпуно озбиљној понуди четника, коју треба прихватити“.
Вајксов штаб није уважио Фелберову препоруку. На полеђини Фелберовог извештаја неко из команде Групе армија “Ф“ руком је дописао: “Сви Срби су превртљиви“.154
За веће количине муниције четници су и даље морали да нападају немачке транспортне возове и да разоружавају осовинске војнике.

142 Зборник докумената, том 12, књига 4, 529-532.
143, 144 Срби у ратном дневнику Вермахта, 140, 131.
145 Срби у ратном дневнику Вермахта, 132.
146, 147, 148 Зборник докумената, том 12, књига 4, 165, 387-388, 456.
149 Зборник докумената, том 12, књига 4, 422.
150 и 151 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
152 Зборник докумената, том 12, књига 4, 905.
153 Родољуб или издајник: случај ђенерала Михаиловића, 276.
154 Зборник докумената, том 12, књига 4, 420-422.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *