О филму “Лагер Ниш“

О филму “Лагер Ниш“

Четници су 1942. године савладали Немце и омогућили бекство из нишког логора, а комунисти су то после приписали себи и чак су о томе снимили филм
ПИШЕ:  Милослав Самарџић

У филму “Лагер Ниш“ тачно је само то да је у Нишу постојао логор и да је 12. фебруара 1942. године једна група логораша успела да побегне. Ово је уобичајена најава за филм:
“Крајем 1941. године Гестапо је формирао први концентрациони логор у Југославији – Лагер Ниш. У логор су смештени политички затвореници, таоци, Јевреји и ухваћени болесни партизани. Окосницу приче чини судбина нишке породице Зарић, оца и сина, а у првом плану су догађаји који се одвијају у логорској соби дванаест, названој соба смрти. Док Немци врше даноноћна стрељања, у логору се грозничаво припрема бекство. Било је то прво масовно бекство из неког од логора расутих широм Европе.“
У филму се помињу и четници, на пример овако:
“Таман смо почели да се опорављамо под Копаоником, кад су нас они лешинари четници похватали као дивљач и предали Немцима.“
Терминологија филмских јунака је типично комунистичка: “Другови, на жице!“ “Колико броји нишка илегала|“ “Ко је комесар|“ “Комесар – политички руководилац…“
“Лагер Ниш“ није био први концентрациони логор у Југославији. Много раније основан је Јасеновац, или, на пример, Бањица. Немачке окупационе власти још 16. маја 1941. године издају наредбу о тражењу погодног места за оснивање првог концентрационог логора у Србији. Као најпогодније показале су се велике предратне касарне на Бањици крај Београда и ту је ускоро основан логор. Али, комунисти су тада били у пакту са нацистима и на Бањицу су најпре смештани четници и њихове присталице. Касније су довођени и комунисти, међутим, четника је било много више и они су више стрељани, у оближњем селу Јајинци. Према броју стрељаних у Јајинцима, комунисти су на трећем месту, иза четника и четничких присталица и Јевреја. Статистика смрти у Јајинцима изгледа овако: од 1. јуна 1941. до 4. априла 1944. године Немци су овде стрељали 78.166 лица, и то четника и четничких присталица 50.096, Јевреја 13.951, комуниста 7.429, Рома приближно 6.000, криминалаца 400 и странаца и других особа 250.
Када је о бекствима реч, једно се десило и на Бањици, али, опет, тај сценарио никако није одговарао комунистима, пошто је 6. октобра 1943. године побегла група четника, на челу са мајором Илијом Орељом, поручником Нешком Недићем и омладинским руководиоцем Николом Пашићем (унук Николе Пашића, данас живи у Канади).
Према истраживањима историчара Александра Динчића, када је основан нишки логор главно питање у граду било је: “Где је Дража?“ Немци су проносили гласине да је убијен, да се отровао, и сл, што је доводило до пада морала и предаје неких четника. Њих је било највише у логору, али масовно су стрељани. Крајем фебруара 1942. године на Бубњу је убијен и последњи заробљени четник. Нишки логор се поново пуни четницима и “ДМ присталицама“ јуна 1942, када су доведени откривени припадници легализованог Котленичког одреда потпуковника Радојка Јовандарића, али и њихове супруге.
У једном кадру са железничке станице у Нишу види се залепљено немачко саопштење о стрељањима. Само пажљив посматрач уочиће да је реч о стрељању “присталица Драже Михаиловића“. Очигледно, филмаџијама је био потребан један овакав плакат, али у архиву просто нису нашли саопштење о стрељању комуниста.
Иначе, овај плакат је из каснијег периода, тј. с почетка диверзија и саботажа у “Бици за снабдевање“. У време радње филма, крајем 1941. и почетком 1942. године, Ниш је био облепљен само плакатом – потерницом за Дражом, уз нуђење награде од 200.000 динара.
Из логора је побегло 105 заточеника, док их је 44 убијено на жицама. У том тренутку, 12. фебруара 1942, пошто су скоро сви четници већ били поубијани, у логору се заиста налазило више комуниста, али они нису планирали бекство. До бекства долази спонтано, а главну улогу одиграли су заточени четници, и то резервни капетан Иван Ј. Вујисић, родом из Подгорице, а заробљен као командант Џигољског четничког одреда, и студенички четник наредник Божа Балтић. Они су код клозета, на задњој страни логора, ударцем у главу онесвестили стражара и отели му пушкомитраљез. Тако је направљена бреша и маса логораша је покуљала. Вујисић је ватром из пушкомитраљеза штитио пробој.
Џигољски четнички одред – према селу Џигољ у Топлици – најпре је био Пећанчев. У Дражине формације прелази јануара 1942. године, током мисије Дражиног мајора Миодрага Палошевића у Топлици. Вујисић је заробљен непосредно по Палошевићевом одласку. По бекству из логора одлази у Топлицу, али поново пада у заробљеништво 3. августа 1942. године на Јастрепцу, када су Бугари изненадили штаб мајора Добривоја Маринковића, у коме се тада налазио. Бугари одводе Вујисића у Ниш, где га Немци стрељају.
Побегао је и наредник Балтић, али његова судбина је непозната. Вероватно је убијен од комуниста у селу Церје, северно од Ниша. У том правцу бежала је група комуниста и група четника. Потоњи нису имали среће, јер је Церје тада држала група комунисте Конрада Жилника. Он је наредио да се сви бегунци четници, а ту их је било десетак, стрељају, што, наравно, у филму није приказано.
Успео је да побегне још један четнички официр, потпоручник Богдан Пановић. Вратио се у област Краљева, где је и заробљен, и постао командант 3. батаљона 2. жичке бригаде 2. равногорског корпуса. Пановић је после рата емигрирао, преминуо је у Чикагу 1986. године. Сахрањен је код манастира Нова Грачаница, на Трећем језеру.
Комунисти уопште нису дошли до немачког оружја и, дакле, нису пуцали, док у филму дуго размењују паљбу и ликвидирају велики број Немаца. У стварности, није убијен ни један Немац, а један је био рањен тако што су га Вујисић и Балтић ударили по глави (касније је преминуо). Део комуниста није смео да се прикључи бегунцима. Остали су по собама и касније су их Немци ликвидирали бомбама.
Филмски јунаци из породице Зарић су апотекари из угледне нишке фамилије. Међутим, ниједан нишки апотекар није био комуниста. Постојао је апотекар Миливоје Николић, родом из Прокупља, кога су Немци ухапсили на железничкој станици у Нишу. Он је био фармацеут у штабу четничког Топличког корпуса, а долазио је у град по медикаменте.
У филму је приказан и порођај једне комунисткиње у логору. Сценаристе је на ово вероватно инспирисао истинит догађај, јер је у то време у логор заиста доведена једна жена у поодмаклој трудноћи – Наталија Гордић, супруга четничког капетана Николе Гордића. Њу су ускоро преместили у логор на Бањици и тамо се породила.
Даље, у ово доба у свакој логорашкој соби налазило се по неколико немачких стражара. Сценаристи су све стражаре сместили испред врата, како би биле уверљивије сцене прављења планова о бекству.
Стражари, и уопште чувари логора, сем једног официра нису били есесовци, како је у филму приказано, већ војници Вермахта. Есесовци преузимају нишки логор марта 1942. године.
Немци ни једном током рата нису хватали таоце насумице по нишким улицама, нити су Нишлије чиниле већину логораша, већ су они довођени из устаничких крајева широм Србије. У филму не само да Немци купе таоце по Нишу, већ то заједно са њима чине и недићевци.
Најзад, није тачно ни да су недићевци предали Немцима 32 партизана (заробили су их сами Немци), нити да је група Јевреја из Грчке доведена у логор. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *