О књизи “Истина је у именима“

О књизи “Истина је у именима“

ПИШЕ: Милослав Самарџић

За сада најамбициознији покушај смањења сопствених, а повећања четничких жртава, партизански ветерани начинили су књигом “Истина је у именима“. Овде се даје преглед броја жртава у Ужичком округу током и после Другог светског рата. Округ је обухватао Ариљски, Рачански, Моравички, Црногорски (Косјерићки), Пожешки, Ужички и Златиборски срез, као и Град Ужице. Наводно, највећи је број “лица страдалих од четника“: 1.052. Друга по висини је ставка: “Заробљени партизани које су четници предали Немцима“ (312). Под ставком “Лица која су стрељали Народноослободилачка војска и органи власти“, наведена су имена 252 особе. Комунистичка власт убила је и 127 лица за која се каже да су била “јатаци четничких одметничких група“, али им се не саопштавају имена. Даље, наводи се да су љотићевци стрељали 97 лица, жандармерија и недићевци 95, док је “од четничких одметничких група после ослобођења“ убијено 39 особа. Тако, као коначан податак, наводи се да су у Ужичком округу од 1941. до 1954. године страдале укупно 1.974 особе.123

Најпре се поставља питање великог броја “лица страдалих од четника“, јер у овим крајевима није било много комуниста. Ствар је у томе што већина и није из Ужичког округа, као што се то сугерише. Област Златибора представљала је капију кроз коју су се остаци комуниста повлачили крајем 1941. и почетком 1942. године и кроз коју су касније покушавали да се врате. Тако, на списку од 1.052 имена има партизана из свих крајева, припадника разних формација, од Копаоничког и Космајског одреда, до 2. пролетерске и 5. крајишке дивизије.
Имена, уистину, нема 1.052, већ нешто преко 900, док се у остатку случајева наводе оваква објашњења: “Н.Н. болничарка једне јединице НОВЈ; заклали је четници на месту званом Предов крст у Растишту у току 1943.“124
Скоро половина “лица страдалих од четника“ убијена је крајем 1941. и током 1942, када овде готово да није било Дражиних четника. Исто важи и за категорију “Заробљени партизани које су четници предали Немцима“. У књизи се чак и наводи да је реч о тзв. владиним четницима, односно, о четницима који су се налазили под командом владе Милана Недића. Наводи се и да су они заробљавали или хапсили партизане и њихове присталице, да су их држали у затворима, судили им и доносили смртне пресуде. Међутим, два Недићева команданта, чији одреди су према овом извору ликвидирали највише комуниста, војводе Ћосовић и Мојсиловић, касније су убили управо Дражини четници. Према томе, методолошки је неисправно користити термин “лица страдала од четника“, а не објаснити да је у овом случају четник синоним за војника, и то за припаднике двеју на смрт завађених формација (Недићеви и Дражини четници).
За ликвидиране од стране Дражиних четника, као и за остале, углавном се каже да су били симпатизери и сарадници “Народноослободилачког покрета“ или “заробљени партизани“.
Према четничким изворима, иза ових формулација често се крије нешто сасвим друго. На пример, Илинка Николић је одвела одред љотићеваца у Гугаљ, на сеоску мобу, верујући да се ту налази и командант Пожешког корпуса мајор Милош Марковић. Љотићевци су опколили село и пуцали у масу. Страдало је неколико људи, а Дражини четници су потом пронашли Илинку Николић у Ужицу, где се крила код Немаца и љотићеваца, и ликвидирали је.
Четири борца 2. пролетерске бригаде, стрељана крајем марта 1944. код Ивањице, заправо су били ухваћени командоси, убачени у четничку позадину. На тај начин стрељано је најмање још пет бораца ове дивизије. На крају, 9. јула 1944, Преки суд Пожешког корпуса осудио је на смрт 10 лица због прикривања убачених командоса. Претходно, сва десеторица била су писмено упозорена да то више не чине. Стрељани су у селу Гривска, истог дана (сви су на списку у овој књизи).
Особе за које се наводи да су стрељане 8. и 9. септембра 1944. године, у стварности су погинуле током борби на Јеловој Гори.
Емилија Остојић, члан Месног комитета КПЈ у Пожеги, за коју се тврди да је зверски убијена 12. октобра 1944. године у овом месту, заправо је “убила једног човека са прозора куће“.
Младићи Милован Боторић, Радомир Петровић и Тома Обрадовић, за које се каже да су их четници ујесен 1944. насилно одвели од кућа, а да су их потом убили непознатог дана и на непознатом месту – добровољно су кренули пут Босанске голготе, где су страдали.125
У књизи “Истина је у именима“, као невине жртве четника наводе се и особе попут Милана Бате Јанковића, који је октобра 1941. године у Чачку, у подрумима среског начелства, катастарске управе и соколског дома, на свиреп начин, ударцима чекићем, који је држао у левој руци, са црвеном рукавицом, убио више десетина особа.126
Да су подаци у овој књизи књизи спорни, казују и четничка ратна документа. Тако, сачувано је писмо које је земљорадник Гвозден М. Мољковић из Кремана предао Дражи “лично из руке у руку“.
Мољковић се жалио због убиства пет особа, међу којима је био и поручник Мића Рогић, “најомиљенији борац за којим је цео крај ишао“. Међутим, у књизи се наводи име партизанског официра ког је Рогић чувао, и коме је изречена смртна пресуда пошто је ухваћен. Овај партизан стављен је на списак “лица страдалих од четника“, док о Рогићевој судбини нема речи (као што смо видели, убијен је при покушају бекства).
За другу убијену особу Мољковић каже да је био “бекрија и лопов, али добар радник и национално исправан“. У књизи пише само: “Заклали га четници 12. јула 1943“.
За трећу особу Мољковић наводи да је убијена “због утаје неке хране“, у шта он није веровао. У књизи, пак, стоји: “Трговац и кафеџија, рођен 1901. у Стапарима, живео у Биоски; заклали га четници у Биоски 14. августа 1943“.
Четврта особа убијена је због распродаје дрвне грађе Немцима. Мољковић то није оспоравао, али је тврдио да су други трговци правили много веће послове са Немцима, али су удесили “вешто са `националцима` да могу свој посао да раде до миле воље“. У књизи, за ову особу назначено је само да је заклана од четника, 12. јула 1943. у Кремнима.
Најзад, према Мољковићевом писму, пета особа била је активни подофицир, “најхрабрији и највиђенији“ борац 1. рачанске бригаде. Наводно је убијен само због тога што се раније налазио под Рогићевом командом. У књизи “Истина је у именима“ и ова особа је стављена на списак “лица страдалих од четника“, али је прећутано да је реч о четничком подофициру. Измењено је и занимање: од активног подофицира створен је земљорадник, кога је “четнички преки суд почетком јануара 1944. у Гостиљу осудио на смрт“.127
С друге стране, у књизи “Истина је у именима“ драстично је смањен број лица убијених од комуниста током и после рата. На списку нису Душанка Остојић, једна од првих, ако не и прва, жена са дипломом правног факултета у Пожеги, као ни њена сестра Љубица, ћерке проте Спире Остојића. Нема ни Радета Пантића и његове жене Босе, затим браће Џиновић, Остоје и Миодрага, браће Николић, Милована и Јована, браће Милојевић, Петка и Драгана, браће Филиповић, Станимира и Радета, нема Милана Жунића и његових родитеља Тине и Миленка… Нема на списку ни два брата Солунца, Љубивоја и Добривоја Јовићевића, нити Љубивојевих малолетних синова, Душана и Момчила, ни Добривојевог малолетног сина Микана. Нема сестре гардијског капетана Лазара Перића, Љубице Стевановић, ни Чеде Милинковића и његове жене Јуле (коју су убили годину и по дана касније, јер више нису могли да слушају њен лелек на гробљу). Нема ни Радојице Тановића, ђака пред завршетком велике матуре, једног од најбољих спортиста у региону (да се Радојица убије наредио је лично његов отац, Петко Тановић, абаџија из Пожеге, стари комуниста; бојећи се освете за очеве злочине из времена “Ужичке републике“, Радојица је морао негде да се склони, па је отишао код својих другова гимназијалаца у четнички Пожешки корпус; када је заробљен, пролећа 1945, отац му то није опростио, “у духу Титовог циркуларног наређења“, али је касније ментално пореметио).128

123, 124 Г. Шкоро, Истина је у именима, 255-256, 148.
125 Сви примери према писменој изјави поручника Ивка Јовановића из Пожеге, официра Златиборског корпуса, аутору.
126 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, 360-361.
127 АНМУ, инв. бр. 505; Мољковићево писмо Дражи.
128 “Погледи“, број 259, октобар 2003. Делимичан списак од 151 особе убијене од стране комуниста у Пожеги. Списак је саставио поручник Ивко Јовановић.

(М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 5. том, Крагујевац, 2010, стране 530-533.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *