О роману “Албион, Албион“

Albion-Albion-Nikola-Moravcevic_slika_O_30873353

О роману “Албион, Албион“

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Историјски роман “Албион, Албион“ Николе Моравчевића има велике амбиције. Намера аутора је да открије највеће тајне Другог светског рата, а нарочито оне које су одредиле судбину српског народа. Ликови у роману су главни актери на различитим ратним странама: Генерал Дража Михаиловић и официри из његовог штаба, попут мајора Остојића и Лалатовића, Јосип Броз Тито и његови главни људи – Ранковић, Ђилас, Велебит и други, затим Черчил, Ентони Идн, британски официри у Дражином штабу Хадсон и Бејли, официри у центру СОЕ у Каиру, итд, онда Хитлер, Рибентроп, Варлимонт, Лер, Каше…
Романом се креће и неколико измишљених ликова, од којих је најважнији мајор Марко Вуковић, југословенски официр који априла 1941. подморницом “Небојша“ одлази код савезника, а септембра 1942. падобраном искаче у Дражин штаб. Други по важности међу измишљеним ликовима је немачки пуковник, па генерал, фон Ланген, а трећи британски генерал Хемпден.
Већ прве странице откривају у Моравчевићу веома доброг писца. Описи људи, предела и догађаја дати су тако упечатљиво, да се читалац осећа као да је на лицу места. Моравчевић као кичицом осликава низ пејзажа, од Боке Которске до британске базе у Касфариту на северу Африке. Ако се радња дешава у затвореном простору – онда те просторе. У свакој прилици до детаља говори и о јунацима своје књиге.

О ЛИКОВИМА У РОМАНУ

Вођа комуниста Јосип Броз Тито уводи се у причу приликом изласка на терен, у Западну Србију, септембра 1941. године. Приказан је веома афирмативно: леп човек, господског изгледа и држања, способан, паметан, духовит, племенит. И други комунисти – Ранковић, Велебит, Ђилас… су способни и озбиљни.
Склоност ка карикирању ликова, коју је касније исказао према четницима и Британцима, приповедач овде оставља по страни. А било је материјала, јер је Броз имао икс ноге (због чега су увек морали да га сликају са стране), изашао је на терен са повећим стомаком и није добро знао српски језик (није га било лако разумети ни после много деценија). Приповедач не користи податак да Броз, мада врховни командант, није знао чак ни да чита војне карте, а о другим знањима неопходним главнокомандујућем да и не говоримо. Не користи ни мемоаре његових генерала Жујовића и Јакшића, који га, сем као незналицу, описују и као велику кукавицу.
Као покрет партизани у роману имају велику борбену вредност, стално се и успешно боре против Немаца. Додуше, марта 1943. ступају са њима у преговоре, али не остварују договор (у стварности, јесу се договорили да се заједно боре против четника и Британаца у тренутку њихове инвазије). Ти преговори, међутим, нису ништа у поређењу са оним што су, према приповедачу, радили четници.

Све супротно од овога у роману је приписано ђенералу Дражи. Ко год Дражу сретне – силно је разочаран његовом појавом, свеједно јесу ли то сељаци, мајор Вуковић или енглески генерал. Дража је представљен као особа изгубљена у простору и времену, што се појачава сликом кад остаје сам испред штаба у Горњем Липову: зури некуда, ћути и пуши. То је у стварности било немогуће, јер су ту увек стајале страже, а и иначе је увек било гужве. Британски пуковник Бејли жалио се баш на чињеницу што Дражу никада не може “ухватити“ самог. Дража не разуме шта се дешава око њега и мајор Вуковић, по доласку из Каира, узалуд покушава да му објасни догађаје. Када су на Равну Гору дошли добровољци – она два сељака – Дража их завитлава, намигујући около. Не воли много да ради, јер, како саветује нестрпљивог Вуковића, “никад не треба пропустити прилику да се човек одмори“. Пошто му каже како је најважније најести се и наспавати, Дража саопштава Вуковићу и своју ратну филозофију: “Верујте ми, рат нам неће побећи“. Другом приликом, док је “жмиркао у јутарњој хладноћи и расејано пућкао на своју кратку лулу“, Дража је подсећао Вуковића “на замишљеног сељака који се моли Богу да му вуци оставе стадо на миру“. Све ово је, наравно, у функцији доказивања наводне Дражине теорије чекања за почетак ступања у борбу, која се отегла на читав рат.
Следствено, четници изгледају као “мексикански разбојници“. “Има ли бријача у овој земљи“, пита се енглески генерал када их види. Сви четници носе браде, и то неуредне, што такође није било тачно: у стварности, преко 95% четника није носило браде.
Типичан опис једног четничког официра изгледа овако: “Риђа брада му је била кратко поткресана, али му је дуга коврџава коса допирала све до рамена. Говорио је као да виче и имао је навику да се уноси у лице свима које је ословљавао, што је бригадиру (Хемпдену) било јако непријатно, пошто је он, у овим околностима, најчешће био мета командантовог вербалног одушевљења“.
Као војска, четници у роману немају никакву вредност. Кроз целу књигу провлачи се њихова сарадња са Италијанима, а потом и са Немцима. Дража се томе противио, али он је такав лик да му ништа сем негодовања и не преостаје.

Горе од Драже приказан је само енглески генерал Хемпден. Приповедач најпре користи стари трик да би га исмејао – сталне невоље са “дебелим месом“. Приликом увежбавања падобранских скокова, генерал мало-мало па повреди своју задњицу. Исто и приликом пада на Сињајевину. (Приповедач пропушта прилику да се позабави овим детаљима код комунистичког вође, кога је, паралисаног страхом, генерал Жујовић из пећине у Дрвару истерао шутирањем у задњицу.) Хемпден је смотан до апсурда и нема везе ни о чему. Мајор Вуковић спава са његовом женом кад год није у близини – па на крају и кад јесте у близини, недалеко од шатора у бази код Каира. Хемпден гине као последњи идиот: хтео је да покаже четницима како се рукује бомбама које је избацио британски авион, а ето, чак ни то није знао…
Британски премијер Черчил није много бољи од генерала Хемпдена. Стално је пијан, долази у канцеларију у папучама и изгужваној пиџами, а пепео са цигарета истреса или на тепих или на сто, машећи пепељару. Покварен је до сржи, сплеткарош, зловољан и свадљив. Официри СОЕ који раде за комунисте – Клугман и остали – лако га преваре. Ови официри су приказани најафирмативније међу свим Британцима.

Немачки генерал фон Ланген је оличење војничких способности, али и људских врлина. Његова људскост испољава се и на најосетљивијем питању, у вези са масовним убијањем цивила у Србији. Књижевност не познаје позитивног јунака који убија жене, децу и старце. Приповедач ово решава тако што генерал на сваки начин покушава да осујети Хитлерову наредбу о одмаздама стотину за једнога. И за мало није успео. Главнокомандујући у Србији, генерал Беме, био је на прагу да попусти пред фон Лангеновим наваљивањем, али баш у том часу курир доноси фотографије ужасно унакажених немачких лешева у Љуљацима код Крагујевца. Фон Ланген ћутке одустаје од убеђивања Бемеа, а читаоцу остаје закључак: ко не би убијао народ таквих дивљака.
Хитлер је приказан као особа осећајна према патњама својих сарадника. Говори “са изразом дубоке усредсређености“, али и као неприкосновени вођа, који не трпи приговоре.

Док је краљ Петар Други Карађорђевић приказан као одлучан, што, у ствари, није био, његова мајка, краљица Марија, нацрњена је по свим ставкама, од изгледа до карактера. Пошто у биографији аутора стоји да је он члан Крунског савета, ово се није могло десити без крупног разлога. А то је афирмисање кнеза Павла, не толико помињањем његове личности у позитивном контексту, колико тврдњом да је краљица уочи рата отишла из Београда ради путовања и провода по Европи. У старности, кнез ју је протерао, како би лакше остварио своје краљевске амбиције.

Глорификовање кнеза Павла је и овде прва степеница ка истицању позитивне историјске улоге генерала Милана Недића и Димитрија Љотића. Аутор проналази најбољи могући начин за то: њихових ликова у роману уопште нема, сем што се успут каже да Недић помаже четницима.
На овакав методолошки поступак приповедача су могли навести мемоарски записи једног од водећих љотићевских команданата, Марисава Петровића. Он пише како су 21. октобра 1941. године у Крагујевцу љотићевци неке ђаке извлачили из групе за стрељање, а неке гурали тамо, претпостављајући да су због дуге косе били комунисти. Никаква уметност од особа попут Марисава Петровића не може направити позитивне јунаке. Да је такве ликове увео у причу, аутор би се нашао у небраном грожђу и ако би у њиховим дијалозима изоставио похвале Хитлера и Трећег рајха, псовке на рачун Јевреја, Драже, Енглеза и Американаца, увереност у Хитлерову победу, заслепљеност у чуда технике попут ракета типа “фау“ која ће одлучити исход рата, итд.
Уместо свега тога, Недићева и Љотићева екипа се, дакле, не увршћују у роман, већ се читаоци са разних страна упућују на закључак да је управо она била најбоља.

О ДОГАЂАЈИМА У РОМАНУ

Већ на насловној страни књиге истиче се да је то “историјски роман“. Тематика, а нарочито имена јунака – више десетина свима познатих историјских личности – јасно указују на жанр и без ове напомене, али аутор је свакако хтео да нагласи своје уверење да је изнео праву, веродостојну, верзију догађаја. Отуда неопходност да се та верзија темељно преиспита.

Априлски рат 1941. није од пресудног значаја за ток радње и може се претпоставити да Моравчевић сасвим случајно опис распада Југословенске војске смешта у село Суково крај Пирота. Ако је тако, онда он заиста нема среће. Априлска катастрофа је неспорна и да је Моравчевић одабрао неко друго село, његова прича о бедном држању Југословенске војске, о надменим Немцима који заробљавају безброј војника без испаљеног метка, и наравно без жртава, како на једној, тако и на другој страни, не би била толико спорна (да је убацио елемент хрватске издаје, не би била уопште спорна). Али управо овде одиграла се највећа битка на правцу главног удара немачких копнених снага: Суковска битка. Немци су ипак имали жртава и требало им је више дана док нису продрли ка Нишу. Такође, 12. пук, који се борио код Сукова, није припадао Морвавској, већ Топличкој дивизији. Управо у том пуку, званом “Цар Лазар“, са седиштем у Крушевцу, једним батаљоном командовао је будући Дражин командант мајор Драгутин Кесеровић. (Напомена која следи није од битног значаја за историју, али за потписника ових редака итекако јесте: у том батаљону борио се, и погинуо, и мој деда, по коме сам, много година касније, добио име.)

Априлски рат на страну, међутим, цела књига врви од историјских грешака. Четници су после првих преговора наводно мислили да је Тито Рус, док и сами комунисти признају да су одмах знали његов идентитет. Највећу четничку јединицу Моравчевић назива 4. група ударних корпуса, што је термин који су користили комунисти за своје формације (прави назив је 4. група јуришних корпуса). Кесеровић заједно са Совјетима ослобађа Крушевац 16. октобра 1944. године (треба: 14. октобра). Совјети разоружавају део четника у Крушевцу 19. октобра, а то је било такође 14. октобра. Око 20. октобра Совјети разоружавају и “јединице поручника Оцокољића у североисточној Србији“ (Млавски корпус мајора, а не поручника, Оцокољића, није уопште разоружан; у ово доба налазио се у Ивањици). Око 20. октобра код Драже у штабу и даље је потпуковник Захарије Остојић, који се у стварности прикључио Лукачевићевој Независној групи отпора месец дана раније и тада је био негде око Калиновика.

Тек на крају књиге, после 600 и нешто мало више страница, читаоци сазнају да су четници једном ипак успели да победе партизане: 5. септембра 1944. код Пожеге. Међутим, “само три дана касније“, они су “тешко потучени“ на Јеловој Гори, тако да је после још два дана био угрожен и Дражин “Врховни штаб“ (треба: Врховна команда; Врховни штаб имали су комунисти). Реч је о љотићевској верзији догађаја, из које, на овом месту, недостаје податак да су Дражу, његову Врховну команду и америчку војну мисију тада наводно спасиле Љотићеве јединице, јер аутор до краја остаје доследан у намери да их не помене. Али, он ипак наставља ову причу, па Дражу већ 14. септембра смешта на Мајевицу, где га оставља негде до 1. децембра.
Међутим, четници нису били “тешко потучени“ на Јеловој Гори, већ су само одступили на Маљен и Повлен, где су спремали контраофанзиву. Катастрофу су тих дана доживели управо љотићевци, пошто четници нису бранили правац ка Ваљеву, где су се они налазили. Да ли су тај правац оставили без одбране случајно, или намерно, како би и љотићевце најзад увукли у борбу – нема документа који би нам то рекао, али, у сваком случају, реакција љотићеваца била је испод сваког нивоа. Катастрофично искуство они су потом, у литератури, са себе пребацили на четнике, а део те приче је и рекордно брзо Дражино повлачење преко Дрине, на Мајевицу. У стварности, четници су одустали од контраофанзиве, и Дража је прешао Дрину, тек 26. септембра, када су вести о упаду огромне совјетске армије са истока дефинитивно потврђене. Иначе, Дража се задржао на терену Мајевичког корпуса – не и на самој Мајевици – само до почетка октобра, када је отишао на Требаву.

Као један у низу података изнетих да омаловаже четнике, наводи се да је краљев говор од 12. септембра 1944. Дража слушао на радију америчког пуковника Мекдауела. Дража је, наравно, увек имао свој радио апарат, док Мекдауел тога дана није ни био крај њега (у роману њих двојица дискутују о краљевом говору).
Питање Дражине радио везе са Југословенском владом у Лондону изнето је доста конфузно. Моравчевић тврди да Дража није имао везу са владом независно од Енглеза, а како су они то злоупотребљавали, он описује покушаје мајора Вуковића да му некако дотури радио станицу. Али из приче се види да Дража већ има радио станицу (по томе што Немци, наводно, хватају и дешифрују Дражине радио депеше). У ставрности, није био проблем у недостатку радио станица код четника – имали су их стотинак, што читаоцима романа “Албион, Албион“ не би пало ни на крај памети – већ код владе и њених служби. У роману се не види да је и то решено, тј. да је Дража имао везу са три владина пункта у иностранству за која Енглези нису знали. Може бити да Моравчевић ове три радио станице не уводи у причу како би очувао лик Драже као тотално необавештене особе, којој је потребан један мајор Вуковић да јој објашњава кључне ствари, и то неуспешно, али, ако се наглашава да је реч о историјском роману, онда су овакви маневри недопустиви.

Међу најкрупнијим грешкама је она о унаказивању Немаца убијених у борби код села Љуљака, од стране партизана, због чега генерал фон Ланген (тада пуковник) није успео да осујети стрељање грађана у Крагујевцу 21. октобра 1941. То је још један податак из љотићевске верзије догађаја. Лешеви Немаца, дакле, нису били унакажени. Постоје документа о тој борби – унаказивање се не помиње. Постоје и фотографије мртвих Немаца – ни један није унакажен. Постоји записник са преговора у Дивцима где су Немци наводно то рекли Дражи – а у записнику о томе ни говора. Постоји и записник са састанка Милана Недића са Хитлером, када је то наводно Хитлер рекао Недићу, а опет, у записнику тога нема. Било је доскора живих учесника борбе у Љуљацима – учествовали су иначе само четници, јер су партизани одмах побегли – а они за то нису ни чули. Укратко, целокупна немачка архива је доступна, свима, па и љотићевцима, јер се налази у Вашингтону (однедавно, у Вашингтону су копије, а оригинали у Немачкој, у Фрајбургу), па ипак нема ни назнаке да се тако нешто десило. У ствари није се ни могло десити, јер су Немци своје пале војнике одмах утоваривали у камионе и одвозили.

Међу веће грешке спада и она када се на 301. страни наводи депеша Слободана Јовановића упућена Британцима септембра 1942. године, у којој он тражи од њих да повуку захтев послат Дражи да покрене “велике акције саботаже“. Депеша је наведена курзивом, што сугерише да је реч о оригиналном историјском документу. У стварности, и Британци, и краљ, и Слободан Јовановић посебно, писали су тада Дражи да појача диверзије и саботаже на пругама, како би омео снабдевање немачких снага током велике Битке за Африку. Дража је одговорио да је већ предузео мере, уочавајући стратешки положај Србије (најкраћи пут до Африке). Крајем 1942. и почетком 1943. године четници су извели на стотине диверзија и саботажа, што је била до тада највећа антиосовинска акција иза линија фронта. На Дражину адресу стигло је низ признања из највиших савезничких команди, пре свега британских. У роману се то све не види, већ Британци стално оптужују четнике “због малог обима њихових борби и саботажа“. Како изгледа, аутор је помешао догађаје с краја 1942. са догађајима с краја 1943. године, када су четници одбили симболични захтев Британаца да сруше два моста, или ће изгубити подршку, сматрајући то ем недостојним ултиматумом, ем узалудним жртвовањем, а резонујући да, када већ толико порушених мостова није било од значаја, свакако неће бити ни та два.

У разговору са једним колегом, фон Ланген крајем марта 1943. године каже: “Пре месец дана, само једна од тих бригада (партизанских) је држала целу 717. дивизију на Рами три дана, да би остатак њихових снага могао да се пребаци у Санџак“ (страна 418).
Нешто касније, током маја или јуна, описује се сцена када комунисти доводе британским официрима три заробљена четника. Тврди се да су та тројица припадала јединици која је сарађивала са Немцима чувајући пругу Сарајево – Брод, како је партизани не би порушили. Приповедач потом каже: “Било је очигледно да је ова независна четничка формација била приморана, у својој изолацији, да прихвати привремени договор о ненападању са Немцима, и да је за заштиту своје области, за време немачке офанзиве Вајс, пристала да чува локалну деониицу пруге од партизанске саботаже“ (страна 499).

Овакве опаске, о комунистичкој “фанатичној борбености“, четничкој пасивности, сарадњи са Немцима, и сл, понављају се на више места, на различите начине.

Моравчевић, најпре, не разликује Операцију “Вајс“ од Битке на Неретви. У првом случају реч је о нападу Немаца на партизане у “Бихаћкој републици“ крајем јануара 1943. Насупрот ономе што Моравчевић тврди, напад је окончан успешно и са минималним губицима. Битка на Неретви не само што се одиграла много даље од Бихаћа, и у другом периоду, од краја фебруара до почетка маја 1943, него су и учесници били другачији: партизани и четници.
У бекству из области Бихаћа, остатак од око 16.000 комуниста дошао је до Неретве. Четници почев од 19. фебруара у вишедневној бици наносе тежак пораз партизанима – а то је била њихова главнина – и они одлучују да се врате натраг, рушећи мостове на Неретви, коју су делом били прешли, како би успорили напредовање четника. Две партизанске дивизије крећу према Горњем Вакуфу, где поново наилазе на Немце. Али, ту није била цела немачка дивизија, и није је нападала једна, већ шест бригада (две дивизије). Ту је била Борбена група “Фогл“ састављена од око 2.000 људи, међу којима се налазило свега око 600 Немаца (остатак групе чинили су Хрвати, усташе и домобрани). Па ипак, комунисти су потучени и поново натерани на Наретву. У ноћи између 6. и 7. марта успели су да пређу реку код Јабланице, где се налазило свега 280 четника. Сви партизани били су на другој страни реке 15. марта. Понуду за примирје Немцима упутили су 4. марта, а позитиван одговор добили су 9. марта. Северно од Јабланице, у непосредној близини, налазила се само једна немачка јединица: Борбена група “Анакер“, са око 2.000 људи, међу којима је било око 600 Немаца. А ови Немци нису били из 717, већ из 718. посадне дивизије (другопозивци). Они нису нападали партизане док су прелазили реку, па према томе није ни била могућа ситуација да једна партизанска бригада (1.000 људи) задржава целу дивизију (у овом случају 10.000 људи).
На другој страни реке, Битка на Неретви је настављена све док није окончана потпуном победом четника, тј. све док партизана више није било у долини Неретве нити у целој Источној Херцеговини.
За четнике, Битка на Неретви била је битка за чување јадранског залеђа, како од комуниста, тако и од Немаца, у очекивању скоре савезничке инвазије. Док су се тукли са комунистима, четници су, по Дражиној наредби, више пута рушили пругу Сарајево – Брод, настојећи да успоре концентрацију немачких трупа. Због овога су Немци ускоро, априла 1943, извели Операцију “Тојфел“ против Озренског четничког корпуса, јер је поменута пруга рушена на његовој територији. Тада, априла месеца, Битка на Наретви била је у пуном јеку. А ни у фебруару, када су четници почели да руше пругу Сарајево – Брод, ни у априлу, у тој области није било партизанских снага. И да их је било, они опет ту пругу не би рушили, јер су били у договору са Немцима. Према томе, стварни догађаји одвијали су се сасвим супротно од онога што је наведено у роману “Албион, Албион“. А приповедачево оправдавање четника што су чували пругу за рачун Немаца, заправо је један у низу изговора упућених у корист недићеваца и љотићеваца.
Узгред, четници нису сазнали за комунистичко-немачке преговоре од недићеваца, већ од свог капетана Војислава Лукачевића. А Немци нису скривали од Титовог генерала Владимира Велебита да знају његов идентитет, пошто је Велебитов отац, аустроугарски генерал у пензији, био друг са војне академији немачког генерала Хорстенауа. Сви заједно одлазили су на вечере у Велебитову вилу у Загребу.

Митску способност Вермахта Моравчевић најпре описује у акцији хватања британских официра који су се спустили у Дражин штаб на Сињајевини. За ово је сазнала немачка прислушна служба хватајући и дешифрујући четничке радио депеше. Приповедач казује да Немцима то није било нарочито тешко, јер су и партизански и четнички системи везе били аматерски. За партизане то је тачно, али не и за четнике. Код њих су систем везе водили професионални официри или поштанско-телеграфски инжењери, којима су, када би отишли у шуму, породице збрињаване редовним новчаним исплатама. Постоји чак једна Дражина депеша у којој се каже да је факат што Немци никада нису дошли да сачекају британске падобранце, или испоруке, доказ да нису упали у систем везе. Истина, приповедач каже да су Немци имали извесних тешкоћа са дешифровањем прве четничке депеше, јер нису одмах схватили да треба трагати по ћириличном распореду слова. Овде је аутор опет показао да не влада материјом, пошто је Дража од првог часа у радио служби за емитовање морзеовом азбуком користио енглеску латиницу – “латиницу интернационале“ – с тим што је, наравно, у књиге депеша све уписивано на ћирилици. Једном приликом, пуковник Бајо Станишић жалио се Дражи што радио оператери при шифровању и дешифровању депеша користе латиницу, али је прихватио Дражино образложење.
Јединица од 50 Немаца коју је лично фон Ланген повео на Сињајевину септембра 1942. припадала је 7. брдској СС дивизији “Принц Еуген“, за коју приповедач каже да већ има много искуства на тим теренима. Још једна грешка. Ова дивизија је тада била у формирању, а у прву акцију креће следећег месеца, против четника на Копаонику. Изгледа да до Моравчевића није дошла књига генерала Ота Кума из штаба дивизије. Ту је могао наћи више него довољно материјала за карикирање Немаца, онако како то чини са Британцима и четницима. Дивизија је, наиме, имала “фабричку грешку“, јер је некоме пало на памет да од банатских Шваба, за које је и пењање на бундеву планинарска авантура, прави управо брдску дивизију. Пруски официри били су очајни због тога. Имали су мука већ да науче банатске есесовце да не пију много воде, или да се лепо опходе према магарцима и мазгама. Навикли на добре коње, који су неупотребљиви по планинским кршевитим гудурама, есесовци су искаљивали бес на мазгама и магарцима, који су одговарали бојкотом. Једноставно би стали на уској планинској стази и цела колона, километрима дуга, није могла ни корака напред, све док се тврдоглава мазга или магарац некако не одобровоље. То су слике сасвим супротне миту о ванредној способности Вермахта, који Моравчевић ојачава прекомерним карикирањем Италијана, али, у овој књизи таквим сликама није било места.
Што се тиче поменуте акције на Сињајевини, она је, наравно, измишљена.

Највише простора у роману заузимају Британци, јер аутор, сагласно наслову, настоји да покаже перфидност и себичност британске политике, у складу са паролом која се често понавља: “Владај, Британијо“. Невоља је, међутим, у томе што су сами Енглези то признали. Било би корисније да је аутор пошао од тог признања, на пример цитирајући Черчилову максиму да у политици не постоје пријатељи, већ само интереси, па да је онда кренуо у истраживање дубина светских вихора и посебно судбине српске сламке у њима. Тим пре што је управо Други светски рат скупо коштао Британију, претварајући је у империју другог реда. Наиме, показало се да су на оној страни Атлантика ипак већи играчи од “Гордог Албиона“. Њих, међутим, у роману уопште нема. Нису описани напори мултимилионера са Вол стрита да изазову Други светски рат како би нашли изговор да чврсто стану на европско тле, није описан процес одвлачења силног британског богатства у САД, о коме се, у контексту изучавања високе профитабилности ратне привреде, предаје и на факултетима, затим америчка игра са довођењем Хитлера на власт, надмудривање Черчила, итд.
Тако, Никола Моравчевић даје само теорију о кривици совјетских шпијуна у британским редовима. На крају романа, кроз размишаље мајора Вуковића, он дефинитивно закључује да је исход Другог светског рата на тлу окупиране Краљевине Југославије плод “једне дубоко усађене и широке просовјетске завере у самом језгру британског војног и политичког вођства“. Међутим, ова теорија је превазиђена још са мемоарима британског мајора Мајкла Лиза, који је јасно указао да су Клугман и други совјетски шпијуни Черчилу служили само као изговор, тј. да је он манипулисао њима, а не они њиме.
Теорија о кривици совјетских шпијуна у британским редовима је иначе најбоље образложена у обимној студији браће Кнежевић “Слобода или смрт“, у којој је такође заобиђена улога Америке. Индикативно је да и Никола Моравчевић живи и ради у Америци, као некада браћа Кнежевићи.

 

P.S.

Моравчевићев одговор:

Уредништву листа СЛОБОДА, Гласилу СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ у Америци

Поштована господо, Обраћам вам се због тога што сам пре неколико дана, на моје велико изненађење, дознао да је СЛОБОДА у бројевима 1994 и 1995 штампала делове веома малициозне и увредљиве рецензије мог романа Албион, Албион од стране извесног господина Милослава Самарџића, кога ја не познајем, али о коме сам сазнао да је неко време био уредник сада угашеног часописа ПОГЛЕДИ, штампаног у Крагујевцу.
Пошто је мој принцип да се са књижевним критичарима (ако се господин Самарџић може уврстити у ту категорију) лично не расправљам око њихових виђења мог креативног опуса (а он досад укључује шест историјских романа који су сви од реда добили знатна признања и у земљи и у Дијаспори), обраћам вам се, јер мислим да је фер да се у било каквој полемици у одговорној штампи, читалачкој публици изнесу и меродавна мишљења оних који поменути субјекат
виде и оцењују у сасвим другојачијем светлу. Зато ћу вам у овом писму цитирати и одломке из рецензије познатог српског књижевног критичара, Драгоша Калајића, која је изашла у часопису ДУГА (25. фебруара 1995., стр. 70), одмах после првог издања Албиона, 1994. године. На тадашњој промоцији тога дела у Римској дворани београдске библиотеке су се о њему веома позитивно изразили и двојица наших познатих академика, ликовни уметник Мића Поповић
и врхунски писац Милорад Павић. Ја исто тако имам и још бар десетак сличних изузетно позитивних оцена тога романа из каснијих година, писаних од стране других водећих критичара мога књижевног дела и у Србији и у Дијаспори. О мом роману господин Калајић каже:

“Уједињујући врсна познавања новије европске историје, архива тајне
дипломатије, ратоводства и психологије са изванредним књижевним даром, Никола Моравчевић је осветлио сву подлост политике Савезника према српском народу и остварио дело достојно најбоље традиције романа. … аутор је на сцену свог романа извео низ историјских ликова, од Краља Петра и његове мајке, преко Слободана Јовановића и Драже Михаиловића, до Винстона Черчила и Ентони Идна, Адолфа Хитлера и Јосипа Броза. Упркос мноштва мобилисаних ликова и просторних ограничења, Моравчевић успева да сваки предочи веома упечатљиво и целовито, индуктивном техником описа својственом великим романописцима XIX столећа, попут Лава Толстоја.
Ваља истаћи да Моравчевић поседује и ретку врлину која одликује само највеће писце: премда је очито где су у арени света његове наклоности, он се и према најмрскијим историјским фигурама понаша као прави gentleman. … Са становишта библиофилских сврставања, Моравчевићево дело треба, након лектире, одложити на полицу такозване “политичке “faction-fi ction” књижевности, крај остварења
најславнијих писаца таквог рода, дакле крај Младих лавова Ирвина Шоа или Ветрова рата Хермана Воука. … И то је чињеница која сама по себи сведочи о тежини задатка који је преузео и одлично извршио Никола Моравчевић. Његово дело достиже па и надмаша највише домете врсте о којој је реч.“
Мислим да би било поштено од стране вашег листа да уз трећи део Самарџићеве рецензије Албиона, који треба да изађе 10. марта, штампате и ово моје писмо уредништву, јер ме неистинита и изузетно тенденциозна, јавно изнесена осуда мог дела од стране овог човека и изненађује и вређа. А сад ћу да пређем на специфичне детаље чланка који је СЛОБОДА прихватила и штампала, а који у потпуности искривљују и главну тезу и фабулу и описе личности мога дела. Почећу од новинског наслова “Господин Тито и друг Дража“ и поднаслова “Зашто нам из српске емиграције долазе књиге које као да су писане у Србији под Брозом.“
Ти умеци нису саставни део Самарџићеве рецензије, него очигледни уреднички додаци, иако у заглављу листа пише да “сви чланци обавезују само писца, а не лист Слобода, Редакциони одбор и С.Н.О.“
Питам се како би се на такве уредничке уметке гледало у судском процесу против клевете, иако тако нешто није у мојој природи. Додуше, наш знаменити писац, Милош Црњански, је баш то више пута урадио, али мој узор је увек био Иво Андрић и такав ћу највероватније остати и до краја свог живота. Али вам се зато овим писмом обраћам у одбрану своје части, која се таквим инсинуацијама незаслужено блати, јер ја у овој земљи нисам нека безлична
особа, него познати писац и међународно цењени научник, који је на Илинојском државном универзитету био оснивач и дугогодишњи шеф Одсека Славистике са јединим Програмом српских студија у целој земљи, као и оснивач и 14 година главни уредник јединог америчког
научног часописа о српској култури Serbian Studies и коначно и као седмогодишњи проректор тог универзитета, што је познато широм српске Дијаспоре у Америци. Сем тога, син сам Краљевског југословенског официра који је до смрти остао веран својој војничкој заклетви, чиме се ја и данас поносим. А и сâм сам по убеђењу монархиста, који је као члан Крунског савета безброј пута до сада цитиран у штампи као упорни поборник легалне рестаурације
монархије у Србији, која је бесправно угушена комунистичком диктатуром после Другог светског рата.
У самом Самарџићевом чланку, главна поента пишчеве замерке мени је да ја позитивно осликавам Тита, партизане и Немце, а да ниподаштавам ђенерала Дражу Михаиловића, четнике и Британце, што је по било каквом објективном мерилу лаж. Нико до сада ни од стране критичара ни од стане читалачке публике није мој роман тако видео и тумачио, иако је Албион за последњих 16 година штампан у четири
посебна издања три различите водеће издавачке куће у Београду (С. Машић, Стубови културе и Архипелаг). Лик ђенерала Драже је у мом роману један од најпозитивније приказаних. Исто тако, Самарџићева изјава да су британски обавештајни СОЕ официри који су потајно ра-
дили за комунисте, у мом делу најафирмативније приказани од свих Британаца је гнусна лаж, пошто су најпознатији од њих, Клугман, Филби и Хадсон најнегативнији ликови у целом роману у односу на ратно стање у Југославији. Просто запањен до које мере су судови господина Самарџића умишљени и малициозно усмерени да ме изблате,
ја не желим да губим време спекулишући да ли он то ради из неке личне суревњивости или по жељи неког другог, али мислим да ни као човек, ни као познати научник, ни као угледни српски савремени писац, ја такве увреде не заслужујем.

Искрено ваш,
Никола Моравчевић
(Слобода, Чикаго, 10. марта 2010)

 

 

ОДГОВОР НА ПИСМО Г. МОРАВЧЕВИЋА

Заиста ми је жао што је г. Никола Моравчевић рецензију романа “Албион, Албион“ прихватио као “малициозну и увредљиву“.

Такође жалим што г. Моравчевић рецензију квалификује као “клевету“, уз претњу тужбом у подтексту, затим што користи термине “лаж“ и “гнусна лаж“, што тврди како су моји “судови… умишљени и малициозно усмерени“ да га “изблате“, што сумња у неку моју “личну суревњивост“, или пак да је текст написан “по жељи неког другог“, итд.

Рецензија романа “Албион, Албион“ заснива се на фактима да су погрешно наведени многи датуми, места догађаја, описи личности и самих догађаја. Тако је због низа тих грешака аутора романа Дража приказан као идиот а Тито као геније, четници као “мексикански разбојици“ а партизани као оличење дисциплине и борбености, Британци као неспособњаковићи а Немци са задивљујућим способностима, итд.

О свему сам писао конкретно и за све имам документовано покриће.

Ништа од тог конкретног г. Моравчевић не демантује, а тврдим да не може ни демантовати. Уместо тога, он пише да сам ја “извесни“ уредник неког “угашеног“ часописа, за кога није ни чуо, док за себе каже да је “познати писац и међународно цењени научник“, “да је безброј пута до сада цитиран у штампи“, да је “познати научник“, “угледни српски савремени писац“, итд.

Жао ми је, дакле, што наступ г. Моравчевића не оставља могућност дијалогу, јер верујем да је итекако потребан дијалог о феномену да се догађаји из Другог светског рата тако драстично искривљују, па и од стране оних од којих се то не очекује – од писаца из српске емиграције. То нама који се професионално бавимо Другим светским ратом итекако отежава посао. Зато сам морао да реагујем и да увреженим митовима супротставим чињенице. Притом, наравно, нисам био малициозан, увредљив, умишљен, итд. Мада сам прозван и по том питању, о својој биографији не бих говорио. Уосталом, доста се може сазнати већ и укуцавањем нечијег имена на Гуглу.

 

Милослав САМАРЏИЋ

(Слобода, Чикаго, 25. марта 2010)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *