Одговорност Черчила и Форин офиса за напуштање генерала Михаиловића

Winston Churchill with Cigar

Winston Churchill with Cigar

Одговорност Черчила и Форин офиса за напуштање генерала Михаиловића

Свој интерес по сваку (туђу) цену

Због чега је Черчил према Југославији водио политику антиподну оној која је примењивана на Грчку и шта је условило потпуни заокрет у британској политици?

Пише: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ

 

Наши односи су чврсто дефинисани са законитом краљевском владом која је британски савезник. Њу не можемо одбацити да бисмо удовољили амбицијама разних неемигрантских елемената, нити се могу сматрати легалним испади обичних бандита а који се представљају као спасиоци земље док живе на терету сељака.1

Тако је Черчил писао почетком априла 1944. о политичком проблему Грчке и о грчким комунистичким формацијама које се управо припремао да сузбије снагом британског оружја и подржи повратак краља на грчки престо. 2

Истовремено је захтевао да се изврши максималан притисак на краља Петра  да отпусти владу (којом је краљ био задовољан), састави нову која би била по вољи комунисти  Титу и да „некако наведе српски народ да му се придружи 3.

Поставља се питање: због чега је Черчил према  Југославији водио политику антиподну оној која је примењивана на Грчку и пре свега, шта је условило потпуни заокрет у британској политици: од подршке само оним покретима отпора које призна Југословенска влада, на шта се Черчил обавезао краљу Петру 13. октобра 1941. до његовог упорног инсистирања да се по сваку цену пригрле комунисти, њима непријатељски покрет? (4)

Британску политику је у великој мери условљавала ратна позиција Совјетског Савеза и глобални споразуми трију великих сила. Након немачког напада на СССР фундаментална стратегија – од које се није одступало – је била „одржати Русе што дуже у рату… да би се уштедела британска крв 5 и припремити се ако им добро крене  против Немаца „да бисмо ми били први на Балкану када се буде делио плен6

Након слома Француске и након отварања фронта у северној Африци основни британски циљ је био да балканске земље увуче у рат. До фебруара 1941. било је потпуно јасно да су Југославија и Грчка једине две земље на које се још могло рачунати да ће, под извесним околностима, пружити отпор Хитлеру. Стога су сви напори и сва дипломатска средства усмерени на покушај да се Југославија одупре немачком притиску да приступи Тројном пакту. Једна од најважнијих мера је била да се „подстакне мобилисање Југославије као одговор на италијанске претње “(Албанији и Јадрану, прим. аут.)7

Првог марта 1941, Черчил је  је писао министру спољних послова Ентони Идну да треба да се „у потпуности окрене Југославији… јер од ње зависи читава одбрана Солуна“.8

 1 (W. Churchill, „Second World War“, том V, стр 481)

2 (Исто, 472- 477)

3 (Исто, 422)

4 (В.Ђуретић, „Савезници и југословенска ратна драма“, књ 1, стр 94)

5 (W.Churchill, том  III, стр 341)

6 (FO 371/30219, R 8202/7162/92)

7 (W.Churchill, том  II, стр 144)

8 (W.Churchill, том  III, стр 86-87)

 

Није се слагао са Идном и војним властима да је довољно утицати на Југословене да не приступе Тројном пакту и на тај начин издејствовати одлагање немачког напада на Грчку.9 Њему је било најважније да Југославију уведе у рат по сваку цену (10), предузимајући све неопходне мере „уколико се ова влада не дозове памети“. 11

Тако је Југославији већ на почетку великих ратних сукоба намењена улога жртве; требало ју је подстаћи да на себе прими најтежи немачки ударац и сопственом крвљу растерети британски ратни напор.

У лето 1941, министар Хју Далтон је дефинисао политику СОЕ према могућим покретима отпора као прилику за наношење сталних сметњи окупационим снагама, али уз избегавање сваког покушаја већег устанка или стварања крупнијих снага које ће завршити оштрим противмерама и губитком водећих људи. Требало је да се „организују подземне организације које ће бити приправне снажно ударити када им буде дат знак“.12

На учестале позиве совјетских гласила на подизање масовног устанка након немачког напада на СССР, тражило се да „се предузму неопходне мере против таквих позива који би у садашњим околностима изазвали непријатељске репресалије и ослабиле ефекат касније предузете акције“ 13

Прве информације о устанку и покрету отпора који се појавио на позорници окупиране Југославије, Британија је дочекала неспремна и затечена. Уследила је дилема: да ли подржати активан отпор или саветовати развијање и организовање тајне војске и припремање за удар у погодном моменту? Ово последње је било сагласно са општом ратном стратегијом, па је у складу са тим и потписан споразум у августу са југословенском Владом.14

Лондон је прво био за примиривање акције, затим је, охрабрен почетним успесима устаника, подржавао и саботажне делатности и мање акције изван градова, да би на крају, до одређеног нивоа прихватио и активан отпор. Ову недоследност су подстицали све учесталији Стаљинови притисци за отварање другог фронта. Британско првенство на Балкану тада није оспоравано ни од Совјета, па је већ у септембру Стаљин тражио од Черчила да тамо успостави фронт који би са истока одвукао неколико десетина немачких дивизија.15 У страху од могућности да би Совјети могли склопити сепаратни мир са Немцима(16) и охрабрен устанком који „има потенцијал да се одржи“, Черчил је намеравао да га помогне свим средствима.

 

 

9         ( L.Woodward, „British foreign policy in Second World War“, стр 133)

10      К.Николић, Савезници и покрети отпора у Југославији 1941 – 1945, стр 6 )

11      (W.Churchill, том  III, стр 142).

12      (Ј. Марјановић, „Дража Михаиловић између Британаца и Немаца“ , стр 85)

13      (Исто, стр 89).

14      (В. Робертс, „Тито, Михаиловић и Савезници“, стр 51)

15      (W.Churchill, том  III, стр 406).

16      (Исто, стр 409)

 

У настојању да изађе у сусрет совјетским захтевима али и да остане на курсу сопствене политике и потписаног споразума са ЈВИ  проистекао је став да „британска влада не жели нити да подстиче нити да обесхрабрује отпор“ .17

Британско савезничко покровитељство је тако према југословенском отпору врло рано  показало недостатак јасног политичког и војног концепта. Радо је прихваћен предлог совјетског амбасадора у Лондону Ивана Мајског о координираној политици према југословенској герили, иако је било јасно да та идеја има циљ да се помогне партизанима да потисну четнике и да им се омогући да након рата буду водећа снага у Југославији.18 Мајски је чак тражио да помоћ буде достављена устаницима у Црној Гори, тј. партизанима (19) што је тада одбијено под образложењем да би то било једнако непризнавању легитимне владе.20

Британци су желели да „координираном политиком“ преко Совјета утичу на партизане да приступе Југословенској војсци под командом Михаиловића. Са друге стране желели су себи да обезбеде „екслузивно право на његове услуге“ стављањем Југословенске војске под сопствену контролу и надзор. Тиме је требало да буду у могућности да „штимују Балкан“ према сопственим потребама држећи Совјете подаље од региона.

Уз честитке Михаиловићу на склопљеном примирју са комунистима и обећање о достави помоћи крајем новембра 1941, Лондон је упутио и значајан услов: даља подршка и слање помоћи зависи од одржавања уједнињеног отпора под његовом командом (21). Форин офис је одмах потом послао и допунски услов: да се оружје не користи „против њихове браће Хрвата“.22

Предлог да се устанак из Србије прошири на Хрватску одбијен је уз образложење да нема смисла подстицати Хрвате на устанак ако Британци не могу да га адекватно подупру (23) али је требало подгревати устанак у (српским) деловима земље где је он већ започео и где постоји велики потенцијал да се он успешно одржи. 24

Тако је почела политика асиметрије која је само од Михаиловића захтевала активност, а за свако непријатељство само  њега узимала на одговорност. На комунисте није вршен притисак – то је очекивано од Москве – док је чињеница о усташком покољу Срба игнорисана, ради изградње „светлије заједничке будућности “ Срба и Хрвата.

На претпоставци да усташки режим ужива незнатну подршку хрватског народа и на основу предрасуда о предратној српској хегемонији, повољно је прихваћен и Крњевићев  августовски меморандум да су „усташки злочиини једнаки српским злочинима у време диктатуре и да су спроведени као реакција на предратни великосрпски хегемонизам“. 25

 

 

17      (В. Ђуретић, н.д. , књ. 1, стр 97, према: AJ 1-3-12-96).

18      (L.Woodward, н.д, стр 334).

19      (К. Николић, н.д, стр 56; према: AВИИ, Ф.О., .-Збирка Ј.Марјановића -1-1-27)

20      (Ј. Марјановић, н.д, стр 180)

21      (В. Робертс, н.д, стр 69).

22      (В.Ђуретић, „Влада на беспућу“, 184).

23      (К.Николић, н.д., 66)

24      (CAB 66/19/6, меморандум Е. Идна).

25      (В. Ђуретић, „Влада“…, 165).

 

 

У марту 1942. учињен је нови заокрет у британској политици. У страху да Совјети неће издржати нову немачку офанзиву Черчил је тражио од Рузвелта да се прихвате Стаљинови територијални захтеви: „Они у потпуности ангажују немачке снаге, а ми мало тога можемо да учинимо за њих“.26 У тим новим околностима активан отпор је сада сматран корисном диверзијом Осовине на Источном фронту. Британија је током прве половине 1942. све више захтевала борбу од оних који су је из национално егзистенцијалних разлога одлагали за прави моменат. Совјети су борбу тражили од оних којима је то била једина шанса за друштвену афирмацију и преузимање власти.27

Да би угодили  свом „незгодном савезнику“, Британци су све чешће улазили у сукоб са ЈВИ  и правили невоље Михаиловићу у тежњи да успоставе директну контролу над југословенским отпором и да управљају њиме. СОЕ (Егзекутива за Специјалне Операције) је била непоколебљива у томе да они – а не ЈВИ – контролишу све комуникације са Михаиловићем због тога што су сумњали да ЈВИ усмерава покрет отпора тако да не предузима никакве акције које би изазвале репресалије ради неважног успеха.28 Спречавана је независна комуникација Југословенске владе и Михаиловића, депеше су задржаване и цензурисане а слата су му и наређења и упутства без знања владе а у њено име.29

У то време отпочела је пропагандна игра која ће пресудно утицати на ток догађаја у Југославији.  Одлучујући значај имала је чињеница да ни Исток ни Запад нису имали праву слику о догађајима који су се збили крајем 1941. и почетком 1942. Тачније, није било познато да су комунистичке групе ушле у „другу етапу“ револуционарне борбе. Фицрој Меклин је после рата писао да су комунисти у том периоду успостављали „бољшевичку власт“ и масовно спроводили суђења „издајницима“ и „колаборатерима“ (наводници Меклинови, прим.аут), те да је „револуција била у пуном замаху“.30

Радио „Слободна Југославија“ све чешће је говорио о устанку у Хрватској и о борбама „патриота“ независних од Михаиловића, а временом су истицани као једина групација која се стварно бори. Говорило се о „хрватским партизанима“  а регионалним појмовима се давао национални смисао. Употребу  појма  „хрватски партизани“ је прихватила и до крајности користила хрватска исељеничка заједница па се на светској сцени стварао утисак да се у ствари само Хрвати боре.* Војнообавештајна служба (DMI) je средином марта  поднела извештај о партизанима „који се активно боре против окупатора“,31 иако је управо у то време Коминтерна критиковала Тита због „чињенице да се борба води углавном против  четника“.32

 

26      (W.Churchill, том IV, стр 293).

27      (В.Ђуретић, „Савезници..“, књ 1, 164) .

28      (Х. Вилијамс, „Падобранци, Патриоти и Партизани“,стр  78,105,107)

29      (АВИИ, Емигрантска влада, 165-1/1-26 и АВИИ, Емигрантска влада, 170-1-51).

30      (F.Maclean, „Herretic“, стр 113).

31      (Опширније:  В. Ђуретић, „Савезници..“, књ 1)

32      (Х. Вилијамс, н.д., стр  109)

33      (В. Робертс, „Тито, Михаиловић и савезници“, 83).

 

 

DMI je, сасвим извесно, као извор за своје анализе користио наводе ове станице, као и честе извештаје из хрватских и словеначких „неутралних“ извора. Британски историчар Вудворд у послератној службеној историји британских међународних односа истиче да је закључак о томе да су партизани били много активнији и везивали више осовинских дивизија доношен углавном на основу „непоузданих доказа“.33 И у наредним месецима DMI је извештавала о великом броју акција у западном делу земље које „очито изводе партизани“ али је сада и опомињала да њихова тактика више наноси штете земљи него они Осовини. Њихова препорука је зато била да се максимално подржи Михаиловић како би се спречила анархија и обезбедили послератни британски интереси. 34

Тајна обавештајна служба (SIS) је почетком априла такође јављала о партизанима као најактивнијем покрету отпора. Мада није знала ни бројно стање партизана и  мада је према сопственом признању „извештај заснован на непоузданим подацима“, у извештају се процењује да ће „партизани сигурно бити доминантан чинилац током и после рата“. 35

Дакле, фраза која је настала читавих 18 месеци пре него што ју је неизмењену искористио Меклин како би убедио Черчила и Форин офис да напусте Михаиловића и подрже Тита.

У време почетка совјетске анти-михаиловићевске кампање једна анализа SIS-а је говорила да је Михаиловић усмерен првенствено на очување српских живота и спречавање неодговорних и прераних антиосовинских акција. Његов утицај се шири на Босну, Црну Гору и Далмацију, али је критикован јер одржава везе са четницима из западне Босне који постискују партизане. Док још није било сумње да ли ће се реализовати британска „медитеранска стратегија“ процењено је да Михаиловић има мале шансе да оствари доминантан утицај у Хрватској и Словенији. Са друге стране, речено је да партизанима фали  кохезија и да пате од пренагљивања, али им није оспораван „доминантан утицај у  Хрватској“. 36

Већ тада, SIS се некритички ставио на страну комуниста, пре свега захваљујући совјетским агентима и инфилтрацији бројних левичара у њихову организацију. Кит Џефри, аутор недавно објављене „Историје тајне обавештајне службе“ тврди да је већина података којима је располагао SIS долазила из партизанских извора. Штавише, у једном тренутку војска и ваздухопловство су скоро потпуно зависили од података које су прибављали официри који су били толики левичари да их готово није било могуће разликовати од комуниста… Штаб у Барију (у другој половини 1943, прим аут) је захватила пропартизанска атмосфера у толикој мери да су официри по канцеларијама држали Титове слике. Надређени су се жалили и предлагали мере да би се „стало на пут локалној партизанштини.“ 37.  

Черчил је већ почетком 1944. лично захтевао „чишћење комуниста из тајних  организација“ 38.


 

34      L.Woodward, н.д,, стр 336)

35      (Х. Вилијамс, н.д,  стр  106, 118, 121)

36      (Sebastian Ritchie, „Our man in Yugoslavia“, стр 41)

37      (Исто, стр 42)

38      (Kит Џефри, МI6- Историја тајне обавештајне службе, стр 519-520).

39      (W.Churchill, Том V, стр 603)


 

Средином 1942. Британија је још увек сматрала Михаиловића најзначајнијим чиниоцем у Југославији. Међутим, чињенице да је Михаиловић непоколебљиво усмерен на обуздавање прераних акција ради спречавања репресалија, као и то да је одобравао антипартизанске акције његових подређених команданата – што је било супртотно британској политици помирења двеју група – нису топло дочекане у Форин офису, који је на југословенску стварност све више гледао совјетским очима. Односно, британски однос према борбености гериле и ратној стварности у Југославији  је  посматран на начин који је одговарао  њеном политичком и ратном прагматизму.

Упоредо са антимихаиловићевском пропагандном акцијом покренут је нови талас притисака на запад да се хитно отвори Други фронт и тако помогне Совјетима. Током Черчилове посете Москви августа 1942, водила се „најнепријатнија могућа дискусија“.39 Стаљин му је упутио увреде и оптужбе  да је прекршио обећање о отварању другог фронта током 1942. 40. Како је то Черчил касније наводио: ‘’био је изложен притајеним претњама’’ (да је спреман на договор са Хитлером, прим. аут). 41

Тако је нову промену у британској политици диктирао пропагандни притисак инициран из Москве и њених дипломатских представника у директном контакту са савезницима. То потврђује и Коминтернин телеграм Титу: „Ми се трудимо да пружимо максималну политичку подршку вашој херојској борби. Дајемо радио емисије на енглеском и француском језику и мобилишемо (западно) јавно мњење да буде вама наклоњено ради што брже промене става енглеске владе у корист Врховног штаба и против издајства Д. Михаиловића и његових четника“, 42

Форин офис је у почетку одбацивао оптужбе о Михаиловићевој „колаборацији“. Сматрало се  да су оптужбе оружје комунистичке пропаганде (43) и да Совјети воде двоструку игру у Југославији користећи  партизане (44)  али је владала узнемиреност због јавних напада Совјета на њега. Због тога, још током августа 1942. се доноси одлука о још једном покушају уједињења фронта, како би се неутралисала негативна кампања против Михаиловића, а предвиђена је и  могућност да се успостави директан контакт са партизанима да би се избегао диполоматски конфликт са Совјетима.45

Током јесени постају све видљивији ефекти пропагандне и дипломатске кампање против Михаиловића. после које Британија ове представе прихвата као стварне.46 То што су се совјетске информације разликовале од њихових није их превише узнемиравало. Супротстављање њихових чињеница совјетским онемогућено је левичарском пропагандом која је већ почела да формира антимихаиловићевску атмосгферу у западном јавном мњењу. Поред тога, иза њих је сада стајала званична Москва, па је постојала стална опасност неспоразума између Савезника.  Идн је још у августу писао о „опасној разлици између нас и Руса “ 47


40      (W.Churchill, том IV, стр 437)

41      (Р  и Ж. Кнежевић, Слобода или Смрт, стр 96)

42      (W.Churchill, том IV, стр 441).

43      (В.Ђуретић, н.д, књ 1, стр 238).

44      (FRUS, 1942 Vol III, стр 814)

45      (В. Ђуретић, н.д, стр 166, према: FO 371/331466  R 2855/178/92)

46      (Х. Вилијамс, н.д, стр 118-119)

47      (В.Ђуретић, н.д, , књ 1,стр  171).

48      (Х. Вилијамс, н.д, стр117).

Форин офис је подлегао хрватским и словеначким уверавањима да је он утицајан само међу Србијанцима, да је „великосрбин“ и да има политичке амбиције супротстављене њеном концепту о обнављању Југославије и стварању балканске конфедерације. Током јесени је био све више критички расположен према Михаиловићу.  Био је против тога да се он политички и материјално ојача толико да  сви британски планови зависе од њега. 48.

Једна анализа експерата Форин офиса с краја октобра указивала је на будуће правце британске политике према  Михаиловићу и расту њене нетрпељивости према његовој „колаборацији“ са Недићем. У фокусу није било питање евентуалне колаборације на антисавезничкој, или бар на антикомунистичкој основи, већ могући заједнички рад са Недићем на идеји „обнове реда и просперитета Велике Србије“49

На основу тога je закључено да даља подршка  Михаиловићу не даје наду на позитиван  расплет, јер је он реакционаран и води „великосрпску политику“(50)  и да су му се као таквом супротставили други народи, а пре свега комунисти, који се боре против рестаурације „предратне српске хегемоније“. 51

Предлог СОЕ да се Михаиловићу пружи сва могућа подршка дочекан је готово са антагонизмом. Требало је задовољити Совјете држећи их изван граница Југославије. Такође су желели вођу „без политичких амбиција, који се лако повија под британском вољом и који има потенцијал да уједини све Југословене“.52 Када је крајем године донета одлука да се настави са подршком Михаиловићу, Идн је невољно закључио да „оваква политика не води никуда и сва је шанса да ћемо због тога доћи у отворени сукоб са Русима“. 53

Овај притисак је све више приближавао Форин офис совјетском схватању „антифашизма“. На Михаиловићеву примедбу да британска пропаганда игнорише усташке и комунистичке злочине, Рендел је коментарисао: „Ми сада не можемо нападати Хрвате и партизане, сада је важно жигосати Немце и Италијане“.54

Директор радио Лондона Џон Киркпатрик тражио је да се  вести о усташким покољима сведу на минимум „јер депресивно утичу на борбени морал српског народа“.55

На учестале протесте чланова Југословенске владе о пропартизанским измишљотинама које се лансирају на БиБиСи радију, Хауард је признао да је пропаганда диригована и контролисана од стране комуниста и њихових симпатизера, али је помало цинично додао да „Форин Офис не може бити одговоран за политичка гледишта појединаца“, што је био апсурд.56

Отприлике у исто време, шеф југословенског одсека Стејт департмента Кавендиш Кенон је саставио опширан меморандум у којем каже да је „Михаловић предмет неоснованих оптужби које имају циљ да се дискредитује српски национални покрет и једна од најмаркантнијих фигура окупиране Европе. 55.


49      (Х.Вилијамс, стр 126-7)

50      (К. Николић, н.д, 124, према: AВИИ.Ф.О,-Збирка Ј.Марјановића-3-4-33)

51      (M. Wheeler, Britain and the war of Yugoslavia 1940-1943,str  191-193)

52      (L.Woodward, н.д,, стр 333).

53      (Х.Вилијамс, н.д, стр 149-150).

54      (В.Робертс, н.д,  стр 92-93)

55      (В.Ђуретић, н.д,, књ 1, 207, FO 371/33472  R 7842/178/92)

56      К.Николић, н.д, стр 160, према: AВИИ, Емигрантска Влада,48-4/6-2).

57      (Исто, стр 166).

58      (В. Павловић, „Од монархије до републике“, стр 78 – 79)

 

 

 

 

Почетком године Форин офис је обавестио Стејт департмент да Британци настављају политику пуне подршке Михаиловићу и да нису склони партизанима јер  у њиховим редовима има 70% комуниста. Изражена је, међутим, забринутост због тога што их подржавају Совјети и уз то нападају Михаиловића, што је био разлог да Форин Офис  стрепи за њихове будуће односе. 58

Током јесени 1942. је, дакле, Форин офис  био главни иницијатор и заговорник  промене курса британске политике који је водио у захлађење односа са Михаиловићем и успостављање контаката са партизанима. Наравно, у ово време то још није био драстичан корак у смислу потпуне дисквалификације Михаиловића и пружања војне и политичке  подршке комунистима, али је дат основни импулс у критичном тренутку када се Черчил поново заинтересовао да лично води   „југословенске послове“.

Након новог одлагања „главног удара у Европи“ на конференцији у Казабланци почетком 1943, Стаљин је тешко оптужио Черчила за „промишљену злонамерност“ и запретио да то „може имати тешке последице за наставак рата“ 59.

Југославија тада поново у Черчиловим плановима добија посебно место. 60

Њему је било потребно да има под контролом што више балканске гериле како би „запалио Балкан“ и то представио као свој мини фронт.

Проширење операција на Средоземљу са циљем избацивања Италије из рата конвенирало је британским војним и политичким мотивима, па је ранији став да „комунистичке активности поткопавају ратне напоре(61) у поређењу са тим сада био безначајан. Настављањем подршке искључиво Михаиловићу Британци би подржали његову „великосрпску политику“ и можда изгубили подршку других групација спремних на сарадњу током очекиваног искрцавања у Далмацији. 62

Хрватска и Словенија, као граничне области са Италијом, могле су, дакле, постати од већег  значаја за будуће операције.63

Превладало је мишљење да би „нашим тренутним интересима погодовало ако би подржали партизане у извесним околностима“. 64 Кључни мотив нове британске политике, изражен и у познатом Кебловом меморандуму, је био „контактирати партизане како би се претекли Американци и Руси и како би се очувао британски  положај“.65


59      (FRUS, 1943, Vol II, стр 969)

60      (Ж.и Р. Кнежевић, Слобода или Смрт, стр 152)

61      (W.Churchill, том V, стр 410).

62      (W.Churchill, Том III, 640)

63      (L.Woodward, н.д, стр 336).

64      (Sebastian Ritchie,н.д,  str 44).

65      (Х.Вилијамс, н.д, 156)

66      (Исто, стр 152).

 

 

Месец дана након што су Американци обавештени да се наставља са пуном подршком Михаиловићу, уследио је нови преокрет. У фебруару 1943, Стејт департмент је информисан да Британци желе да ступе у контакт са партизанима и „хрватским герилцима“ да би се  покушало да се издејствује формирање уједињеног фронта. Уочљива је била  и промена става према партизанима – Форин офис је сада сматрао да комунисти не доминирају покретом. 66

Парадоксално, управо у време када је доношена одлука о подршци „онима који се боре“ Черчил је пред Стаљином бранио одлуку о одлагању Другог фронта образложењем да би „превремени напад изазвао непотребно крвопролиће, неуспех и репресалије над цивилним становништвом“.67 Игнорисана су упозорења да партизани упркос краткорочним изазивањима Осовине само излажу морално и физички исцрпљен народ новим репресалијама и пљачки, те да Михаиловићева „политика недирања Немаца“ пружа бољу основу за ефективну акцију у правом моменту. 68 

Ова Одлука Форин офиса није била у складу са виђењем војних органа. СОЕ је била против таквог заокрета и залагала се за потпуну подршку Михаиловићу јер он располаже респектабилном војном силом и огромним потенцијалом за одлучујући моменат. Сматрала је и да је он најбољи вођа који се појавио на југословенској сцени и да репрезентује најбројнији народ. Подсетила је да су Хрвати и Словенци већински подржали политику сарадње са Немцима, за разлику од Срба који су се од почетка супротставили Немцима.69 Команда за Блиски Исток је такође нагласила војну предност подршке Михаиловићу, мада она није била против контактирања партизана због  Михаиловићеве „великосрпске политике“.70

И закључак команданата штабова је био да је на основу војне логике најбоље подржати Михаиловића, јер „има респектабилну организацију“.71

*********

До маја 1943. је заузет крут став према Михаиловићу и захтевано је рашчишћавање односа са њим – или се борити бескомпромисно или бити напуштен. Интересантно, Черчил је овом приликом показао много више разумевања за његову позицију него Форин офис. Био је уверен да он вара Италијане (72) и да их користи за снабдевање у ситуацији када Британци нису у могућности да му пруже конкретну помоћ. Критиковао је Форин офис јер лицемерно држи лекције „црву испод дрљаче“. 73 Током лета је, у случају искрцавања савезничких снага на Балкану, рачунао на његову помоћ. 74 

Ипак, када је  Британцима постало јасно да Михаиловић „успешно прати свој властити циљ“ и да „његов циљ није исти као и наш“, процес окретања комунистима се убрзано наставио. 75


67      (FRUS, 1943, Vol II, стр 976)

68      (Исто, стр 969)

69      (W.Churchill, том IV, стр 671).

70      (В.Ђуретић, н.д, књ 1, стр 234, према: FO 371/37607  R 614/143/92)

71      (Исто, према: FO 371/37579  R 1513/2/92)

72      (В.Робертс, н.д, стр 117).

73      (W.Churchill, Том IV, 839-40)

74      (L.Woodward, British foreign policy in Second World War, 337)

75      (W.Churchill, Vol V, 410)

76      (А.Бајт, „Берманов Досије“, стр 529, према: PRO HS 5 /932, br 18).

 

 

Идеја о Михаиловићу као „кључном елементу југословенског јединства“ је постепено одбацивана  а његово место заузео је краљ Петар у коме су Британци сада видели једину шансу за рестаурацију монархије и обнову Југославије.76 За разлику од Михаиловића, Британци краља Петра нису видели као „великосрбина“. Нова политика је била остваривање идеје јединственог фронта, при чему би главни предмет војне и пропагандне подршке сада био Тито, док би краљ имао врховну политичку власт, како би се преко њега реализовали британски интереси.77

Због тога је Форин офис жестоко напао већ прве емисије промихаиловићеве радио станице и њене позиве југословенском народу да се придружи Михаиловићу, под изговором да то може довести до повреде британских интереса у Југославији. 78

Михаиловић је, на ивици стрпљења због нових махинација, критиковао  британску дволичност. Предложио је  Британцима да прво формирају комунистичке јединице у својим земљама, па да их онда намећу другима.79 Био је у праву. Черчил је поредио комунизам са сатаном. Критиковао је Вилсона због тога што је војску на Блиском Истоку „изложио комунистичким утицајима“.80  Био је изричит: „Ми не можемо дозволити комунистичку револуцију у нашим војним јединицама“. 81

Овај нови заокрет у британској политици обележио је нови апсурд: Припремајући своје окретање партизанима и њихово стављање под краљеву команду Форин офис је некако сам себе убедио да  партизани – које предводе комунисти –  нису антимонархистички опредељени. 82

И овог пута Британија је показала карактер да узима у обзир  само оне елементе стварности подударне актуелном политичком курсу. Чињенице које га доводе у питање су игнорисане или занемариване.

То потврђује и Черчил у својим мемоарима када каже: „У мају 1943. смо заузели нови курс и ступили у контакт са партизанима упркос томе што партизани ратују против Михаиловића који је представљао званични покрет отпора и југословенску владу, и упркос томе што се Тито борио за комунизам и укидање српске монархије“. 83

И Бејли је критиковао британску недоследност.84 Његов  утисак је био да се Михаиловић потцењује и злоупотребљава и да се упорно игноришу српски интереси. 85


77      (M.Wheeler: Crowning Revolution, стр 185,   према: FO 371/37593, R4802/17/92)

78       (Исто, према : FO 371/37613, R10562/143/92 и  FO 371/37614, R10940/143/92)

79      (В.Ђуретић, Савезници, књ 2, стр 27, према: FO 371/37604  R 11489/117/92).

80      (К.Николић, н.д, стр 170).

81      (W.Churchill, Том V, стр 478)

82      (Исто,стр  480).

83      (В.Ђуретић, Савезници.. стр 278, према FO 371/37589  R 7508/2/92).

84      (W.Churchill, Том V,стр  410).

85      (Х. Вилијамс, н.д, , стр 199-200).

86      (В. Ђуретић, н.д, књ 1, стр 281, према: FO 371/37590  R 8471/2/92)

 


Да је Тито још у октобру „забранио“ краљу и влади  повратак у земљу, о томе се још увек није ништа знало.86

Ипак, још увек није разматрано да се Михаиловић одбаци.87 Штавише, нови амбасадор при Југословенској влади, Стивенсон, је на конференцији за новинаре 22. октобра 1943. у Каиру истакао „Михаиловићево лојално држање према савезницима, да су оптужбе о његовој колаборацији неосноване и да су усмерене на то да га онемогући да када дође моменат преузме власт у земљи“. Оставио је утисак да Британци желе да искористе партизане, а да потом успоставе монархију у земљи. 88

Почетком јесени Форин офис је, вероватно на основу првих Меклинових извештаја, закључио да су партизани однедавно израсли у важан политички фактор који се мора узети у обзир. Ратна позиција је навела Британце да забораве период битке за Британију када је по Черчиловом налогу, спречавана комунистичка  пропаганда а велики број британских комуниста интерниран  из превентивних разлога.89

Ричард Кејси, државни министар у Каиру, је апеловао на Черчила да треба узети у обзир недавну одлуку да неће бити скорашњег искрцавања савезничких снага на Балкану и да треба пажљиво изабрати да ли ће се подржати герила у Југославији или у Грчкој.90  Идн је подвукао јасну политичку разлику између те две земље на састанку комитета за одбрану Блиског Истока почетком новембра 1943. Тада је одлучено да се униште грчки комунисти, али да се подржи Тито до максимума.91 Могуће је да је Идн био под утиском тек завршене московске конференције, на којој су Совјети коначно одбацили сугестију о стварању балканске конфедерације, са образложењем да би она била “cordon sanitare” према Совјетском Савезу.92 Од тада, британска тежња је била усмерена да се Грчка и Турска задрже под директном контролом, а да се на остале земље шири утицај без директног изазивања Совјета.93


 

 

 

 

87      (В.Робертс, исто, стр 191)

88      (M.Wheeler: н.д, стр 192, према: FO 371/37613, R10562/143/92)

89      (В. Ђуретић, Савезници, књ 2, стр 30).

90      (W.Churchill, Vol II, 51).

91      (M.Wheeler: н.д, , стр 191, према: FO 371/37613, R10152/143/92)

92      (Исто, стр 192, према: FO 371/37184, R 11941/6780/67)

93      (Ж. Кнежевић, Слобода.., стр 245)

94      (L.Woodward, British foreign policy in Second World War, 292)

 

 

 

 

Хрвати су и даље ловили у мутном. Шубашић је, на основу Крњевићевих упута о раду ХСС-а – да се у згодном моменту преузме власт и декларише као савезник – у односу на развој ситуације у датом моменту (94)тражио од Рузвелта да му обезбеди састанак са Титом ради договора о превођењу усташке армије на страну партизана, односно савезника.95 Он је неколико месеци касније представнику за ратне информације Р. Маркхаму објаснио своју улогу у договорима са Титом. Није желео да дозволи обнову доминације Београда, у чему се слажу не само он и Тито, већ и сви Хрвати. Његов циљ је био разбити Србију и „увести Србијанце у тор“ како би се спровело уједињење Југославије „на бази Титових пројекција“.96

Средином новембра 1943. Форин офис је тражио да се преиспита позиција Михаиловића у Србији, односно да ли би краљев договор са Титом  „примирио Србе“  или би се тиме угрозиле његове шансе да поврати престо.97 Није се слагао са Каиром да се заврши са Михаиловићем спровођењем „тест операције“. Владало је мишљење да га треба чувати као аргумент у преговорима са Титом. Његово напуштање је требало да буде представљено као краљев кључни гест помирења.98

Сарџент је сматрао да су поступци Форин Офиса „политички аномални и изнуђени развојем догађаја који угрожавају нашу позицију. Мораћемо што пре да објаснимо Доњем Дому наш став према ономе што је Тито успоставио у Југославији а што је у суштини влада која је супротстављена краљевској влади у Лондону. Једини начин да то исправно урадимо је да се што пре ослободимо наших обавеза према Михаиловићу, за шта не можемо да нађемо разумно оправдање које би могли да понудимо британској јавности и Доњем Дому99

У игру убачена оптужба о колаборацији са Италијанима је правила сметње, па је Стивенсон упозоравао на опасност да Михаиловић може искористити аргумент да је својевремено саветован од СОЕ да направи споразум са Италијанима и тако угрози нове британске мотиве.100 Због тога је у образложењу ове одлуке саопштио да се Михаиловић сумњичи да  у најмању руку  пасивно помаже Немцима тиме што не омета њихов транспорт.101


 

95      (К.Николић, Савезници, стр 136)

96      (В.Ђуретић, Савезници, књ 2, стр 31, према: NAW, SD, Rg. 59, 860 H. 00/1551)

97      (Исто, стр 173, према: NAW, SD, Rg. 59, 860 H 00/8-2544).

98      (M.Wheeler: Crowning Revolution, стр 194, према FO 371/37615, Rl 1589/143/92)

99      (Исто, стр 194, према : FO 371/37617, R12701/143/92)

100   (Исто, стр 194, према : FO 371/37591, R12862/2/92).

101   (В.Ђуретић, Исто, књ 2, стр 95 према: FO 371/44250  R 4160/8/92)

102   (FRUS, 1943, Vol II, стр 1024).

 

 

 

Черчил је доста касно прихватио као „нужност“ напуштање Михаиловића на шта га је стално усмеравао Форин офис у претходних нешто више од годину дана. Али, он није дуго вагао. Он је имао ту особеност да када одабере циљ и без стварног и темељног  увида, окоми се на њега свом снагом.102  Коначну  одлуку  донео је  након састанка са Дикином 10. децембра.103  Требало му је свега десетак дана да „преломи“.

Черчил овај след догађаја правда „уверавањима свих мисија у Југославији“, са којима се слажу и Стивенсон,  Меклин и Дикин, да ће партизани свакако бити доминантна снага у Југославији те да је боље за Британију да са њима успостави добре односе што пре да би се „предухитрили Руси“, 104 односно надом да ће договором са Титом спречити бољшевизацију Југославије.105

Мада је у писму Рузвелту од краја октобра, у тежњи да га у последњи час наговори на заједничку интервенцију на Балкану, изразио поверење у Михаиловића, након Техеранских одлука је „његову трагичну фигуру“ видео као главну препреку уједињења краља са Титом.106 Тражио је хитно уклањање Михаиловића како би се издејствовала максимална политичка корист.107

Иронија је што је  Форин офис одједном устукнуо и почео „ламент над  жртвованим дугорочним циљевима“, када се Черчил коначно потпуно посветио „ослобађању од Михаиловића“. Тако су се Черчил и Форин офис поново нашли на супротним половима у решавању југословенског проблема.

Ситуација се  окренула пошто је Форин офис сазнао пуне импликације одлука у Јајцу.  Идн сада није био спреман да се пребрзо одрекне Михаиловића, односно док се не обезбеди позиција краља.108

Хауард је сада сматрао да је погрешно наметати партизане Србији у моменту када се спремају да униште комунисте у Грчкој.109

Черчил је, међутим, био упоран. Захтевао је да се краљ „ослободи Михаиловића“  без „quid pro quo“, придружи Титу и поведе Србију у  тако пројектовано уједињење Југославије. Његов лични ангажман у односима са Титом требало је да обезбеди да „ствари теку у правом смеру“.110


 

103   (М. Лиз, Силовање Србије, стр 319)

104   (В.Робертс, Тито.. 208)

105   (W.Churchill, Vol V, 414-415)

106   (W.Churchill, Том VI, стр 63)

107   (W.Churchill, Vol V, 412)

108   (W.Churchill, Vol V, 415)

109   (M.Wheeler:н.д,, стр 196, према : FO 371/37591, R13954/2/92)

110   (К. Николић, савезници, стр 242)

111   (M.Wheeler: н.д,, стр 199, према : PREM 3; 511/2, и стр 202 према: FO 371/44247, R2571/8/92)

 

 

Као и у претходним случајевима, када је крајем године дефинитивно затворен „случај Михаиловић“, одлука је преиспитивана тек пошто је реализована и када је достигла пун политички ефекат. Тек пошто је овај нови курс почео да се примењује, Форин офис је постао забринут да сада постоји опасност од ерупције грађанског рата. Из тога је изведен соломонски закључак да се то може спречити ако се четници наведу да се „en bloc“ придруже партизанима.111 Форин офис је, сходно томе, одбио Михаиловићев захтев да Британци посредују у изради примирја са партизанима, иако се месец  дана раније, за то још увек свесрдно залагао код Совјета.112

Нови проблем за Форин офис у вези Михаиловићевог отпуштања из владе је био у томе што су Совјети наставили да признају југословенску краљевску владу у којој је он био министар и у томе што би то направило велике потешкоће у релацијама са ЈКВ. Због тога је било неопходно прибавити доказе о „његовој издаји“, којима би се оправдао такав потез.113 

Документи које је припремила СОЕ по свему судећи били су испод очекивања. Тицали су се сумње да су неки Михаиловићеви команданти сарађивали са Италијанима или са Немцима на антикомунистичкој основи. Основни утисак је био да је Михаиловић све те ограничене активности  толерисао имајући у виду основни циљ – да земљу сачува од комунизма 114

Британци су врло брзо схватили ефекте и последице своје најновије политике, али било је већ касно. Тренутак у коме су се комплетно окренули партизанима и брзина развоја догађаја онемогућавали су сваки покушај да се учини нови преокрет.  Након Черчиловог врло ласкавог говора о Титу крајем фебруара 1944, Идн је помало заједљиво приметио да „бисмо  имали велике тешкоће да покажемо неоспорне чињенице и бројеве којима би поткрепили наше аргументе “.115

Ужаснут Черчиловом неумољивом енергијом да настави путем који му је сам трасирао, покушао је, подједнако шепртљаво, да врати ток догађаја на жељени курс. Форин офис је био наизменично опседнут покушајима да осујети Титову револуцију, макар у Србији, и фаталистичком склоношћу да се његов продор у Србију омогући и убрза како би се страдања свела на минимум. У светлу нове политике Бејли и Армстронг су се сложили да би требало да се подрже партизани и да им се омогући да што брже и безболније освоје Србију. Главни мотив је и овог пута био да се предухитре Руси, односно да се партизанским освајањем Србије спрече да уђу у Југославију. Бејли је ипак скренуо пажњу да партизани нису успели да продру у Србију и поред три покушаја. Предложио је и другу алтернативу: реорганизацију  четника под краљевом командом.116  Дакле, као што је било и мишљење Стејт департмента: „главни чинилац у Југославији није сукоб Тито – Михаиловић, већ игра Британије и Руса по том питању117


112   (В. Ђуретић, н.д,, књ 2, стр 95 према: FO 371/44249  R 3548/8/92)

113   (FRUS, 1943, Vol II, 1041).

114   (CAB 66/45/19,меморандум Идна од 10. Јануара 1944).

115   (L.Woodward, British…, стр 341).

116   (Д.Бибер, Тито – Черчил,Строго тајно, стр 92).

117   (M.Wheeler, n.d, стр 207, према : FO 371/44269, R4937/11/92 и стр 212, према: FO 371/44290, R7680/44/92, FO 371/44290, R7213/44/92).

118   (FRUS, 1944 , Vol4, стр  1353) .

Черчил, који је имао огромни ентузијазам да од Тита направи „ненадмашног војсковођу и славног борца за слободу“, био је на великом искушењу да га се одрекне када се током пролећа нашао на ивици сукоба са Стаљином око поделе утицаја у Европи. До 1. априла је већ почео да увиђа сву брзоплетост својих одлука. Покајао што је подржао Форин офис и Меклинове предлоге: „ Нисам довољно јасно предвидео последице нашег захтева да краљ формира Југословенску владу у сарадњи са Титом“.118 Истог дана је, међутим, тражио да се краљ притисне до максимума и да се што пре створи влада која неће бити мрска Титу. „Нема сумње да ће Совјети гурати комунистичку Југославију и да ће све потезе у супротном смеру одбацити као ‘недемократске’ “.119

За њега није преостајало ништа друго него да се настави у истом правцу и покуша да се извуче  максимум из постојеће ситуације. Недељу дана касније, под утиском брзог наступања Совјета ка Балкану, успоставио је ултиматум: уколико краљ не попусти, оптужиће Михаиловића за издају и третирати и краља у складу са тим.120 Није приметио несклад овог захтева са упутством Кадогану послатим истог дана о „чишћењу комунистичких елемената из наших организација јер немају осећање оданости према нашим напорима“.121

Током завршног чина ове драме, Мек Веј је за британску политику изнео уверење да неће моћи да прикрије неке елементе карактеристичне за хитлеровско поступање према осовинским сателитима.122

У новој ситуацији основни циљ је био натерати краља да што пре формира владу, док су Руси још далеко, и искамчити неки бод за себе. Идн је предлагао да Грол буде нови премијер, да би као Србин лакше навео Србе да се удруже са Титом. Черчил је мислио да то може да постигне договором два Хрвата (123), инсистирајући на Шубашићу.124

Форин Офис се по обичају повукао па је формирање владе настављено без подршке Срба.125 Стивенсон је известио да краљ мора пристати на декларацију састављену у Форин офису, којом се власт у земљи поверава Титу, и да се о Михаиловићу не може преговарати са Србима, већ само са Шубашићем.126

Било је очигледно да су се ова двојица необично добро слагала и „није било речи утехе за Србију“.127


 

119               (M.Wheeler:н.д, стр 207, према : FO 371/44269, R4937/11/92)

120               (W.Churchill, Том  V, 422)

121               (Frus, 1944,Vol4, стр 1360).

122               (W.Churchill, том V, 620)

123               (Frus 1944 IV, 1350-1)

124               (Ж.Кнежевић, н.д,стр 315)

125               (CAB 65/42/25, 22.маја 1944)

126               (CAB 65/42/29)

127               (Ж. Кнежевић,исто,  стр 321.)

128               (В.Ђуретић, н.д, књ 2, стр 168, према: FO 371/44292  R 12361/44/92).

 

 

Већ по неписаном правилу, Британци су доживели нови пех. Дан пошто је Черчил најавио у парламенту  формирање нове Владе у којој је Тито требало да заузме Михаиловићево место, овај је на једвите јаде избегао заробљавање у немачкој операцији „Коњићев скок“. Све јачи британски притисак на краља одједном је попустио. Черчил је послао инструкције Идну да заустави именовање Шубашића на кратко, док се не види да ли ће Тито успети да се извуче.128 Идн је сада британску позицију оценио као „суморну“, а Роуз је сматрао да је ово „из перспективе нашег односа према Титу, најбоље што се могло догодити“.129

Четвртог јуна, након Титовог бекства из земље, Черчил је послао инструкције Вилсону да брани Вис (на који ће Тито бити упућен) по сваку цену и да што дуже сакрива чињеницу да је Тито истеран са копна и да се налази под британском заштитом, јер би то било фатално за његов утицај у земљи.130 Черчил је вероватно у себи мислио да би то било „фатално за сопствени ауторитет“ у његовој земљи након оваквог суровог демантија његових недавних навода у британском парламенту.

Британци су, дакле, оценили да је сада најбољи моменат да постигну споразум, повољан за краља. Шубашић је наврат–нанос довучен на Вис и споразум је потписан. Черчил је био одушевљен. Покушао је да Стаљину врати подвалу стављањем Тита под врховну власт краља, преко кога је требало да се остваре британски интереси, односно спречи ширење руског утицаја.131

Реакције Форин офиса биле су ипак умереније. Кадоган је мислио да је споразум добар колико се могло постићи у садашњим околностима. Други званичници Форин офиса сматрали су да ће овакав споразум умањити шансе за грађански рат онолико колико се буде дозволило да се Србима „пререже врат“.132  Меклин је и даље препоручивао да се помогне Титу да овлада Србијом и упорно се залагао да се краљ наговори да позове следбенике да се прикључе Титу.133 Бејли је реаговао упозорењем да су снага и утицај Михаиловића у Србији намерно игнорисана.134 Амерички званичници су споразум видели као „наметање Тита Србији силом“.135

Ни ова нова самообмана није била дугог века. Британци су били све незадовољнији Титом. Већ 15. јула, Черчил тражи да се Титу пошаље прекоран телеграм јер не испуњава обећања која им је дао.136

Тридесет првог августа, пред сам почетак операције „Ретвик“ и партизанско освајање Србије,  писао је о великој одговорности која ће лежати на Бритнцима, када Тито буде потчинио остатак земље оружјем добијеним од њих. „Оружје и земља биће му остављени на милост и немилост“.137


129   (M.Wheeler: н.д, стр 215, према : FO 371/44311, R8816/658/92).

130   (Исто, према:  FO 371/44257, R8628/8/92)

131   (Исто, стр 214, према: PREM 3/ 514)

132   (W.Churchill, Том VI, стр 68)

133   (M.Wheeler:н.д,, стр 216, према:  FO 371/44312, R9591/658/92 и R9675/658/92)

134   (В. Ђуретић, исто, књ 2, 127)

135   (В.Робертс, исто, стр 270)

136   (Frus, 1944, Vol4, 1387).

137   (В.Робертс, н.д, стр 277).

138   (Х.Вилијамс, н.д, стр 278, према: FO 371/44263)

 

Посматрајући развој догађаја у Србији, током септембра 1944, Меклин је приметио „крајње пријатељски став“ цивилног становништва према партизанима, за разлику од Босне и Хрватске где су симпатије према усташама и Немцима једва прикривене.138 Дакле, комплетан обрт! Док је претходне године јављао о „готово стопроцентној подршци свих југословенских народа за партизански покрет“, сада је тај исти „народ“, када се тежиште акција преместило у Србију, готово неподељено наклоњен фашистима!

Слично томе, док су Черчил, Форин офис и њихови експерти лупали главу како да „намоле Србе“ да се прикључе борби против окупатора (јер до тада наводно нису били активни), Меклину је то одмах пошло за руком чим се појавио на њеном тлу. И сам српски народ је дошао на своје. Спровео је пуч 27. марта, и готово без помоћи других југословенских народа се одупирао немачкој инвазији. Током рата се ипак открила његова склоност Осовини, све до септембра 1944, када су им партизани упадом у Србију поново пробудили  „антифашистичке пориве“.

Пошто није било помака, одлучено је да се се обави „озбиљан разговор са Стаљином“. У октобру је направљен познати договор Черчила и Стаљина о подели утицаја на Балкану и у Југославији.

Мање је познато Идново нагађање са Молотовим по том питању: „На састанку са Идном  Молотов  је предложио руску превласт у Мађарској – 75%. Идн је тражио да размисли о том предлогу. Он је тада отворио питање примирја у Бугарској. Молотов се вратио на дискусију о процентима и тражио 90% руског утицаја у Бугарској. Идн је одговорио да британска влада жели већи удео одговорности у Бугарској него што има у Румунији. Молотов је на то предложио да Руси имају по 75% утицаја у Мађарској, Бугарској и Југославији. Пошто је Идн одбио овај предлог, Молотов је предложио 90% за  Бугарску и 50% за Југославију. Идн је пристао на 75% руског утицаја у Мађарској, али је инсистирао на већем проценту у Бугарској. Молотов је тада, као последњу понуду, предложио 75% за Бугарску и 60% за Југославију.  Идн је одговорио да ово не може да предложи Черчилу који је посебно заинтересован за Југославију. Он је предложио 75% за Мађарску, 80% за Бугарску и 50% за Југославију. Молотов је изнео да би Стаљин пристао на 75% за Бугарску и 60% за Југославију. Идн је поновио да га тачне цифре не интересују, али да Британци желе већи утицај у Бугарској него што имају у Румунији. Сутрадан, Молотов је предложио: 80% за Мађарску и Бугарску, а 50 одсто за Југославију.  Његов предложени проценат утицаја у Бугарској је подразумевао руску контролу, као у Румунији, до тренутка предаје Немачке. Након тога, британски и амерички представници би учествовали директно у контроли заједно са Русима. Овај принцип је на крају договорен“.139

Черчил овакав ток преговора објашњава: „Никакве посебне везе са Мађарском и Румунијом нас нису обавезивале на специјалне жртве“.140 Њега је погодила судбина Југославије када је схватио да је Бртанија у њој остала без утицаја.


139   (В. Ђуретић, исто, стр 216, према: FO 371/44264  R 16067/8/92)

140   (L.Woodward, н.д, 307).

141   (Churchill, том VI, strana 180-181).

Жалио се Стаљину да Совјети нису испоштовали договор и да је њихов утицај 99%, а не 50% како је договорено. Керу је писао да је договор о процентима у Југославији обична руска превара.141 И мада су се Британци до тог времена у потпуности разочарали у Тита, та чињеница је у јавности скривана.142 На крају, Черчил је признао да му се планови нису остварили, да се ствари у земљи одвијају неповољно, да дубоко жали, али да више нема могућност да то спречи. 143

*****

Након рата, Британци су своју промену политике према Југославији покушали да оправдају војним разлозима. Међутим, тај аргумент је површан. Од кључног значаја је чињеница да су се у свим фазама рата и заговорници подршке Михаиловићу и они који су предлагали да се подржи Тито, водили аргументима да ће се управо на тај начин најбоље остварити британски интереси. Не постоје озбиљни докази да је при томе разматрана сврсисходност предлога у односу на генералну ратну стратегију и допринос југословенске гериле општим ратним напорима. Опције су разматране искључиво кроз перспективу смањивања сопствених губитака.144  У томе ни у једном тренутку није било разлике међу Британцима, ни у војним ни у политичким инстанцама.

Британци су се током рата према Србима понашали као бескрупулозни експлоататори који за своје империјалне интересе искоришћавају мале народе.145 Без самилости су користили трагедију грађанског рата и комунистичку револуцију како би себе поштедели сувишних жртава. Када је требало навести Југославију да се супротстави Немцима и тако Британцима заштити бок у Грчкој, Черчил је добро знао ситуацију у земљи и тежак политички конфликт између Хрвата и Срба. Знао је да на Хрвате у борби са Немцима не може рачунати. У тим данима, југословенску војску називао је „српском армијом“.146 Током немачке окупације придев „српски“ било је непожељно чути јер је, зарад британских послератних интереса, требало подстицати обнову Југославије.

Најчешћа критика Михаиловићу током рата је била „тврдоглавост у неактивности зарад очувања живота“. Због неосетљивости на репресалије, Черчил је прихватио комунисте. У њима је видео добровољне масовне камиказе које раде у корист британских интереса.147 (У већ поменутом говору у доњем Дому нарочито је истакао чињеницу да се „Тито бори упркос одмаздама“. У разговору са Пурићем, 10 децембра 1943, када је преломио да се треба напустити Михаиловић, употребио је тај аргумент.148


 

142   (L.Woodward, н.д, ,стр  542 и 513)

143   (Х. Вилијамс, н.д, стр 290)

144   (L.Woodward, н.д,, 516)

145   (M. McConville, A Small War in the Balkans, 76)

146   (R. Markhkam, Tito’s Imperial Communism, стр 120)

147   (W.Churchill,Том  III, 197)

148   А. Бајт, н.д, стр 588).

149   (L.Woodward, н.д, 339).

 

Черчил је са накнадном памећу овако писао у својим мемоарима о свом ставу према југословенском отпору  :

„Михаиловић је био први носилац отпора и око њега се окупила целокупна елита Југославије. Њему је, као герилском борцу, шкодила чињеница да су многи његови следбеници утицајни и имућни људи, познати и у Србији и у иностранству. Под притиском немачке политике одмазди 100:1, Михаиловић је постепено био присиљен на тактизирање и дозвољавање неким његовим командантима да склапају нагодбе са Немцима или Италијанима а да заузврат чине мало или ништа против њих. Они, који су издржали та искушења, данас жигошу и блате његово име, али историја не сме да га избрише са листе српских патриота.

Тито је усвојио комунистичку доктрину и имао је следбенике који нису имали ништа да изгубе осим својих живота. Немачка политика масовних одмазди над виђенијим и значајнијим људима није могла да се примени на њих. Они су били неосетљиви на репресалије и као очајници су постепено почели да наносе штету Немцима.

Партизани су улазили у дивље борбе са њиховим земљацима који су се или млако одупирали или правили нагодбе са окупатором против заједничког непријатеља. Они су намерно изазивали немачке репресалије над четничким таоцима, а четници су за освету Немцима одавали информације о партизанима“.149


150    (W.Churchill, Том V, 408-9)

 

(“Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора“, број 685, Чикаго, мај 2015; у новинама је објављена скраћена верзија чланка)

Затворено за коментаре.