Одјеци Дражине рехабилитације: Индоктринација уместо науке

Draza-34-5-900x569

Draza-34-5-900x569

Противници Решења Вишег суда у Београду масовно се позивају на рад професорке права др Весне Ракић-Водинелић. Које су њене грешке и заблуде? Како је Краљевина планирала да исели тзв. некултурне мањине, док су комунисти иселили тзв. културне мањине?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Реакције противника рехабилитације генерала Драже Михаиловића веома су сличне једна другој, или су чак идентичне, зато што по кључном питању, а то су ратни злочини, имају исти извор: чланак др Весна Ракић-Водинелић објављен пре три године на порталу “Пешчаник“. Како је ауторка редовни професор једног правног факултета (“Унион“ у Београду), то њене тезе, посредно или непосредно, прихватају и припадници тзв. патриотског блока и даље их разрађују, омаловажавајући Решење Вишег суда у Београду од 14. маја. Тако се појавила и теорија да је ђенералова рехабилитација само још једно спиновање Александра Вучића, мада су премијер и његово окружење, како је то запазио Новак Драшковић на порталу НСПМ, исправно закључили да од Решења о рехабилитацији могу имати више штете него користи, па су преко њега прешли брзо и неутрално, или чак са негативним коментарима.

Своје кључне тезе др Весна Ракић-Водинелић је поновила и 15. маја на телевизији “Ал џазира“, у емисији “Шта може донијети рехабилитација Драгољуба Драже Михаиловића?“. На почетку свог излагања, она је тада рекла:

“Ја сам још 2012. написала један текст у коме сам предвидела овакав исход. По моме суду ради се о једној политичкој одлуци. Суђење Драгољубу Михаиловићу је такође било једно политичко суђење, имало је елементе политичког суђења, и вероватно на основу чињеница у које је суд имао увид, њему јесте повређено право на одбрану. “

Чињенице да генерал Михаиловић није имао право жалбе, да му је суђено по закону који није постојао у време (не)извршења дела, да је одбијено 99 посто сведока одбране, да сведоци оптужбе нису полагали заклетву, итд, већ просечном студенту права биле би довољне за закључак да суђење није било правично. Међутим, једна професорка права, иако све то зна или би требало да зна, тврди да суђење “вероватно“ није било правично.

После оваквог увода, она даје једну типично политичку изјаву:

“Начин на који је до сада спровођена рехабилитација политичких осуђеника, није значио њихову правну рехабилитацију, није значио рехабилитацију због правосудних грешака које су учињене и због неправичног суђења. У крајњем ефекту рехабилитација је до данас, а тако и ова, значила заправо рехабилитацију идеологије, рехабилитацију националне политике и на крају крајева један покушај ревизије историје.“

Супротно од овога, решења о рехабилитацији, па тако и ово, значе управо правну рехабилитацију због правосудних грешака и неправичних суђења. Рехабилитација ма какве идеологије или политике ни у једном решењу, а донето их је више хиљада, није ни поменута. Исто тако, ни ревизија историје, под којом др Весна Ракић-Водинелић очигледно подразумева комунистичку пропаганду, са жељом да се она во вјеки вјеков сматра као истина.

Међутим, то су само уводне напомене за главну тезу ове професорке права, која гласи:

“Разлог због кога је он (генерал Михаиловић – прим. аут) био оптужен јесте архивски утврђена и постојећа његова изјава или наредба којом он у циљу стварања Велике Србије налаже својим подређенима истребљење, како се изразио, народних мањина, ненационалних елемената, онда специфично муслимана у Санџаку, муслимана и Хрвата у Босни. То је нешто чиме се сваки јавни тужилац, па макар он био и комуниста, као што је у овом нашем случају био, мора руководити када подиже оптужницу и када квалификује одређени позив или одређену наредбу као кривично дело.“

Да, свакако, изјава или наредба којом се налаже истребљење неке националне, верске или ма које групе – јесте злочиначки акт, без обзира да ли је тужилац комуниста или не. Овај аргумент, нарочито када га саопшти један доктор правних наука и професор права, делује необориво, и није чудо што се шири интернетом као вирус.

Међутим, тужилац није оптужио генерала Михаиловића ни за какво истребљење. У оптужници уопште није употребљен овај термин, већ је у тачци 41. Милош Минић оптужио генерала Михаиловића како је наређивао потчињенима “да уништавају“ припаднике такозване Народноослободилачке војске, а у тачци 42 “да уништавају муслимане (које је он називао Турцима) и Хрвате (које је он изједначавао са усташама)“.

За разлику од “истребљења“ појединих група становништва, “уништавање“ је војнички израз и тај израз генерал Михаиловић јесте користио. Наравно, он никада није наређивао да се уништавају муслимани и Хрвати, иначе би то Минић навео у оптужници и не би морао да се довија напоменама у заградама, из којих је лако закључити да су се наредбе односиле на усташе, а не на цивиле.

Ово довијање тужиоцу није било од користи када се сучелио са искусним адвокатима одбране, др Драгићем Јоксимовићем и др Николом Ђоновићем. Мада им комунистички суд није давао “доказна средства“, тј. документа, они су јасно видели да тужилац не може поткрепити своју тврдњу о уништавању муслимана и Хрвата, тако да се расправа повела око онога што је заиста постојало, а то су били планови за исељење и пресељење појединих националних група.

Према оригиналним стенограмима са суђења, документациона јединица 28, странице 96 до 98, бранилац Ђоновић је у вези с овим питањем рекао:

“То је такозвана државна политика некадање Југославије да културне мањине, Мађаре, Немце и Италијане фаворизира и да тзв. некултурну мањину албанску и муслиманску исели. Вама је познат тај закон бивше Југославије, да се тим законом хтело систематски исељење тих мањина у Турску… Оптужени треба да каже да ли је политику старе Југославије хтео да продужи у погледу мањина, како су то некада у старој Југославији звали…“

Тужилац Минић је прекинуо адвоката др Ђоновића, пребацујући му што једне мањине назива културнима, а друге некултурнима. На то је др Ђоновић одговорио:

“Не може се мени инпутирати да ја мањине зовем оним именима којим их је некад звао Милан Стојадиновић.“

Наиме, ти термини су постојали у законима Краљевине Југославије, као и планови за пресељење албанске и дела муслиманске мањине у Турску. Пресељење је у извесној мери и остварено после Првог светског рата, док се краљ Александар Први Карађорђевић, у периоду пре влада Милана Стојадиновића и поменутих закона, договарао са турским лидером Кемалом Ататурком о потпуном пресељењу Албанаца.

Разуме се, све ово треба посматрати у контексту епохе. Овај термин је познат др Весни Ракић-Водинелић и она га користи при доказивању да је суђење генералу Михаиловићу у контексту епохе било правично, па чак и правичније него суђења нацистима и квислинзима широм Европе. Наравно, нити је генерал Михаиловић био нациста и колаборант, нити је укидање права на жалбу, суђење по законима који нису постојали, итд, у контексту ма које епохе од старог Рима до данас – али пример је добар да покаже како др Ракић-Водинелић зна за овај термин.

Дакле, у контексту епохе, односно у периоду између Првог и Другог светског рата, па тако и током Другог светског рата, било је уобичајено исељење и пресељење становништва ради осујећења крвопролића и стварања услова за просперитет државе. Поред поменутог делимичног исељења муслимана из Југославије, тада је било актуелно готово потпуно исељење муслимана из Грчке у Турску и Грка из Турске у Грчку. Имајући у виду да то није било кривично дело, бранилац Ђоновић је наставио:

“Молим Вас, оптужени Михаиловићу, како сте замишљали то пресељење муслимана?“

На то је генерал Михаиловић одговорио:

“У погледу пресељења муслимана, могао сам сматрати да се само један део муслимана, а то су османлије, који су се у јужној Србији врло лојално држали и према мени, може иселити према њиховој жељи, као и раније, јер Турска прима у своју државу само оне који су османлијског порекла. За остале муслимане нашег порекла у нашој земљи могло је бити само оно што сам ја стварно проповедао, а то је: они који су оријентирани за Србе, остали би у српској јединици, а они који су оријентирани за Хрвате, остали би хрватској јединици. Једанпут треба да се зна да вера није националност. Вера је вера, а националност је националност. Они би једанпут нашли своју националност и остали би у оној јединици за чију су народност оријентирани“.

Као што су се подразумевала исељења и пресељења, тако се подразумевала и хуманост у тим поступцима. Краљевина Југославија пре рата, као ни њени представници током рата, нису планирали да одводе у логоре, муче и убијају припаднике тзв. некултурних мањина – муслимане и Албанце, као што су то комунисти учинили после рата са тзв. културним мањинама – Немцима, Италијанима и Мађарима. Сем тога, комунисти су прве две од ове три мањине потпуно иселили, тј. њихова политика била је у свему супротна политици Краљевине Југославије: фаворизовати тзв. некултурне, а поступати злочиначки према тзв. културним мањинама.

Све то је бранилац Ђоновић имао у виду, али, знајући с ким полемише, он тужиоцу није поменуо СС дивизију “Скендербег“, коју су чинили Албанци са Косова и Метохије, нити СС дивизије “Ханџар“ и “Кама“, састављене од муслимана из Босне и Херцеговине, када је он као аргумент употребио СС дивизију банатских Шваба  “Принц Еуген“.

Зашто др Весна Ракић-Водинелић тврди да је генерал Михаиловић био оптужен за “истребљење народних мањина“ и чак да је тужилац то документовао?

Свакако зато што није прочитала ни оптужницу, ни стенограме са суђења. Она се површно бави овом темом, али зато из дубоке индоктринације комунизмом произилази њено чврсто убеђење да је оно што су носиоци те идеологије причали о генералу Михаиловићу у основи тачно. Поред осталог, она сматра и да је наводна Михаиловићева инструкција мајору Ђорђу Лашићу и капетану Павлу Ђуришићу од 20. децембра 1941. године валидан документ и управо ту инструкцију је цитирала. Једноставно, следила је логику: зашто тужилац не би употребио најјачи документ којим је располагао?

Да, тужилац је располагао тим документом, али није га употребио сматрајући да је фалсификата већ превише. Из мемоарских записа актера суђења видимо да су се они колебали да ли да употребе и фалсификована Михаиловићева писма Павелићу и Степинцу. Ипак су их употребили и одбрана је с тим лако изашла на крај.

У том смислу, следећа грешка др Весне Ракић-Водинелић је на знатно нижој лествици. Наиме, ни у инструкцији од 20. децембра 1941. не говори се о наредби за истребљење националних мањина ради стварања Велике Србије, већ је под тачком 4. записано: “Чишћење државне територије од свих народних мањина и ненационалних елеманата“. Да је Минић ово изнео пред суд, опет би му остало да докаже да се под чишћењем подразумева истребљење а не исељење и опет би одбрана потегла предратни закон о тзв. културним и тзв. некултурним мањинама, сугеришући да су комунисти урадили то исто, само оним другим мањинама и на некултуран а не на културан начин.

Наравно, расправа о овоме је излишна, јер инструкције од 20. децембра 1941. нема ни у оптужници, ни међу доказним средствима, ни у расправи, а укратко речено, она није коришћена на процесу. Она је, дакле, остала за употребу комунистичким пропагандистима, и то тако што ће је накнадно убацивати у оптужницу, па и даље мењати на штету историјске истине, додајући термине прикладне њиховом паралелном свету.

Најзад, како знамо да је та инструкција фалсификат?

Прво, оригинал уопште не постоји, а копија је тако лоша да се експертиза Михаиловићевог потписа не може извршити. Ту копију су усташе наводно пронашле код неког четника ког су убиле априла 1945. године. Ближе околности догађаја се не помињу, као ни подаци о том четнику. Копију усташе односе у Загреб, где је касније проналазе комунисти и премештају у Четнички архив Војног архива у Београду. Целу ову неуверљиву причу објавили су сами комунисти у зборнику четничких докумената (1. књига, 14. том), додајући и ову напомену: постоји и препис инструкције, али он “није идентичан оригиналу који овде редакција објављује“. Под оригиналом је, наиме, редакција одједном почела да подразумева поменуту копију, односно, да поновимо, оригинала нема.

Друго, иако се не може извршити експертиза потписа, може се извршити експертиза текста, из које би се јасно видело да његов аутор није генерал Михаиловић. Прецизније речено, стил овог текста није ни близу Михаиловићевог стила писања.

Треће, у тексту инструкције има низ материјалних грешака, које Михаиловић не би могао да начини: он не би писао да се одреди мајора Дангића налазе код Мостара, већ у Источној Босни, не би писао о Копаоничким четничким одредима, јер они нису постојали, не би се потписао као “ђенералштабни ђенерал“, већ као бригадни ђенерал, а 20. децембра 1941. потписао би се као ђенералштабни пуковник, јер до њега још није била стигла вест о унапређењу.

Четврто, он тада није могао да пошаље писмо у Црну Гору, јер се пред јаким немачким потерама више седмица налазио у дубокој илегали, у области Рудника, са свега петорицом људи. Постоји документ од 21. априла 1942. из кога се види да то тога доба није имао везу са црногорским одредима, укључујући и Ђуришића и Лашића.

Укратко, не постоји злочиначка наредба са Дражиним потписом, док постоји више таквих наредби са Титовим потписом, али комунисти на то, по правилу, не обраћају пажњу.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. јун 2015.)

Затворено за коментаре.