Операција “Тојфел“

План Операције ''Тојфел''

Највећа битка између четника с једне а Немаца и Хрвата с друге стране, током 1943. године, у периоду пре капитулације Италије, у Босни је вођена на добојском Озрену априла месеца.

Пише: Милослав Самарџић

План Операције ''Тојфел''

План Операције “Тојфел“

Озренски четнички одред је у ово доба имао важећи споразум о примирју са “Независном Државом Хрватском“, а тиме и са Немцима, док је био у ратном стању са усташама и партизанима. У таквим условима, команда Озренског одреда давала је савете својим борцима попут ових од 12. новембра 1942. године:
Окупатор је постао нервозан, стрепи од отварања другог фронта. Ђенералу Дражи, који је спасилац српског народа и његов ослободилац, морамо бити сви до крајности одани, послушни и дисциплиновани…
Према окупатору и другим нашим непријатељима увек (бити) опрезан и не испољавати наше намере. Ако окупатор покуша да уђе у село, сви наоружани људи склањају се у шуму. Како оружје и муниција, тако и архива, не смеју никако пасти окупатору у руке. Никако не изазивати окупатора на борбу јер није моменат. Ако буде правио велика насиља, примити борбу. Против усташа и партизана водити борбу најогорченије. Не изазивати окупатора песмама. Бити стрпљив и хладнокрван. Увек имати у глави најважнију мисао: Волети свој народ, Краља и Отаџбину изнад свега, јер је то најсветија дужност сваког честитог Србина.70

Потпуковник Цвијетин Тодић, командант Озренског корпуса. Рођен је у Стријежевици 1910. Заробљен као рањеник 17. јула 1947. и убијен у Растовцу

Потпуковник Цвијетин Тодић, командант Озренског корпуса. Рођен је у Стријежевици 1910. Заробљен као рањеник 17. јула 1947. и убијен у Растовцу

До борбе са Немцима ипак је дошло: “Да би спречила даље четничке нападе на прузи Сарајево – Брод, немачка војна команда у НДХ решила се да поведе велику акцију на Озрену“, пише др Иван Авакумовић на основу немачких докумената.71

Пругу Сарајево – Брод заправо нису рушили четници Озренског одреда, већ Романијског корпуса мајора Момчиловића, према заповести Врховне команде, како би се спречио долазак јаких немачких снага у долину Неретве пре него што четници заврше борбе са комунистима на том сектору. Али, Немци су извели логичан закључак, јер се територија Озренског одреда налазила тик уз пругу.

Капетан Симо Јеремић, командант 5. батаљона и заменик команданта 2. озренске бригаде, капетан Ђорђо Цвијановић, командант 2. озренске бригаде и наредник Палексић. Цвијановић је из села Текућица. Заробљен и стрељан пролећа 1945.

Капетан Симо Јеремић, командант 5. батаљона и заменик команданта 2. озренске бригаде, капетан Ђорђо Цвијановић, командант 2. озренске бригаде и наредник Палексић. Цвијановић је из села Текућица. Заробљен и стрељан пролећа 1945.

Сем овог стратешког разлога, Немци су за покретање велике операције имали и непосредан повод. Како је Цвијетин Тодић, командант Озренског четничког одреда, 14. априла известио свог првог претпостављеног, Радета Радића, једна немачка патрола била је 5. априла упућена у извиђање из Маглаја у Завидовиће. Четници су их пустили, према споразуму са НДХ, али су их у повратку напали. Три Немца су погинула а девет их је заробљено. Четници су стрељали заробљенике, тако што су их постројили у колону по један да виде може ли један метак пробити шест немачких лобања. Пет Немаца је пало мртво, али је шести, до кога метак није стигао, успео да побегне и о томе обавести команду своје 369. легионарске дивизије.72
По пријему овог извештаја од Тодића, Раде Радић одмах одговара да се ситуација већ искомпликовала, јер сем што су “од стране Немаца и Хрвата“ нападнути Озренски и Зенички одред, Хрвати су напали једну чету Пука “Мањача“, а Немци и Хрвати се концентришу за напад на Требаву и Борја. Радић каже да је одмах уложио протесте код немачких и хрватских команди у Добоју, Зеници и Бањалуци, тражећи да се инциндент на Озрену “ликвидира на миран начин“, из следећих разлога:
Обзиром на то, да још није час оружаног сукоба са Немцима и Хрватима, а ово нарочито стога, што су још увек код појединих одреда (Мајевица, Борје, Обилић, Мањача, Кочић) борбе свакодневне са партизанима, нашим моментално највећим непријатељем, то је у интересу наше борбе и покрета: да се сви оружани сукоби избегавају што је више могуће са Немцима и Хрватима…
На случај да и поред свега поједини одреди буду нападнути од стране Немаца и Хрвата, природно је да ће одреди борбу примити…73
Према Миленку Максимовићу, учеснику догађаја, немачка патрола је из Маглаја кренула ка Озрену ради извиђања терена. Четничке предстраже су упозориле Немце и вратиле их натраг, пише Максимовић, не наводећи да је ова патрола ликвидирана. Следећег дана, наставља Максимовић, Немци шаљу јачу формацију, од око 100 војника, који не хајући за упозорење пролазе поред предстража и крећу ка самом средишту четничке територије. Командант озренских четника Цвијетин Тодић издаје наређење да се немачка чета нападне и уништи. Тако је и било: 1. озренски четнички батаљон савладао је Немце у селу Бакотићу, код моста на месту званом Витањ. Успела су да побегну само три Хитлерова војника, а међу погинулима се налазио и један генерал. У заробљеним документима је писало да је циљ извиђања упознавање терена ради припрема за очекивано савезничко искрцавање на Јадрану.74

Наредник Недељко Цветковић и поручник Миленко Максимовић, командир чете

Наредник Недељко Цветковић и поручник Миленко Максимовић, командир чете

“Немци су тражили да им се преда оружје и врате мртваци као и дати извињење. Озрен на то није одговорио“, рекао је командант суседног Требавског одреда прота Сава Божић на конференцији команданата у Кулашима 2. и 3. маја.75
Из Божићевог излагања не види се да ли је реч о патроли од 10, или одреду од 100 Немаца. Максимовић пише како су четници одлучили да врате убијене и рањене Немце, мислећи на борбу у селу Бакотићу. Али, немачка команда из Маглаја шаље муслимане са запрежним колима, који су “мртве и рањене измасакрирали“. “Овај случај код Нијемаца је изазвао велико огорчење, па су и припремили опсежну акцију не само да униште борце Озрена, већ и цивилно становништво“, пише Максимовић.76
Уследиле су припреме за Операцију “Тојфел“, односно, у преводу – “Ђаво“, свакако у складу са именом “Вражја дивизија“ (369. легионарска), која је чинила окосницу непријатељских снага. Немци су повлачили јединице из разних крајева и лагано опкољавали Озрен. Леци бачени из авиона остали су без одјека (“Предајте се, озренски четници, не гините лудо, ваш даљњи отпор је илузоран, који води вас у тоталну катастрофу и самоубиство. Опкољени сте ваздухопловством и тешким топништвом немачке силе…“) И Озренски четнички одред се спремао за борбу. Он је бројао 2.500 људи, који су сем пушака имали око 100 пушкомитраљеза, неколико минобацача и противтенсковских пушака и један топ.77
Првог дана, 9. априла, Немци су напредовали са свих страна, иако су четници порушили пруге Добој – Тузла и Добој – Маглај. У контранападу следећег дана, четници враћају Немце до железничке станице Трбук и муслиманског села Јабланице, уништивши им три тенка и заробивши нешто оружја. Али током наредних дана обруч се постепено сужавао. Четници, праћени великим збеговима, најпре су се повукли до Брезица, у којима се још од 1941. године налазила болница Озренског одреда. То је било 13. априла, “када Нијемци прелазе на свим фронтовима у огорчене нападе, уз подршку артиљерије и посебно авијације“, пише Максимовић.78
Пред налетима многобројније пешадије, немилосрдно тучени авијацијом и артиљеријом, четници и збегови потом се повлаче на врх Озрена, Краљицу. Приликом повлачења остављен је један тежак рањеник, митраљезац Саво Марјановић из Милинске чете. Већ су га били ожалили, када се он, после два месеца, вратио кући. Немци и Хрвати су га однели у загребачку болницу, излечили и пустили, што је до овог времена једини такав познат случај (пред крај рата, Немци ће односити у болнице многе и четничке и партизанске рањенике). Саво је преминуо 1985. године.79
Од Краљице није се имало куд даље. Цвијетин Тодић позива на договор команданте шест од својих седам батаљона (7. батаљон је био одсечен између Возуће и Подцјелова). Одлучено је да се изврши пробој обруча преко виса Кобиловца и Горње Буковице у шуме Црне Плоче на јужним падинама Озрена, односно да се непријатељу зађе за леђа. Око пет часова поподне 14. априла Тодић је окупљеним командантима и командирима одржао следећи говор:
Браћо Озренци, непријатељ је у непосредној близини, свега два километра, и креће према врху Краљице. Наш је задатак да извршимо пробој на југ према Црној Плочи и да непријатеља обезглавимо и потучемо. Послије пробоја зборно мјесто је на Мичијевићима, у центру села. Напашћемо непријатеља са три стране: са чела, са лијевог и десног бока.
Браћо Озренци, ово су судбоносни дани за народ Озрена који од нас очекује спас. Зато нека запамте наша покољења како се брани родна груда и родни праг. Немојмо се обрукати, него смјело у пробој да ову гамад потучемо. Нека добро запамте српску Краљицу на врху нашег Озрена.80
У првим редовима међу четницима је био и Тодић, са својим тенковским митраљезом који је заробио од Немаца на Трбуку септембра 1941. године. Миленко Максимовић описује пробој:
Након пола сата, у подножју Краљице, низ Стрмац се провали громовска борба… Кључало је као у лонцу. Прво се проломио прасак пушака и митраљеза, а затим бомби. Поче пјесма, а затим и вика из свег гласа: “Јуриш, браћо, јуриш“… У први сумрак на Врелима и Васиљевцима поново се проломи: “Ура, јуриш, браћо!“ То 3. и 4. батаљон јуришају и гоне непријатеља низ брдо… Након неколико сати крваве борбе Нијемци су сатјерани у подножје Краљице, у превоју Брезика. Непријатељ је овде имао доста наоружања, тако да је убрзо извршио прегруписавање и поново кренуо у напад. И тада се заорила пјесма, а потом нови јуриш Тодићевих бораца. На фронту 3. и 4. батаљона у Брезицама, гдје су биле најјаче њемачке снаге, Озренци су се помијешали са Нијемцима. Борба се води бомбама и кундацима, а потом и хватањем за вратове.81
Пробој је био успешан. Исте ноћи Немци и Хрвати су се повукли према Добоју и Маглају и потом су почели преговори, после којих је све враћено на претходно стање. Према Миленку Максимовићу, четници су запленили пет тешких митраљеза, шест тешких и неколико лаких минобацача, неколико десетина пушкомитраљеза, по неколико стотина пушака и бомби, као и много муниције, одеће и друге ратне спреме. “Заробљених војника у овој бици није било“, пише Максимовић, сем што су у руке четника пала два немачка лекара. Ни њима, међутим, није опроштен живот, јер “огорчену масу нико није могао зауставити“. Због ликвидације лекара касније су “искрсле компликације“ током мировних преговора са Немцима.
На бојном пољу је, према Максимовићу, остало око 300 бораца, плус “много цивила“, док се непријатељски губици процењују на око 1.000 погинулих и рањених.82
Нешто касније, 21. јуна, делегат Врховне команде капетан Митрановић је преко радио станице војводе Ђујића пренео следећи извештај о Бици на Озрену:
Тринаестог априла Немци и хрватска “Вражја дивизија“ напали су Озренски одред. На бојишту су оставили преко 2.000 мртвих и рањених. Четници су имали 150 мртвих и рањених. Немци запалили нека села и одвели 200 особа у интернацију, а Зенички одред успео је да уништи два усташка вода.83
Немачка команда Југоистока, извештавајући Берлин 15. априла да су озренски четници пружили “жесток отпор“ и да се део њихових снага са већим бројем мештана пробио из обруча, наводи знатно мање цифре: на страни четника 158 погинулих и 148 заробљених, а на страни Немаца и Хрвата 38 мртвих, 64 рањена и двадесетак несталих војника.84
Према немачким изворима Операција “Тојфел“ је трајала од 14. до 17. априла, а према усташким од 13. до 19. априла.85
Са четничке стране, поред капетана Митрановића, и командант Требавског одреда прота Сава Божић као почетак битке навео је 13. април. Поред осталог, на конференцији команданата у Кулашима прота Божић је рекао:
Тринаестог априла Немци и Хрвати напали су Озрен и порушили им нешто кућа. Озренци су се повукли у планински крај. Последњу битку дали су на Краљици више Озрена, која је најбоље изведена битка…86
Дакле, у Максимовићевој верзији борбе су завршене 14. априла, када су, према немачким извештајима на које се позива Авакумовић, оне почеле. Може бити да је Авакумовић наишао на план који је промењен, јер усташки извори и два четничка извора означавају 13. април као почетак операције. И сам Максимовић пише да је 13. априла непријатељ прешао “на свим фронтовима у огорчене нападе“, као и да до тога дана три од седам батаљона Озренског одреда нису учествовала у борбама (“они до 13. априла нису смјели да напусте своје положаје јер су очекивали нападе“). На мешање плана операције и саме операције упућује и наведени извештај немачке команде Југоистока, која је већ 15. априла јавила да су четници пробили обруч. Такође, ако је ову вест генерал Александер Лер, командант Југоистока, послао из Солуна 15. априла, то значи да је до пробоја обруча заиста дошло увече претходног дана, као што наводи Максимовић.
Што се тиче уводних борби, њих помиње само Максимовић, мада су очигледно биле велике. Непријатељ је, како наводи Авакумовић, знао да је у овој операцији рањен командант Озренског одреда Цвијетин Тодић, као и да је погинуо командант 1. батаљона Јован Бајкановић, али нема датума његове погибије.87
Док Максимовић пише: “У Доњем Раковцу, гдје су биле највеће непријатељске снаге и најжешће борбе, у зору 12. априла у јуришу је погинуо славни командант 1. батаљона Јово Бајкановић, ликвидиравши прије тога са групом истакнутих бораца неколико њемачких ровова“.88
Тако, не може се са сигурношћу рећи да ли наведени немачки извор обухвата све губитке у борбама на Озрену, или само губитке у Операцији “Тојфел“, што је вероватније.
Према Максимовићу, четнике су нападали “Вражја дивизија“, делови 4. домобранске дивизије из Добоја и домобранска бригада из Тузле – укупно 40.000 људи.89
Према немачким изворима, у операцији су учествовали делови 369. дивизије (“Вражје“), два батаљона домобрана “и друге јединице које су редовно пратиле походе Немаца и усташа против српских села у НДХ“, као и авијација и артиљерија.90
У сваком случају, непријатељ је имао велику бројчану предност.

Извори:
70 К. Николић, Историја Равногорског покрета, друга књига, 109.
71 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 120.
72, 73 Зборник докумената, том 14, књига 2, 602, 603.
74, 76 М. Максимовић, Синови Озрена, 132-133, 140.
75 Зборник докумената, том 14, књига 2, 687.
77, 78, 79, 80 М. Максимовић, Синови Озрена, 133 и 140, 135, 137, 137-138.
81 и 82 М. Максимовић, Синови Озрена, 139.
83 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 5\1.
84 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 120.
85 и 87 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 120.
86 Зборник докумената, том 14, књига 2, 687.
88, 89 М. Максимовић, Синови Озрена, 135, 140.
90 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 120.

Затворено за коментаре.