Ослобођење Фоче 19. августа 1942. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (5)

Јевђевић и Баћовић у Фочи августа 1942. године испред враћеног споменика Краљу Петру Првом Ослободиоцу
Јевђевић и Баћовић у Фочи августа 1942. године испред враћеног споменика Краљу Петру Првом Ослободиоцу

Јевђевић и Баћовић у Фочи августа 1942. године испред враћеног споменика Краљу Петру Првом Ослободиоцу

 

Пише: Никола Станојевић

Ослобођење Фоче 19. августа 1942. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (5)

 

У вези битке за Фочу, аутор цитира познату књигу “Документа државне комисије ДФЈ о издајству Драже Михаиловића”, Београд, 1945. година. Тачније, не цитира је, већ даје факсимиле њених страница. Прво је поменут документ од 8. августа у коме стоји: “Воја стигао, извештаји примљени, чича одобрио напад на Фочу.” У наставку извештаја се даје распоред људства које ће учествовати у нападу. И мада је очигледно реч о давању одобрења за напад на усташки гарнизон у Фочи, аутори наведене књиге овај документ насловљавају као: “ДМ “одобрава”, тј. наређује клање у Фочи.”

Следећи документ који Чекић објављује из ове књиге, је извештај Баћовића и Јевђевића Дражи од 15. августа: ”Наређење за напад на Фочу извршићемо, али скидамо са себе сваку одговорност јер ће исти имати рђавих последица за народ. Молимо одложите напад, док примите наш послани извештај. Одговорите још данас.” Редактори су и овде пустили машти на вољу, па тако “крсте” поменути документ као: “За клање у Фочи “војводе” пребацују одговорност на Дражу.”
О чему је овде реч. Пошто Италијани нису дозвољавали тзв. легализованим четницима да нападну усташки гарнизон у Фочи, обојица су страховала да они не позову у помоћ Немце и усташе, што би довело до тешког страдања не само четничких јединица већ и српског становништва у тим крајевима (у вези тога видети њихов извештај Дражи с краја августа 1942., Зборник, том 14, књига 1, страна 591).
Зато су предлагали Дражи да се не напада Фоча, а ако већ мора да се нападне, да они скидају са себе сваку одговорност за предвидиве, тешке последице по народ (наравно српски). Аутори књиге “Документа државне комисије…” се не замарају тим детаљима.
Међутим, овај документ објављује сам Чекић у својој књизи, и то под именом: “Геноцид у Фочи – извјештај мајора Петра Баћовића и Добросава Јевђевића, крај августа 1942.” Овај документ садржи кључну реченицу за разумевање догађаја у Фочи августа 1942. године: “На жалост, иако је Бранко (Захарије Остојић – моја прим.) издао наређење да се не дирају жене и деца, један део трупа није то слушао, па је око 300 жена и деце платило главом.” Чекић наравно, манипулаторски болдује само овај део реченице – “око 300 жена и деце платило главом”, док се прави слеп на део где се каже да је са врха, војницима забрањено убијање цивила. Јер, ако вођство не планира убијање жена и деце, штавише ако га изричито забрањује, онда оно нема намеру да почини геноцид, а то последично руши целокупну концепцију Смаила Чекића (и осталих “чекића”). То не значи да “један део трупа” није прекршио наређење и заиста поубијао ове несрећнике, али обзиром да је реч о локалним четницима, и да је мотив био освета за претходно почињене злочине фочанских усташа, само убијање ових жена и деце не може се квалификовати као злочин геноцида, већ као тежак ратни злочин над цивилима (које су вршили апсолутно сви учесници овог великог рата).

Затим, ту је извештај Петра Баћовића од 17. августа, у коме пише: “Талијански пуковник разговарао са Јевђевићем и самном, духовно је припремљен за напад на Фочу, поклонили смо му један тепих.” Ту је и “одговарајући” наслов овог документа: “Четници ДМ духовно припремају италијанске пуковнике за клање у Фочи.”
Наравно, реч је о подмићивању италијанских официра, с циљем да “зажмуре” на четнички напад на усташе у овом месту. Овом приликом четници су подмитили чак 15 италијанских официра, о чему су послали прилог уз овај извештај, са именима официра и стварима којима су даривани. (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге примљених депеша Врховне команде од 3. до 18. августа 1942. године).

Наводи се даље, и једно писмо Баћовића Дражи од 17. септембра 1942. године (у књизи је погрешно наведен 15. септембар): “Војвода Бирчанин шаље депешу на талијанском језику из канцеларије групе армије да нападнемо муслимане. Имао сам у програму као што сам све известио да нападнем усташка гнезда где су у већини Муслимани. Молим за одговор да ли да извршим наређење војводе Трифуновића. Скрштених руку не можемо седити.” Наслов документа: “Бирчанин тражи одобрење од Драже да коље муслимане.”
Редакција ставља овај документ у контекст борбе за Фочу, иако он нема везе са њом, што се види већ и по датуму. Али то није једино фалсификовање овог извештаја од стране редакције. У оригиналу, ова депеша гласи: “Војвода Бирчанин шаље нам депешу на италијанском језику из канцеларије 2. армије да не нападамо муслимане. Имао сам у програму као што сам Вас известио да нападнем усташко гнездо где су у већини муслимани. Молим за одговор да ли да извршим наређење војводе Трифуновића. Скрштених руку не можемо седети.” АВИИ, Ча, к-294, рег. бр. 5/1.

Позадина свега је у следећем. Након четничког заузимања Фоче, дошло је до даљег погоршања односа између Италијана с једне, и Немаца и Хрвата са друге стране. Зато су се Италијани жустро противили новом четничком нападу, овог пута на Фазлагића кулу (на то је Баћовић мислио када је рекао “усташко гнездо где су у већини муслимани.”) Из тог разлога је Бирчанин тражио од њега да не напада муслимане тј. муслиманске усташе, јер у супротном Италијани неће дати оружје и опрему за предстојеће операције у Бихаћкој Крајини. На крају је Дража депешом Баћовићу од 24. септембра, наредио да за сада одустане од напада на то место, а посвети се уништавању усташа у Босни. АВИИ, Ча, к-295, рег. бр. 4/1.
Овако су текли догађаји у Фочи и непосредној близини према извештају котарске испоставе у Горажду од августа 1942. године, који Чекић доноси на страни 194. Најпре је 30. маја из Горажда у Фочу дошло 70 жандарма ради преузимања власти од италијанске војске која се ту налазила од протеривања комунистичке главнине. Италијани су 6. и 7. јуна предали власт Хрватима, тачније жандармеријском поручнику Милану Штимцу, а они се повукли у Калиновик. Хрватска жандармерија је преузела дотадашње положаје око града, а Срби су кренули да се исељавају за Челебић и друга места. Истовремено су четници почели да се групишу око Фоче. У извештају даље стоји да су 9. јуна и усташке јединице стигле у Фочу, и започеле са распоређивањем око насеља, док су четничке групе долазиле на периферију јужног дела града. Преко курира, четничке вође су ступиле у везу са посадом у Фочи и тражиле да заједно сарађују у погледу одржавања јавног реда и мира, као и да престане пребацивање хрватских делова са леве на десну обалу Дрине, што су Хрвати одбили.

У међувремену су и четници сазнали да су Италијани предали град Хрватима. Баћовић је 9. јуна писао команданту италијанског гарнизона у Фочи:
“Национални четнички одреди налазе се већ месец дана у борби против комуниста у Санџаку. Ови четнички одреди успели су да очисте цео Санџак и избију на Дрину и Фочу, јужно од Фоче.
У току борби у којима свакодневно пада неколико српских живота извештен сам да ће Ваше снаге у току 9. јуна напустити Фочу и предати је хрватским усташима (према поменутом хрватском документу Италијани су напустили место два дана раније – моја прим.) Овакав гест потпуно оправдано изазвао је револт и гњев код свих четника, јер док они гину у борби против комуниста, дотле се иза антикомунистичког фронта пуштају Хрвати чији је став према Србима јасно познат и поред свих обратних тврђења. Услед овога велике националне снаге које су се до сада бориле против комуниста напустиле су ову борбу и у току данашњег дана груписале се око Фоче. Будући да нисам био у стању да се супротставим народу, а желећи да се на овој просторији гарантује мир и ред, молим да на сваки начин не дозволите долазак Хрвата у Фочу, и да њу, ако Ваше снаге морају ићи, предате четничким властима које се већ налазе око вароши. Ми пак гарантујемо личну и имовну безбедност свих грађана без обзира на веру. Ово је неопходно потребно бар за време док се акција против комуниста не сврши. Уколико будете сматрали да предњем не треба поклонити заслужену пажњу, унапред скидам сваку одговорност за евентуалне нежељене сукобе до којих би могло доћи мимо моје воље.
Молим да ме о предњем известите по доносиоцу овога писма данас, до 16 часова.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 102)

Онда су према цитираном хрватском извештају, 13. јуна четници извршили напад на хрватске положаје на десној обали реке, али је напад одбијен артиљеријском и минобацачком ватром, као и подршком из ваздуха (према четничким изворима усташе су напале четнике). Недељу дана касније, у Фочу је из Калиновика стигао италијански официр, као командант антикомунистичке милиције у тим крајевима, у пратњи двојице усташких официра, и неколико пута одлазио у села где су боравили четници, са којим је “одржавао договоре” који Хрватима нису били познати. Овај Италијан је тражио од хрватских власти да одобре да четници под оружјем долазе код њега у град на разговоре, што су Хрвати дозволили у два наврата, али су затим ускратили то одобрење, па је око 15. јула италијански командант “без јављања” напустио место и вратио се у Калиновик.

У наставку, у извештају пише: “Дне 26. српња (јула – моја прим.) 1942. године упућено је из Калиновика за Фочу наших 11 оружника и 31 домобран новак ради појачања у Фочу, те када су били у мјесту званом Пириндол између Јелеча и Фоче на 8 километара, опкољени су у једном тјеснацу од стране четника којих је било око 400 и на лукав начин т.ј. на превару њих су разоружали, потом повезали, отјерали у шуму Закмур, југозападно од Фоче, ту их поклали, а пуким случајем један од оружника испод ножа у пратњи пушчаних зрна избјегао, дошао у Фочу и о свему извјестио наше власти.” Могуће је да се ово стварно десило, јер је и у самој Фочи било убијања домобрана. То се види из једног извештаја Баћовића и Јевђевића Дражи с краја августа 1942. године: “Хрватска војска је у расулу, највећи део кокетира са партизанима, а један мањи део спреман је да пређе нама кад год затражимо. Незгодно је из тактичких разлога што су црногорске трупе у Фочи побиле и домобране, јер у случају да их пустимо слободних десет, идући пут ће се предати пет стотина, а убијањем у њима стварамо очајничку храброст самоодбране.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 162)

Од 1. до 5. августа, стоји даље у овом хрватском документу, поред Фоче је пролазила италијанска војска, и једна група са вишим официром, хтела је да уђе у град и преузме власт, али им то Хрвати “нису одобрили” па су ови продужили за Горажде и Чајниче. Вероватно је реч о дивизији “Тауринезе”, јер и Баћовић у једном извештају Дражи помиње овај случај.
Посада Фоче је имала око 600 пушака, већи број пушкомитраљеза и један тешки митраљез, као и два топа и један минобацач. Четнике процењују на 8-10.000 бораца (у ствари било их је скоро пет пута мање), са “много” пушкомитраљеза и тешких митраљеза, три топа и 12 бацача (Црногорци су донели 1 топ и 4 бацача, док их Херцеговци вероватно нису имали), све “италијанског порекла”.

Напад је почео 19. августа у 6 часова “са свих страна”, па су се “наоружани остаци постројби” пробијали према Устиколини, али пошто су четници знали да је то “једини пут за повлачење наших постројба”, на осмом километру су поставили заседу и отворили ватру из пушкомитраљеза, “те народ који је влаком покушао да побјегне сав је поубијан”. Тако писац извештаја “наоружане остатке постројби” очас посла претвори у “народ”, на велико задовољство Смаила Чекића, који је болдовао баш ову реченицу. Могуће је да се део цивила повлачио заједно са усташама, па је изгинуо са њима, али онда нема говора о неком намерном митраљирању “народа”, тим пре што они постају легитимна мета када се непријатељ измеша са њима, и покуша да их искористи у циљу сопственог извлачења или пружања отпора.

А ево како су се ствари одвијале према четничким документима.
Обзиром да су фочанске усташе готово свакодневно убијале српске цивиле, ослобођење Фоче прижељкивали су сви из те области. Нарочито су Јевђевић и Баћовић хтели да покоље Срба искористе пред Италијанима за ликвидацију гарнизона у Фочи. Они 8. августа 1942. године јављају Дражи: “Очекујемо ваше наређење у питању напада на Фочу. У околини имамо довољан број домаћих батаљона, учествовале би и јединице из Загорја и један део мог одреда, који није отишао за Босну, али би било неопходно да нам Павле (Ђуришић – моја прим.) пошаље бацаче. Италијане припремамо за тај напад, они му у души нису противни, али се боје компликација. За психолошку припрему и за Италијане добро је што су усташи последњих дана опет поклали неколико жена и деце у околини града.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 140) Ипак, Италијани се нису сложили са нападом на усташе, због “компликација” са партнером из осовинског табора.

Зато је Баћовић већ 9. августа, јавио да Италијани забрањују напад на Фочу “због краткоће времена”. (Зборник, том 14, књига 1, извод из књиге примљених депеша ВК од 3. до 18. августа 1942. године)
Истог дана Дража му је одговорио: “Напад на Фочу води Бранко (мајор Захарије Остојић; он је био илегалан командант у односу на Италијане – моја прим.) и он је тамо. Верујем да ће га извести без обзира на Италијане.” (Зборник, том 14, књига 1, извод из књиге послатих депеша ВК од 5. до 21. августа 1942. године)

Пошто су Италијани остали при своме, Јевђевић и Баћовић су се поколебали по питању напада на Фочу, из бојазни да би усташе, уз помоћ Италијана и Немаца, не само одбиле напад на град, већ и искористиле прилику да поубијају и оно мало Срба што је остало у околини. Тако они 15. августа шаљу поменуту депешу Дражи: “Наређење за напад на Фочу извршићемо али скидамо са себе сваку одговорност јер ће исти имати рђавих последица за народ. Молимо одложите напад док примите наш писмени извештај. Молимо одговорите још данас.” (Извод из књиге примљених депеша ВК од 3. до 18. августа 1942. године)

Тог дана Дражи се јавио и Остојић који није одустајао од заузимања града: “Синоћ дошао овде, данас се враћам на положај. Чудно је да Иштван и Добросав нису примили ниједно моје писмо ни депешу, како кажу, иако сам 5 пута писао и слао Воју (Лукачевића – моја прим.) Ја им не верујем, они су одлучни против напада на Фочу. Праве ми велике тешкоће. Пристали су да дају 1200 људи али траже писмено да скидам са њих сваку одговорност. На све начине покушали да утичу да обуставим напад, па чак поднели оставке, када сам био одлучан легли на руду. Станицу ми не дају, а за стару тврде да је неисправна. Напад ћу због овога морати да одложим до уторка или среде те тако много губим у времену. Усташама може доћи за то време помоћ. Поред свега овога верујем у успех. Али се бојим да ће брбљивошћу њиховом сазнати све Италијани и да би могли довођењем трупа да ми омету напад. Ја одлучно остајем при одлуци за напад и управљаћу се према приликама. Убеђен сам у успех. Положај сам обишао и издао сва припремна наређења. Сад само чекам трупе. Сви војници су спремни за напад.
Усташи по целу ноћ пуцају и прете, има их свега око 1000 људи. Држе 4 утврђене тачке. У самој вароши их је мало. Полазни положај за напад је одличан. Верујем да ћемо их све похватати. Све припреме савесно изведене. Хране има и на терену довољно, од Турака Усташа који побегли. Молим да ми јавите Ваше мишљење по овом преко Иштванове станице преко које ћу (се) и ја јављати, мада није далеко.” (Исто)

Због ових препуцавања, и Дража се охладио око напада на Фочу. Он 17. августа Остојићу шаље депешу преко Баћовићеве станице: “Напад на Фочу компромитован, разлози:
Прво, усташе већ знају, припреме дуге.
Друго, извршиоци знају за расправу, умањен елан.
Треће, неуспех вероватан, одјекнуо би далеко као први неуспех.
Напад закаснио, не извршавати га.”

Нешто касније шаље депешу и Баћовићу: “Одуговлачењем напада на Фочу ствар компромитована. Наредио сам потребно Остојићу.” (Извод из књиге послатих депеша ВК од 5. до 21. августа 1942. године)

Међутим, дошло је до преокрета. Баћовић и Јевђевић су у међувремену успели да, што подмићивањем, што другим методама, убеде Италијане да зажмуре на уништење фочанског усташког гарнизона. Дан након Дражине одлуке да се обуставе припреме за напад, они му јављају: “Талијански пуковник разговарао са Јевђевићем и самном. Духовно припремљен за напад на Фочу. Поклонили смо му један тепих. Војска за напад на Фочу прикупљена и храном снабдевена. По свршеној операцији следи опширан извештај о току догађаја.” У прилогу уз овај извештај дата је листа подмићених италијанских официра и списак поклона које су добили. На листи су чак три генерала…

И Остојић се јавио недуго по том, са вестима да су усташе управо напале његов штаб, што је “добро”, јер ће и то четници искористити пред Италијанима у вези напада: “Јуче сам се вратио из Калиновика у Равне њиве испод Црног врха. Јуче су усташе напале на Воју на Јавор, а овога момента се води борба на 100 метара од мог штаба јер су јутрос напали на Црни врх, одбићемо их, а ово је добро јер ће Јевђевић имати покриће пред Италијанима. И све ће бити добро само чекам да се трупе прикупе. Дух бораца одличан.”
И још једном се јавио, касније: “У Фочи има свега и свачега па се надамо добром плену, једва чекам да ми се људи прикупе. Жао ми је само што ће ми потрошити муницију, јер по цео дан и целу ноћ пуцају (вероватно да би “растерале страх”, усташе су даноноћно пуцале на све стране – моја прим.), а ја полажем право на ту муницију. Извештен сам да ће им ових дана доћи појачање што би било добро, јер ће бити већи плен.” (Извод из књиге примљених депеша ВК од 3. до 18. августа 1942. године)

Пошто је вероватно у међувремену примио од Баћовића Дражину депешу од претходног дана, да се обуставе припреме за ослобођење града, реаговао је увређено, на шта му је Дража овог 18. августа одговорио: “Нисам казао да не верујем вама, но истакао сам компромитовање припремних радова за напад. На лицу (места), ви можете све боље оценити од мене. Поздрав Чича.” (Извод из књиге послатих депеша ВК од 5. до 21. августа 1942. године)

Битка за Фочу остала је упамћена и по једном, до крајњих граница језивом злочину муслиманских усташа. Пред сам напад, на Преображење 19. августа, фочанске усташе су преко заравни Табија послале по једној Српкињи поруку четницима да скину опсаду града. Жена је прилазила четничким положајима машући белом крпом и нешто носила у руци. Тек када је дошла до четника видели су да је реч о беби од 2-3 месеца, коју су усташе испекле и послале, онако у тепсији. У поруци је писало: “Ако се не макнете из опсаде Фоче, сви Срби ће бити овако испечени”. Изјава очевидца, капетана Николе Бојовића, Разговори са равногорцима, том 1, страна 127.
Тиме су Фочаци запечатили своју судбину.

О овим дешавањима, Баћовић и Јевђевић су послали Дражи један опширан извештај, непосредно након акције, у коме су хронолошки навели догађаје у Фочи и околини. Поред осталог, у њему пише: “Када су први пут трупе црногорске по захтеву талијанском морале да напусте Фочу (почетком јуна те године, када су комунисти протерани даље на запад – моја прим.), рекли су италијански генерали да је то по захтеву Немаца, али да ће Фоча касније дефинитивно да припадне Црној Гори. Но, услед хрватских интрига у Берлину наступио је преокрет и Талијани не само да нису могли да уђу у Фочу него нису смели ни да пређу када је дивизија Тауринезе ишла за Санџак.
Баш у то време дошла је до ушију врховне команде она нетачна вест наредника Бодироге, да му је талијански генерал саветовао да се заузме Фоча. Талијанска војска је сазнала за то, од жена којима је Бодирога причао и талијански пуковник дошао у Калиновик и нама формално саопштио да ће напад на Фочу сматрати нападом на себе, и да ће Фочу заједно са Хрватима да бране. У том моменту дошао је Чика Бранко са дефинитивном наредбом да се Фоча нападне.

Били смо у врло тешкој ситуацији. Ако немамо пристанак Италије постојала је сигурност да наш напад провоцира заједничку акцију Немаца, Талијана и усташа и да буде уништен цео народ овог краја који је још једини очуван од целе Херцег-Босне. Почели смо политички припремати терен код Италије достављајући им преко њиховог официра у Калиновику извештаје о сталним покољима нашег становништва од стране усташа. Те смо извештаје потенцирали из дана у дан, јављали све већи број убијених, а на места поубијаних српских жена и дјеце довели смо италијанске официре и коначно Јевђевић отишао армији у Дубровник да представи стање несносним. Паралелно смо ухватили курире и документе о вези хрватских официра са комунистима које смо предали у руке италијанској војсци, а посредно о том обавестили и Немце. Коначно је успело италијанском генералу кога смо придобили и другим методама (тј. подмићивањем – моја прим.) сугерисати да се прави невешт на ту нашу акцију…
Ми смо дали 8 батаљона са 1700 људи. Црногорске трупе су донеле 1 топ и 4 бацача. Као што ће Вас Бранко известити напад је потпуно успео и изведен је за 2 сата, већи део акције извршен је од стране чета са нашег територија, којима су и топови пали у руке, али је црногорско тешко оружје извршило пресудну улогу. На жалост иако је Бранко издао наређење да се не дирају жене и дјеца један део трупа није то слушао па је око 300 жена и деце платило главом. Страхујемо од репресалија за наше становништво на хрватско немачкој зони источне Босне.
Сви трагови масакра одмах су уклоњени, а формално смо објавили стрељање војника који су убијали и пљачкали. Да би избегли контраофанзиву Немаца и усташа из правца Сарајева и Горажда подузете су све мере обезбеђења, а у исто доба позвати су италијански генерали да уђу у Фочу јер би тако она припала црногорској зони, а наш свет био поштеђен од репресалија. Овај час смо добили извештај из Пресенице у срезу сарајевском да су усташе бежећи из Фоче поклали 22 жена и деце у том крају.
Талијански делегати који су посетили Фочу утврдили су комисијски да су усташе поубијали преко 100 српских жена и деце, да наша војска није чинила никаква насиља (наравно, било је “насиља” али је то сакривено од Италијана, како су то напред објаснили – моја прим.), да је становништво без разлике вере потпуно задовољно, а што је најважније све је то писмено потврдио Италијанима, заробљени хрватски жандармериски поручник Штимац. Од стране Хрватске државе још нема никакве контра акције у питању Фоче.
Примећујемо да је освајање Фоче упркос евентуалних рђавих последица на народ, одјекнуло силно у народу, сјајно подигло морал трупе, оживело борбеност националних елемената у Сарајеву и што је најглавније паралисало једном за увек пропаганду комуниста да четници сарађују са усташама.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 161)

 

Када је реч о злочинима над цивилима у Фочи, Чекић ту преузима од Милетића и Дедијера и извештај инжењера Рагиба Колаковића, управника шумарије Фоча, поднет Дирекцији шума у Сарајеву 1. септембра 1942. године. У извештају Колаковић наводи да је напад четника на Фочу почео 19. августа у 6,50 часова, а да се он налазио у канцеларији већ од 6 часова. Чим је почео напад, уплашени народ је почео да излази из својих кућа и “распитује се о догађају”. Око 9,30 часова пуцњава се утишала и на кратко је борба прекинута. Народ је тражио дозволу за излазак из града али су то забраниле војне власти. Много жешћи напад је почео после 15-ак минута, а обзиром да је телефонска веза са Гораждем прекинута, нису могли о нападу обавестити ни Сарајево ни друга места, па је зато послат курир. Око 12,30 h падају први усташки положаји: “Истог часа народ напушта своје домове и у паничном бијегу заједно са првим усташама и оружницима хрли на Дрину према мосту. Лађа на Дрини крцата преноси жене и дјецу на лијеву страну ријеке, док већина свијета јури главним улицама према мосту. Заједно са главарима уреда и осталим службеницима пошао сам и ја према мосту, с тим да се пребацим на лијеву страну Дрине, и да бјежим у Горажду. На мосту је већ најгоре. Четничке стројнице са заузетих положаја туку незаштићено пучанство у бијегу и пред оштећеним дијелом моста прави се гомила љешева који спречавају слободно прелажење. У том пристиже велик број стоке, која покошена стројницама подпуно затвара пролаз, и народ се на том мјесту гуши и умире услијед властите бујице. Паника је у највишем степену. Мајке бацају дјецу у Дрину, а дјеца опет вриште тражећи и зовући погинуле родитеље. Катастрофа се приближује крају. Оштећени мост који је привремено на ланцима инсталиран, попушта под теретом љешева и рањеника и тада пада у воду велик број жена и дјеце са љешевима који су на том дијелу лежали. Цијела трагедија одиграва се пред мојим очима. Ипак успијем да се преко гомиле љешева па послије преко изврнутог моста пробијем и пређем под кишом набоја на лијеву страну Дрине. Кратко вријеме иза тога четници са свих страна пристижу и заостали народ пред мостом заробљавају. Фоча је тада у 14 сати дефинитивно пала и четници су град заузели.” Пошто је и Устиколина истовремено нападнута, део избеглог народа на путу Фоча – Устиколина је заустављен и враћен у Фочу. Колаковић се крио по брдима и шумама до 30. августа када је приметио италијанске аутомобиле на путу Фоча – Горажде, који су га са још једним муслиманом пребацили у Горажде. Сутрадан је возом кренуо за Сарајево и 1. септембра се јавио Дирекцији.

Дакле, и Колаковић потврђује да су се усташе измешале са народом на фочанском мосту како би се извукле из града, те да је у тој ватри страдао и део цивила, као и услед рушења моста и дављења у Дрини. О томе је капетан Бојовић овако сведочио: “Велика гомила усташа навалила је у бекство ка мосту на Дрини. Међутим, потпоручник Остојић, по својој иницијативи, чим смо ми упали у ровове, померио је митраљезе и поставио их на саму ивицу вароши, сасредивши ватру свих оруђа на сам мост. Потпоручник Владо Булатовић, наш тобџија, не остаде им такође дужан: са два пуна поготка, у најкритичнијем тренутку погоди мост. Мост се сруши. Две велике рупе на њему, са Митровим снопом, учинише да су усташки кољачи који су наилазили добили заслужену казну.” Књига о Дражи, том 1, стр. 269

Очигледно је реч о истој ситуацији као и у оном догађају код Устиколине који је претходно описан.

Како Колаковић није био у Фочи по њеном заузећу, могао је о злочинима само да преноси казивања других, што га чини сведоком “по чувењу”. Пошто у рату свакакве приче круже међу људима, то ни Колаковићево “сведочење” о дешавањима у граду по његовом паду, не треба узети за озбиљно, и поред неспорне чињенице да је било убијања цивила. Он практично и признаје у наставку да не зна ништа из прве руке, јер каже: “Послије доласка у Горажде дознао сам појединости о трагедији Фоче. Чим су Фочу заузели четници су похватали и поубијали све мушкарце муслимане као и један велики број жена и дјеце, док су скоро све дјевојке и младе жене силовали. Остало је живо свега 11 мушкараца сакривених. Трговине и куће до краја опљачкане, а неке су од њих запаљене. Ово је клање, силовање и пљачкање трајало све до 22. коловоза кад је стигла талијанска војска и тако преостали свијет ослободила од четничког зулума (у ствари четници су тражили од Италијана да запоседну град, како не би Хрвати позвали Немце – моја прим.) Рачуна се да је у овој трагедији погинуло од стројнице, пушака, те заклано, убијено и запаљено (у кући Сулејмана Хасанефендића и Салиха Хасића затворено је 65 жена и дјеце, те су ове куће запаљене и тако су затворене жртве живе изгориле) око двије тисуће невиних жртава, што са 6 тисућа жртава из зимушње катастрофе представља катастрофалну цифру од осам тисућа изгинулих муслимана у самом котару фочанском.”

И у раније поменутом извештају котарске испоставе у Горажду, изнете су уопштене и неодређене оптужбе: “Када су четници вршили напад на Фочу, све су убијали без икакве милости, како дјецу тако и жене, опљачкали, дјелимично попалили на примјер код саме жељезничке постаје натјерали су у једну кућу око 40 особа жена и дјеце те исту запалили. По заузећу града Фоче улазили су по кућама вршили пљачку, клали људе жене и дјецу и вршили насиља силовања над дјевојкама и женама, па потом их убијали, такођер све оне што им је дошло на пушку и под нож нису оставили већ су све побили и поклали. За вријеме збјега и пробијања пучанства, четници су поставили стројнице, пуцали у масу избјеглица, а и са бацачима су у највеће масе тукли и ништили тако да се рачуна да је у ономе збјегу убијено и страдало око 3.000 особа већином жена и дјеце, дочим од наше постројбе био је већи губитак како погинулих тако и рањених, дочим од нашег наоружања све аутоматско оружје при пробијању кроз редове четника пало је у руке непријатеља, услијед велике надмоћности. Неколико оружника и усташа који су при пробијању пали у руке непријатеља доведени су у Фочу и након највиших мука извршеним од стране четника пред њима побијени су без икакве милости. Заповједник оружничког крила надпоручник Штимац заробљен је од стране четника са неколико оружника и пуким случајем спасли су своје животе. Талијанске власти из Горажда и Чајнича приспјели су у Фочу 21. коловоза 1942. године и били су очевидци цјелог покоља којег су четници извршили у Фочи и околици.”

Постоји још један извештај исте испоставе од 5. септембра, који је написао усташа Сијерчић, шеф те испоставе, за МУП “НДХ”. (АОС, а. НДХ, к-227, рег. бр. 37/11) Ту се понављају изречене оптужбе: “Дне 18. коловоза 1942. г. дошло је у околицу Фоче око 9 тисућа четника од којих је много било из Црне Горе и по причању очевидаца исте је предводио Доброслав Јевђевић и почели су са нападајима на Фочу и у томе су били подпомогнути својим помагачима, који су их и довели у Фочу, гдје су извршили покољ пучанства, како одраслих мушкараца тако и жена и дјеце, осим тога над женама и нејакој дјеци почињена су насиља, тако да нису биле поштеђене ни жене од 50 година као ни цурице од 12 година, већина од тих жена и цурица су скроз дефлорисане. Има случајева гдје су се над једном женом или дјевојком измјењало и по 50 четника, па чак је било случајева да се над једном женом старој око 45-50 година измјенило 63, тих случајева је било безброј.” Извештај не наводи име, нити једне жртве из тих “безбројних случајева”.

Тако, када се све сабере и одузме, за злочине у Фочи августа месеца 1942. године, не постоји ниједан озбиљан сведок – очевидац, који ће изнети неки конкретан податак о извршеним неделима.

Оно што је сигурно, поред убијања дела цивила, то је, да је било и много пљачке у граду, при чему су крали и цивили и војници, па чак и по српским кућама. О томе је Дражу обавестио инжењер Владимир Зечевић 24. августа: “Напад на Фочу и њено заузимање примљено је код наше војске и народа са неописивим одушевљењем. Народ верује у своју победу, јер већ сада види стварне резултате патриотског, мудрог и смишљеног рада Врховне Команде. Морам, на жалост, да нагласим, да је Фоча овог пута сва опљачкана и највећи број зграда демолиран. Било је случајева где су и српске породице опљачкане. Пљачку су вршили и четници и суседни сељаци, мушко и женско, старо и младо. Многи официри нису били на висини, јер нису ништа предузели да пљачку спрече, напротив било их је који кажу да је то природна ствар и да не треба спречавати пљачку над непријатељем. Ова појава баца врло лошу слику на наш свети задатак и часно и витешко српско и четничко име. То што се десило у Фочи, чини се и на свим другим местима куда четници пролазе, тако да изгледа да је главни четнички задатак пљачкање. У пљачки нису се показале никакве разлике између Црногораца и Херцеговаца. Молим Вас, Господине Министре, да по овом болном питању заузмете потребан став и наредите најстрожије казне, па и смртне.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 151)

На раније поменутом Дедијер-Милетићевом списку убијених муслимана у Фочи и околини од стране четника, налази се пописано и 338 имена људи, страдалих августа 1942. године. Бројка одговара оном Баћовићевом извештају Дражи, у коме помиње да је “главом платило око 300 жена и деце,” с тим што међу ових 338 мртвих има поприлично и војноспособних мушкараца. Поред тога, ово се односи на цео август 1942. године, а не само на тих неколико дана колико су се четници задржали у граду. Као што смо видели, један део грађана страдао је приликом урушавања моста, те у унакрсној ватри са усташама, који су се измешали са цивилима. На списку није направљена разлика између тих цивила и оних који су несумњиво жртве злочина.

Однос према муслиманима у то време, добро илуструју два извештаја упућена Дражи од стране четничких првака Источне Босне. Први је Баћовићев и Јевђевићев с краја августа, који је напред већ делимично цитиран. У њему стоји и ово: “Питање муслимана врло је деликатно. Народ неће да чује за сарадњу са њима и већ је формирао уверење у души да њих мора да нестане. Са друге стране политичка тактика изискује привидну сарадњу у зонама где су они још јаки и где их Немци фаворизују. Ми тим српски оријентисаним муслиманима поручујемо да је једини пут да се измени расположење народа у том, да они сами за свој рачун формирају муслиманске јединице, да се те јединице упуштају у борбу са усташама муслиманима и католицима, да их уништавају и тим дају уверења свом правом расположењу. Опортунизам и неутралност не могу никога да убеде.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 162)

Занимљив је и однос према Италијанима које су како изгледа, четници лако “куповали” када је требало да им учине неку услугу, па тако у истом извештају њих двојица кажу: “За илустрацију прилика у њиховој војсци шаљемо вам следеће саопштење: Требало нам је да у срезу коњичком извршимо акцију чишћења у неким муслиманским усташким селима. Да би то било легализовано капацитирали смо једног талијанског официра који је желео унапређење, да напише релацију како су у тим селима партизани. Ми смо уништили усташка села, убили педесет и осам усташа, а он се је задерао ножем по руци, објавио да је рањен у тој акцији, добио одликовање и спречио све репресалије талијанске и хрватске војске у том крају.” Исто.

Други документ је извештај Доброслава Јевђевића из истог периода, који су објавили Милетић и Дедијер у својој књизи на страни 181. Јевђевић пише Дражи: “Поводом најнеобичнијих верзија о ставу четника према муслиманима, желим да прикажем наше становиште по тој ствари, наглашавајући да не говорим само као делегат Врховне команде него да је то и моје најинтимније лично убеђење. Битку за Фочу изазвали су припадници усташке црне легије, нажалост добрим делом муслимани, који су у непуна два месеца поубијали стотине српских жена и деце. То је службено потврдио и потписао заробљени командант хрватске жандармерије Штимац, па је касније ту изјаву поновио и у присуству немачких и италијанских официра. Тачно је, да је приликом паничног бегства усташа страдало и становништво које је било са њима измешано, нарочито на фочанском мосту, али је исто тако тачно да је одмах по дефинитивном освојењу Фоче, пружена болничка и лекарска помоћ свим муслиманима и муслиманкама, те да је наша команда о свом трошку евакуисала добар део жена и нејачи у Сарајево (исто ће поступити и ВРС у Сребреници пола века касније – моја прим.) Тачно је да су неодговорни елементи по паду Фоче почели да пљачкају у околини муслиманска села, али је исто тако тачно да смо два дана касније у ова села послали наше регуларне чете, заштитили муслимане, враћали отету имовину и стријељали осморицу пљачкаша, после чега никакав акт насиља није био поновљен.

Однос српских четника према муслиманима уопште истоветан је са оним што свакодневно понавља наша законита влада и што је нагласио Њ.В. Краљ у свом говору, да прави и лојални грађани муслиманске вере имају иста права као и остали Срби, и да се не требају бојати ничега, ако ничим ружним нису задужили српски народ. Ја лично мислим да муслиманима у будућој држави не преостаје ништа друго него да коначно и дефинитивно приме српску националност и одрекну се шпекулантског тактизирања између српског и хрватског народа, тим пре, што ће сви крајеви у којима живе муслимани бити неоспорни и неприкосновени делови српске државне јединице. Са оним који су започели и вршили у заједници са Павелићевим крвницима масовна убијања српске нејачи, нема разговора ни преговора, они само својом смрћу могу да искупе своје злочине.

Хоћу муслиманском становништву да скренем пажњу на још једну за њих тешку појаву. Огорчен и ојађен српски сељачки народ у свом болу често пута, не може да разликује добре и невине од усташких муслимана. У историји незапамћени над њим извршени злочини изазвали су у њиховој души судбоносне преокрете и жалосна је истина, коју ја нећу да тајим, да добар део Срба мисли да им нема више никада ни под којим условима заједничког живота са муслиманима. Ово расположење могло би приликом формирања и стварања нове државе у првим данима довести до трагичних догађаја. Њих може спречити само исто такав замашан и судбоносан догађај какав је био покољ српског народа прошлог лета. Муслимани би могли да промене колективно расположење Срба према себи само тако, ако одмах што хитније приступе образовању својих националних српских јединица борбене врсте, које не би имале никакве везе са нама, него из властите побуде са оружјем у руци, започеле борбу против усташких крвника, и муслиманске и осталих вера. Крв се може само крвљу спрати. Ми Срби борећи се за своје право да живимо као слободан народ у својој слободној држави нисмо пролевали само крв усташких крвника и насилних освајача, него смо у крви угушили десетине хиљада наших одрода, који су под комунистичком фирмом хтели за туђи рачун да разбију јединство српског народа.

Нека муслимани поскидају главе свим зликовцима у својој рођеној кући, нека као и ми, ступе у отворену борбу против највеће и најкрвавије срамоте двадесетог века, Павелићеве организоване зликовачке хорде, па ће без уговора и јавних декларација српски народ сам променити и своје мнење и своје делање према њима.

Мислим да је боље да ово искрено кажем него да се заваравамо и обмањујемо, злу треба тражити лека за времена.”

Затворено за коментаре.