Оснивање породице и наставак студија

ГЕНЕРАЛ ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ

Draza-09

Дража са супругом Јелицом (лево). Седи на десној страни, преко пута Драже, налакћен левом руком, Константин Фотић. Снимљено у Новом Саду, 1927.

ОСНИВАЊЕ ПОРОДИЦЕ И НАСТАВАК СТУДИЈА

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

После Првог светског рата поручник Михаиловић бива распоређен према албанској граници, у Призрен, ради гушења још једне арнаутске побуне. На Косову и Метохији боравио је од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна „Краљ Петар I“ у Скопљу. Од 11. априла до 1. септембра 1919. године, ту је био на дужности заступника командира Митраљеског одељења у 28. пешадијском пуку. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у Краљеву гарду у Београду. Ујесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона Пешадијског пука Краљеве гарде.

Али Дража се није дуго задржао у Краљевој гарди, због једног инцидента у кафани „Слобода“ (Масарикова улица), уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бухоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: „Да видимо ко је бољи Србин од мене“. Добио је 15 дана затвора, а онда је, већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопљу, на положај водника и ађутанта команданта пука, потпуковника Милутина Влајића. Бухоњицки је упућен на арнаутску границу.26

Само неколико месеци после свог другог боравка у затвору, Дража је, 11. априла, још једном одликован Златном медаљом за храброст. Следећег месеца почиње и његова наставничка каријера: 11. маја је постављен за водника једног митраљеског одељења у III подофицирској школи у Скопљу. Следило је унапређење у чин капетана II класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима V реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.

Та година за Дражу беше изузетна. У њој је отпочео наставничку каријеру, добио чин капетана друге класе и – оженио се. Његова изабраница била је Јелица Бранковић, ћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра његовог класног друга и најбољег пријатеља Боривоја – Боре. Преко Боре, Дража и Јелица били су познаници већ десетак година. Изгледало је, испрва, да ће заувек остати само пријатељи. Јелица се уочи Првог светског рата удала за професора књижевности Радивоја Лазаревића. (Радивоје је био рођени брат Даре Ћосић, мајке познатог писца Бранимира Ћосића.) Младенци су живели у Призрену, где је Радивоје, изненада, 1915. године умро од срца. Јелица је била у петом месецу трудноће када је, иза српске војске у повлачењу, на Косово стигао сурови бугарски окупатор. Успела је да се некако пробије до Крушевца, где су јој живеле мајка и три сестре (Даница, Олга и Ана). Следеће, 1916. године, Јелица је у Крушевцу родила ћерку Радмилу. (Радмила је пре рата завршила Трговачку академију и била службеник у Осигуравајућем заводу. Умрла је у Београду 1972. године, оставивши иза себе једну ћерку и унучиће. Имала је и сина, који је умро као трогодишњи дечак.)

Још раније, прве године великог рата, Јелица је остала без брата а Дража без најбољег друга. Бора Бранковић је погинуо у Церској бици, на Црним барама. Сахрањен је на Глоговцу, где и данас, на споменику изнад заједничке гробнице, стоји уклесано његово име. Судбина је хтела да Јелица и Дража његов гроб убудуће посећују као супружници. Они су изродили четворо деце: синове Бранка (1921), Љубивоја (1922; преминуо је у првој години живота) и Војислава (1924) и ћерку Гордану (1927).

Током Другог светског рата Јелица је стоички носила терет Дражине борбе. Први пут је ухапшена 1942. године и са двоје деце одведена на Бањицу (Воја је већ био у шуми). Онда је Гестапо проценио да ће јој слобода бити већа казна ако деца буду задржана у логору. Она се грчевито држала деце, али је ипак избачена. Остале затворенице тешиле су је да ће извана можда успети да учини нешто. Да ли је успела или не, тек, и деца су пуштена после неколико месеци. Али, у следећој години, испуњеној немачким офанзивама на Дражину војску, Јелица је поново ухапшена. Ипак је преживела и Бањицу и поратне комунистичке чистке. Умрла је 1970. године у Београду.

Јеличин и Дражин млађи син Војислав погинуо је маја 1945. у Босни, у борби против комуниста. Бранко је умро 6. новембра 1995. године у Београду, као дипломирани правник у пензији. Гордана је дечји лекар радиолог у пензији, живи у Београду.27

ИЗВОРИ:

1 Архив општине Пожаревац, нерегистрована документа.

2 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору. На гробљу у Ивањици, на Михаиловом гробу, пише да споменик подижу „Јела и Драгиша“. То нису Михаилова деца из првог брака, већ Јелица и Драгољуб-Дража.

3 Архив општине Ивањица, нерегистрована документа.

4 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.

5 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 32-33

6 Р. Ребић, Дражина Србија, 28.

7 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 25-26.

8 и 9 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 32-33.

10 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 29.

11 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 41.

12 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 16.

13 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 49.

14 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 13.

15 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 54.

16 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 7.

17 и 18 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 13-14, 22.

19 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 27-28.

20 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 45.

21 Књига о Дражи, том 1, 3.

22 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 19.

23, 24 и 25 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 32, 23 и 14.

26 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 77-83.

27 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.

28 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 84-90.

29 В. Пилетић, Судбина српског официра, 127.

30 Књига о Дражи, том 1, 45.

31 и 32 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 92-97, 100.

33 М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, 359-377.

34 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 100.

35 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 18-20. Аћин се позива на чланак генерала Драгослава Милосављевића, објављен у Гласу Равне Горе за јун-јул 1952, у Лондону.

36 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 36.

37 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 141-149.

38 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 23-24.

39 Књига о Дражи, том И, 49.

40 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.

41 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, прилог.

42 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 36.

Сва права задржана, Погледи – 2003-2005. године.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *