Озна/Удба

medium_ozna

medium_ozna Прича о тајним полицијама социјалистичке Југославије – Озни, односно Удби, још није испричана. Документа се упорно крију, због чега и данас не баш мали број особа глорификује ове злочиначке организације. Ипак, корак по корак, истраживачи долазе до скрајнутих списа. Један од њих је Верољуб Малетић, који је пронађена документа “укрстио“ са изјавама мучених људи, жена и деце. Преносимо делове из Малетићеве књиге “Мотајичка трилогија“, која ускоро излази из штампе у издању НИП “Погледи“:

Да би прикрили неоправдана хапшења, локални припадници Удбе су од ухапшених људи батинама и разним мучењима изнуђавали при­знања, тј. тјерали их да потпишу већ раније откуцане изјаве, које уха­п­шени уопште није дао.

Нажалост, до данас није омогућен увид у архив Удбе, иако се прича о успостављању неке демократије – вјероватно да би се сачувала имена доу­­шника и оних који су доносили одлуке о нечијем животу или см­рти.
Из мало сачуваних списа с послијератних суђења видљиво је да је добар дио признања у Удби био изнуђен и да су људи кад дођу пред суд – мијењали исказ жалећи се на батинања којима су их излагали припадници Удбе. Наравно, нису сви смјели ни да изјаве тако нешто на суду, јер су се бојали да опет не буду подвргнути мучењима.
Они који су преживјели пакао истражног затвора Удбе ријетко кад су о томе гласно говорили, од страха који им се увукао у кости.
Један од најдрастичнијих примјера иживљавања припадника ло­ка­лне Удбе из Српца, било је мучење Данице Стојковић, сестре ко­ма­н­данта Бошка Стојковића. Њу су, према казивању Радојке Ћирић, њене сестре, удбаши у неколико наврата тукли да ода гдје јој се налази брат. Ка­да им није рекла, одвели су је у Ситнеше, гдје је било сједиште је­ди­нице која је тражила четнике по Мотајици. Тамо су пробили лед на по­току, почетком 1947, и тјерали је да гола стоји у води док год се лед по­ново не ухвати око ње. Послије тога би је натјерали да боса и по­лу­гола прегази читаву њиву на којој се ухватила покорица од снијега. Мо­рала је да гази док сву покорицу не пробије. Од крхотина леда ноге су јој биле све крваве. Сам Бог зна на које су је још начине мучили и шта су јој још радили, углавном – она није одала брата, али је већ на­ре­дне године умрла од посљедица мучења.627
Лазо Вујановић је као четрнаестогодишњак био затворен у Ћирића под­рум, зато што му је брат Богољуб још увијек био у шуми. Свје­до­чио је о томе како су вршена саслушања у Удби:
“Обично су ноћу изводили људе из подрума и водили их у канце­ла­рије на саслушање. Ако нећеш да признаш оно што ти кажу, онда по­чиње батињање. Вјешали су људе за ноге да висе низ степениште којим се силази у подрум, гдје смо ми остали били затворени. Кад се чо­вјек онесвијести, полију га кантом воде и гурну низ степенице у подрум.“628
Слично је било и у истражном затвору Удбе за Прњаворски срез, који је такође био смјештен у подруму једне старе градске куће. Ево ка­кве успомене одатле носи Нада Врачевић, тада петнаестогодишња­киња:
“Ону зграду у којој је била Удба и сад не могу погледати. Била су три мала прозорчића са решеткама на том подруму гдје су нас зат­ва­ра­ли. Ја се једном попнем на неки пањ, да провирим кроз прозор. Не мо­жеш ништа ни видјети, само ноге кад пролазе. Нисам примијетила кад је удбаш отворио врата. Кад је пришао и ударио онај пањ, ја сам се сложила доле на бетон, сва се разбила. Ту су нас све држали у једној тој подрумској просторији затворене, без свјетла. Била је још једна про­сторија у подруму, у коју су нас изводили на батинање. Не знаш ти ни ко те туче. У оном мраку ухватите за руку, изведе, уведе у ту дру­гу просторију и удара са свих страна. Кад паднеш, усија батерију у ли­це да види да л` си жив, па ако си у несвијести – полије те кантом воде, па баци назад у ону собу гдје су остали. Увијек су изводили и тукли но­ћу, никад по дану.
Нико није питао што сам ја дијете. Тукли су ме, и то немилос­р­дно.“629
Није то био једини сусрет Наде Врачевић с „васпитним“ методама Уд­бе. Кад су послије рата њеној породици разрезали колико пшенице требају да предају као вишак, иако они те године уопште нису сијали пшеницу, она је отишла да се жали. Ево како су је дочекали у мјесном одбору у Смртићима:
“Одем ја у одбор да се жалим и нађем тамо Владу Паликућу, он је био неки функционер, у униформи, наоружан. Стоји крај њега једна Роса, знам је, била је четврти разред кад сам ја била први, у краткој сук­њи, блузи, пиштољ око појаса – партизанка. Кажем ја Влади да ми не­мамо пшенице, па да зато не можемо ни предати вишак, кад Роса рече: `Ја би вас све побила`. Тад Владо ухвати мене за косу, доведе до вра­та и каже: `Иди кући, сиј, врши и ујутро довези пшеницу!` Кажем ја њему: `Дај ти мени то сјеме које тако успијева и ја идем одмах орат, си­јат и вршит`. А она опет виче како треба све нас побити. Он онда притисну мене уза зид, узе пиштољ, измаче се и чујем ја пуцње. Сав зид око мене је избушен. Опет други пут са друге стране мене испуца неколико метака. Кажем ја њему: `Знаш шта је, да је мој Вељо са врх Газ­бировца пуцо – он би мене погодио, а ти два метра од мене и ниси по­годио`. Кад се он залети па ме удари, ја се само сроза. Ухвати ме за косу, диже па опет удари. Изудара он мене и избаци ме напоље.“630
И поред тога што су комунисти добар дио архиве која им није од­говарала уништили, а други дио не дају на увид, и на основу оно мало доступних судских списа можемо да видимо какав третман је имала Уд­ба према локалном становништву.
Евидентно је да су поједини људи на првом саслушању у Удби порицали све што су их питали о сарадњи с четницима, да би онда на­кон неколико дана у другом записнику све признали.
О мучењима којима су били изложени неки су проговорили на су­ђењу, као Милева Врсајковић, Милева Драгојевић, Стана Драгојевић и Јелика Бабић. Оне су у јесен 1947. суђене због наводног јатаковања гру­пи Бошка Стојковића или, како је то наведено у оптужници, зато што су одметницима Бошка Стојковића давали склониште, храну и ра­з­на обавјештења.631
На саслушању у Удби оне су признале све што су их питали, тј. ста­виле су отисак прста на написане исказе. По исказима које су, на­во­дно, дале у Удби, оне признају да су давале храну четницима Бошка Стој­ковића, тј. њему и двојици Богољуба, као и да су их обавјештавале о кретању војске. Свака од њих четири опет је, наводно, признала да је била и у љубавној вези с једним од поменутих четника.
Све их је саслушавао Драго Стојковић, а њихова имена је потпи­си­вао Петар Тодоровић и крај потписа стајао је, наводно, њихов отисак прста. Милева Врсајковић и Милева Драгојевић ухапшене су и сас­лушане 31. августа 1947, Стана Драгојевић 1. септембра 1947, а Јелика Ба­бић 16. септембра 1947. У истражном затвору Удбе држане су два и по мјесеца, тј. до 20. новембра 1947, када су изведене пред окружни суд у Бањалуци. На главном претресу све четири су негирале дјело ко­је им се ставља на терет, а ево шта су изјавиле кад им је предочен исказ ко­ји су дале у Удби:
“Милева Врсајковић је изјавила: Ову изјаву сам дала под притис­ком, јер сам била тучена.
Милева Драгојевић изјављује да је пред органима Удбе морала тако го­ворити јер је била злостављана.
Стана Драгојевић такође изјављује да је морала тако говорити у Уд­би – јер сам била злостављана.
Јелика Бабић је изјавила: Ја сам у припремном поступку дала дру­гачију изјаву јер ме је иследник неколико пута ошамарио, а ја шамаре поднијети не могу.“632
И поред тога што су изјавиле на суду како су биле мучене у ис­тра­ж­ном поступку, осуђене су за давање хране, склоништа и обавјештења од­метницима Бошка Стојковића, и то на сљедеће казне: Милева Врсајк­овић на 12 година, Милева Драгојевић на 10 година, Стана Драг­ојевић на четири године и Јелика Бабић на 12 година затвора.
Предсједник судског вијећа у њиховом поступку био је Але Терзић, а тужилац Незир Згодић.633
Јелисију Васића из Горњих Смртића Удба је ухапсила 27. јануара 1948, под оптужбом да је четницима дао меда, ракије и муницију. Сас­лу­шао га је по злу чувени капетан Вито Ковачевић. Наравно, на том „сас­лушању“ Васић је признао. Међутим, на главном претресу, на суду, изјавио је: “Ја сам пред Удбом изјавио да сам давао и муницију, јер сам био присиљен“.634
Судија је тад констатовао и сљедеће: “Установљује се да оптужени има пребијену кичму, наводно да је страдао 1941. у борби између чет­ника и усташа и то од бацача“.635
Вити Ковачевићу није сметало да мучи тешког инвалида, само да би га приморао да потпише оно што су удбаши називали „при­зна­ње“. Јавни тужилац у овом случају, као и многим другим када је суђено четничким јатацима с подручја Мотајице, био је Хакија Поздерац, брат Хамдије и Нурије Поздерца, истакнутих комунистичких првака.
Почетком децембра 1948. Милан Сувајац из Илове је ухапшен, са групом својих комшија, под оптужбом да је одржавао везу са двојицом Бо­гољуба. Његов једини гријех је био што се задесио на вечери у кући ком­шије Радована Сувајца, када су наишла два Богољуба, који су се ту задржали само десетак минута, а након тога отишли запријетивши присутнима да не смију пријавити да су долазили.
На саслушању у Удби, 3. децембра 1948. „признао“ је исљеднику Ви­ти Ковачевићу све што је од њега тражено. А ево шта је написао у жалби коју је 18. марта 1949. упутио Окружном суду у Бањалуци:
“И поред тога што су нам запријетили ја сам следећег дана при­јавио секретару НО Бошку Миладићу и Рајку Ракићу, па ме чуди да сам злостављан, тучен и мучен од официра Вите Ковачевића иако сам извршио своју дужност и пријавио властима о кретању банде“.636
Ништа боље није прошао ни Радован Сувајац, у чију кућу су чет­ни­ци навратили. Ево шта је он изјавио на суђењу, одговарајући на питање судије зашто није пријавио властима долазак четника: “Ја сам чет­ницима дао да попију мало вина, али њихов долазак нисам смио при­јавити властима јер нам је рекао капетан УДБ-е (Вито Ковачевић, прим. аут.): `Ономе домаћину којему дођу одметници а не убије барем јед­ног одметника или одметник не убије њега тај не треба ни јављати јер ћу га ја убити`. Тако ми је пријетила опасност на обе стране, па ни­сам ни јавио.“637
Још бољи примјер изнуђавања исказа видимо у судском поступку против Михајла Новаковића из Ситнеша. Наиме, због јатаковања су били притворени и он и његова жена Даница, као и ћерка Софија.
Михајло је прво био приведен у Удбу 22. јуна 1949, када су од њега узели изјаву капетан Јово Вулин и поручник Љубо Грујић. Он је тада при­знао све што су му стављали на терет, то јест да је био четнички са­радник за вријеме рата, а да је послије рата наставио да помаже преостале четнике тако што им је давао храну и обавјештења о кретању потјерних јединица. Такође је признао да су му четници до­лазили све године послије рата, прво Стојан Вортић са својом групом, послије његове погибије у јесен 1946. он почиње да јатакује Бошку Стојковићу, а касније, 1948. и 1949 – двојици Богољуба. Све то је Михајло „признао“ на саслушању у Удби.
Након што је дао изјаву пуштен је кући, да би 2. јула била ухапшена ње­гова жена Даница, а сутрадан и он. Даница је на саслушању у по­че­тку све негирала, да би на крају признала да су четници дошли пар пута њиховој кући. „Признање“ су од ње узели Љубо Грујић и Бошко Возар.
Дана 4. јула органи Удбе врше суочавање између Михајла и његове жене Данице. Михајло том приликом све признаје, а Даница негира сваки његов навод. И поред неслагања у изјавама супружника, 8. јула је донесено рјешење о покретању истраге против њих. Михајлу је рје­шење прочитано након три дана и он је изјавио да се неће жалити. Ка­ко су припадници Удбе дошли до „признања“ и с којим циљем је Ми­хај­ло, послије првог привођења 22. јуна, пуштен кући до новог хапш­ења 3. јула, сазнајемо из изјаве Љубе Поповића из Ситнеша, који је био позван као свједок у том предмету. Ево шта је, између осталог, Љу­бо изјавио органима Удбе, који су га саслушали 4. јула 1949:
“Дана 28.6.1949. ја сам дошао својој кући са посла и отишао у млин гдје сам самлио жито и повратио се кући поподне у 15 часова. Када сам дошао кући мени је рекла моја жена да је долазио Новаковић Ми­хајло и да ме тражио, да има нешто да ми каже. Одмах иза тога исти је дошао поново мојој кући. Тада сам ја узео једну деку, изашао у дво­риште па смо нас двојица сјели. И он ми је одмах рекао: `Зло Љубо за мене, и ја сам дошао код тебе да се разговорим, би ли се могао на не­­­ки начин снаћи код тебе, мислим преко људи`. Ја сам га тада за­пи­тао шта је, а он је одговорио: `Па зар ти не знаш и ниси чуо шта је би­ло са мном?` Он је затим рекао да га терети УДБа и да је био позиван због четника и да се на њега збацила сва кривица што су четници 13/14.6.1949. одали по селу. Даље ми је рекао да је он добио задатак од УДБе да пронађе и изда четнике. Рекао је: `Али ја то нећу моћи изв­ршити, а УДБи у шаке нећу, прије ћу себи смрт задати`. Ја сам га сав­јетовао да не чини никакве глупости пошто није то тако опасно. Он ми је на то одговорио: `Ја сам данас имао да идем на обавезу у шу­му на сјечу дрва, али не могу јер сам у УДБи изубијан`, а осим тога ре­као ми је `био сам вјешан и тучен, па с тога не могу ићи радити па како буде, а њима у шаке више нећу`.“638
Из ове изјаве, која је чудом сачувана у судским списима, видимо да је након стравичног мучења Михајло пуштен са задатком да успостави контакт с четницима па да их онда изда. Како он то није могао учи­нити, Удба хапси његову жену, а одмах сутрадан и њега.
Иако је Михајло под батинама признавао све што су му говорили, па чак и оптуживао многе своје комшије за сарадњу с четницима, исље­дници Удбе нису могли да до краја сломе његову жену, а сумњали су и у његово понашање, кад дође на суд. С циљем да изврше још већи при­тисак на обоје, Удба 13. августа 1949. хапси и њихову ћерку Со­фију. Иако се Софија, као борац Мотајичке четничке бригаде, пре­дала на амнестију у августу 1945, они је сад хапсе под оптужбом за јата­ковање. Све скупа их изводе на суд 6. октобра 1949, гдје на претресу све троје негирају дјело које им се ставља на терет, а након што су им прочитана њихова наводна признања из припремног поступка – из­јављују да су их дали под силом, тј. притиском. И поред тога, суд их је осудио на временске казне, и то Даницу на шест година, Михајла на три, а Софију на једну годину. Предсједник судског вијећа које им је из­рекло пресуду био је др Мухамед Дедић. Треба напоменути да су Ми­хајло и Даница били родитељи десеторо дјеце.
Касније ће Михајлове батинама изнуђене изјаве користити и про­тив неких његових комшија, иако је он на главном претресу све то опо­вргао. То нам довољно говори и о квалитету тадашњег судства, код кога је већином важило правило: „Кадија те тужи, кадија те суди“.
Два дана након Михајла, 24.6.1949, капетан Јово Вулин и поручник Љубо Грујић „саслушали“ су и Драгињу Цвијановић, која је тада та­ко­ђе признала да сарађује с четницима. На суђењу 10.10.1949. она је не­ги­рала кривицу, а након што су јој прочитали исказ из Удбе, изјавила је: “Тачно је да сам ја ову изјаву дала код УДБе, али сам на то била при­сиљена“.639
Милоша Живанића из Смртића суд је осудио на три године зат­вора, зато што се наводно састао са одметницима Богољубима у Мо­тајици и од њих примио пушку и муницију.640
Иако је он тврдио да је пушку нашао у шуми, а сви свједоци којима је пушку показао потврдили да је у питању била стара зарђала пушка, која се није могла употријебити, он је осуђен. На два судска претреса негирао је кривицу истичући да је изјаву у Удби 26. новембра 1948. дао под пресијом истражних органа. Занимљива је реченица која сто­ји у судком образложењу пресуде, а која гласи:
“Суду је познато да иследни органи не изнуђавају признања него да иду за тим да дођу до материјалне истине па је суд попримио ис­ти­нитим исказе оптуженог дате код иследних органа и прогласио га кри­вим“.641
Дакле, суд више вјерује папиру из Удбе, на којем је притиснут оти­сак прста за који се тврди да је Живанићев, него ономе што Живанић говори на два судска претреса, директно пред судским вијећем. Јавни тужилац у овом случају је био Абдулах Бајрактјаревић, а предсједник судског вијећа Стево Ступар. Један судија поротник по национа­лно­сти је био Хрват, а други муслиман. Довољно је напоменути да је Жи­ва­нића у Удби саслушавао Вито Ковачевић, па да се одмах зна какво је то „признање“. У жалби коју је писао Окружном суду у Бањалуци 21. марта 1949. Милош је навео како се то „признаје“ код официра Ви­те Ковачевића:
“Све наведено у оптужници морао сам признати под батинама и мучењем на разне начине, тако да ме је официр УДБ-е питао да ли сам, на примјер, убио свог оца који је и данас жив, ја бих признао. Био сам толико изнемогао од удараца да ми је било свеједно шта ће он написати. У пар махова молио сам га да ме стреља, јер сам тако уни­штен од батина да сам посве неспособан за рад. Ово могу пос­вје­до­чити Милан Сувајац и Радован Сувајац, који су тада били у истражном затвору са мном.“642
Још је много случајева који доказују да су саслушања у Удби у ства­ри била изнуђавања изјава, онако како су то хтјели органи без­бједности. Ко није хтио да призна оно што су они замислили, био је по­двргнут мучењу, док не потпише признање. Неки су могли да из­држе батине и разна мучења и нису признавали, једни су признавали, па су на суду мијењали исказе, док су неки послије неколико шамара пот­писивали све што им потуре под нос. Било је и других злоу­потреба, као што је стављање отиска прста ухапшеника на изјаву коју тај неписмени јадник није ни могао да прочита. Зато је на суђењима често долазило до тога да су људи изјављивали да они никад нису да­ли изјаву каква им се чита у оптужници.
Нажалост, било је и убистава цивила – без суда и пресуде. У ­на­ре­д­ном поглављу описаћемо неколико таквих случајева.
627 Изјава Радојке Ћирић аутору.
628 Изјава Лазе Вујановића аутору.
629 Изјава Наде Врачевић аутору.
630 Исто
631 Судски предмет К. 599/47.
632 Исто.
633 Исто.
634 Судски предмет К. 178/48.
635 Исто.
636 Судски предмет К. 43/49.
637 Судски предмет К. 42/49.
638 Судски предмет К. 272/49.
639 Судски предмет К. 277/49.
640 Судски предмет К. 37/49.
641 Исто.
642 Исто.

Затворено за коментаре.