Партизани – формација

У јесен 1943. године бројно стање комуниста нагло се повећава, из три разлога: због оружја одузетог делу италијанске војске, због оружја послатог од стране Западних савезника и због оружја, али и људства, добијеног од формација нацистичке хрватске државе. Сва три ова фактора своде се на један: на подршку коју су западне силе пружиле комунистичком покрету. Пролећа 1944. године комунисти су имали осам корпуса, састављених од по две до четири дивизије, које су обично имале по три бригаде, док су бригаде имале по три до пет батаљона. Корпуси су били следећи:
1. пролетерски корпус
Овај корпус је основан 5. октобра 1943. године. Штаб, укључујући и команданта Кочу Поповића, углавном је преузет из 1. пролетерске дивизије – једине јединице корпуса до 12. новембра. Пошто је у Операцији “Шварц“ претрпела велике губитке (једна од три бригаде, 3. санџачка, више није постојала), а сем тога њен руководећи кадар је слат у новоосноване јединице, 1. пролетерска дивизија је више пута попуњавана. Највећа попуна стигла је из Босанске крајине, односно из састава 2. босанског корпуса. “Корпус да упути 1. дивизији 1.000 бораца за попуну“, писао је Ј. Б. Тито овом корпусу 28. августа 1943.1
Следећа попуна уследила је почетком октобра, када у састав 1. пролетерске дивизије улази 350 Италијана, у формацији названој Батаљон “Гарибалди“.2
Попуна за 1. пролетерску дивизију тражена је и од 8. корпуса, који одговара Врховном штабу да ће до 8. новембра послати 750 људи.3
Први пролетерски корпус заиста постаје корпус 12. новембра, када у његов састав улазе 6. личка дивизија и једна бригада из 13. дивизије. “Ако има четири (бригаде), свака по 1.000 бораца, онда једну можете задржати“, писао је Броз Главном штабу Хрватске 5. новембра, у вези 6. дивизије. Четврте бригаде није било, већ се дивизија састојала од три бригаде са по 1.000 људи.4
Тада је 1. пролетерски корпус имао 7.000 бораца, што значи да је свака бригада бројала приближно по 1.000 партизана. Бројно стање се привремено повећавало додатном мобилизацијом, а онда поново смањивало због претрпљених губитака.
Први пролетерски корпус био је један од три мобилна партизанска корпуса – поред 2. и 3. ударног корпуса – док су сви остали били територијални. Међутим, идеја о мобилности 1. пролетерског корпуса дуго није могла бити остварена. Због повећања активности немачких снага крајем 1943. године, партизански Врховни штаб је задржао 1. пролетерски корпус као своје обезбеђење.
2. ударни корпус
Корпус су чиниле 2. пролетерска, 3. ударна и 5. крајишка дивизија (која је једно време формално припадала 1. пролетерском корпусу). Језгро 2. ударног корпуса и његов штаб дала је 2. пролетерска дивизија. Командант ове дивизије, Пеко Дапчевић, постао је командант корпуса.
У Операцији “Шварц“ 2. пролетерска дивизија смањила се са 4.000 на 1.000 партизана. Остале су јој две десетковане бригаде (2. пролетерска и 2. далматинска), док је њена трећа бригада (4. црногорска) била потпуно уништена. Крајем августа 1943. Броз наређује Дапчевићу да крене према долини Лима и да покуша да спреми нови напад на Србију. Дапчевић је имао задатак да “поново формира“ бригаде 1. пролетерске, 2. пролетерске и 3. ударне дивизије, које су 1942. године основане у овим крајевима, а 1943. уништене у Операцији “Шварц“: 3. санџачку, 4. црногорску, 5. црногорску и 10. херцеговачку. Прва од наведених бригада, 3. санџачка, укључена је у састав 2. пролетерске дивизије.
Броз 9. септембра проглашава Дапчевића за команданта свих комунистичких јединица Црне Горе, Санџака и Херцеговине и наређује му да оснује ударни корпус. У долини Лима 2. пролетерска дивизија мобилише људство за обновљену 3. санџачку бригаду, пре свега муслимане. Крајем септембра 3. санџачка бригада формирала је и свој 4. батаљон, повећавши бројно стање на 550 људи. Имала је 25 пушкомитраљеза и пет тешких митраљеза.5
Оружје за 3. санџачку бригаду дали су муслимани, из формација најпре италијанске, а потом немачке милиције (муслиманске усташе). Део ових муслимана приступио је партизанима, док им се део предао без борбе.
Октобра 1943. године 2. пролетерска дивизија имала је око 2.000 људи. Крајем новембра дивизија мења формацију: 3. санџачка бригада прелази под команду Главног штаба за Санџак, да би на њено место дошла 1. шумадијска бригада. Како је ова бригада имала 330 људи, бројно стање 2. пролетерске дивизије смањује се на око 1.800 партизана. Почетком децембра Немци још једном масакрирају 2. пролетерску дивизију, у Пријепољу, тако да она спада на 1.200-1.300 партизана.
“Чим вам дозволе прилике, тако малобројну далматинску бригаду упутите на југозападно приморје“, писао је Броз Дапчевићу 6. децембра 1943, у вези 2. далматинске бригаде. Уместо ње, у састав 2. пролетерске дивизије требало је да уђу 4. црногорска “и та нова Шумадијска бригада“.6
“Та нова Шумадијска“ већ је била у саставу 2. пролетерске дивизије, што Брозу није било познато. Наређење о прекоманди 4. црногорске бригаде није остварено, као ни наређење о одласку 2. далматинске бригаде.
Нови штаб 3. ударне дивизије, потпуно уништене у Операцији “Шварц“, Пеко Дапчевић оснива 12. септембра.7
Новомобилисаним људством попуњаване су бригаде старих назива: 4. црногорска, 5. црногорска и 10. херцеговачка. Дакле, 4. црногорска бригада је уместо у оквиру 2. пролетерске дивизије, којој је раније припадала, сада обнављана у оквиру 3. ударне дивизије. Ранија трећа бригада 3. ударне дивизије – 1. далматинска бригада – поново је основана у Далмацији.
Преживели партизани из 4. и 5. батаљона 5. црногорске бригаде 2. септембра осивају 4. батаљон – прву јединицу обновљене 5. црногорске бригаде. Тога дана батаљон је имао 70 бораца.8
Половином септембра 5. црногорска бригада имала је “свега два батаљона“, са укупно 281 партизаном.9
До 30. септембра бригада формира још два батаљона, узетих из Никшићког и Зетског одреда.10
Од 12. октобра у састав бригаде долази још један батаљон из Зетског одреда.11
Овај, 5. батаљон, имао је 150 бораца.12
Истовремено је допуњавана и 4. црногорска бригада. Када се стигло до жељеног броја, прелази се на оснивање нових партизанских бригада у Црној Гори. Тако је 16. новембра 1943. основана 6. црногорска бригада. Требало је да Зетски, Никшићки, Комски и Дурмиторски одред пошаљу по 120 партизана, тј. план је био да бригада има 480 бораца.13
Штаб 3. дивизије тражио је 17. децембра од своје ударне групе да пошаље један батаљон од 150 “новомобилисаних“ бораца за оснивање 7. црногорске бригаде.14
Бригада је основана 30. децембра. Потом је 24. фебруара 1944. основана 8. црногорска бригада, а 1. априла 9. црногорска бригада.15
Оснивање нових црногорских бригада доводи до преформирања 3. ударне дивизије. Уместо 10. херцеговачке бригаде, у њен састав почетком децембра улази 6. црногорска бригада. Дивизија се тада састојала од 4, 5. и 6. црногорске бригаде и бројала је вероватно нешто изнад 2.000 људи. Мада је номинално и даље била ударна (пролетерска), дивизија је постала територијална (црногорска). Више није укључивана у операције 2. ударног корпуса.
У саставу 2. ударног корпуса остале су 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија. Када је 2. пролетерска дивизија масакрирана у Пријепољу, 5. крајишка, која се налазила даље од главног правца немачког напада, повукла се у Источну Босну. Међутим, Немци је тамо стижу и наносе јој велике губитке. Тако је децембра 1943. разбијен 2. ударни корпус, да би се поново окупио марта 1944. године, у саставу: 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија.
3. ударни корпус
Овај корпус се раније звао 1. босански. Налазио се на територији источно од реке Босне, а у новој формацији, установљеној 5. октобра, имао је две дивизије: 17. ударна и 27. источнобосанска. Мада по имену мобилни, корпус је био територијални, јер у ово доба није напуштао своју територију. Очигледно, проглашен је мобилним у намери да се првом приликом упути у напад на четнике у Србији. Корпусом је командовао Коста Нађ (сада генерал, пре рата подофицир).
Седамнаеста ударна дивизија формирана је крајем августа, а 27. после капитулације Италије, у Тузли, када је командант домобранског гарнизона у овом месту, Сулејман Филиповић, пришао комунистима. Једну од три бригаде 17. ударне дивизије комунисти због њеног састава понекад називају муслиманском: то је 16. муслиманска бригада. Једна од три бригаде 27. источнобосанске дивизије била је хрватска: 18. хрватска бригада.16
Бројно стање овог корпуса није познато. Вероватно је имао око 6.000 бораца, док га Немци нису разбили крајем 1943. године.
4. корпус
У саставу 4. корпуса (стари назив: 1. хрватски корпус) до јануара 1944. године налазиле су се 7. банијска, 8. кордунашка и 13. приморско-горанска дивизија, а од тада 7, 8. и 34. дивизија. Потоња дивизија основана је јануара 1944. у Жумберачко-покупком сектору. Имала је две бригаде и два одреда. Нема података о бројном стању 4. корпуса, али је после капитулације Италије он свакако имао око 10.000 људи. Онда су, крајем децембра, осовинске трупе “сломиле отпор јединица 4. корпуса“ – како то пишу комунистички историчари.17
Бројно стање корпуса ни после тога није познато, сем да Жумберачко-покупки сектор није био захваћен овом осовинском операцијом.

5. корпус
Ова јединица се пре 5. октобра звала 2. босански корпус. Са новим именом, у новој формацији, чиниле су је 4. крајишка, 10. крајишка и 11. крајишка дивизија.
Познато је неколико докумената о бројном стању јединица овог корпуса. Тако, Броз пише 2. босанском корпусу 10. августа 1943: “Десета дивизија сада има две бригаде, 7. и 9, које треба одмах ојачати на број од најмање 800 бораца и учинити их што мобилнијим“. Бројно стање дивизије требало је повећати са 800 бораца прекомандовањем партизана из пет одреда, који су се налазили на том терену.18
Нешто касније, 28. августа, Броз наређује да 4. и 10. дивизија морају имати по три бригаде, а да свака бригада има “од 800 до 1.000 бораца“. Људство је такође требало узети из локалних одреда, који су имали да се “сведу на мање формације“.19
Према томе, ако су наредбе извршене, 5. корпус је у своје три дивизије имао око 8.000 партизана. Потом су босанском крајином прошле јаке осовинске трупе, наневши партизанима тешке губитке. Ново бројно стање 5. корпуса можемо утврдити на основу једне Брозове депеше Главном штабу Хрватске од 21. јануара 1944. године. Партизански врховни командант критикује Главни штаб Хрватске што је “задржао материјал који је био намењен 1. и 5. корпусу“. Реч је о 12.065 пари доњег веша за ова два корпуса. Како је 1. корпус имао око 7.000, произилази да је 5. корпус у ово доба имао око 5.000 људи.20
6. корпус
Овај корпус основан је после капитулације Италије, под именом 2. хрватски корпус, а нови назив добија приликом преформирања јединица 5. октобра. Имао је две дивизије: 12. славонску и 28. славонску (налазила се у области Бјеловара). Нема података о бројном стању корпуса. Јединице 12. дивизије прелазиле су Саву ради напада на четнике у области Србца, где су одбијене уз тешке губитке. У овом корпусу било је доста бивших домобрана и усташа.
7. корпус
Корпус је настао у Словенији, у време капитулације Италије, од управо основаних словеначких дивизија са редним бројевима 14, 15. и 18. Наоружање и опрема узети су од италијанских трупа. Немци су брзо разбили 7. корпус, наневши му велике губитке.
8. корпус
Ово је био највећи партизански корпус. Основан је 7. октобра у Далмацији, захваљујући оружју узетом од италијанске војске.21
Имао је четири дивизије: 9. далматинска, 19. севернодалматинска, 20. средњодалматинска и 26. јужнодалматинска. Само 9. дивизија је постојала раније, али је била малобројна и слабо наоружана. Броз се хвалио 8. корпусом у писму Главном штабу Србије, 9. октобра: “У Далмацији смо, тако рећи за неколико дана, формирали четири дивизије са по 4.000 бораца“.22
У ствари, Далматинци су се прерачунали, мислећи да је рат готов. На брзину основане, необучене и нестручно вођене, јединице су се распале при првом налету Немаца, уз велике губитке. Врховни штаб тада шаље Сретена Жујовића да извиди ситуацију. Жујовић је почетком децембра нашао штаб корпуса и известио да он само “претпоставља“ где се која јединица налази. Општи Жујовићев утисак гласио је: “Њихове бригаде створиле су се и стварале у нарочитим условима (капитулација Италије). Многи су – управо огромна већина – рачунали да ће се рат завршити кроз петнаестак дана…“23
Ипак, ма у каквом стању био, 8. корпус је комунистима неизмерно користио, пошто је допремао до обале, и даље на копно, оружје и ратну спрему које су Западни савезници довозили до Виса. Од октобра 1943. године ово је био основни вид наоружавања комуниста.
9. корпус
Овај корпус је формиран почетком децембра 1943. године у Словенији, од 30, 31. и 32. дивизије. Према извештају Главног штаба Словеније од 11. децембра, корпус је имао “око 8.000 бораца“, плус неколико одреда.24
Корпус је основан захваљујући оружју допремљеном од стране Западних савезника. Комунистички извори кажу да је 30. дивизија “теже погођена“ од стране Немаца, одмах по оснивању, док се 31, а вероватно и 32. дивизија, на време склонила.25
10. корпус
Друго име ове јединице било је “Загребачки корпус“, због територије на којој се налазио (сектор Загреб – Загорје). Корпус је имао две дивизије, обе основане јануара 1944, са редним бројевима 32 (иако је истоимена дивизија постојала и у 9. корпусу) и 33. Нема података о бројном стању и значајнијим активностима ове јединице. У зиму 1943/44. године није било немачких операција на сектору Загреб – Загорје. Вероватно је, као и у 6. корпусу, и овде било доста бивших домобрана и усташа.
11. корпус
И ова јединица је основана јануара 1944. године, када је територија 4. корпуса подељена на два дела. Дивизији која се већ налазила у Северној Лици, 13. приморско-горанској, придружена је још једна, управо основана на том сектору, са редним бројем 35. Дакле, корпус је имао две дивизије: 13. и 35.
Остале дивизије
До пролећа 1944. године није било нових корпуса, ни нових дивизија. Редни бројеви 21-25. остављени су за дивизије које је требало формирати на територији коју су комунисти сматрали Србијом (тзв. предкумановска Србија, тј. Србија без Косова и Метохије, Војводине, Вардарске, Зетске, западног дела Дринске и Врбаске бановине). Две новоформиране, и две старије дивизије, налазиле су се ван корпуса. То су следеће дивизије:
16. војвођанска дивизија
Ова дивизија основана је лета 1943. године на Мајевици, од три бригаде доведене из Срема. У почетку је имала око 1.000 људи, а у целом овом периоду налазила се у Источној Босни. “Војвођанску дивизију привремено стављамо под вашу команду… Из Војводине треба извући што више снага“, писао је Броз 1. босанском корпусу 30. августа 1943.26
Изгледа да је одлука брзо промењена, пошто је Коста Нађ 4. децембра тражио да се 16. дивизија поново стави под команду 3. ударног (бившег 1. босанског) корпуса. Броз је одговорио да је то “политички неправилно јер постоји Главни штаб Војводине“.27
Тако је остало да 3. корпус тражи од Врховног штаба да преноси наређења за 16. дивизију, иако се она налазила на његовој територији.
У највећој операцији 3. ударног корпуса – операцији заузимања Тузле од домобрана – 16. војвођанска дивизија није учествовала, јер је “са закашњењем примила заповест“, како то кажу комунистички историчари.28
Образложење је необично, пошто је операција трајала три дана, а дивизија се налазила у непосредној близини Тузле. Броз је 21. октобра писао 2. ударном корпусу да ће и 16. војвођанској дивизији наредити “да пређе у Србију“, тј. да нападне четнике, али ни од овога није било ништа. Комунисти кажу како “није познато“ да ли је до ње стигло то наређење. Дивизија је, како даље наводе, остала на Мајевици, да “затвара правце“ према Источној Босни.29
Изгледа да су Сремци били деморалисани, прозревши игру у коју су уведени: на њихове фамилије навучене су одмазде, а њих су гонили у борбу против Срба. У сваком случају, нема докумената о борбеном ангажовању 16. војвођанске дивизије у овом периоду, изузев да је и она страдала током немачких операција, а касније и од четника Мајевичког корпуса.
29. херцеговачка дивизија
Десетак дана по обнављању, средином септембра 1943, 10. херцеговачка бригада 3. ударне дивизије налазила се у области Гацка. Имала је 550 партизана и борила се “против херцеговачких четника“.30
Бројно стање бригаде нагло расте после капитулације Италије, тако да је 11. новембра имала 1.800 бораца, са 100 аутоматских оруђа и неколико минобацача.31
Поред Срба, у бригаду су ступали и муслимани и Хрвати, углавном из области Мостара. Бригада је 22. новембра преформирана у дивизију, која је добила име 29. ударна херцеговачка дивизија. Имала је три бригаде са по 600 партизана.
36. војвођанска дивизија
Ова дивизија основана је 3. марта 1944. године. Налазила се у Источној Босни. Бројно стање није познато.
37. санџачка дивизија
Дивизија је основана марта 1944. године. У њен састав ушле су 3. санџачка, 4. санџачка и једна од црногорских бригада.
Као што смо видели, 3. санџачка бригада, уништена у Операцији “Шварц“, обновљена је септембра 1943. године, новом мобилизацијом у долини Лима. Овога пута у њен састав ушли су пре свега муслимани. Када је крајем новембра у Пријепоље стигла 1. шумадијска бригада, 3. санџачка бригада излази из састава 2. пролетерске дивизије и долази под команду Главног штаба за Санџак. Овај штаб 1. децембра оснива још једну бригаду: 4. санџачку. У извештају 2. ударном корпусу од 23. децембра, Главни штаб за Санџак пише: “Наша 4. бригада броји нешто јаче од 400 људи. Дезертерство је стало и под повољним развојем ситуације и код ње се стање поправља… Надамо се да ће се и њена борбеност подићи кроз ове лаке акције, које су стављене пред њу.“32
Главни задатак 37. санџачке дивизије био је борба против четника у долини Лима.
Остале јединице
У ово доба, комунисти су имали још неколико бригада и батаљона и око 70 одреда. Бригаде су имале по неколико стотина људи, док су одреди и батаљони били малобројнији.

ИЗВОРИ:

1, 2, 3 Зборник докумената, том 2, књига 10, 223, 309, 407.
4 Зборник докумената, том 2, књига 11, 32.
5 Зборник докумената, том 1, књига 16, 111.
6 Зборник докумената, том 2, књига 11, 192.
7 Зборник докумената, том 2, књига 10, 263.
8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15 Зборник докумената, том 3, књига 9, 449, 642, 650, 655, 419, 498, 587, 427.
16 Ослободилачки рат народа Југославије, прва књига, 607.
17 Зборник докумената, том 12, књига 3, 689.
18, 19, 20, 21 Зборник докумената, том 2, књига 10, 173, 223, 350, 366.
22, 23, 24 и 25 Зборник докумената, том 2, књига 11, 372, 244, 230.
26, 29, 29 Зборник докумената, том 2, књига 10, 243, 343, 398.
27 Зборник докумената, том 2, књига 11, 194.
30 Зборник докумената, том 2, књига 10, 292.
31 Зборник докумената, том 3, књига 9, 624.
32 Зборник докумената, том 1, књига 16, 304.

М. Самарџић, Истина о Титовим партизанима, необјављени рад.

13 мишљења на „Партизани – формација

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *