Партизани – “Хрватска војска“

Партизани – “хрватска војска“:

Основна црта комунистичке паравојске био је њен изразито прохрватски, односно, с друге стране, антисрпски карактер. Највише јединица имала је “Народноослободилачка војска Хрватске“, којом је командовао “Главни штаб Хрватске“. Под овом формацијом почетком 1944. године било је пет од укупно 11 корпуса.
Реорганизацијом с почетка октобра, корпуси, уместо регионалних, добијају нове ознаке: “Народноослободилачка војска Југославије“. Уместо “2. хрватског корпуса“, примера ради, од тада је постојао “6. корпус Народноослободилачке војске Југославије“. Истовремено нестају и национални називи дивизија: “6. хрватска“ сада се помиње као “6. личка“ или просто само као “6. дивизија“, “7. хрватска“ као “7. кордунашка“, односно “7. дивизија“, итд.
Међутим, суштински се ствари не мењају, јер под главним штабовима и партијским телима (централни и покрајински комитети) остају старе територије. Другим речима, и када се термин “Народноослободилачка војска Хрватске“ више није користио, све јединице под Главним штабом Хрватске и Централним комитетом Комунистичке партије Хрватске и даље су сматране, и називане, “хрватском војском“, како је то на пример учинио Броз у депеши 2. ударном корпусу од 6. децембра 1943. године.44
Такође, сви корпуси и друге јединице под командом Главног штаба Словеније сматрани су словеначком војском, под командом Главног штаба Босне – босанском војском, итд.
Главном штабу Хрватске комунисти су доделили знатно већу територију него другим главним штабовима: предратну Бановину Хрватску, која је укључивала и области неуставно прикључене 1939. године, због опасности од Хитлера (Западни Срем, Барања, Конавли и Дубровник), као и територије које су пре рата припадале Италији (део Далмације са острвима и Истра). Карактеристично је да су комунисти 24. септембра 1943. године у Истри основали две бригаде у оквиру Главног штаба Хрватске,45 мада су већину људства у овим бригадама чинили Словенци, док је најбројније становништво на том делу Јадрана било италијанско.
Четири дана пре овога, хрватска комунистичка влада, Завнох, објавила је прокламацију о прикључењу Хрватској Истре, Ријеке, Задра, Лошиња, Цреса, Ластова и осталих кварнерских острва (сва ова места и области пре рата припадали су Италији), као и Горског Котара, Хрватског приморја, Далмације и далматинских острва (ове области Италији је прикључила влада Анте Павелића 1941. године). Завнох је предвидео аутономију за Италијане, међутим, Броз му 1. октобра пише да то “није правилно“, већ да уместо аутономије треба прогласити “пуну слободу и равноправност италијанске мањине“ (мисли се на мањину у оквиру Хрватске). Броз затим наводи да прокламација Завноха “неће имати важности пред страним силама“, јер значи сепаратизам. Да би била важећа треба да је потпише – као што ју је касније и потписао – Авној.46
Чак и за Источну Босну Броз користи термин “хрватске масе“, мада је у тој области проценат хрватског живља био минималан: “Овде је важно истаћи да су хрватске масе, нарочито Источне Босне, активно ступиле уз нашу борбу“, стоји у његовој депеши 2. ударном корпусу од 6. децембра 1943. године.47
Притом су, и децембра 1943. године, већину “хрватске војске“ и даље чинили Срби, што потврђује и Броз у цитираној депеши 2. ударном корпусу: “Домобранска војска у јачем степену прелази на нашу страну… Ускоро ће проценат Хрвата у нашим јединицама у Хрватској надмашити Србе.“48
Оснивањем још два корпуса јануара 1944. године – 10. и 11. корпуса – са великим процентом бивших домобрана и усташа у њима, Хрвати вероватно постају већина у “хрватској војсци“. Што се тиче Срба у “хрватској војсци“, они су практично били легионари – борци за стварање нове независне хрватске државе.
С друге стране, бановине које су пре рата сматране српским, а то су биле све бановине осим хрватске и словеначке, комунисти су делили на велики број мањих области. Основали су главне штабове за Србију, Босну, Црну Гору и Боку, Санџак, Војводину, Косово и Метохију и Македонију. Тако је њихов “Главни штаб за Србију“ обухватао само онај део Србије који је био ослобођен пре балканских ратова 1912. године (“предкумановска Србија“), односно, имао је територију знатно мању од територије “Главног штаба Хрватске“, иако је у држави Срба било два пута више од Хрвата.
Овако прохрватски и антисрпски постављени темељи комунизма створили су код великог дела Хрвата убеђење да у њему лежи спас од последица пораза њихове нацистичке државе и нарочито од кажњавања за геноцид који је та држава починила. Убеђење је расло са сазнањима о деловању комунистичких формација на терену. Два њихова корпуса налазила су се у близини Загреба и концентрационог логора Јасеновац: 6. корпус (12. и 28. дивизија) и 10. загребачки корпус (32. и 33. дивизија). Међутим, у зборницима комунистичких и немачких докумената с краја 1943. и до пролећа 1944. године – дакле у периоду када су Немци били најактивнији против партизана – не помињу се осовинске акције против ова два корпуса. Изузетак је Операција “Вајнахтсман“, коју је немачка 371. дивизија извела на сектору Сисак – Глина – Градац – Јастребарско – јужна ивица Загреба – ток реке Саве до Сиска. О томе комунистички историчари пишу: “Пошто се 28. ударна дивизија НОПВЈ, по наређењу Главног штаба НОВ и ПО за Хрватску, 26. децембра преместила из тих рејона, немачке снаге су око 30. децембра прокрстариле ову просторију без додира са снагама НОВЈ.“49
Командант Главног штаба Хрватске, Иво Рукавина, и командант усташке Црне легије у овом делу Хрватске, Јуцо Рукавина, били су рођена браћа. Очигледно, комунисти су били обвештени о немачкој операцији и на време су се повукли. Заузврат, комунисти нису изазивали ратна страдања у околини Загреба и нису ни помишљали о нападу на Јасеновац.
Занимљива је преписка Главног штаба Словеније, Главног штаба Хрватске и Врховног штаба у вези напада на усташе и домобране у Огулину. Крајем 1943. године 18. словеначка дивизија послата је на територију Главног штаба Хрватске ради преузимања дела ратне спреме коју су Западни савезници допремали преко Јадранског мора. Главни штаб Словеније писао је Врховном штабу 30. децембра: “Осамнаеста дивизија води борбе код Огулина и Фужина над Сушаком. Хрвати повукли су своје јединице у Далмацију од Огулина. Тиме је онемогућена озбиљнија акција на Огулин…“ Главни штаб Словеније је потом, 3. јануара 1944, послао депешу и Главном штабу Хрватске: “Мислимо да треба одмах нападати Огулин. Осамнаеста дивизија не може сама. Јавите какве снаге можете ангажовати за ту акцију.“50
Врховни штаб обавештава Глави штаб Словеније 4. јануара како је наредио Главном штабу Хрватске да “испита могућности нападања и заузимања Огулина“. Главни штаб Хрватске 5. јануара пише Врховном штабу да “испитује стање непријатељских снага у Огулину, али да се за сада не може одлучити за напад“.51
Од напада није било ништа. Али, комунисти другачије поступају у областима густо насељеним Србима. Тако, од 31. децембра 1943. до 3. јануара 1944. године они предузимају неуспешан напад на Бањалуку, ангажујући до тада највеће снаге у једној антиосовинској акцији. На ужем сектору Бањалуке нападале су 4. и 5. крајишка дивизија, ојачане 3. крајишком бригадом из састава 1. пролетерске дивизије. На ширем сектору, односно на северу, 12. и 28. дивизија имале су задатак да сруше понтонски мост на Сави и заузму Стару Градишку (ни један од ова два задатка није остварен), као и да затварају правце према Дервенти. Немци су сматрали да је, свеукупно, ангажовано око 12.000 партизана.52
У Бањалуци су се у ово доба налазили Хрвати – делови 373. легионарске дивизије, домобрани и усташе. Немаца је било веома мало: неколико штабова и војна полиција.
Комунистички историчари кажу да је циљ напада био да се олакша положај 3. корпусу, против кога је у то време водио операције 5. СС брдски корпус у Источној Босни. Овај циљ није остварен, јер је 3. корпус претрпео тешке губитке, а сем тога изазвана је погибија још 2.000 људи у Бањалуци.
Заправо, било је нелогично очекивати да ће Немцима у Бањалуци доћи у помоћ 5. СС брдски корпус, уместо неке јединице са ближих и проходнијих терена – како се и десило. Циљ напада на Бањалуку треба потражити на другој страни, у депеши Ј. Б. Тита упућеној 31. децембра радио станици “Слободна Југославија“, под ознаком хитно. Депеша је кратка, садржи само вест да је 5. корпус предузео “општи напад на Бањалуку“.53
Војничка правила налажу да се почетак напада скрива, а нарочито да се не наглашава његов обим (“општи напад“), како би се успорила реакција друге стране. Међутим, партизански врховни командант лично пише вест за радио станицу одмах по почетку напада. То указује да је пропаганда имала великог удела у доношењу одлуке за напад. На исти закључак наводи и летак који су комунисти остављали у Бањалуци: “5. корпус се данас налази пред једном од највећих битака која ће бити забележена у историји наших народа. Ову велику офанзиву треба читав свет да објави као трећи фронт.“54
Напад на Бањалуку заиста је био највећа операција коју су комунисти предузели против осовинских трупа од почетка рата. Друга реченица из летка у вези је са депешом Ј. Б. Тита “Слободној Југославији“: напад на Бањалуку представљао је врхунац како комунистичке, тако и британске пропаганде у корист комуниста. Пошто није било вере у успех, пропагандна кампања је почела када и напад, иако је шкодила самом нападу.

44 Зборник докумената, том 2, књига 11, 188.
45 Зборник докумената, том 12, књига 3, 581.
46 Зборник докумената, том 2, књига 10, 328-329.
47, 48 Зборник докумената, том 2, књига 11, 189, 187.
49 Зборник докумената, том 12, књига 3, 731.
50 и 51 Зборник докумената, том 2, књига 11, 326.
52 Зборник докумената, том 12, књига 4, 52-53.
53 Зборник докумената, том 2, књига 11, 321.
54 Зборник докумената, том 12, књига 4, 48.

М. Самарџић, Истина о Титовим партизанима, необјављен рад.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *