Партизани и капитулација Италије

За разлику од четника, комунисти нису имали никакав план у вези капитулације Италије. Додуше, они и нису могли Бог зна шта да планирају, јер је намера Италијана да пређу на страну Западних савезника и борбу против Немаца наставе заједно са четницима, била такорећи позната свима, па и њима…
О томе Едвард Кардељ, шеф комуниста Словеније, пише Ј. Б. Титу 12. августа 1943:

“Уколико би Италија прешла на енглеске позиције, свакако би предала власт директно нашим михаиловићевцима и белој гарди.“1

Као и остале зараћене стране, и комунисти су пад Италије везивали за искрцавање Западних савезника на Јадран. Појаву савезничких војника и њихово дејство са Италијанима и четницима против Немаца, комунисти су сматрали катастрофом по свој покрет. Теоретски, остало им је једино да планирају евентуалне самосталне акције против Италијана у тренутку њихове капитулације. Међутим, партизани су укупно у целој земљи имали око 25.000 бораца, док су италијанске дивизије биле бројне и сконцентрисане, тако да је и ова опција деловала безизгледно. У сваком случају, ни такав план није постојао.

Што се тиче британских мисија међу комунистима, као што смо раније видели, Ј. Б. Тито их је трпео због пропагандног ефекта, гајећи према њима велико неповерење. Сматрао је, заправо, да оне желе да се инфилтрирају и наметну команду, као што је то био случај у грчком комунистичком покрету.

Крајем августа, Ј. Б. Тито је сазнао за концентрацију четника у Западној Србији и њихове ‘‘неке акције’‘ (уобичајени комунистички израз за борбу четника против Немаца). Мислио је, чак, да су и ‘‘банде Дреновића’‘ прешле из Западне у Источну Босну, као и да намеравају да оду у Србију. Зато 30. августа наређује 1. босанском корпусу да ‘‘што пре’‘ појача своје јединице у Источној Босни.2

У истој наредби Ј. Б. Тито преноси – иначе нетачан – податак да се Дражин штаб налази у селу Драговача код Фоче, тј. да је Дража кренуо према Јадрану. Мада не помиње искрцавање Западних савезника, из следеће конструкције види се да је мислио управо на то:

‘‘Лондонски радио говорио је о неким Дражиним акцијама око Ужица, па би се овај одлазак (наводни Дражин одлазак у село Драговача – прим. аут) могао довести у везу са неким груписањем четничких снага’‘.3

Скори долазак Западних савезника Ј. Б. Тито најављује непосредно по објављивању капитулације Италије, 10. септембра. Тога дана он пише 2. пролетерској дивизији:

“Директива: разбити и онемогућити четничку мобилизацију, проширити се, попунити јединице…

У октобру се може очекивати искрцавање савезника на обали. Главни задатак је мобилизација и јачање ваших снага. Не упуштајте се још увјек у јаче борбе с Њемцима.“4

Према томе, Ј. Б. Тито је наређивао да партизани нападају у леђа четнике, док су се они борили против Немаца у оквиру припрема за дочек савезничке инвазије. Наредбе су, заправо, биле уобичајене, јер су у свако доба, па и у ово, комунисти избегавали борбу против Немаца, док им је први циљ био борба против четника. Тако, 8. августа 1943. године Ј. Б. Тито пише штабу 2. пролетерске дивизије:

“Крените хитно у правцу Санџака и Фоче. У Санџаку, око Чајнича, четници се туку са муслиманима. Треба четнике ликвидирати и мобилисати.“5

Дакле, и у ситуацији када су се четници борили против муслиманских усташа да би зауставили покоље српских цивила – 2. пролетерска дивизија, састављена већином од Срба, добија задатак да помогне усташама… Ова јединица, којом је командовао Пеко Дапчевић, до тада је водила ‘‘жестоке борбе против јаких четничких снага на Озрену и Требави’‘. Она сама је предложила да крене у правцу Црне Горе, Санџака и Метохије – односно у област која је била циљ комуниста још с пролећа, ради прављења базе за продор у централну Србију. Сем овога, 2. пролетерска дивизија требало је да се припреми ‘‘за догађаје у случају брзе капитулације Италије’‘, као и да оформи први партизански мобилни корпус. ‘‘Уместо Дапчевића, против четника на Озрен креће 17. дивизија, а са Дапчевићем и Стеван Сердар, члан британске војне мисије’‘, стоји још у наредби Ј. Б. Тита.6

У наредби се не образлаже шта се подразумева под припремама за могућу скору капитулацију Италије, већ се подразумева да су то уобичајене активности: напади на четнике и мобилизација. Специјално, у овој ситуацији, Ј. Б. Тито је указивао да напади на четнике имају још једну димензију: спречавање њиховог сусрета са очекиваним савезничким инвазионим трупама.

Два дана потом, за основни задатак 2. босанског корпуса Ј. Б. Тито поставља ‘‘потпуно ликвидирање’‘ Дреновићевих и Тешановићевих четника у области Мањаче. Други задатак корпуса био је рушење комуникација, а трећи, ‘‘можда у ситуацији одласка Италијана из Далмације најкориснији, био би на сектору Далмације’‘, јер би то ‘‘у знатној мери олакшало мобилизацију нових снага у Далмацији’‘.7

У истом писму партизански командант наређује 2. босанском корпусу да једну своју дивизију, 5. крајишку, из области северозападно од Сарајева пошаље у Источну Босну, ради борбе против четника, док 12. августа још једном подсећа Пеку Дапчевића:

‘‘Ликвидирајте четничку опасност око Фоче и Чајнича“.8

У новој наредби Ј. Б. Тита 1. босанском корпусу, од 30. августа, стоји:

“Наредите 11. дивизији да потпуно уништи четнике и њихове базе у Централној Босни. Ово нека буде главни задатак 11. дивизије…

По преласку у Источну Босну проведите мобилизацију… Уништење четника на томе сектору треба да вам буде један од најглавнијих задатака. Мање домобранске базе ликвидирати, а домобране уврстити у своје јединице.

Вашу брзину ширења ка југу, тј. ка Сарајеву, не можемо вам тачно прецизирати али томе треба тежити, како би се уништиле четничке банде на Романији и Сарајево обухватило са севера.“9

Истог дана и 2. босанском корпусу као основни борбени задатак поново се наводи уништење ‘‘четника и њихових база’‘. Међутим, комунистима то никако није полазило за руком, већ је, напротив, Босанскокрајишки корпус поручника Уроша Дреновића продро на њихову територију. Зато Ј. Б. Тито већ 4. септембра критикује 2. босански корпус:

“Чули смо за неке борбе са четницима око Мркоњића.

Вашим снагама морате потпуно обезбедити и сектор Јајце од сваког покушаја четничких банди.

Као што смо се договорили, ви требате груписати потребне снаге да разбијете те банде. Изгледа да се ваша 4. дивизија сувише удаљила ка северу и оставила четнике за леђима. Мишљења смо да привучете неке њене делове за успостављање ситуације на том сектору.“10

Нешто касније, 6. септембра, Ј. Б. Тито још једном наређује 1. босанском корпусу да са главнином снага крене у борбу против четника у Источној Босни, а да на простору Централне Босне остави само 11. дивизију, сматрајући да је она довољна ‘‘да се разбију четници на томе сектору’‘.11

У Источну Босну је већ била стигла 2. пролетерска дивизија и заузела од четника Устиколину, Брод на Дрини и Фочу, стоји потом у наредби, без навођења узрока овог освајања: главнина Дринског корпуса била је ангажована у операцијама против Немаца и усташа, далеко од Устиколине, Брода и Фоче.

Тог истог дана, 6. септембра, јединице Динарске четничке дивизије заједно са Босанскокрајишким корпусом даље потискују комунисте на југозападу Босне, па Ј. Б. Тито одобрава 2. босанском корпусу да повуче свој штаб из Мркоњић Града у реон Кључа. У случају даљег напредовања четника, према Босанском Грахову, требало је против њих концентрисати ‘‘довољно снага’‘ 2. босанског корпуса и партизане из Лике.12

И у ово доба, уочи капитуације Италије, комунисти су се снабдевали оружјем, муницијом и храном из хрватских гарнизона, који су им се и даље предавали без борбе или уз симболично пушкарање (тзв. фингирани, односно унапред договорени напади, да би Хрвати пред Немцима правдали изгубљена места). Тако су комунисти 17. августа узели Јајце, 18. августа Доњи Вакуф, а 25. августа Гламоч.13

Међутим, домобрани и усташе су одбили да им се предају у Бугојну. Комунисти су остварили знатну бројчану надмоћ доводећи две дивизије – 1. пролетерску и 5. крајишку, којој је привремено одложен покрет за Источну Босну – и развила се права борба, 25. августа. Уз велике губитке, Бугојно је заузето после три дана.14

Комунисти су у ово доба водили још две праве борбе против Хрвата, али безуспешно: у ноћи између 29. и 30. августа за Ливно(15) као и у ноћи између 8. и 9. и 9. и 10. септембра за Теслић.

(…) И комунисти су за капитулацију Италије сазнали преко радија, 8. септембра, у емисији радио Лондона у 22,15. Први је реаговао командант Главног штаба Црне Горе и Боке, Иван Милутиновић, писмом ‘‘команданту италијанских трупа’‘ на том сектору – њему непознатог имена.

У тој емисији радио Лондона није речено коме треба Италијани да се предају, нити да уопште треба да положе оружје. Зато је Милутиновић покушао да искористи део саопштења у коме се каже да италијанске јединице, ако их нападну Немци, треба да се обрате за помоћ ‘‘савезничкој војсци’‘. Милутиновић се позива на савезничке војне мисије у комунистичким јединицама као доказ да је њихов покрет међународно признат, тј. да је он та ‘‘савезничка војска’‘. Штавише, после овога прети ‘‘италијанском команданту’‘ да ће одговарати пред Западним савезницима ако преда оружје ‘‘непријатељским организацијама’‘, тј. четницима. Милутиновић, на крају, Италијанима гарантује да им се ‘‘неће ништа десити’‘ и да ће им се омогућити одлазак преко Јадрана, ако пре тога предају ‘‘целокупну ратну спрему’‘.16

Међутим, како је партизана на овом сектору било свега неколико стотина, док су четници сконцентрисали велике снаге у залеђу Боке, долини Лима и горњем Подрињу, Милутиновићево писмо није имало ефекта. Две италијанске дивизије, ‘‘Емилија’‘ у Боки и ‘‘Тауринезе’‘ у Никшићу, наоружале су четнике и заједно са њима ступиле у борбу против Немаца. И трећа италијанска дивизија, ‘‘Венеција’‘, са седиштем у Беранама, ускоро такође прилази четницима, али не у борби против Немаца, јер их ту није било, већ против комуниста.

Партизански Врховни штаб огласио се сутрадан, 9. септембра, једним упутством главним штабовима Хрватске и Словеније. њима се наређује да ступе у везу са Италијанима ‘‘ради предавања оружја и евентуалне сарадње против Нијемаца’‘, уз напомену:

“У Словенији и Хрватској је сада главно мобилизација и наоружање. Неке јаче борбе с Нијемцима избјегавати док не дође до јаче деморализације међу њима. Позовите домобране и официре на предају и сарадњу с нама.“17

Истог дана и 2. пролетерска дивизија, тада у области Фоче, добија наређење да предузме хитне мере како би се домогла италијанског оружја, а потом спровела ‘‘најхитнију мобилизацију у Санџаку, Црној Гори и Херцеговини’‘. ‘‘Обратите пажњу на мобилизацију у Санџаку’‘, додао је Ј. Б. Тито, свакако мислећи на муслимане.18

Сутрадан је, као што смо видели, 2. пролетерској дивизији још једном наређено да мобилише ново људство, напада само четнике и не упушта се ‘‘још увјек у јаче борбе с Њемцима’‘.19

Према наведеним директивама Ј. Б. Тита одвијаће се рад комуниста у читавом наредном периоду. Координате тог рада су следеће:

– четнике заузете борбом против Немаца и усташа нападати у леђа како би се спречило њихово садејство са очекиваним савезничким трупама на Јадрану;

– на основу пропаганде радио Лондона, као и уз помоћ британских официра у својим редовима, дочепати се што више италијанског наоружања, у областима где Немци или четници нису већ стигли до Италијана;

– искористити чињеницу да су Немци због разоружања Италијана у приморју повукли готово све јединице из Босне, да би се од домобрана и усташа заузело што више места у овој покрајини;

– под паролом да је рат готов, а такође уз помоћ британских радио емисија и војних мисија на лицу места, позвати домобране и усташе у своје редове, или макар узети њихове залихе;

– користећи све те околности спровести што ширу мобилизацију, стварајући нове јединице;

– на крају, са знатно јачим снагама, вратити се старом циљу: нападу на четнике у Србији.

При свему овоме, подразумевало се да остаје стари план о ‘‘другој фази револуције’‘, тј. о масовној ликвидацији стварних и потенцијалних непријатеља комунизма. У ово време црвени терор долази до изражаја у Словенији, на приморју (над Србима, Италијанима и југословенски оријентисаним Хрватима), као и у деловима Црне Горе, Рашке области и Источне Босне.

ИЗВОРИ:

1, 2 Зборник докумената, том 2, књига 10, 192, 242.

3, 4, 5, 6 Зборник докумената, том 2, књига 10, 242, 283, 141, 166.

7, 8, 9 Зборник докумената, том 2, књига 10, 175, 188, 243.

10, 11, 12, 13, 14, 15 Зборник докумената, том 2, књига 10, 260, 268, 271, 213, 237, 260.

16, 17 Зборник докумената, том 2, књига 10, 276-277, 279.

18, 19 Зборник докумената, том 2, књига 10, 281, 283.

(Из књиге М. Самарџића “Истина о Титовим партизанима“, необјављен рад)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *