Павле Ђуришић од Црне Горе до Лијевча поља

Митрополит Црногорско-приморски Јоаникије и чланови Националног комитета из Црне Горе на Вучјаку марта 1945. године
Митрополит Црногорско-приморски Јоаникије и чланови Националног комитета из Црне Горе на Вучјаку марта 1945. године

Митрополит Црногорско-приморски Јоаникије и чланови Националног комитета из Црне Горе на Вучјаку марта 1945. године

Преписка између генерала Михаиловића и потпуковника Ђуришића од децембра 1944. до марта 1945. године. Њихов сусрет на Вучјаку. Шта се дешавало у селу Мајевац? Шта је истина о наводном нападу на Тузлу? Михаиловићев проглас поводом Ђуришићевог одласка. Шта је Ђуришић одговорио Рачићу?

Пише: Милослав Самарџић

Повезани чланци:
Лијевча поље
Павле Ђуришић мења страну
Зашто се Ђуришић повукао у Босну?

После дуге паузе, Ђуришић се јавио Дражи 15. децембра 1944. го­дине. Своје одсуство објашњавао је на следећи начин:
Био сам и остајем веран идеји Равне Горе. Сав мој рад у вези са Енглезима носи печат заједничког, а никако сепаратног рада. За ово имам и писмених података… Али ни Врховна команда ни ми­нистар нису остали верни националном народу и борцима Цр­не Горе и не посматрају све покрајине подједнако.59
“Писмени подаци“ били су заправо саопштење Националног ко­митета за Црну Гору, Боку и Стари Рас, основаног 19. новембра. Председник комитета био је Вукашин Вукашиновић, а сек­ре­тар Митар Митровић, док је за почасног председника изабран ми­т­рополит Јоаникије. Посебно је наглашено да су у рад комитета укључени и борци за уједињење Црне Горе и Србије 1918. го­ди­не.
Дража није ни стигао да реагује на ову релативно добру вест, када је 20. децембра са Ђуришићеве радио станице добио следећи радиограм од потпуковника Блаже Гојнића:
Ђуришић услед изнурености и болести предао ми команду, а од њега нисам добио никакву директиву за даљи покрет, јер ка­же да их није добио од Врховне команде. Стигли смо са 7.000 бо­раца и 2.000 избеглица на Цер (код Мојковца – прим. аут). Куда да да­ље кренемо. Има великих тешкоћа у току кретања. У стопу ме прате шест бомбардера, за које се верује да су Титови. Ста­лно бацају бомбе и летке. У тешком сам положају. Ђуришић бо­ле­стан и изнурен, али способан да командује са коња. Одбија да да­де ма какве директиве и упутства. Код официра и војника ово иза­звало револт. Постоји бојазан да се све распе и дође у герилу. Имам 150 рањеника. Јавите новости у погледу наше ситуације у уну­трашњости и ван земље.60
Овај документ значајан је јер показује да Ђуришић никога – па чак ни Гојнића, који је био његов заменик – није упућивао у своје намере. Дража је 22. децембра писао потпуковнику Мирку Ла­латовићу, начелнику Оперативног одељења Врховне команде:
Добро је што сте јавили Блажу Гојнићу да ступи у везу са Ос­тојићем. Хвала Богу да се једаред сложимо. Обрадован сам сад­ржајем депеше комитета, али ништа не разумем Ђуришићеву бо­лест, као ни то што неће да Гојнићу даде директиву у погледу покрета.61
Два дана касније, Дража је писао и Националном комитету за Црну Гору, Боку и Стари Рас:
Уз осећање захвалности на поздравима и верности интелектуалаца Црне Горе, Боке и Старог Раса, дубоко сам ганут ви­со­ком свешћу националне и интелектуалне Црне Горе. С вером у по­беду наше праведне ствари поздрављам Национални комитет поз­дравом: За краља и Отаџбину, слобода или смрт!62
Да ли зато што је слутио да ће Ђуришић наставити за Нем­ци­ма, или не, тек, Дража је 25. децембра питао пуковника Петра Ба­ћовића да ли они поправљају пругу Горажде – Фоча. Баћовић је вероватно одговорио одречно, јер му се два дана касније Дра­жа по­ново обраћа по овом питању: “Ера Раонић је лично видео када су Немци оправљали пругу Горажде – Фоча. Проверите још је­дном.“63 Тога дана, 27. децембра, Баћовић је писао Дражи о Ђу­ри­­ши­ћу:
Павле нам јавља да је делом избио у Пријепоље. Иде са Нем­цима. Јавља да ће код Бијелих Брда напасти Немце где намерава да се одвоји од њих.64
Као што смо видели, Ђуришић је и раније најављивао да ће на­пасти Немце, нарочито у радиограмима Остојићу. Љотићев иза­сланик Ратко Парежанин пише како се ових дана у редовима Ђу­ришићевих јединица ширила вест да је наредба за напад на оку­патора стигла из Дражине Врховне команде. Та наредба изазвала је “делиријум од весеља, љубили су се људи између себе“, пи­ше Парежанин, који није начисто да ли су гласине о нападу на Не­мце ширили комунисти, или “Павлови интелектуалци“. О по­то­њима он каже: “Ми (љотићевци – прим. аут) смо и у њиховим очи­ма, бар с времена на време, били `фашисти`, `нацисти`… На ма­хове изгледали смо им црни, додуше, можда не баш онако и оно­лико како нас је гледао највећи део интелигенције у Србији, али ипак…“ Парежанин даље пише да су Немци чули “за овакве вести и комбинације“ и да га је пуковник Мовес “замолио“ да на то “сасвим озбиљно“ скрене пажњу Ђуришићу, што је он и учи­нио. Ђуришићу није веровао, међутим, “умиривало“ га је што у до­лини реке Таре нема “стотину хиљада“ четника из Србије, без којих “војвода Павле неће улазити у авантуру“.65
Од напада поново није било ништа, али се као поуздано може узети да су ове Ђуришићеве најаве утицале на одлуку Немаца да га оставе у Горажду.
На Остојићево питање шта је истина о оставци коју је наводно дао, Ђуришић је одговорио 26. децембра, саопштавајући и ње­му да ће напасти Немце:
На захтев официра мог штаба остао сам да обављам дуж­ност и даље. Разлог мог напуштања није болест, већ чисто став Врхо­вне команде према мени. Хоћу да јој докажем да ми није ста­ло до положаја. Стигао сам са челом у Пријепоље и продужавам за Прибој и Рудо. На тој линији да се састанемо што пре. Бр. 11 ја ћу да нападнем око Бијелог Брда…66
У међувремену, потпуковник Душан Смиљанић, командант Шу­мадијске групе корпуса, очекивао је појачање за нови напад на ко­мунисте према Калиновику. Пуковник Остојић писао је 4. јану­а­ра 1945. Смиљанићу да се “споразумео“ са Ђуришићем, као и са пот­пуковником Драгославом Рачићем, командантом Церско-ма­је­вичке групе корпуса, “о заједничком раду према Калинови­ку“.67
Сутрадан, 5. јануара, Дража је добио извештај од свог изас­ла­ни­ка пуковника Луке Балетића:
Остојић и ја састали смо се са Рачићем и Павлом. Конферен­ци­ја је успешно обављена у духу планова Врховне команде. По­т­в­рда слоге и јединства и очувања што јаче оружане снаге изнад све­га.68
Истог дана јавио се и Остојић, рекавши да Ђуришић има “7.500 одличних бораца, али су уморни, па им треба неколико да­на за одмор и преформирање“. Док се не одморе, писао је даље Ос­тојић, правац према Пљевљима затвараће Пљеваљска, Чај­ни­ч­ка и Летећа бригада “Босна“.69
Наиме, за Ђуришићевим трупама кретали су се делови 3. уда­р­не дивизије, који ће 9. јануара заузети Чајниче, док су истовремено из правца Херцеговине надирали делови 29. ди­визије. Ђу­ри­шић је 6. јануара писао Остојићу:
Данас сам унеколико завршио формирање и вечерас упућујем један пук у правцу који си нагласио. Где да упутим муницију, јави.70
Остојић је одговорио Ђуришићу 7. јануара:
Пошто се твој напад уопште није испољио, а јуче су нас ко­му­нисти напали са две бригаде, то смо се после огорчене борбе… по­вукли на Дрину. Људство је неспособно за борбу, преморено и без муниције.71
Остојић је такође писао да му ни четници из Србије нису по­мо­гли. У следећој депеши тражио је помоћ од Рачића и Сми­ља­ни­ћа. Осмог јануара Баћовић обавештава Дражу да се “никако“ не може сложити са Остојићем. “Ја никакве блокове не могу и не­ћу да примим“, писао је он, објашњавајући на који блок мисли: “Ос­тојић, Балетић и Новаковић отишли су код Павла“.72
Истог дана Дража пише Балетићу и Ђуришићу да му дају та­ч­не податке о избеглицама, ради обезбеђивања смештаја за њих на северу Босне. А ово је Дражин радиограм Ђуришићу од 11. ја­ну­ара:
У прво време избеглице ћемо сместити у област српских села Требавске Посавине. Треба радити на томе да се најлакшим пу­тем те избеглице тамо и упуте.73
О војним питањима, Дража је писао Ђуришићу 17. јануара:
Ви са Вашим снагама улазите у јужну групу, која треба да др­жи област Калиновик – Горажде – Фоча.74
У међувремену, Ђуришић је 9. јануара обавестио Остојића да се Немци “брзо повлаче долином Лима“, а 11. јануара да су на­пу­с­тили Пријепоље и да ће те вечери вероватно отићи и из Прибоја. “На Цигли и Бијелим Брдима врше црвени снажан притисак“, пи­сао је даље Ђуришић, закључујући: “Према томе, не смијем ићи из­међу Метаљке и даље, јер се могу наћи сам између Лима и Дри­не. Стога се морам пребацити преко Дрине.“75
Сличан радиограм Ђуришић 12. јануара шаље и Дражи, дода­ју­ћи да испред себе има три целе и делове четврте комунистичке бри­гаде.76
Нови извештај о Ђуришићу Дража је добио од Баћовића, 15. ја­нуара:
Павле се повукао у правцу Вишеграда. Сву стоку у Вишег­ра­д­ском срезу реквирирао. Павле мобилише Вишеградски и Чајнич­ки срез путем силе. Мобилисани беже, а нарочито из Чајничког сре­за.77
О потпуном напуштању ове области први је писао Остојић, 21. јануара:
Немци ће напустити Дрину кроз неколико дана. Црвени вр­ше притисак са југа, истока и севера. Хране и крова за овако ве­ли­ке снаге нема, те је опстанак овде немогућ. Због овога сам ре­шио у спо­разуму са Павлом и Рачићем у присуству Балетића да кре­немо на север јер је то једино решење да одржимо ово што има­мо.78
Истовремено, Дражи је писао и Рачић:
Драги мој Чича. Молим вас као Бога да са Павлом Ђу­ри­ши­ћем идем код Леке (потпуковника Дамјановића – прим. аут) на Ма­јевицу. Гарантујем да ћемо Вам нас три тамо створити пра­ву војску и направити такве успехе, који ће бити од велике ко­ри­с­ти по нашу ствар и који ће све задивити. Примите овај мој пре­д­лог, преклиње Вас увек одани Рачић.79
Ђуришић се јавио Дражи сутрадан, 22. јануара:
Немци су напустили потпуно Црну Гору, Санџак и Источну Бо­сну до Дрине. Сам тамо нисам могао остати… Сада се налазим у срезу Сребреничком и Рогатичком. Црвени групишу снаге. Ов­де ми је немогуће остати због исхране. Имам један случај са­мо­убиства због глади. Морам напустити терен па ма где ишао. Нај­већи проблем за мене представљају избеглице, њих око 1.200. Ако би (се) ово негде могло сместити, ја бих са најмањим србија­н­ским снагама ишао преко Дрине ка Ваљеву и Чачку да се не до­з­во­ли Титу мобилизација снаге у Србији.80
У ствари, саме су остале јединице потпуковника Душана Сми­љанића, које ће на север кренути последње, иза Ђуришићевих и Рачићевих колона. Даље на западу, у околини Сарајева, и даље су се налазили одреди пуковника Петра Баћовића и Гојка Бо­роте. “Нестабилности Остојићевој ја се чудим. Изгледа да га Па­вле није добро примио“, писао је Дража Баћовићу 23. јануара. А ово је Дражина реакција на масовно повлачење на север, из ра­ди­ограма Рачићу послатог истог дана:
Откуда сада испаде да и Павле Ђуришић иде према Ма­је­ви­ци. Ништа ја то не разумем у погледу Павла. Из Ваше депеше 26 пр­ви пут сазнајем да и Павле треба да иде на север, чија је то иде­ја?
Остојић је имао да оствари план тамо доле на југу, па није ни покушао да се тај план оствари. Дакле, за Вас и Смиљанића дао сам правац у јучерашњим депешама. Треба да наиђете на Сре­дње, понављам Средње и да собом поведете остали део штаба Вр­ховне команде и Централни комитет.81
Када је сазнао да су црногорске јединице на путу за Источну Босну, а после низа молби, нарочито од стране капетана Нешка Недића, Дража је одлучио да позове на север највећи део шумадијских јединица. У овој области требало је да остану Остојићеве и Ђуришићеве јединице, ојачане Церско-мајевичком групом корпуса. У последњи час Дража је одобрио полазак и Рачићу, али невољно, што видимо из његовог радиограма Баћовићу од 26. јануара: “Рачић, Павле Ђуришић, Остојић и Балетић кренули су на север без мога наређења. Морам их примити, а Ви да останете тамо и да радите по директивама, које сам Вам дао“. Истог дана Дража је критиковао Остојића:
Не слажем се са Вашим наређењем да Баћовић крене на север. Наредио сам Баћовићу да остане на своме месту и својој просторији и да тамо ради по мојим наређењима. Утолико пре што велики број босанских и херцеговачких снага остаће на своме терену, а другојачије не треба ни да буде. Убудуће овакве одлуке без моје сагласности не можете доносити.82
Тога дана Баћовић је добио још један радиограм од Драже:
Не одобравам да Ви сами са Вашим снагама идете на север. Када буду дошле Рачићеве и Павлове снаге ставићу их непосредно под своју команду за акције у Источној Босни…
Мобилишите све до последњега. Сви крајеви које држите морају се одржати. Док је раније била манија трчања на југ, сад је наступила манија бекства на север. Жалосно, али истинито. Код наших старешина не влада више разум, него инстинкт самоодржања.
Останите на своме месту, не напуштајте крајеве, јер Ваши војници иначе неће желети да напусте своје крајеве. Са покретним снагама бићу у стању, онда, да нападам и да притичем у помоћ тамо где треба комунисте потући.83
Ђуришић је 27. јануара јавио Дражи да је заузео Кладањ, а Остојић 1. фебруара да је “са Павловим снагама“ стигао у област Возуће. Рачићеве јединице тада су биле у долини реке Криваје.84
Колоне које су долазиле са југа Дража је усмеравао на фронт Грачаница – Градачац, где су се налазиле јединице из Србије. Међутим, 3. фебруара он сазнаје за Остојићеву и Ђуришићеву намеру да нападну комунисте у Тузли. Пошто месец и по дана раније није успео напад на Тузлу са много јачим трупама, Дража је тога дана писао Остојићу:
Свака Ваша самостална акција према Тузли представљаће праву авантуру и упропашћавање наших снага… Све србијанске и Павлове снаге морају да се претходно поставе на простору од Грачанице преко Градачца до Жабара. После тога да се изврши мобилизација Требаве и Озрена, па тек после тога општи напад заједно са Мајевицом на Тузлу.85
Депешу сличне садржине Дража шаље и Ђуришићу, додајући:
Наредио сам Остојићу и Рачићу да најкраћим правцем преко озренских положаја дођете до сједињења са нашим снагама у простору између Грачанице и Градачца.86
Међутим, Ђуришић није одговорио. “Не јављате се никако“, пи­сао му је Дража 8. фебруара. У наставку, Дража преноси Ђу­ри­ши­­ћу радиограм његовог помоћника, капетана Душана Арсо­ви­ћа:
Арсовић из Сарајева јавља следеће: 7. фебруар. У Сарајеву сам већ три дана. Радим за смештај избеглица са Љубом. Љубо ув­ек исти. И једнима и другима сметња, па сам Љубу саопштио да је Павле на збору смењен и да Гојнић води ствар.87
Није познато ко је Љубо, али свакако је реч о особи из редова зеленаша, којој Ђуришић није био по вољи.
У међувремену, Дража је сазнао да је Ђуришић кренуо према Ту­­зли јер су га позвали Немци, који су намеравали да преотму од ко­муниста ово место и потом ту сместе црногорске јединице и из­бе­глице. Немачки 724. пук 104. ловачке дивизије је без по­те­ш­ко­ћа заузео Тузлу 9. фебруара, из правца Зворника. Два дана касни­је, Дража је писао пуковнику Балетићу:
Чули смо да је бр. 11 заузео Тузлу. Тамо има много за­ро­б­ље­них партизана насилно мобилисаних из Србије. Преко Павла ра­ди­те да нам се ти насилно мобилисани предаду и упутите их на­ма долином Спрече ка Кожухама.88
Али, управо када су Ђуришићеве претходнице стигле у близину Тузле, Немци су одлучили да је напусте. Врховна команда Ве­р­махта обавестила је 10. фебруара Команду Југоистока да се не мо­гу довести појачања из Мађарске, како је то раније планирано, па се “намере према тузланском басену… неће због тога моћи ре­а­лизовати“.89
Овим је, уместо очекиваног одмора, Ђуришићево људство из­ло­жено још једном узалудном маршу. Будући приморан да се вра­ти натраг, Ђуришић се 15. фебруара јавио Дражи, понашајући се као да није добио неколико последњих радиограма. “Из де­пе­ше ко­ју сте упутили Остојићу видим да сте наредили да се је­ди­ни­це кре­ну правцем Грачаница – Градачац“, писао је он. Касније ис­тог да­на Ђуришић се јавио још једном, тражећи одступање је­ди­ни­ца са нај­повољнијег простора за смештај, како би ту могле да се од­мо­ре ње­гове трупе. На најповољнијем простору налазила се уп­ра­во Вр­хо­вна команда, са болницама и позадином. Ђуришић је пи­сао:
Јединице и народ који маршују већ 80 дана и трпе све те­ш­ко­ће, а јединице воде непрекидне борбе, морају се одморити. Место за одмор мора бити негде близу, јер болест и умор од људства и на­рода онемогућавају ми да их даље водим. За тај одмор најпово­љ­нија је десна обала реке Босне од Добоја до Модриче. Уколико на тој просторији има неких делова и јединица, молим наредите да се повуку даље и дубље од ове линије, како не би дошло до на­го­милавања војске и до сукоба између јединица…90
Ђуришић је очекивао сукоб са другим четничким јединицама због сурових реквизиција. У наставку извештаја, он те рекви­зи­ције образлаже на следећи начин:
У току покрета имао сам великих незгода у погледу исхране. На­род не да ништа, чак ни за болеснике ни рањенике. Српски на­род је у овом погледу много гори од муслиманског и католичког жи­вља… Стога су принуђене јединице да саме путем интенданата врше реквизицију. Војску морам хранити и то добро хранити, без обзира ко је какве вере и што се са тим одузимањем хра­не губило. Сејем лешеве по Босни, а да сејем и због глади, то не мо­гу дозволити.
Када је стигао на Озрен, 12. фебруара, потпуковник Сми­ља­нић је писао Дражи:
Озренци су дивни, братски нас примили. Црногорци у овим кра­јевима страшно поступају и чине незамишљен намет народу, чији борци озлојеђени овим, напуштају положаје да би за­ш­ти­ти­ли домове. Примера ради наводим: Једна јединица из села Пек­ле­нице захтева 20 товара сува меса, 12 волова, 200 пари опанака и много жита. И Рачићеви нису далеко измакли. Потребно је хи­т­но предузети мере.91
Ситуација се по овом питању стално погоршавала, па је Дра­жа више пута упозоравао Ђуришића. Тако му је 28. фебруара пи­сао да су по његовој ранијој заповести села До, Трњани, Гло­го­вац, Подновље и део Мајевца одређена за смештај тешких ра­ње­ни­ка и болесника. Међутим, Ђуришићеве јединице дошле су у ова се­ла, избациле тешке рањенике и болеснике на снег и заузеле њи­­хова места. Дража наставља:
Рањеници и болесници већ три дана умиру напољу под вед­рим небом. Поједини болесници и рањеници већ су били смеш­те­ни по кућама, па су их ипак здрави борци Ваших јединица избаци­ли напоље, као нпр. из школе у с. Доњи Трњани. Одмах им нај­хи­т­­није наредите да се ова села уступе за болнице и пошаљите чо­ве­ка да то уреди, јер поједини борци прете оружјем, па чак и ста­ре­шине, а ја сам наредио да се сваки сукоб избегава. Најхитније из­вестите ме на личност шта сте предузели по овоме.92
Већ 2. марта Дража је писао Ђуришићу како су његове рек­ви­зиције омеле исхрану свих трупа. Сељаци више нису смели да ша­љу запреге, јер су их Ђуришићеви људи успут отимали.93
Тога дана Дража шаље Ђуришићу и једно опширно писмо, на ос­нову жалби делегације мештана из села са леве обале реке Бо­сне, односно из позадине. Ово је била територија Вучјачке бри­га­де 2. средњобосанског корпуса, чији борци су, чувши за поступке цр­ногорских јединица, почели да напуштају положаје како би заш­титили своје породице. Мештани су “уложили протест“ код Дра­же “и изнели следеће“:
1. Како појединци тако и јединице врше насиља и без икакве ми­лости одузимају све што нађу за исхрану. Појединцима није до­вољно што имају хлеба и с хлебом, него захтевају и оно што није неопходно да имају за исхрану, а што ни домаћини, иако су код својих кућа, не користе себи за исхрану.
2. Једној жени са седморо деце појели су све што је имала, а по­том тражили кокошке. Када није могла то да им пружи, ис­те­рали је из куће и после запалили шталу…
5. Врло тежак утисак остављају појединци на рањене и бо­ле­сне који леже на путу уместо у кући, гледајући како се поједин­ци шетају путем са девојкама под руку и забављају на свој начин.
6. Избацили су из куће једног тешког болесника без очију а дру­гог без ноге и оставили их да леже на друму уместо да су ови­ма уступили своје собе. То је страховито деловало како на ме­ш­та­не, тако и на остале болеснике, да су протестовали и грдили све од реда. Када су им се Вучијачани обратили и указали на то, они су се опет позвали да само слушају Ваша наређења. На њих ни­је деловало ни бол ни патње рањеника и болесника, ни молбе љу­ди, да уступе свој стан за смештај ових болесника, већ су и да­ље остали упорни и тврдог срца.
7. Нарочито је делегација истакла да док се Вучијачка бри­гада налази са својим борцима (на положају), дотле Ваши људи за­лазе по кућама где нема мушке главе, пљачкају и одузимају све што нађу за храну. Вучијачани кажу, нека Ваши људи добијају храну са десне обале р. Босне, или пак нека подесе своје понашање и начин па ће и тамо моћи добити нешто хране, мада је тај крај оп­љачкан и попаљен од усташа.
8. Поједини иду толико далеко да из свог личног оружја убијају домаћинима или по путу свиње, кокошке и осталу живину и упо­требљавају то за своју исхрану, док рањеници и болесници не­мају ни најпотребнију храну, а камо ли такву храну, као што се­би прибављају појединци на горе изложени начин.
9. Они који су се сместили по кућама, од домаћина захтевају да им сваког јутра припреми белу кафу, иначе ако им се то не спр­еми прете да ће све живо побити. Код једног домаћина дошло је неколико њих и питали га има ли шта да се једе. Домаћин је од­го­ворио да има проје и сланине. Но са тим они нису били задовољни, и почели су да га псују и да га грде, претећи му да ако нађу око куће живину и друго, да ће и њега и све живо побити.
10. Отворено живом речју и делима пропагирају противу Дра­же и наше организације, а нарочито противу србијанских је­ди­ница зато што ови нису хтели да дођу у Црну Гору да их по­мо­гну у борби против комуниста. Даље, окривљују србијанске је­ди­нице да су оне криве не само за улазак комуниста у Србију, не­го и за овлађивање Црном Гором. Делегација тврди, да ово што износе ови Ваши људи, не иде у прилог ни јединицама Црне Горе и Старога Раса ни шумадијским јединицама, већ иде у прилог на­шим непријатељима – комунистима, којима се овим чини неи­зм­е­р­на услуга за пропаганду против нас.
11. Команданта Вучијачке бригаде Бранка Ковачевића називају комунистом и прете му као таквом, иако ми је врло добро по­знато да он није такав. Из овога се јасно види, да ове претње по­тичу једино из разлога, што они у Вучијаку не могу добити све што траже, не увиђајући да и сам Вучијак нема и трпи, а оно што даје, одваја од својих уста.
12. Депутација тврди, да је Ваш брат Васа одузео једна кола, која су била мобилисана за превоз болесника и да их је вратио тек на интервенцију Бранка Ковачевића.
13. Отимају коње, волове, кола и све остало, и када се оде код команданта за интервенцију и да се жале, командант им од­го­вара, да његови војници знају шта раде, и неће у то да се упу­ш­та, а када им покаже моје наређење, они одговарају: “За мене Дра­жа и Срби не представљају ништа, ја знам само за Павла и мо­је Црногорце“.
14. Свуда и на сваком месту огорчено говоре да су они лепо могли из Црне Горе преко Албаније да оду за Грчку, али их је звао Дра­жа, и ето сад се овде мучимо и патимо. Међутим, то је скроз не­тачно, јер вас ја нисам позвао и баш напротив веровао сам да ћете остати у Црној Гори. (Ову реченицу Дража је прецртао, па је уместо ње дописао руком: “Међутим, Ви најбоље знате како је ствар текла“; обе реченице су читљиве – прим. аут.)
Предња излагања делегације Вучијака упућујем Вам и препо­ру­чујем Вам да их добро размотрите и увидите и сами да се ова­квим поступцима и начином рада може само нашкодити нашој оп­штој ствари, а никако користити. Поред тога ово може навући само мржњу браће Босанаца према браћи Црногорцима, а ја сам мишљења, да ако је икада било време да се браћа сложе, оно је данас дошло.
Настаните да се ови немили случајеви и односи изгладе што пре, да међу браћом што пре завлада слога, разумевање и братска љубав, да бисмо снажни и јаки могли да тучемо свога заједни­ч­ког непријатеља.94
5. УОЧИ ПОКРЕТА
Још док су Ђуришићеве колоне биле на путу према северу Бо­с­не, 31. јануара, Дража је својим делегатима у Словенији, мајорима Маровићу и Јевтићу, писао да спреме прихват црногорских из­бе­глица, “да би Павле овде остао“.95 Дража се поново обратио дво­јици мајора 15. фебруара:
Слажем се са тиме да Павлове избеглице сместимо тамо код Вас, а Павлова војска да остане овде код нас. Радите да се Пав­ло­ве избеглице приме. Најхитније известите о резултату.96
У радиограму од 20. фебруара Дража пише Маровићу и Јевтићу како рачуна на њихову “велику умешност“ да “на сваки на­чин“ издејствују пријем 2.000 избеглица из Црне Горе, као и 1.000 рањеника и тешких болесника из Србије. “Шта год учините из­­вестите шта сте учинили. Известите, врло је хитно“, стоји на кра­­ју ове депеше. Од љотићеваца, али и директно од Ђуришића, ма­­јори су добијали другачије информације, које су се сводиле на то да и црногорским трупама треба омогућити одлазак у Сло­ве­ни­ју. Зато им је Дража 23. фебруара писао:
Павле није пред капитулацијом то је лаж, понављам лаж. По­­т­­ребно је његове избеглице извући, то је истина, али само из­бе­­г­лице. Кад ми можемо да останемо, могу и браћа из Црне Горе. Из­­ве­штавајте ме о свему шта Вас Павлова станица обавеш­та­ва.97
Тога дана војвода Доброслав Јевђевић писао је Дражи из Сло­веније да на доласку Ђуришићевих јединица раде и Немци. “Ној­бахер пристао сада да прихвати Павла овде“, стоји у Јев­ђе­ви­­ћевом радиограму.98
Дража је и Јевђевићу наредио да предузме потребне мере за при­јем црногорских избеглица, напомињући да не дозвољава од­ла­зак војника. А војводи Момчилу Ђујићу Дража се по овом пи­тању обратио 6. марта:
Важно је час пре да се отарасимо Павлових избеглица. Само та­­­ко бићемо способни, када се њих ослободимо, за операције вел­и­к­ог стила. Учините све што можете да их час пре примите та­мо.99
Док је покушавао да збрине црногорске избеглице, Дража је на­ређивао Ђуришићу да своје трупе пошаље на фронт, поред ос­та­лих јединица. Ђуришићеве дивизије налазиле су се или у по­за­дини, или у области Добоја, који су држали Немци. Међутим, он је одбио да изврши Дражино наређење од 21. фебруара, с об­ра­з­ло­жењем да се сво његово људство већ налази у борби против ко­муниста. Стварни разлог одбијања наредбе крио се у намери да се црногорске јединице не задржавају у Босни, већ да се што пре пре­баце у Словенију. Ђуришић је то саопштио Дражи касније ис­тог дана, у следећем писму:
На дан 21. фебруара ове године одржана је у штабу ове ко­ма­нде конференција којој су присуствовали потчињени ми ко­ма­н­да­нти и командни персонал штаба, као и известан број виших офи­цира. Циљ конференције био је разматрање ситуације у којој се сада налазе јединице Југословенске војске у Отаxбини…
Како су сви присутни били упознати са намерама Врховне ко­­манде о даљем раду са овим прикупљеним трупама Југосло­вен­с­ке војске у Отаxбини, а пошто су претресена сва актуелна пи­та­ња, донета је одлука, да се овим путем упознају Врховна ко­ма­нда и остали команданти са територије Србије и других кра­је­ва, са гледиштима Националног комитета за Црну Гору, Боку и Стари Рас (пошто су његова гледишта истоветна) и присутних чланова конференције и да им се изнесе следеће:
1. Непријатељске снаге које се налазе на територији Босне, а које ће кроз кратко време бити сконцентрисане а вероватно и оја­чане за одлучну борбу са тежњом уништавања прикупљених тр­упа Југословенске војске у Отаxбини, бројно су јаче и матери­ја­лно боље снабдевене, тако да свако даље продужење борби под ов­им околностима води уништењу наших трупа.
2. Наше снаге услед дугих маршева и слабе исхране, премо­ре­не и физички изнемогле услед доста великих губитака… нису у ста­њу да продуже борбу под оваквим околностима ни са најма­ње изгледа на успех.
3. Трупе са територије Црне Горе, Боке и Старог Раса имају по­ред себе велик број избеглица (жена, деце и стараца) према ко­јима су морално обавезне и приморане да један део својих снага ув­ек држе одвојене за обезбеђење свих избеглица…
4. Да је потребно снаге са којима располажемо сачувати од уни­­штења, док наступе повољнији моменти за агресивније про­ду­жење борби, односно до промене курса политике у нашу ко­р­ис­т.
5. Да је док не наступи моменат агресивнијег продужења бо­р­бе и промене курса политике у нашу корист, потребно све при­к­у­п­љене трупе на подесном месту склонити, преорганизовати и пре­­формирати, одвојити избеглице од трупа, болесне и из­не­мо­гле лечити, попунити спремом и другим материјалом, изв­р­ши­ти при­купљање и уједињење свих снага под командом Врховне ко­ма­н­де, па у даном моменту, када ће нам и годишње доба ићи на руку, пре­дузети једну јачу акцију којом ћемо политичку јавност у инос­т­ра­нству заинтересовати и натерати да приступи ре­ше­њу на­шег унутрашњег питања онако како диктирају интереси на­рода.
6. Да је најпогодније место за одмор и припрему трупа западни део наше државе.
7. Да је потребно одмах прећи са свим трупама на леву обалу р. Босне и упутити се у том правцу најбржим могућим средст­ви­ма и највећом брзином, како би за одмор и припрему имали што више времена.
Предње се доставља с молбом да се одмах извршењу ових пре­длога приступи.100
Гледиште Националног комитета за Црну Гору, Боку и Ста­ри Рас, на које се Ђуришић позива, било је следеће: ако Врховна ко­манда не прихвати да се избеглице и војска пребаце у Слове­ни­ју, Ђуришић је овлашћен да их пребаци по свом нахођењу.101
Дража је одговорио тек 3. марта, после безуспешних поку­ша­ја, да ступи у лични контакт са Ђуришићем. Његов одговор гла­си:
У принципу за вођење трупа не сматрам да стојим ни под каквим седницама виших војних старешина нити политичких тела која смо образовали. У томе смислу влада пуна сагласност између мене и Централног комитета. Не слажем се да Ви коман­ду­јете својим трупама на тај начин што ћете се подвргнути од­лу­кама на седницама виших војних старешина. Вама је познато да војни савети и војне конференције су највеће зло у рату.
Под тачком 8 одлуке коју сте ми доставили, одбијам од­лу­чно да Врховна команда није ништа радила у погледу избеглица, бо­лесника и рањеника.
У вези закључака у послатој ми одлуци, обавештавам Вас сле­деће:
По тач. 1 ми смо предузели све за пребацивање, смештај и ис­­храну избеглица, болесника и рањеника на сигурно подручје на­ше државе. Што та ствар до сада није још решена није наша кри­ви­ца, јер треба и времена да се та ствар уреди.
Под тач. 2 је чист диктат Врховној команди да нареди кон­це­нтрацију свих снага у западном делу наше земље где се може ре­о­рганизовати, одморити и оспособити за даљу борбу. Волео бих да знам која је та просторија. Ако је то Словеначка, онда ја та­мо не могу наредити концентрацију борбених снага из разлога што је крај сиромашан, јер нема хране, и даље што одлазак та­мо политички сада за нас био би катастрофалан, јер би зна­чи­ло служити окупатору. Тамо и кад би сада ишао, ишао би чис­то као илегалан и тамо би се борио противу комуниста и дру­гих непријатеља нашег народа. Према томе ни тамо нема одмора. Ако је то крај око Бањалуке, онда нам предстоје исте борбе као и овде, с том разликом, што овде имамо више могућности за сна­бдевање… Иста ми област Бањалуке стоји на расположењу – она нам не гине – а одавде нећу да идем ако не морам.
У 3. тач. послате ми одлуке поставља ми се ултиматум да је потпуковник Павле Ђуришић овлашћен од комитета Црне Горе, Боке и Старог Раса да сам са својим трупама иде на терен нај­­подеснији одакле ће највише користити општој ствари. Не при­мам овај диктат за себе, а потпуковнику Павлу Ђуришићу сто­ји на вољу како ће он у овом случају поступити, јер га у томе не могу спречити, нити хоћу. Једино што тражим то је, да ако већ хоћете да одете по својој вољи, онда да ми се да времена да при­­вучем трупе да Ваш досадањи фронт преузмем.
Неопходно је потребно да потпуковник Павле Ђуришић до­ђе к мени, јер убудуће нећу примати никакве одлуке оваквог сад­р­жаја, а које би биле донете на скуповима виших војних ста­ре­ши­на као потпуно противне војним правилима.
Што се тиче националног комитета интелектуалаца Црне Горе, Боке и Старога Раса, ја сматрам да не стојим под њиме у по­­гледу вођења трупа. Њихов рад и надаље има бити по­ли­ти­ч­ки, на опште добро као што је и рад Централног националног ко­­митета, који се у војне ствари не меша, а увек у томе погледу има поверење у мене.
Ја тражим да се операција започета на дан 2. марта о.г. дов­р­ши, а у погледу мојих оперативних даљих намера, потпуковник Па­­вле Ђуришић биће упознат код мене лично.102
У међувремену, Ђуришић 23. фебруара обавештава Остојића како “Арсовић није ништа урадио“ и како га је сада послао у Ру­да­нку, “да ту покуша“. У селу Руданка код Добоја налазили су се Не­мци. Ђуришић наставља:
За сада стрпите се и сачекајте ту на положају док не рас­чи­с­тим дуел са Врховном командом. Предлажем ти одговор на њи­хову заповест. Понео је Бандовић. Обавестио сам и остале ко­ма­нданте. Јавио се Баћовић. Пита где сам и како би до мене до­шао. Каже да је кренуо са 2.000. Дао сам му одговор.
Јавио се телеграфиста Ђујића и каже да је Ђујић на путу и да ће за нас бити све у реду. Од Парежанина још нема ништа.
Останите где сте. Није искључено да ми скренемо и поред Саве између Дервенте и Брода.103
Према томе, Ђуришић је тактизирао према Врховној команди док не стигне помоћ од Немаца, или неког другог, за прелазак преко усташке територије. Уз Остојића придружио му се и Ба­ћо­вић, почетком марта на Вучјаку. Према мемоарима капетана Ми­ло­ша Куреша, Баћовића је пратило око 1.000 бораца. Из Тре­би­њ­ског корпуса дошла је само Курешова Билећка бригада. Ко­ма­н­дант Не­ве­си­њ­ског корпуса, капетан Милорад Поповић, имао је на Вучјаку “пар стотина бораца, углавном Гачана“. Поповић и Ку­реш при­чали су о новонасталој ситуацији и одлучили су да ос­тану уз Дра­жу. Најпре је Поповић отишао у Врховну команду да то саопшти, а онда је Дража, “у пратњи неколико коњаника и пје­ша­ка“, дојахао у Баћовићев штаб. Пред свима, Баћовић је све­ча­но изјавио: “Ми смо с тобом од првог дана и остаћемо уза те до по­следње ка­пи крви и до задњег даха“. После пригодног говора Дра­жа се вратио натраг, а Куреш описује шта се онда дешавало:
Кад је Дража отишао, приђе ми Петар Баћовић и рече: “За­ш­то сад нијеси рекао да одлазиш са Павлом?“ Ово ме раз­д­ра­жи­ло, али се уздржах и рекох: “Ми Херцеговци остајемо са Дра­жом“. Тада ми Петар шапну као у поверењу: “Мој Милоше (тако ме је редовно звао у посљедње вријеме, јер су Билећани чинили гро ње­гове војске а и сада нас је овдје било преко шест стотина) ово је историјски моменат. Дража сада не може да напусти земљу, већ ће он касније за нама, а присиљен је од војске да то сада не об­је­лодани. Је ли ти јасно?“ “Па, тако ми реци“, одговорих и одмах се нађох са Милорадом Поповићем. И он је био убијеђен у оно што је Петар мени рекао, а било је очито да је Баћовић с њиме о томе раније разговарао. Та “тајна“, као што се касније исп­ос­та­­вило, није била истинита, већ обична измишљотина Петра Ба­ћовића. Тако се ми Херцеговци нађосмо с Павлом Ђуришићем и кренусмо у неизвјесност и погибију.104
Ђуришић је настојао да му се придруже и остали команданти и практично све јединице. “Примио сам од Ђуришића позив бр. 39 којим позива све команданте да следе његовом поступку, тј. да кре­ну са јединицама преко Босне и даље“, обавестио је о овоме пот­пуковник Душан Смиљанић Дражу 24. фебруара.105
Дража је истог дана одговорио уједно потпуковнику Сми­ља­ни­ћу и пуковнику Љуби Јовановићу:
Командант Црне Горе и Санџака потпуковник Павле Ђу­ри­ш­ић доставио је појединим командантима група корпуса и кор­пу­са неки закључак, неке своје самозване конференције. Увлачећи у ту конференцију и покрајински комитет за Црну Гору. Цео ов­ај акт представља конфузну збрку свих могућих преуве­ли­ча­вања и пре­давања на милост и немилост Немцима. Нарочито сво­јом та­ч­­ком 6 и 7. Врховна команда и Централни национални ко­ми­тет не само да се са овим не слажу, него и не одобравају овај пос­ту­пак и изричито осуђују као израз крајње малодушности. Чи­ча.106
Тих дана била је у току комунистичка офанзива на Гра­ча­ни­цу. Дража је 25. фебруара тражио од Ђуришића да “најхитније ин­тервенише“ према положају Сиједи Крш, уз прекор: “Вашим ста­вом доводите у питање толике снаге и толике болнице“. Ђу­ри­шић је обећао да ће лично поћи са једном дивизијом и Дража је то најавио мајору Нешку Недићу и пуковнику Љуби Јовановићу. По­том, Дража је од Ђуришића тражио да извести шта је урадио до сада, да ли је вратио Остојића “са свима снагама отуда“, као и да ли је ухватио везу са трупама пуковника Јовановића.107
Грачаница је пала, а према Дражином распису свим команда­н­тима од 26. фебруара, Ђуришић је послао један конфузан из­ве­ш­тај: “Потпуковник Павле Ђуришић увео је своју 5. дивизију на де­сном одсеку од коте 508 до Сплетене Липе, мада он извештава да му је лево крило на Пребијеном Каму. Међутим за Сплетену Ли­пу извештава потпуковник Младеновић да је држи…“108
Тога дана Дража је писао Ђуришићу два пута. “Због тога што Вам се нуде повољни услови, Ви бисте морали вршити удар у комунистичку позадину, не чекајући противнапад развученог Мла­­деновића и Љубе Јовановића. Извештавајте стално“, стоји у пр­вом радиограму. Други радиограм гласи: “Један Ваш потез це­лим фронтом у правцу истока довео би комунисте у врло тежак по­ложај, а србијанске снаге покретом биле би повучене у напад пре­ма југу“.109
Сутрадан, 27. фебруара, Дража наређује команданту Јуж­но­мо­равске групе корпуса потпуковнику Младену Младеновићу да на десном крилу ухвати везу са Ђуришићем, који је известио да је по­сео положај Лукавица – Зоњин Вис – Голо Брдо – Пребијени Кам. Из Дражиног радиограма пуковнику Јовановићу види се да је он сумњао и у овај Ђуришићев извештај:
Ђуришић се налази са једном целом дивизијом на простору ка­ко Ђуришић извештава од Пребијеног Кама све до к. 508. Ђу­ри­шић извештава да нема везе са Вама, а то ме чуди, јер он тре­ба да држи и Брезице и Голо Брдо, и да има везу са Младеновићем на Спле­теној Липи к. 651. Ухватите везу са Ђуришићем што пре.110
Радиограмом од 28. фебруара Дража обавештава Рачића ка­ко му је Ђуришић јавио да није могао изаћи на Сиједи Крш, јер су га наводно “Немци артиљеријском ватром зауставили“. Истог да­на Дража пише Ђуришићу:
Жалим што нисте заузели Сиједи Крш, јер би у многоме скратили фронт. Врло је важно да фронт скратимо јер су србијанске снаге веома исцрпљене. Јавите ми када будете готови за напад да кренем и Рачића у исто време… Да ли сте ухватили везу са десним крилом србијанских снага, које се налазе на Сплетеној Липи к. 651. Рачићев корпус стигао је на Дуге Њиве и само чекам на Вас па да кренете у напад, а ја ћу одредити дан и час. Нешко Недић је одржао положај на висини Студенац к. 639.111
Међутим, током дана комунисти су потисли Недићеве и Јо­ва­но­вићеве јединице, па је Дража наредио Рачићу да хитно интерве­ни­ше. Обавештавајући о томе Ђуришића, он пише:
Ради одржања мостобрана (за прелаз рањеника преко реке Бо­сне – прим аут) наређујем да са својим снагама одмах преду­з­ме­те напад у два правца на Сиједи Крш: десном колоном на Сту­де­нац, а левом колоном на Мраморје… Са мало напора Ви и Ра­чић мо­жете потпуно поправити ситуацију. Ово се безузловно мо­ра из­вршити.112
Ђуришић је поново одбио да изврши наређење, с образ­ло­же­њем да нема муниције. Дража му је одговорио истог дана, 28. фебруара:
Ви врло добро знате да бих Вам доделио муницију да је им­ам. Ви ми непрекидно постављате Ваш услов. Међутим и са­ма чи­ње­ница Ваших снага које су знатне у односу на комунис­ти­ч­ке, ола­к­шала би србијанским трупама да одрже положаје. За то­ли­ко им­а­те муниције… Ми још нисмо извукли све болнице из По­са­ви­не, из Ску­грића и из Модриче. Створите нам време ак­ти­вним опе­ра­ци­јама Ви и Рачић. Немци нам још ометају извлачење на за­пад.113
Овог дана Дража је позвао Шумадијску групу корпуса из резерве, а Јовановићу је наредио: “Предузмите све мере да се повра­ти Мраморје до доласка Рачића“. Напад Церско-мајевичке групе ко­рпуса био је успешан, о чему Дража пише Јовановићу 1. марта: “Ра­чић извештава да Сплетена Липа 651 је у нашим рукама“.114
Пошто су кључни положаји одбрањени, Дража је спремао кон­­траофанзиву. Тражио је и од Ђуришића да се прикључи, али он се поново изговарао недостатком муниције, а сада и инциде­н­­том у муслиманском селу Грапска, у које је упала група комуни­ста и напала црногорске јединице. На ово је Дража одговорио Ђу­­ришићу 2. марта:
Инцидент који се је десио у Турској Грапској не може предс­та­­вљати никакву опасност, јер ту имате читаву 8. дивизију Ва­шу. Због тога сачувајте хладнокрвност и не дозволите да тај ин­цидент узима шире размере, нарочито због акције која се вр­ши на дан 2. о.м. противу комуниста.115
Сутрадан у зору Дража обавештава Рачића да су Јо­ва­но­ви­ће­ве јединице 2. марта напредовале на целом фронту, настављајући: “За 3. март наредићу Павлу енергично дејство у правцу истока“. Ђу­ришићу је писао шта су освојиле Рачићеве јединице, додајући:
У току 3. марта неопходно је потребно да снаге Црне Горе и Старог Раса најенергичније дејствују у правцу истока, како би се постигнути успех што више искористио. Надам се да ћете уло­жити све да Ваше снаге не изостану у овој операцији.116
Али, уместо о акцији, преписка између Драже и Ђуришића тога дана настављена је о невољама у снабдевању, које су изазвале црногорске јединице. Два дана касније, 5. марта, Дража је пи­сао војводи Јевђевићу: “Павле Ђуришић је опкољен исувише са људима дешператерима, али сам уверен да ће Павлов здрав ра­зум победити. Ја се одсудно противим да он долази тамо, јер нема ни­какве потребе, нити је ситуација тако очајна“. Сутрадан, Дра­жа је одговорио Јевђевићу, Маровићу и Јевтићу да не зна за “цр­но­г­орског министра Радоњића“, који је стигао у Словенију.117
У радиограму мајору Недићу од 5. марта Дража пише како му је Ђуришић обећао да ће наредног дана “извршити смену свих ср­бијанских јединица на положају“, и то на 10 дана, како би се оне “пре­формирале и обновиле“. Смена није стигла, а Дража је 8. ма­р­та писао потпуковнику Рачићу: “Нећу да наређујем напад, по­ш­то очекујем да нас војвода Павле смени. Љуба Јовановић се данас сас­тао са Павлом и он је обећао да ће данас послати снаге за сме­ну.“118
Два дана касније Ђуришић је послао своју 8. дивизију, под ко­ма­ндом потпуковника Вукчевића. Али, дивизија је остала ису­ви­ше на југу, према Добоју, и имала је свега 900 бораца. Зато је Дра­жа писао Ђуришићу:
Шаљите одмах јаче снаге на Пребијени Кам за појачавање 8. дивизије. Ваших делова има много растурених по позадини, на­ро­чи­то у Врањаку, где путују без старешина. Наредите да се при­ку­пе и пошаљу у своје јединице на положај.119
Сутрадан, 11. марта, Дража преко Рачића обавештава Вук­че­ви­ћа да је Ђуришић обећао да ће доћи на положај 8. дивизије (Спле­тене Липе). Нешто касније, Дража пита Рачића да ли је Ђу­ри­шић стигао, додајући: “Јавите Павлу да дође одмах к мени када свр­ши рад на положају“.120
Ђуришић није дошао, а иначе је сво време избегавао сусрет са Дражом. У овој области срели су се само једном, тако што је Дража, на молбу митрополита Јоаникија, отишао код њега. “Ако неће брег Мухамеду, хоће Мухамед брегу“, рекао је тада Дража Ђуришићу.121
Нови радиограм Ђуришић добија 12. марта:
Поручите потпуковнику Вукчевићу да по цену живота има да држи положај. Чуди ме да као виши официр само запомаже за по­моћ. Акције има да изводи активне, а не пасивне. Кажите му да није лепо да Кесеровићеви делови нису смењени. Одмах да их сме­ни Вукчевић. Он је одговоран за држање положаја својим животом, јер су позади њега избеглице из Црне Горе.122
Уследила је још једна жалба на Вукчевића, а онда и обра­ћа­ње Вукчевићу: “Чуди ме да не разумете положај и да се не умете ан­гажовати, него само одступате“. Нешто касније, Дража је по­но­во писао Ђуришићу: “Ваш Вукчевић држи се веома слабо. Пот­ре­бно је да се предузму хитне акције да би се створило време да се извуку болнице и цео баласт. Ваше избеглице морате упутити на Руданку и Добој“. У четвртом радиограму послатом Ђуриши­ћу 12. марта, Дража пише:
Због погоршања ситуације код Градачца, јер смо Градачац из­губили, отпада комбинација за избеглице ка Посавини. Смат­рам да Ваше избеглице и баласт треба одмах пребацити на пре­ла­зима код Руданке, по могућству код Добоја, да не би крчили про­лазе код Подновља…
Потребно је најхитније да се ослободе Кесерове снаге задр­жа­не на Сплетеној Липи и да са Вашим трупама најчвршће оси­гу­рате држање фронта. Избеглице код Руданке упутио бих до Чи­вчија у области Которско и даље према потреби.123
Најзад, Ђуришић је тога дана добио и пети радиограм, који гла­си:
У 13 и 50 часова добио сам од Рачића следећи извештај: “Мој корпус разбио комунисте, повратили смо све положаје“. У вези тога наредите најенергичнији напад свим снагама у циљу ов­ла­ђи­ва­ња свима изгубљеним положајима, као и повраћај наших трупа на првобитну линију.124
Ипак, све је било узалуд. Ђуришићеве јединице нису до­ла­зи­ле, као ни Остојићеве и Баћовићеве, а јединице из Србије и из тог де­ла Босне више нису могле да држе положаје. Зато Дража 13. ма­рта наређује пребацивање на леву обалу реке Босне. Спе­ци­ја­лно, Рачићу је наредио да узме под своју команду 8. дивизију и да јој не дозволи да се повуче пре времена, како не би “открила на­ше намере“.125
Повлачење је још било у току, када је Дража, у 17 часова, до­био од Ђуришића следеће писмо:
С обзиром на ситуацију на фронту, о чему су ме известили по­т­чињени ми команданти, а пошто ће се до 22 часа пребацити све болнице, коморе, избеглице и сво неборачко особље, као и по­за­д­инске јединице, те да не бих узалудно давао жртве, а погото­ву када се оскудева у муницији, наредио сам, да се потчињене ми тр­у­пе повуку…
О предњем се извештавате ради знања и издавања наређења ос­та­лим јединицама.126
По пријему писма, Дража је радио везом хитно наредио Ра­чи­­ћу: “Безусловно са оружјем забраните да црногорске трупе на­пу­сте положаје за време видела, а пре пада мрака“.127
Дража је 16. марта, на левој обали реке Босне, у области Вуч­ја­ка, обишао црногорске избеглице и рањенике, али Ђуришића није нашао. По повратку у штаб писао је пуковнику Кесеровићу да је Ђуришић без одобрења Врховне команде отишао у село Гло­го­вица “и даље се ешалонирао дуж пута у правцу Дервенте“. Ке­се­ровићев задатак био је да испита где се у тој области тачно на­ла­зе Ђуришићеве, а где остале формације. “Скрећем Вам пажњу и да Павлова околина покушава да нас разним алармантним вес­ти­ма покрене и да им следујемо на њиховом путу, јер сами нису у стању да прођу“, стоји поред осталог у овој Дражиној наредби.128
Шта се потом дешавало, видимо из саопштења Врховне кома­н­де свим командантима, од 23. марта 1945. године, које гласи:
Према добијеним обавештењима од официра и војника који су успели да се одвоје од трупа Црне Горе и Старога Раса и дођу овде код нас, Павле Ђуришић извршио је формалну издају према на­роду, краљу и овој команди.
Познати црногорски сепаратиста Секула Дрљевић у току ју­черашњег дана обилазио је рањенике и болеснике трупа Црне Горе и Старога Раса у Босанском Броду. Значи да је Павле Ђу­ри­шић ступио у везу са њим.
Јединице Требавског корпуса које су лажима и преваром пу­ко­вника Ђуре Поповића одведене у састав трупа Црне Горе и Ста­рога Раса, покушале су да побегну и дођу у састав свога корпуса. Нису успели у томе јер их је Павле Ђуришић предухитрио и разоружао.
Из Млавског корпуса побегла су четири официра, и то: по­ру­чник Страхиња Ж. Бранковић, потпоручници Душан Ј. Зив­ла­ко­вић, Светозар Р. Поповић и Драгољуб Ј. Кузмановић. Они из­ја­вљују да их је Јагош Живковић преварио да цео Млавски корпус, а са њиме и остале србијанске јединице, по наређењу Врховне ко­ма­нде крећу са трупама Црне Горе и Старога Раса. Као што Вам је познато то је ординарна лаж и средство да задржи људство Млавског корпуса код себе као и да поколеба остале срби­ја­н­ске јединице. Млавци покушавају да се врате уназад, али имају т­ешкоћа јер су пребачени на леву обалу Укрине, а позади њих се на­лазе трупе Црне Горе и Старога Раса. Очигледно овај распо­ред је због тога да не дозволе србијанским и босанским трупама да се врате у своје јединице.
Код мене је дошао и командант Миљевског батаљона по­ру­ч­ник Зеловић, који спрема да одвоји Миљевски батаљон од снага пу­ковника Баћовића и да се прикључи србијанским јединицама.
Трупе Црне Горе и Старога Раса иду под руку са усташама и јавно говоре да су на Вучјак дошли комунисти и да су све снаге Ко­манде Србије разбијене. Због тога су извесни делови трупа Црне Горе и Старога Раса са усташама посели положај Карауле и бацачима туку друм. Ово је довољан доказ да су трупе Црне Горе и Старога Раса ступиле у везу са усташама и да са њима же­ле да сарађују. Овде је чиста издаја за рачун црногорског сепа­ра­тисте Секуле Дрљевића. Црногорци ће ући у састав Па­ве­ли­ће­вих снага под командом Секуле Дрљевића, а све србијанске и бо­са­нске јединице које се налазе тамо биће разоружане.
Поред усмене пропаганде Павле Ђуришић покушава да ра­за­ра наше редове и да утиче на команданте и јединице Команде Ср­бије. У том циљу, под видом обавештавања, уговорио је са из­ве­сним командантима радио везу и преко ње доставља разне из­ми­шљотине, лажи и обећања. Ово треба онемогућити и ни један ко­мандант од данас не сме и не треба да и даље одржава везу ра­дио путем с Павлом Ђуришићем. Треба му отворено рећи да ко­ма­нданти србијанских трупа не желе више да одржавају везу са њи­ме.
Не дајте се заварати лажима и сепаратистичким тежњама Па­вла Ђуришића. Овде је очигледна издаја и то треба свакоме да буде јасно.
Поводом овога образоваћу од свих команданата србијанских трупа Равногорски суд, који ће све ово претрести и утврдити, на основу чега ће Павла Ђуришића лишити чина и огласити га за из­­дајника. О свему овоме обавестиће се све савезничке команде да је Павле Ђуришић са својим трупама прешао усташама и цр­но­горским сепаратистима.
Предње примити к знању и не дати да се лажи Павла Ђу­ри­ши­ћа увуку у редове наших јединица. Обратити пажњу на по­ло­жаје које држе према нама и бити спреман на све.
Начелник Штаба Врховне команде,
Армијски ђенерал,
Драг. М. Михаиловић.129
Последње познато писмо некоме из Дражиних формација Ђуришић је послао потпуковнику Драгославу Рачићу, 30. марта 1945. године. Истог дана Рачић је писао Дражи:
Драги Чича,
Од Ђуришића сам добио следећу депешу:
“Веза 151. Увек сте склони неистинама, па и сада. Пос­ле­д­њих дана сте пустили крилатице, делили златнике, партијске рав­ногорске чинове и Карађорђеве звезде само да одржите вој­ску и команданте. Зар то није срамота, а историја ће то судити. Лажеш и ти и сви који кажу да сам имао везу ма са ким од ус­та­шких власти. Али тачно је да ви служите као заштитници Нем­цима. Зовете мене и моје команданте дивизија да ме ликви­ди­рате. Плитки сте да се не можете прозрети.
Моји команданти слушају мене и нису им потребне обмане на конференцијама. Нисам тебе и осталу двојицу звао на саста­нак да донесемо одлуке, већ да учинимо предлог тој нашој команди јер обзиром да сам се ослободио болесних, а и избеглица, хтео сам да видим могућност опстанка овде. Али ваш покушај ликвидације отворио ми је очи. Мојим даљим покретом ја ћу вам до­ка­за­ти све. Шаљем Вам ово ради знања. Ђуриши“ћ.130
Сем приче о наводном покушају ликвидације Ђуришића, у ре­довима црногорских јединица тада су се пронели и гласови да су их два пута напали Дражини четници: једном Вучјачка бригада, што је лично Дража демантовао, и једном нека непозната је­ди­ница. Капетан Милош Куреш пише како су му одмах по до­ла­ску на Вучјак Црногорци саопштили “да су на том положају у то­ку протекле ноћи преживјели мучки напад од непознатог непри­ја­теља“. Куреш наставља:
Већ тада ми је изгледала невјероватна прича Црногораца да их је неко напао на том положају, јер се нигдје није могао примјетити било какав траг борбе. Касније ће ми постати јасно да су ту причу, у којој су додали да су их напали србијански четници, измислили управо зеленаши у редовима Павла Ђуришића.131
Војин Јаничић пише и о гласинама да је било планова да се ликвидира Дража. Једне ноћи, у селу Колибе у области Дервенте, његова јединица је поставила заседу. Нико није наишао, а када је заседа скинута, “сазнадосмо да смо ту чекали да убијемо Дражу“. Јаничић је навео шест живих сведока за ову трвдњу, међу којима и Милоша Ковача, команданта Кривошијског батаљона.132
Генералу Миодрагу Дамјановићу, команданту Истакнутог дела Врховне команде у Словенији, Дража је 1. априла писао:
Највеће штете ћете имати ако Вам Павле дође тамо. Борбену вредност не представља никакву. Његово људство крајње деструктивно.133

Извори:

59 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
60 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
61 и 62 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22\1.
63 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22\1.
64 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
65 Р. Парежанин, Моја мисија у Црној Гори, 106-108.
66 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
67 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
68 и 69 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
70 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
71 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
72 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
73 и 74 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
75 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
76 и 77 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
78, 79 и 80 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
81 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
82 и 83 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
84 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
85, 86, 87 и 88 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
89 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 4, 826.
90 и 91 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
92 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
93 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
94 Збо­р­­­­ник докумената, том 14, књига 4, 785-787.
95 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
96 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
97 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
98 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
99 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
100, 101 Збо­р­­­­ник докумената, том 14, књига 4, 662-665, 662.
102, 103 Збо­р­­­­ник докумената, том 14, књига 4, 788-791, 666.
104 М. Куреш, Записи и сјећања, 123-124.
105 Збо­р­­­­ник докумената, том 14, књига 4, 775.
106, 107, 108, 109 и 110 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
111, 112, 113 и 114 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
115, 116, 117, 118 и 119 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
120 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
121 В. Јаничић, Два свједока, 25.
122 и 123 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
124 и 125 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
126 Збо­р­­­­ник докумената, том 14, књига 4, 820.
127 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
128 Збо­р­­­­ник докумената, том 14, књига 4, 851-852.
129 Збо­р­­­­ник докумената, том 14, књига 4, 852-854.
130 Збо­р­­­­ник докумената, том 14, књига 4, 864.
131 М. Куреш, Записи и сјећања, 121.
132 В. Јаничић, Два свједока, 39.
133 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
Скраћенице:
АВИИ – Архив Војноисторијског института (Данас: Воји архив, Београд).
ЧА – Четничка архива.
(М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 5. том, Крагујевац 2010, 402-426.)

 

 

Затворено за коментаре.