Писма италијанских војника из „НДХ“

Италијански официр над убијеним српским дететом у околини Горажда
Италијански официр над убијеним српским дететом у околини Горажда

Италијански официр над убијеним српским дететом у околини Горажда

 

Одломци из књиге Смиље Аврамов „Геноцид у Југославији 1941-1945“

„О стању у НДХ и расположењу италијанских војника сведоче најбоље њихова писма упућена најближима у Италију.

Тако, на пример, на адресу Иде Пецоли, (Via Rizorgimento 24, Bologna) 17. јуна 1941. са пуно топлине „драгој Идини“ пише Клементо, уз „покушај“, како сам каже, да опише догађаје и средину у којој се нашао. „Расна борба се свакодневно све више распаљује, попримајући вид људске трагедије.
Количина телеса из масе мртвих се покреће, најпре један, затим два, три. Само су рањени. Након енормних напора ризикују да изађу из јаме и ноћу пребегну овамо у оближњу италијанску зону. Огроман број чињеница увек у истом стилу, увек са истом бруталношћу. Наставља се гужва локалног становништва, у највећем делу српског, који траже нашу помоћ. Наш командант не може интервенисати. Ми смо гости. Понеки официр се жртвује и транспортује камион избеглица у зону Задра. Истине ради, нисам учествовао ниједанпут у оваквој акцији, јер ми није пружена прилика… Не знам за сада ниједну реч њиховог језика, али видим жене у плачу, једну страшну мизерију. Они што су успели побећи о којима сам ти писао у мом прошлом писму, транспортовани су прошле ноћи нашим камионом преко границе. Вечерас је ситуација следећа: Код нас се налазе 84 Србина у очекивању да их транспортујемо преко границе. Највећим делом мушкарци, понека жена, осморо деце којима сам поклонио шећер. Усташе знају да је овде пуно Срба. Ситуација је затегнута. Имам огромну жељу да нешто учиним…Ти си далеко, верна у ишчекивању… Клементо.“

Затим наставља: „Од локалних усташа сви се осећају угроженим. Хапсе се људи ноћу и апсолутна је мистерија њихова даља судбина. Затим приче из прве руке или реалност. Натерају 10 људи да ископају јаму и затим их убијају. Других 10 их закопавају, а затим себи праве јаме. Транспорт од отприлике 40, сви везани, бачени у један мајдан, удаљен одавде 15 километара. Руку за руку, митраљезом гађани и бацани у главну јаму.“

Војник Форнези Доменико, (Sesto Big 79 Compagnia P.M.10), у писму свом брату војнику Форнези Кристијану, (18 Regg, Fanteria 3 Big. 10 Comagnia P.M.2A) 26. јуна 1941. каже: „После 14 месеци проведених у Верони… нашао сам се овде у средини међу Хрватима и Србима и у овој револуцији, која је јадна ствар да уистину својски заплачеш. Јер, драги брате, италијанска влада је предала Србе у руке Хрватима, а Хрвати хоће да убијају Србе, жене, људе и децу од 7 до 8 година и нас брине да ноћу будемо изван службе због опасности да не оставиш кожу. Овај варваризам никад није виђен, штавише, драги брате, узимају девојчице и секу им дојке…“

 

У писму госпођи Вентурели Терезини, (Viale Roma No 10, Bergamo) њен Силвио пише 20. јуна о киши и страшним ветровима у овој страшној земљи, настањеној „са толико рђавим светом… Хрвати су грозни посвуда… Треба бити далеко од мајке домовине да би био свестан снаге њене велике цивилизације. Овде се дешавају ствари да не поверујеш, видео сам људе друге земље, како од срца љубе руке италијанским војницима који су из великодушности ризиковали да их спасу од сигурне смрти. Јадни Срби који су морали претрпети толико дивљаштва.“

Војник Фернандо Батиста,  (4-B.M.S.I Comp. Intendeza 2 Armata P.M.10) у писму свом оцу Доменику (Via Pin Cit. Forno Canavesi-Torino)  дубоко потресен, описује шта чине „окрутни Хрвати јадним Србима који ништа не могу. Једном, кога сам познавао, исекли су главу.“ А у другом писму, упућеном из Книна 22. јуна 1941. Алиси Константино, (Pietro Via Cit. Casa Darvium. Forno Canavesti, Torino), каже: „није за веровати, фратри и свештеници убијају људе, јадне људе чија је кривица само у томе… што нису католичке вере. Наш пуковник је себи узео једно јадно дете, јер би до сада већ било убијено од стране Хрвата.“

Војник Бертони Ђузепе (6. Battaglionne Presidiario 79, Camp. Scalo Knin P.M.10)  упутио је писмо поручнику Доменику Спинели, (79 Reg. Fanteria – Roma C.P.A.I, tg. P.M.83) у коме га извештава да је у свом слободном времену одлазио до сада у цркву, проводио по неки сат са фратрима. „Сада то више не могу; посматрао сам, и ствари стоје овако. Овде управљају фратри, имају своју партију усташа, свете се Србима, убијају их и чине толика друга варварства. Италијански војници су против тога… Све ћу ти појаснити када се вратим и када будемо цивили.“

 

Писмо генерала Алесандра Лузана Мусолинију, из књиге Радета Ребића “Дражина Србија“:

“Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато журим да Вам опишем један догађај којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, предходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује околни, Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и њених 120 ученика. Ниједно дете није било старије од 12 године. Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило.

Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, Римске Цркве – и један Божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасли, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истог дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети, њих је у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“

 

 

Затворено за коментаре.