Писмо ћерке Драгише Васића

Писмо ћерке Драгише Васића

КЛЕВЕТА У РАНКОВИЋЕВИМ МЕМОАРИМА

Никада код Ранковића нисам била нити сам се у животу са њим срела

ПИШЕ: Татјана ВАСИЋ

 

У својим мемоарима Александар Ранковић, између осталог, наводи да је “после рата Васићева супруга“ (супруга Драгише Васића – моја мајка) дошла код њега “тражећи неку врсту техничке помоћи око школовања ћерке. Наишла је на неке сметње.“

Зачудио ме је овај текст јер је потпуно неистинит па чак и апсурдан.

Ноторна је чињеница да се у том периоду спроводио најцрњи апартхејд према учесницима Равногорског покрета и њиховим породицама које су се због тога трудиле да својим прогонитељима буду што даље од очију.

Стога је незамисливо да би се ми, за било коју интервенцију обратиле управо ономе који је тада представљао отелотворење те репресије, а поготову што, изузетно, у мом школовању никакве техничке ни друге сметње нису постојале.

Истина је следећа: Мојој мајци стигао је позив на разговор са назнаком датума и часа, у канцеларију Александра Ранковића, који нас је испунио злом слутњом и стрепњом, јер смо га схватили као претходницу хапшења.

Међутим, по повратку са тог разговора моја мајка нам је пренела да се Ранковић распитивао да ли нам је познато где се налази Драгиша Васић и дали смо са њим у вези. Пошто је, разуме се, добио негативан одговор, рекао је да мом оцу, уколико сазнамо где је, поручимо да се врати а живот ће му бити поштеђен о чему ће се он лично постарати. Притом се понашао сасвим коректно.

Протумачили смо то као покушај да преваром привуче мога оца како би га ухапсили, чудећи се оваквом, у најмању руку, чудном поступку, јер му је морало бити сасвим јасно да му ни речи не верујемо и да се мој отац никад не би одазвао таквом позиву.

Шта је Ранковић тиме желео да постигне, шта се крије иза тога и зашто је, толико година касније, и под другим околностима овај догађај неистинито приказао никад нећемо сазнати. Постоје разне могућности одговора у које се ја овде нећу упуштати.

Још једну неистину износи, овог пута, његова супруга у својој књизи о свом животу са њим, и то да сам ја после рата долазила код Ранковића да се распитам о очевој смрти.

Не знам зшто то измишља јер ја никада код Ранковића нисам била, нити сам се икада у животу са њим сусрела.

Што је много, много је!

 

(БРОЈ 267, ЈУН 2005)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *