Полемика у “Слободи“: Демократе или комунисти?

Sloboda

Демократе или комунисти?

Зашто се нико од новопечених бораца против комуниста, од 1990. године наовамо, није обратио највећим борцима против тих истих комуниста – четницима?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Захвалан сам г. Васи Костићу што ме је у полемичком чланку “Демократска странка“, у прошлом броју “Слободе“, подсетио на неке догађаје из сада већ давне 1990. године. И на стару дилему: да ли смо тада, при обнови демократије у Србији и Југославији, наивнији испали ми, овде у Отаџбини, или наша национална политичка емиграција?

Ми, који смо овде били у првим редовима борбе за обнову демократије, веровали смо да је политичка емиграција једнодушно уз нас. Истовремено, и да су обновљене демократске странке то што кажу да јесу.

Моја сумња почиње баш са оним догађајем који описује г. Костић: са потписивањем споразума о сарадњи између часописа “Наша реч“ из Лондона, који је у име издавача, Савеза “Ослобођење“, потписао Десимир Тошић, и “Погледа“, који сам потписао ја, као главни и одговорни уредник. То је било фебруара 1990. године. Погодило се да сам већ следећег месеца први пут ишао у Лондон, па сам се са Десимиром Тошићем договорио да посетим и редакцију “Наше речи“, да се видимо и упознамо.

Стигавши у Лондон, позвао сам број Десимира Тошића. Он се јавио, и, после неколико измењених речи, упитао ме:

– Одакле зовете?

Не знам зашто је то питао. Могуће је да се у позадини чула четничка музика, са неке од касета Миће Петровића.

– Из Хотела “Равна Гора“, – одговорио сам.

Уследило је нешто што ни у сну нисам очекивао: Тошић је, повишеним гласом, осуо паљбу по четницима! Добро памтим његове речи: “Ти код којих сте гори су од комуниста!“

Ти код којих сам био тада, и касније још три пута, зову се Покрет српских четника Равне Горе за Велику Британију. Они су власници Хотела “Равна Гора“, као и још два хотела у Енглеској. Међу њима сам упознао много дивних људи, четника војводе Момчила Ђујића, од почасног председника Милана Стојисављевића, до чика Љубише Новаковића, у чијој кући сам становао једном приликом.

Пошто сам претходно, овде у Србији, као новинар “Вечерњих новости“, упознао много комуниста/партизана, апсолутно сам сигуран да се никаква паралела између њих и четника не може повући и да се никаквом логиком (математиком, статистиком, правном науком, како год) не може доћи до закључка да су они “гори од комуниста“.

У том моменту, наравно, нисам могао много да размишљам на ову тему, него сам, просто, када је Тошић спустио слушалицу, стајао збуњен. Богдан Видаковић, рођен у логору Еболи у Италији, син четника Ђуре и четникиње Данице Видаковић из Лике, који је требало да ме вози до Тошића, питао ме је шта није у реду. Испричао сам му шта се десило, а он је, повећавајући даље моју збуњеност, рекао да су они – Савез “Ослобођење“ – црвени, комуњаре, ђиласовци…

Г. Васа Костић каже како је “увредљиво“ што сам у претходном броју “Слободе“ написао да су скупу на коме је обновљен рад Демократске странке, крајем 1989. године, доминирали комунисти Милован Ђилас, Добрица Ћосић и Драгољуб Мићуновић, као и деца из истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Г. Костић тврди да нико од њих није био комуниста – прецизније речено, да су се сви они одрекли комунизма и постали демократе и борци за српство – а као аргумент да нисам у праву наводи и факат да им се недуго потом, преселивши се у Београд, придружио и Десимир Тошић.

Да, Тошић им се заиста придружио и као функционер Демократске странке постао посланик у Народној скупштини. Он је био једини политички емигрант који се вратио у Србију и направио политичку каријеру.

Али, зашто само он и зашто баш он?

Зашто то није био случај са неким од функционера и чланова Покрета српских четника Равне Горе, Организације српских четника “Равна Гора“, Удружења бораца Краљевске југословенске војске у Отаџбини или Четничког покрета “Гаврило Пронцип“? Ако су они тада били престари и без искуства у политици и бизнису – а нити су били престари, нити без искуства – зашто Демократска странка и друге тада обновљене и новостворене, на речима демократске и антикомунистичке странке, нису ступиле у везу са њиховим многобројним потомством, које је завршило високе школе на Западу и стекло искуства у разним областима, итекако потребна Србији тешко рањеној комунизмом?

Просто речено, зашто се нико од тих новопечених бораца против комуниста, није обратио највећим борцима против тих истих комуниста – четницима?

Нисам имао среће да будем савременик војводе Доброслава Јевђевића, као г. Васа Костић, али сам, много година касније, приредио његове изабране чланке, за књигу “Војвода Доброслав Јевђевић – У служби српском народу“, коју су објавили “Погледи“. Тада сам се ближе упознао са војводиним делом и верујем да он 1961. године не би рекао да је Добрица Ћосић “кренуо без повратка у растанак са комунизмом“. Наравно, г. Костић не тврди да је то војвода тако рекао, већ претпоставља да је то мислио када је подвукао једну реченицу у листу “Борба“.

Нешто слично војвода није написао, а прилично сам сигуран да на то није ни помишљао, јер је знао да комуниста остаје комуниста (г. Костић тврди да се, поред Ћосића, комунизма одрекао и Мићуновић, па чак и Ђилас).

То што је онда знао војвода, много година касније, после тешких искустава од 1990. године, и посебно од “петооктобарске револуције“ 2000. године, данас, Богу хвала, знају сви истакнути српски интелектуалци. Знају, дакле, да су поменути, и безброј непоменутих, а добро познатих јавности у Србији, до краја остали комунисти, као и да су оставили наследнике који владају од 1990. до данас. То је на несумњив начин доказао професор Филолошког факултета у Београду др Мило Ломпар, у делу “Дух самопорицања“. Од 2011. године до данас ова књига је забележила невероватних шест издања. По цену разапињања у дневној штампи – од режимске “Политике“ до сорошевског “Данаса“ – и претњи да буде избачен са посла (“ко то васпитава српску омладину?“), професор Ломпар је на универзалан начин описао сваку власт у Србији, закључно са актуелном, као комунистичку. Механизам из времена Ј. Б. Тита потпуно је очуван, само је парола “Комунизам нема алтернативу“, замењена паролом “Европа нема алтернативу“. Специјално, др Ломпар је доказао да комунисти у основи делују у две фракције: ћосићевска, по Добрици Ћосићи, и фракција Латинке Перовић, која је била секретар Централног комитета Савеза комуниста Србије, а сада је високи функционер једне од “демократских“ партија.

Обе фракције подразумевају гушење сваког промишљања, а војвода Јевђевић је још од младих дана припадао крему српске интелигенције, те би, дакле, и данас био ту. Подсетићу да је он још 1950-тих година написао како “извесне антисрпске снаге у Лондону“ спремају југословенско-левичарске елементе да их “у случају расплета балканске ситуације као кукавичије јаје убаце у Београд, да тамо за њихов рачун воде њихов посао“.

Те антисрпске снаге су врбоване управо из редова српске политичке емиграције. До расплета је дошло касније него што је ико очекивао, па је из читаве ове дружине 1990-тих из Лондона у Београд дошао само један једини политичар – Десимир Тошић.

(“Слобода“, гласило СНО, Чикаго, 10. новембар 2015.)

Затворено за коментаре.