Новица Лукић

На овој страници доносимо биографију четничког поручника и мајора Легије странаца Новице Лукића, из пера његовог унука (који је понео дедино име), као и делове Лукићевих ратних и поратних биографских записа, под следећим насловима:

– Кроз слободне српске планине,
– Равногорци Шумадије,
– Писма из Словеније,
– Писма из Италије,
– У туђини,
– Неизвесност.

Лукићеви мемоари сачувани су у његовој заоставштини после погибије у Африци 1957. године. Када су се створили услови за то, Француска амбасада у Београду их је предала његовом сину. Мемоари још нису објављени.

Уочи рата: капетан Душан Дуја Смиљанић (у средини) и ваздухопловни наредник Милорад Лукић (десно)

Уочи рата: капетан Душан Дуја Смиљанић (у средини) и ваздухопловни наредник Милорад Лукић (десно)

Новица Лукић, Ћира Ћировић и Светислав Лукић

Новица Лукић, Ћира Ћировић и Светислав Лукић

Стоје, трећи с лева Новица Лукић, пета Вера Сарамандић, председница ЖРОС-а

Стоје, трећи с лева Новица Лукић, пета Вера Сарамандић, председница ЖРОС-а

Новица Лукић као француски легионар

Новица Лукић као француски легионар

Писма су била једина веза Новице Лукића са женом и сином

Писма су била једина веза Новице Лукића са женом и сином

Новица Лукић у Легији странаца

Новица Лукић у Легији странаца

Новица Лукић у Легији странаца

Новица Лукић у Легији странаца

Биографија Новице Лукића

Ово је презентација посвећена мом деди, потпоручнику Југословенске Војске у Отаџбини, Четнику и Равногорцу под шифром Анђео 31. По завршетку II светског рата мајору Француске Легије странаца.
Новица је рођен 14. септембра 1919 године у Шљивовцу, шумадијском селу надомак Крагујевца, као четврти син сиромашних сеоских родитеља, Милутина и Љубице. По завршетку основне школе отац га уписује у Гимназију у Крагујевцу, коју завршава упркос врло тешким условима. Пешачио је свакога дана 18 километара, без добре хране и одела, учио без уџбеника. После завршена четири разреда и нижег течајног испита, пребацује се у В.З. Школу Војно Техничког Завода у Крагујевцу. Као свршени питомац, 1937. године, одлази на рад у радионице ВТЗ-а, где ради све до почетка Другог светског рата. Непосредно пред рат је у саставу 4-те чете пиротехничког батаљона ВТЗ.
После априлског слома 1941. Новичин старији брат Милорад, иначе пилот у Војсци Краљевине Југославије, стиже кући у Шљивовац и одмах организује људе за отпор окупатору. Новица служи као повереник Команде Групе Шумадијских корпуса за рад са Женском Равногорском Организацијом Србије и постаје човек од поверења у Гружанском четничком одреду под шифром Анђео 31. Сваке године је напредовао, тако да је крај рата дочекао као потпоручник Југословенске Војске у Отаџбини. У јесен 1941.год . на Равној Гори упознаје Чича Дражу, где заједно са својим братом Милорадом бива одликован златном медаљом за храброст. Нажалост, у једном од сукоба са непријатељем 1943. године Милорад гине, а слична судбина ће две године касније задесити и млађег брата Светислава, који такође активно учествује у Равногорском покрету. На једном одсуству почетком рата упознаје деветнаестогодишњу Мицу, љубав свог живота. Сваки слободан тренутак од тада Новица проводи са Мицом, и жени се њом у пролеће 1944. године. Као резултат љубави родиће им се син Мирослав, мој отац, кога игром судбине Новица, мој деда и имењак, никада неће видети. Пред најездом руских комуниста, у јесен исте године, заједно са осталим српским Четницима напушта Србију, у коју се, као и многи, никада неће вратити. У Босни Четнике, издане од стране савезника, који зарад нагодбе са Стаљином жртвују свог савезника Дражу Михаиловића, чека голгота какву је тешко замислити. У једној од борби са бројним непријатељима, Немцима, усташама и комунистима, у децембру исте године у источној Босни, у селу Миљевине код Калиновика, у непосредној близини Бећир-Пашине куле, рањен је и Новица. Из болнице Горске Краљевске Гарде, заједно са осталим рањеницима, пребачен је од стране Немаца у болницу у Чешку. У Чешкој, у месту Млади Болеслав, написао је своју прву књигу Моја љубав.
Чим је залечио рану, покушава да се врати и састане са Шумадијском Групом Корпуса, у чијим су редовима он и његова браћа под командом Душана Смиљанића водили тешке борбе за све време рата. Из Чешке преко Аустрије прелази у Словенију, где одмах ступа у Допунски батаљон при Динарској четничкој дивизији, састављен углавном од Србијанских четника. Ипак пред притиском комуниста није се могло ни до Босне а камоли до Србије, те се Четници из Словеније пред сам свршетак рата, почетком маја 1945. године, пребацују у Италију. У Италији, у месту Корманс, долази до сусрета са Савезницима, који српске Четнике награђују за дугогодишњу борбу са окупатором тако што их разоружавају и спроводе у логор у Ћезену. У логору у Ћезени борави до јесени када их Енглези спроводе у нови логор на југу Италије, у место Еболи. У Еболију Новица време проводи углавном присећајући се својих доживљаја из рата, размишљајући о тешкој ситуацији која је затекла њега и цео Српски народ. Своја сећања и размишљања ставља на папир, не слутећи да ће се игром судбине, уз велику помоћ нашег пријатеља госп. Симића, Југословенског дипломате у Француској, ти његови рукописи наћи у рукама његових потомака, педесет година касније. Све књиге су нумерисане и насловљене, а неки од наслова су: Други Светски Рат – ВИХОР, Кроз слободне Српске планине, Равногорци Шумадије, У туђини, Неизвесност, Моја мајка, Мојој драгој итд. Књиге поседују поред историјске и естетску вредност, што верујем потврђују мали одломци, које сам ја издвојио и ставио на ову презентацију.
Након годину и по дана проведених у логору у Еболију, у коме је писмом од свог брата сазнао да је добио сина и од када је само маштао о састанку са њим и својом Мицом, заједно са осталим српским војницима бива пребачен у Немачку, у Мунстерски логор, у коме наредбом Њ.В.краља Georga VI ратници Драже Михаиловића добијају статус расељених лица.
Без икакве могућности да се врати у Србију и очекујући преокрет у светској политичкој ситуацији, одлази у Марсељ, где ступа у Француску Легију странаца.
У јесен 1948. године, као Француски легионар борави у месту Ле Кеф, у Тунису, где добија Certificat d’Aptitude, а 1949. год. добија Medaille Coloniale. 1950. године борави у Индокини, прецизније у Вијетнаму, у Сајгону. Путем писма у сталном је контакту са Мицом, која њему пише на адресу његовог рођака Петра, који живи у Хаггену, у Немачкој, и који је са њим у сталном контакту. У једном од писама каже: „Више путујем него што сам на једном месту. Тако сам обишао до сада пола света, сада сам у Азији а био сам у Африци и на Великим острвима“, а у другом „Има већ четири пуне године како снег нисам ни видео ни осетио хладно. Стално у летњим хаљинама осим кад сам на послу“. 1951. године борави у Хамамет-у, градићу у Тунису, где остаје до октобра. Путује по северној Африци и увек се враћа у Кеф, где остаје до августа. Тада се, вероватно, навршава пет година службе у Легији и Новица стиче услове за добијање Француског држављанства. Као Sergent-Chef, Commandant le I/6 Regiment Entranger d’Infanterie добија Certificat de bonne conduite.
У лето 1952. године, по завршетку петогодишњег циклуса у Легији, путује ка Француској са једином мисли у глави, да се састане са својим сином и својом Мицом. Шаље адресу из Маранжа, а затим и из Стразбура, места где ће провести наредних неколико година. У Стразбуру налази посао за упола мању плату него у Легији, ради од десет увече до шест ујутру, по сменама. Целе 1953. године покушава да се састане са Мицом и сином Мирославом. Ипак, комунистичка власт у Србији одбија да изда пасоше Новициној породици. После овога, у једном писму пише да је по први пут болестан, али ипак и даље не губи наду у састанак. У следећем писму, са почетка 1954. године, пише да ускоро путује у Африку и даје адресу свог пријатеља на коју му се може писати, господина Аурам Владимир-а, човека који ће скоро педесет година чувати његове рукописе и албум са сликама. Средином 1955. године сазнаје да постоји могућност да Мица и Мирослав изађу из Југославије и враћа се са пута на који је посао. У следећем писму шаље трајно ¨Уверење за боравак¨ у Француској, и наводи коме треба да се обрате када стигну. Напомиње да уколико госпођа Ritch не буде ту траже Мишела, а ако и он не буде ту, да преко пута потражи Bausmerth Wilhelm-a, Румуна који је заједно са Мађаром Galavics Laszlo-ом потписан као гарант на једном Новицином Француском документу. Шест месеци не ради, већ ишчекује добру вест, али у октобру добија писмо у коме сазнаје да се пасоши дефинитивно не могу добити. У јесен 1955. год. поново се спрема на пут и пише да уколико се ипак појави нова шанса за долазак, да потраже Владимирову жену Пиерретте Аурам, која се налази у срезу Dub, село Damblen, телефонски број 2 Damblen, преко Montebeliara. 1956. године поново је у Легији, у северној Африци, одакле шаље нове адресе, из Туниса и Либије. У међувремену је добио чин мајора, али нажалост већина докумената из тог периода, која то потврђују, изгубљена су. Сумњам да је у некој од битака изгубио леву руку.
1. маја 1957 гине, негде у северној Африци.
Новица је по свему што сам о њему сазнао био једна, по много чему изузетна личност. Био је племенит, поштен и изузетно храбар човек. Многима је за време грађанског рата у Србији спасао животе, а свој је небројено пута ризиковао, како је он то говорио: „За крст часни и слободу златну“. Говорио је више страних језика, свирао на неколико инструмената, своје емоције преточио је у десетине књига и стотине дирљивих писама, био прави атлета и истински хришћанин, православац. Где год је пролазио остављао је за собом људе које је опчињавао својом добротом.
Требало му је тако мало да после свега дође до среће, али зла судбина суровог света није му дала да оствари то своје право, право које је сигурно вишеструко заслужио.

Кроз слободне српске планине

Ватрено крштење
почетак октобра 1941
Пространа школска зграда села Р. близу Краљевачког асфалтног пута и железничке пруге била је понос мештана – сељака.
Прошло је већ пола године како у њу није крочила ђачка дечја нога. И учитеља нема, одселио се некуда, само по каткад наврати школски служитељ, прегледа да ли су прозори затворени и да ли је све на свом месту. Мртва тишина која је владала у учионицама плашила га је. А он је се сећао веселе дерњаве малих сеоских ђака у кратким панталонама и опанцима без чарапа.То је било пре наиласка овог проклетог живота. Можда ће ове јесени школа прорадити само док се стање створено ратом не стабилизује. Задржао би се неко време па одлазио кући да свршава своје послове.
Једног поподнева средином јесени 1941 школски служитељ је био не мало уплашен кад је пред својом капијом угледао наоружаног човека са шубаром на глави и реденицима преко рамена.
-„Домаћине“, викну наоружани.
-„Изволте! Шта треба?, одговори служитељ. – „Јеси ли ти служитељ у школи овде?“, упита он.
-„Јесам. Ја сам служитељ био а сад је само обилазим.“
-„Рекоше нам у селу да ти имаш кључеве од школе, потребно нам је преноћиште, а нас има много, па је најподеснија школска зграда.“
-„Ево одмах“, одговори и упути се у кућу. Не потраја дуго, врати се убрзаним корацима, нешто мало узбуђен.
-„Не бој се, чико. Ми смо четници Драже Михаилловића, а Краљеви непредати војници, па устасмо на оружје да не дозволимо да непријатељ вршља по нашој земљи како хоће“.
-„Четници Драже Михаиловића, Краљеви непредати војници“! рече служитељ зачуђено. „Бог нека вас поживи!“
-„Хајдемо мало брже, морамо спремити сламе за спавање и набацити неколико клупа да би имали времена да се одморимо“, говорио је четник узмичући испред служитеља за неколико корачаји.
Школа није била далеко од његове куће. Стигли су за неколико минута. У школском дворишту растурени по групама седели су и стајали наоружани људи. Разнолико обучени и наоружани. Неко је имео сељачко одело и шубару, неко шајкачу. Многи, пак, носили су бившу Југословенску униформу. На раменима многи су имали обележене своје чинове у војсци. Највише су били наоружани пушкама, револверима и бомбама са реденицима преко рамена као овај. А имало је и неколико митраљеза и понеки Немачки машингевер. Служитељу заигра срце кад виде све то. Било му је и драго и прође га нека милина кроз тело.
Кад стигоше, одвоји се један од уноформисаних, на раменима је имао ознаке Југословенског капетана и рече: „Чико, отвори школска врата, кључ можеш оставити код мене или га понеси са собом. Ми се нећемо задржати дуго. Можда ћемо још ноћас кренути, то ми не знамо. Зависи све од развоја догађаја“.
„Нака остане код мене, господине капетане, ја сам овде близу. Кад ви кренете, доћи ћу да уредим и затворим школу“, одговори служитељ, стављајући кључ у џеп пошто је већ отворио школу.
-„Како се ви зовете господине капетане, ако смем да знам? Волео бих запамтити команданта Краљеве и Дражине војске, који је први пут становао у овој школи?“
-„Баш те интересује, чико? А већ су ти рекли да смо Дражина војска. Ако нам не мислиш зла, рећи ћу ти“.
-„Не дај, Боже! Зар ја да вама мислим зло? господине капетане. Па ви сте непредата Краљева војска, а ја сам положио заклетву Краљу и Отаџбини. Што нешто нисам млађи, па бих вам показао ко сам?“
Добро, стари ратниче. Ја сам командант Гружанског одреда Југословенске војске у Отаџбини, капетан прве класе Душан Смиљанић“.
Е па ви сте Дуја, како вас мој син зове. Он је служио војску код вас. Сада је у заробљеништву. Шта ћемо господине Дујо, времена по нас су тешка, а ми наше људе ако не чувамо, сигурно неће Швабе. Довиђења господине капетане!“
„Довиђења, навратићу код тебе довече да поразговарамо“.
„Дођите, господине капетане, биће ми особито драго.
Чекаћу вас“, рече и оде.
За то време четници су већ увелико спремали учионице за спавање. Неки одоше за сламу, неки чисте патос, два по два носе ђачке тешке клупе и слажу напоље.
Командант Дуја са осталим официрима: Момом, Жиком Пешаком и Жиком Артиљерцом, Благојем, својим ађутантом, Мишом и другима уђе у стан учитеља да би о нечему конферисали.
Кад су се раскомотили, поседали око стола, све очи су биле упрте у Дују, свакога је интересовало о чему се ради.
Дуја беше човек средње висине, нешто просед, увек је био избријан, а његов израз лица никада није био поражавајући. У најтежим тренуцима тако се сналазио
смишљено да би сваког зачудило његово хладно држање и храброст. Данас је изгледа било нешто што се морало решити. Зато је позвао све официре, јер никада није хтео сам нешто решавати. Али увек је урадио оно што је нашао за сходно, само је хтео да чује мишљене појединаца.
„Драга, господо, почео је Дуја седајући. Обзиром да су комунисти радили и пре овог другог светског рата, нагризајући државне темеље, сада пак организовани већ су изашли на терен и много су многобројнији бар за људе. Пошто већ виде да смо им ми опасни покушаће да нас разоружају или униште називајући нас петоколонашима. Морамо их на неки начин убедити да смо исправни и да се боримо против окупатора, а не против њих. То нећемо успети, али ћемо у очима народа бити другачије третирани, а они неће моћи другачије да нас називају. Дошао сам на идеју да у току ове ноћи нападнемо на тунел овде у В. То ће нас спасити бар за неко време. Не бих желео да нас нападну и разоружају. Нас је мало у срезу, док њих има много. Скупили су се из свих крајева света. Морамо тактизирати неко време.
„Сјајно, господине капетане, бар да могу окусити и видети борбу, док очеличимо борце за предстојеће тешке задатке“, упаде ађутант Благоје у речи команданта Дује.
-„Колико ми је потребно људи и како ћемо их изабрати“, упита Дуја.
-„То препустите мени“, јави се потпоручник Жика Артиљерац. „Тражићу ко хоће добровољно, па ћемо опробати ко је јунак и јуначког соја и јуначке крви и колена. Тачно у девет часова ћемо напасти. Поделићемо се у неколико група, привући се и у одређено време почети“.
„Добро, препуштам вама. Одаберите људство, полазак одавде нека буде у девет часова. Још ћемо се о свему говорити доцније“, заврши Дуја устајући.
Усташе сви и изађоше пред школску ограду у простор око школског дворишта. Позваше целокупно људство у строј и после неколико тренутака пред целокупно људство постројено у неколико чета изађе Жика Артиљерац, потпоручник и полако полугласно поче да говори:
„Драга браћо Равногорци, да бисмо у очима народа уздигли свој реноме и углед морамо напасти на Немце. Дочепаћемо се и оружја, што ће добро доћи у предстојећој борби противу свих Равногорских непријатеља. Напашћемо на Немачко осигурање тунела. Дохватићемо оне митраљезе и помлатити Немце. Него, ко хоће добровољно нека се одмах издвоји и постројте се овде.“
Хвала Богу, рекоше неки, већ неколико дана како ни поштено нисмо пуцали, а свикнути се на оружје и морамо се привикавати на борбу, да би се мало раздрмали.
За трен ока издвоји се око осамдесет људи, већином сви подофицири активни и резервни као и сви ђаци који нису залутали и заведени од црвених. Издвојише се и сви официри, као и сам Дуја, комадант.
Пре него што је извршио распоред, нареди, окрећући се потпоручнику Моми:
„Миливојевићу, постави овде јачу стражу. Нико не сме ни унутра ни напоље све док ја не будем нашао за сходно.“
„Разумем, господине капетане“, одговори Мома и оде позивајући комадандира страже. Санитетског наредника Драгослава Јовановића, званог Србина позва да са њим регулише обезбеђење.
„Ви сви остали вољно, право у своје собе, а ви око мене. Довече морамо напасти на Немце, пре девет сати ћемо се привући уз само утврђење. Поделите се у четири групе по петнаест људи. Вођа прве групе биће потпоручник Мома, друге Жике Артиљерац, треће групе потпоручник Миша Мојсиловић, четврте потпоручник Жика Пешак. Ти Момо ћеш наићи одозго са друма са својом групом. Твој први метак мора убити оног главног стражара који са тешким митраљезом обезбеђује све Немце у караули. То мора бити изведено тако, како по нас мора бити најбоље. Иначе би у противном ствар пропала. Ти, Живадине, са твојом групом одоздо уз реку. Привуците се уз саме тешке митраљезе који су на самој обали и чекајте. Миша са својима из шуме са стране вароши К., а ти Живораде поред пруге. Сви се привуците што ближе можете. Знак за напад биће први судбоносни метак из пушке потпоручника Моме. Пазите на сваки шушањ. Ноћ је тамна као поручена за овај случај. Ја ћу са Благојем са Мишом бити иза оне шуме. Хајде узмите све аутомате, доста муниције и бомби, па ћемо раније кренути. Јесмо ли се разумели?“
„Разумемо“, одговорише сви у глас.
Људи се разиђоше радујући се првој борби. Било је многих којима није било пријатно и који су се плашили, али су задржали у себи не хтевши испољити свој кукавичлук.
За време чекања заказаног часа позајмљивали су бомбе и муницију. Снабдели се за овај храбри подухват и чекали наређење за покрет коментаришући са зебњом о исходу напада.
Видећемо момци какав ће ко бити када први пут поред њега свирају куршуми и експлодирају гранате, шали се Мома са војницима.
„Неће бити страшно, господине потпоручниче, одговара Аца Милетић, наредник, познат као лепотан и себе ишарао лакованим реденицима.
Већ се смркло. Прст се пред оком не може видети од густе помрчине. Небо се беше наоблачило као да ће сваког тренутка почети киша. Људи се већ спремили, само чекају да комадант изађе па да крену.
Око девет часова изађе комадант Дуја у пратњи ађутанта поручника Благоја Нишлије. Даде знак за покрет и пође према цркви села В. За њим одмах крете Миша са својима, а за њима остали, према распореду. У колони по један ишли су лагано по неравном сеоском путу. Као мумије. Ни једна реч, ни шапат, као ни неки шум није се могао чути. Због густе помрчине, ишли су један за другим, тако да су се осећали по дисању.
Мртву тишину прекиде у покрету пренесена команда са чела од стране чика Дује. Тако је било увек када се морало нешто наредити људству у покрету. Кад треба да се опомене на опасност или некоме нешто нареди. Овом приликом је комадант рекао знак распознавања и лозинку за ову ноћ, које ће важити и за време напада.
„Знаци за ноћас и лозинка, Дуја, а одзив Мома. На даљину: позив знак буљине, а одзив кукавице. Објасни Дуја првоме до себе Благоју, Благоје се окрете и пренесе знаке првом до себе, овај другоме, други трећем, трећи четвртом и све тако редом до зачеља. На зачељу је био потпоручник Жика Пешак и његова група напред испред њега. Када је и он примио знаке који су прошли од чела до зачеља пренети од уста до уста, он је вратио одговор челу, говорећи првом испред себе:
„Пренеси примили су сви на знање.“ На исти начин сазнао је комадант на челу да сви знају знаке.
Код цркве колона се заустави. До тунела било је око двестапедесет до триста метара. Комадант преко везе, као и пре позва: „Вође група напред.“ Муњевитом брзином пренешено је и ово наређење и један по један кад је чуо, потрчао би на прстима поред колоне према челу.
Кад се сви искупише, Дуја поче:
„Господо, распоред нека остане исти као што сам рекао. Скрените пажњу људству, да пазе на сваки покрет, на сваки шушањ. Не смеју се палити цигарете још од овог тренутка. Ти, Момо, са првим метком на стражара. Онда твоји људи са друма и из оног шумарка, бациће бомбе. То важи и за остале. Бомбаши из сваке групе са свих страна морају истовремено бацити бомбе, после првог пуцња на непријатељско митраљеско гнездо. Непријатељ мора бити изненађен. Онда ћемо сви користећи забуну извршити јуриш, па коме Бог помогне. Ајде, крените одмах свако у свом правцу.“
„Разумемо, одговорише, поздравише се и трчећи вратише к својим људима.
Потпоручник Мома скупи своје у круг око себе, пренесе наређење комаданта Дује и упита:
„Који су бомбаши?“
Јавише се Милија стари жандарм, Јаша академац, Лукић ђак, сада инжињерац и Миша Тромоторац.
„По колико имате бомби?“ поново упита потпоручник Мома.
„По седам, осам, господине потпоручниче“, одговори за све Јаша Академац.
„Добро, јунаци. Ми морамо бити најопрезнији. Од нашег рада зависи успех свих осталих. После мог првог пуцња, ви бомбаши ћете бацити бомбе на митраљеско гнездо. Три бомбаша једним јарком, а ја ћу са двојицом другим јарком друма. Остали једна петорица са пушкомитраљезом с једне стране пута, кроз онај стрн, а друга петорица са шошом с друге стране пута кроз шашинак. Сви водите рачуна, на сваки шум. После експлозије бомби, наредићу јуриш. Јесте ли разумели?“
„Разумемо“, одговорише сви у глас и кретоше полако.
Жика Пешак поведе своје према прузи рекавши им претходно да буду обазриви и да ће чекати први метак из пушке потпоручника Моме.
Жика Артиљерац објасни својима: „Момци наш задатак је прилично тежак. Морамо уз реку. Пет са Адамом Милетићем на једну страну реке, у исто време понесите доста бомби које ћете бацити у одређено време. Ја ћу са осталима са друге стране реке, а штитићемо вас да се привучете митраљеским гнездима. Је л’ вам јасно?“
„Јасно“, одговорише у глас и кретоше.
Дуја са ађутантом пође са Мишом, који кад стигоше до својих људи, позва их и рече: „Ко хоће да буде бомбаш?“. „Ја, ја, ја“ јавише се неколико гласова. Беху то све активни подофицири: Лукић авијатичар, Бајић артиљерац, Мома коњаник, Голуб из везе.
„После Моминог првог пуцња ћете са бомбама прећи у напад. Бацићете неколико бомби на саму караулу. Ти Лукићу буди вођа бомбаша. Ја ћу са Дујом, Благојем и осталима, у стрељачком строју кроз шуму“ заврши Миша потпоручник. „Пожуримо, време је кратко. У десет сати тачно почеће. Испалиће потпоручник Мома на стражара први метак“, рече комадант Дуја и крете кратком путањицом према циљу. За њим кретоше остали.
На десет минута пре десет сати увече, све групе су већ биле на својим местима. Потпоручник Мома је стигао на двадесетак корачаји до Немачког стражара, чекајући заказано време, па да приђе још и да почне.
Жика Артиљерац је био на једној и на другој страни реке.
Његов Адам Милетић са бомбашима био је у самој реци, испод обале, на десет корака од митраљеског гнезда. Чекали су знак.
Жика Пешак уз пругу исто на двадесетак корачаји.
Миша са Дујом на тридесет корачаји у шуми са стрељачким стројем, полегали по земљи. Његови бомбаши са Лукићем авијатичарем уза саму караулу на једној узвишици, тако да је непријатељ био у рупи испод њих. Спремише и одшрафише бомбе, очекујући знак.
Целокупним људством владала је нека пред борбена трема. Многи су дрхтали, не од страха већ од нестрпљена што не почне већ једном.
Неколико минута пре одређеног времена десило се нешто што је упропастило целу ствар, овако вешто припремљену. Кад је потпоручник Мома и са напереном пушком нанишанио у Немачког стражара, чија силуета се оцртавала у помрчини према небу, лева нога му закачи о један камен, који направи буку котрљајући се у јарак. Мома се укочи гледајући у фосфорни сат, чије су бројке светлуцале у мраку. Још пет минута, помисли он. Да ли да опалим? Ако је непријатељ чуо? Али није ни завршио своју мисао, кад прасну пушка и зрно полете поред његовог образа. Није више оклевао ни секунда, повуче за ороз и његова пушка плану. Непријатељски стражар се стропошта у тунел. Мома прилеже тешко дишући и једва изговори „Бацајте бомбе“.
Настаде комешање. Онда једновремено плануше каписле у рукама петорице људи… па шиктање кроз ваздух… Неколико секунди мртва тишина, затим експлозије бачених бомби заглушише ваздух.
Као одговор на праскање бомби са ове стране одакле је био потпоручник Мома, запрашташе бомбе и пушке са свих страна. Бомбаши Лукића авијатичара успеше да убаце и у ходник карауле разбивши стакло на прозорима, а бомбаши Адама Милетића растераше једно непријатељско митраљеско гнездо.
Немци збуњени изненадним нападом не одговорише у први мах. Кад се мало прибраше, заузеше своја места у митраљеским гнездима и осуше брзу и убитачну ватру из свих оружја и на све стране. Светлећи меци су парали небо у свим правцима прекрштајући се у ваздуху и правећи врло лепу слику ватромета.
Прилепљени за земљу четници нису се могли маћи са места, ни напред ни назад. Бомбаши су бацали бомбе циљајући право у митраљеска гнезда.
Страховиту пуцњаву надвисио је глас потпоручника Моме: „Јуриш, Ура!“ – „Ураааа! Урааа!. Проломи ноћну тишину узвик са свих страна.
Убрзана ватра са свих страна. Бомбе су експлодирале у ваздуху, на земљи не прекидајући. Непријатељ је појачао ватру. Свако дрво, камен, трн, све је изрешетано мецима који не престају.
„Напред! Јуриш! Ураааа!“ понови командант Дуја из шуме, чији се глас јасно распознавао.
„Урааа! Урааа! Ураааа! Јуриш“, проламао се ваздух од узвика храбрих четника, који су пузили, прескакали канале, претрчавали од канала до канала.
Многи су били страшни. Са дугом косом и брадом, са камама у зубима приближавали су се стопу по стопу.
Када је Адам Милетић, оценио одстојање од обале до митраљеског гнезда, чије је руковаоце уништио бомбама, скочи и баци се као дивља звер и паде у непријатељски ров. Непријатељ у суседном рову није га приметио. А у самом рову поред митраљеза који су остали потпуно исправни, он виде три мртва непријатеља. Не оклевајући више, дохвати непријатељски митраљез, окрете га суседном рову и поче убиственом ватром тући непријатеља његовим сопственим оружјем.
Момина група је већ била на самој ивици тунела, вребајући моменат кад престане ватра и док поново не напуне реденике, да скачу у ровове.
Миша са својима, а и са Дујом такође је пришао близу и обуставио ватру да не би тукао своје на супротној страни. Жика Пешак са својим људима који су сви били на једној страни пруге, пришао је такође сасвим близу.
Код Адама Милетића ускочила су још његова два друга помажући га бацајући бомбе у суседне ровове и пуцајући из својих пушака.
„Напред, браћо четници. Јуриш! Са свих страна да их похватамо живе! Ура!“, викао је Адам дејствујући на непријатељског митраљесца.
Храбри четници јурнуше као лавови на свој плен не обазирући се на непријатељску брзу паљбу и последњи отпор. Многи се већ нађоше прса у прса са непријатељем, али застадоше изненађени.
Са свих околних брда, као и са пута и реке отвори се паклена паљба. Топовске гранате су пиштале кроз ваздух. Митраљези косили у свим правцима. Ракете и светлећи меци осветљвали су бојиште, и тада као дању косили су све који се појаве или устану да би се пребацили с места на место.
„Повлачи се према цркви! шану Дуја командант потпоручнику Миши. Миша забезекнуто: „Зар сада? Шта ово би? Ко им је ово стигао у помоћ?“
„Издати смо! Повлачи људе! Брже!“, понови Дуја. „Пошаљи одмах тројицу да јаве и осталима“.
„Разумем, господине капетане!“ одговори само потпоручник Миша. Окрете се и позва Перу, Цанета и Синђелића, рекавши:
„Перо, иди јави Моми да се одмах повуче према цркви. Нека све људе обавести.
Ти, Цане, Жики Пешаку на пругу, а ти Синђелићу, Жики Артиљерцу. Сви да се повуку што пре. Опкољени смо. Сва тројица реците да је то Дуја наредио и да ће их чекати код цркве села В.“
„Разумемо“, одговорише и одјурише без обзира на ватромет и смрт која је вребала на све стране кроз ваздух.
Остали сви Мома, Жика Пешак и Жика Артиљерац са целокупним људством наредили су повлачење. Кад стигоше курири они убрзаше са пребацивањем.
Жика Артиљерац позва људе и утоне у реку, где их изброја. Једанпут, двапут па ће уплашено: „Кога нема међу вама?“
„Нема Адама Милетића и још двојице бомбаша, који су ускочили у ров и дочепавши се Немачког митраљеза, видели сте, господине потпоручниче да је митраљез са оне стране дејствовао у десну страну према караули а не према нама“, одговори један од бомбаша који је био остао под обалом.
„Видео сам! Зар је то он био, оца му грбавог! А шта ради сада Адаме, Адаме! Напред! Надвисио је ужасну грмљавину са свих страна потпоручник Жика Артиљерац.
„Ево ме, јави се Адам са обале, шта ћете ту? Излазите брже, већ су се сви извукли. Опкољени смо. Стежу више обруч. Према ватри нам је једини излаз преко шуме. Брзо долином.“
Потпоручнику Моми је било најтеже. Његови људи су били на брисаном простору и било је тешко извући се од непријатељске унакрсне ватре. Кад је стигао Пера и јавио да се повуку они су већ један за другим претрчавали брисани простор дугачак око сто метара. Док су светлећи меци шетали кроз ваздух од једног краја на други. Многи Момини људи као и он сам залепили би се за земљу да их не закаче. Некако су се ипак сви пребацили читави и упутили се у правцу цркве.
Жика Пешак је први приметио да се са пруге Дуја повлачи, а и био му је најближи. Тако да је за неколико секунди Цане био код њега извештавајући га о наређењу комаданта за повлачење.
Кад су сви изашли из обруча који се све више стезао, појурише на одређено место за састанак.
Први је стигао комадант Дуја, ађутант Благоје, Миша са целокупном групом. Дуја је ломио прсте и шетао тамо амо погледајући свакога тренутка у ноћ не би ли се остали појавили. Кад наиђе Жика Пешак, лице му се мало разведри, изађе пред Жику који приђе и рапортира:
„Господине капетане, извршио сам ваше наређење, људи су сви ту. Нико ми није погинуо нити је рањен. Само да не стиже помоћ било би сјајно.“
„Хе, да не стиже помоћ! Нисмо имали среће. Нека људи пођу у правцу школе и тамо нека сачекају док не стигну сви“, заврши Дуја и окрете се Благоју и Миши:
„Нисам се надао господо, да ће се људи овако показати у првој борби. Као да су прошли кроз сто, а не у ову прву борбу!“
„Господине капетане, не заборавите да сви ми који пођосмо у овим најтежим данима, у данима када се народ опредељује на коју ће страну, ми постајемо идеолошки борци. Ићи ћемо у борбу као на весеље. Ми хоћемо „слободу или смрт“.
„Добро, добро, Мишо, видећемо доцније, него ево га Жика Артиљерац. Шта је Жико?“ окрете се Дуја Жики. Жика Артиљерац приђе смешећи се поздрави и поче:
„Господине капетане, враћам се у базу неоштећен са свим својима. Најхрабрији ми је био Аца Милетић, који је са још двојицом, отео и дејствовао противу непријатеља са његовим сопственим митраљезом. А држање свих бораца је запањујуће. Са њима ћу ићи у ватру и у воду. Нисам се надао од њих у овој првој борби.“
„Хајде, Жико, пошаљи људе према школи, где су и остали да сачекамо још Мому. Да му се што није десило, он је имао најтежи задатак“. Још Дуја и не заврши кад се појави Мома тешко дишући.
„Шта је, Момо, шта је? Шта си се уплашио, неће те више гонити по овој ноћи.“, шали се Дуја са њим.
Кад стиже потпоручник Мома, поздрави и поче причати тешко дишући онако пун и развијен:
„Господине капетане, направио сам грешку која ме могла коштати живота. Био сам се привукао на шест метара до стражара, кога дотле нисам могао приметити. Кад сам нанишанио, открио је стражар моје присуство по каменчићу који сам закачио ногом. Место ја да испалим први метак, испалио је он. Кад сам осетио фијук метка поред образа, ја сам опалио. Стражара је нестало и борба је почела пре времена. Што се људи тиче, ја им се дивим. Сви су храбрији од мене. Да не дође помоћ већ смо се спремали да скачемо у ровове. Једва смо се извукли преко оне чистине“.
„Хвала, Богу“ поче Дуја, „Кад су сви људи читави то је за мене најважније. Колико имају мртвих питао је вође група који су сви били око њега.
По причању Адама Милетића, који је био у једном рову и тукао се њиховим митраљезима, само у том рову, три мртва, мало даље два. А са друге стране он не зна исприча Жика Артиљерац.
Миша рече: „Лукић Авијатичар је видео испод прозора до саме шуме два мртва, пред ровом ка шуми, три. То може и доказати.
Умеша се и Благоје: „Ја сам видео кад је Мома оборио оног стражара, покушала су још два да се попну на његово место, али су пали јаучући, као и стражар.
„Значи осамнаест мртвих, рече Дуја, а наши сви живи и здрави. Знао сам ја да ће ме моји Шумадинци обрадовати и осветлити образ. Још се чује борба… Погледајте, окрете се Дуја и погледа у правцу тунела.
Са свих страна светлећи меци су се укрштали шарајући ноћну тишину.
„Изгините међу собом, злотвори“, рече Дуја и окренувши се својима додаде:
„Хајдемо, браћо, морамо што даље у току ноћи. Правац село З.
И док паклена пуцњава није ни престајала, четници су полако кренули у ноћ.
Равногорци Шумадије

Милорад Лукић
ваздухопловни потпоручник
Ваздухопловни наредник Милорад Лукић – Миле родом из села Шљивовца Среза Гружанског, син сиромашних родитеља није могао да продужи школовање. Са шест разреда одлази у ваздухопловну подофицирску школу.
Када се испунио његов сан и кад је полетео плаветнилом небеским, Немци су већ навалили на нашу земљу. Буде на земљи заробљен и успе да два пута бежи из ропства. Није хтео у заробљеништво. Вратио се својој кући на село.
Врење у народу и подела на разне партије затекла га је већ зрелог и он као и сви авијатичари пошао је путем
27 мо мартоваца, за владом на чијем челу је био ваздухопловни ђенерал Симовић. Лутао је свуда, док у јуну месецу није сазнао од пароха свештеника Богољуба Николића званог „Грбички Поп“ за непредату војску Драже Михаиловића. Одмах ступа у организацију где се упозна са поручником Сотировићем, Грбичким учитељем Момом Миливојевићем и другима. У ближњој околини ради по директивама добијеним са Равне Горе преко поручника Сотировића.
Када је требало изићи на терен у срез Гружански, узима пушку у руке, облачи на себе униформу и сам полази да потражи капетана Глишовића који треба да се прими за команданта по наређењу пуковника Михаиловића.
Али кад је капетан Глишовић одбио да се прими дужности команданта одреда враћа се и у селу Драчи састаје са Момом и његовом групом, ту налази и свога брата, када је у присуству свих рекао:
„Знао сам да ће мој брат поћи за мном.“ Од тада је предњачио у свему.
Одликовао се свим војничким врлинама, нарочито храброшћу и дружељубљем, тако да је за врло кратко време стекао симпатије свих и свакога. Својом убедљивом речитошћу народу који је сретао открио је праве смернице Равногорске борбе. Давао своје погледе на будући уређај нове Отаџбине наглашавајући увек „Србија изнад свега“. Пре свега Србин па све остало. Од тога није скретао све до своје херојске смрти.
У борбама са Немачком казненом експедицијом, најхрабрији међу најхрабријима. У првим налетима сам својом пушком уништио неколико немачких митраљеских гнезда, разбио непријатељску комору, уништио два тенка помоћу ручних тенковских бомби. Спасао целу трећу чету сигурне смрти.
У борби са комунистима између 7 и 8 новембра 1941 године заробио у ноћи преко шесдесет комуниста. Разбио неколико комунистичких група. Доцније на Јелену, Срезојевцу, Горја Горјевица напред испред чете са својим братом изненадним јуришем разбио комунистичку групу од 150 људи, заробио десетак. Са братом пробио лево крило на Јељену и омогућио осталим јединицама заузеће положаја. Заробио само са братом два митраљеза и неколико пушака.
Приликом навале комуниста са три стране успео да спасе цео одред са својом тројком само са десет метака у пушци и три ручне бомбе.
У току 1942 године учествовао у борбама са издајницима и окупатором као и комунистима када је постављен за Команданта 2 батаљона 2 Гружанске бригаде, остављајући дужност командира штабне чете команданта корпуса мајора Смиљанића, који је 1942 унапређен у овај чин.
Као командант батаљона цењен је од људи са целог његовог реона.
Почетком 1943 године 29 јануара на састанку са својим командантом 2 Гружанске Бригаде капетаном Јанићијевићем буду нападнути од Српске Државне Страже из Крагујевца, којом је командовао издајник Радосав Ђурић бивши Југословенски капетан.
Били су издани и издајник открио нападачима стражарска места и осматраче који су онда брзо онеспособљени.
Борба је била кратка !
Кад су запраштале пушке и митраљези издајника потпоручник Миле (већ унапред указом Њ.В. Краља
Петра Другог 6 септембра 1942 године) искочи напоље узвикнувши: „Не бојте се браћо, ово је Српска Државна стража! Не пуцајте! Овда четници Драже Михаиловића!
– Али су се нападачи правили да га не чују. Митраљески меци га натерају натраг у собу. А он ће озбиљно: Браћо ови се не шале! Напред замном не чекајући наређења команданта бригаде излете напоље и одговори на ватру. Његовом примеру следоваху остали
и отворише ватру кроз прозоре и врата. Али су били у безизлазном положају.
Потпоручник Милорад Лукић – Миле оцени отстојање од врата до ограде од коља иза којег је у нагибу поток. Прикупи сву своју снагу и баци се према огради али га у трку пресече непријатељски митраљез да му живом црева испадоше. Он се опружи близу ограде, покуша последњим напором своје огромне снаге да пузи према огради али клону. Десном руком извади свој пиштољ и окренувши се угледа још два, три своја друга где падоше покошени. Он викну:
Дрште се браћо четници! Доле издајници, изроди Српски! Живео Краљ Петар други! Живео Дража! Насмеши се и испали кроз главу. Глава му клону и он се укочи поред ограде.
Успео је да умакне капетан Јанићијевић, поручник Карасовић, потпоручник Света Руднички и још неколико других. На лицу места погинуше: активни наредник Милорад Мишовић из села Претока среза Гружанског, Редован Теофиловић из Пајсијевића истог среза и један пратиоц Свете Рудничког, коме незна нико име. Пошао је у борбу као млади ђак, богослов, па су га тако и звали. Сви су првоборци још из првих дана 1941 године, у најлепшем цвету своје младости. Наредник Милорад Мишовић одликован за храброст, а сва четворица су свима служили за пример.
Преостало људство остало је у кући, и један официр потпоручник Сава Милошевић, повика блед у лицу:
Не пуцајте предајемо се!
Ватра престаде, а издајник капетан Ђурић викну:
-Излази сви напоље без оружја!
Полако један за другим изађе девет људи, бледа као смрт лица и стадоше посматрајући нападаче који ускочише са свих страна са напереним пушкама и митраљезима. Заробљеници би свремена на време бацили тужни поглед на своју изгинулу браћу, па после у зелене нападаче.
Неколико њих улете у кућу и покупи оружје и изнесе напоље, као и спрему. Један младић на коме беше лепо скројено зелено одело упути се лешу покојног потпоручника Милета поред кога је била његова ташна. Кад приђе близу узе ташну и пре него што отвори погледа у лице погинулог. Израз лица му се промени! Баци ташну и паде на леш узвикнувши:
– Ах! брате мој ! да ли сам те ја убио? Па зар ја да се борим против браће своје! Ја ово не могу поднети!
Дохвати пушку и управи себи у главу, али у последњем тренутку га спречише да не изврши самоубиство.
Издајници одмах кретоше и потераше заробљенике. На друму су их чекали немци који их стрпаше у камионе
правац у полициски затвор у Крагујевац, одатле у Завод – Капислану Крагујевац. После недељу дана мучења стрељли су их поред хиљаде и хиљаде других.
Стрељања су вршена изјутра и увече. Посматрајучи са околних брежуљака чули би у већ одређено време негде
у рупи око Капислане у „Граду Смрти“ последње Живео Краљ Петар Други ! Онда рафали митраљеза и ништа више.
Овако Витези Равне Горе дају своје животе за свога Краља, за Дражу и своју драгу Отаџбину.
Од девет стрељаних успели су да се спасу двојица. Пали су пре пуцњева, а од своје изгинуле браће буду попрскани крвљу. Кад злотвори оду они онако у кошуљама појуре прескоче високе зидине и бодљикаву жицу града смрти и дохвате се златне слободе Српских планина.
Људи који су гледали смрти у очи, који су се извукли крвави и попрскани мозговима својих другова нерадо говоре о овим по њих најтежим часовима.
Посмртни остаци ппоручника Милета буду одмах пренешени од његове браће у његово место рођења и сахрањени уз велико учешће народа из околине, без обзира на претње Окупатора и издајника. Српски народ не познаје страха кад хоће да ода последњу пошту својим херојима.
А посмртни остаци наредника Милорада Мишовића и Радована Теофиловића буду прво сахрањени у гробљу села Драче па после извесног времена у нихова места рођења. Само непознатом Богослову нико није дошао да га обиђе од његове породице јер је његова кућа била негде далеко у Лици.
Потпоручник Милорад – Миле Лукић за заслуге учињене за ове две године одликован је златном медаљом за храброст децембра 1941, а крајем 1943 орденом Белог орла са мачевима, а и унапређен у чин активног ваздухопловног потпоручника указом Њ.В. Краља Петра ИИ из Лондона.
Гружа је давала ретко овакве хероје као што је био Витез Равне Горе неустрашиви борац и поборник слободе и демократије. Цео свој живот је провео као мученик у борби правде над злим. Тако и за време рата пошао је путем мучеништва да дође до свога циља. Он је у Равногорству гледао још онда обновљено православље. Усвога Великог Чичу као потомка наших великана. Био је чврсто убеђен да ће Равна Гора победити све непријатеље и донети Српском народу онакву слободу какву и очекује.
Његовом храбром смрћу показао је како мре Србин за слободу свога рода а његов лик остаће у вечитој успомени поносних Гружана као ретко храброга на кога ће се угледати следбеници Равногорства.
Слава палим Равногорским Мученицима! Слава најхрабријем Равногорцу из Груже нашем љубљеном брату Милораду!
Писма из Словеније

Буковица код Горице
29. априла 1945
Отежала нам је спрема, а и моја нога је сасвим попустила. Одмицали смо сасвим лагано. Нисмо журили јер смо воз за Трст имали тек увече, осигурани од напада из ваздуха. Поред пута су била разбацана кола, камиони уништени као свуда од бомбардовања. Око неких мостова види се да је бачено око две стотине бомби док нису потпуно уништени. Где год се мислило да су војни објекти, ту су бомбе направиле праву пустош.
Неколико пута су пројуриле формације лаких бомбардера, осматрајући железничку пругу. Где год спазе неку композицију, пикирају, као кобац за својим пленом.
Пред вече смо стигли у Свети Петар и задржали се на станици и поред опасности која је претила сваког часа из ваздуха. Једва некако у први сумрак воз крете у правцу Трста. У возу је било доста путника. Скретничари су већ били Италијани као и спроводници возова.
Један Србин, неки самовољни официр се цело време свађао са једним Италијаном. Стриц се расправљао са неким фашистом о исходу рата. Тај је говорио како ће Руски емигранти, Хрвати, Немци, Српски љотићевци потући Русе, и како ће бити у Србији за врло кратко време. Стриц му се смејао и шалио на рачун његовог тврђења.
Тако су нас занимали све док се пред нама не појави Плави Јадран у свој својој лепоти. Море! Море! Чули су се повици оних који сада први пут виде море. Наше Јадранско море. Сви смо се грабили гурају ћи се да што боље имамо преглед залива. Поред саме обале путујемо, мали таласи се ломе о камење на обали или на бетонске препреке до којих је у самом брду усечен врло леп асфалтни друм.
Колико сам чезнуо за морем. Баш сада за време рата наш правац из Србије био је Плави Јадран. Али било је препрека да се на мору негде око Боке Которске и Сплита, нађемо у Средњој Европи. Тада пре три месеца није нам се дала прилика да видимо Јадран. А сада нас ево на Јадрану. Радосни смо. За часак заборависмо на све муке и патње које су прошле. Замишљени посматрали смо морске валове. у даљини на самој пучини виде се лађе где плове у разним правцима.
Када ли ћу ја једном да се провозам преко мора.
Сада први пут видим море, лађе, пристаниште пред нашим очима. Шта све нисам доживео, па и ово, да пред собом чујем шум морских таласа. Да гледам рибарске барке и чамце. Морам се задржати у Трсту неки дан да се науживам Плавог Јадрана. Ах! Што није лето па да се мало искупам у морској води.
Наше мисли и сањарења прекидали су кратки тунели кроз које смо пролазили, и на тренутак би изгубили море из вида. Кад је воз застао пред затвореним сигналом на једној станици, скочили смо и бацали каменове у море. тако раде сви они који први пут виде море.
Поглед на пристаниште, на зграде у близини самог мора, пресијавање морске воде, остаће ми дуго у памети. Воз је улазио већ у Трст кад се сасвим смрачило и за нама остало море. Сви смо жалили што се ова вожња поред мора није продужила у бесконачност.
Кад смо се скинули на станици рекоше нам неки да морамо бити обазриви. Сваке ноћи дешавају се убиства и то од како су Срби дошли, раније није било. Не трпе се Срби и Италијански фашисти.

Писма из Италије

Северна Италија
лето 1945
Док падају јаке тропске кише ношене снажном буром, док небом крстаре страшни ваздухоплови, док се на разним местима света чује рика топова и авионских бомби, док радио апарати опомињу свет на ред и мир, претећи сваком оном ко га наруши најстрашнијим убиственим средством које је историја запамтила, док у целом свету кува као у неком казану у припремама опште светске револуције, дотле два бића, ја и ти драга моја женице, одвојено једно од другог покушавамо да бар у мислима будемо заједно, очекујући да ће нас блиска будућност саставити.
Будућност! Да мрачна и како цео свет види, страшна долазећа будућност. Већ се приближују густи црни облаци, виде се где их страшан ветар гони у правцу нас а и целе земље. Осећа се дах те страшне олује која ће опустошити земљу.
Збрисати све са лица земље што се буде испречило на њеном путу. Градови, села и читаве покрајине неће бити поштеђене. На место њихово остаће страховито огромне јаме од дејства атома и атомских бомби. Неће се познавати камен на камену, од неког насеља, нити остатака од неких живих бића. Све ће то страховитим дејством ужаса, бити претворено у атоме, најситније делиће од којих се састоји свака материја.
Господе! спаси човечанство од ужаса Трећег светског рата. Помири завађене људе, покажи им прави пут, пут истине и правде, пут Христовог јеванђеља. Нека престану сва зверства, крађе, псовке, разврат, нека престане са свим овим модерним развратничким животом. Нека народ једаред за свагда увиди колико је ниско пао. Са својим нагоном постао је гори од животиња. Да ли ће све ово моћи да се измени, хоће ли модерни човек са развитком технике моћи да се опамети. Да ли ће моћи и када ће то бити то једини Господ зна.
Драга моја, хоћемо ли све то преживети, хоћемо ли се после свега што нас очекује поново видети, то морамо препустити нашој судбини. То ће Господ Бог решити, морамо се молити само Њему. Он је једини моћан да управља непогодама природним, Он управља и свим живим бићима. Он води најтежу борбу са сатаном и сваким злом. Он је вођа истине и правде. „Он је спор али достижан!“ Он ће нама мученицима помоћи да истрајемо до онога часа када ће рећи: „Доста више! Доста је било чуда међу Вама на земљи. Престаните са гложењем, неслогом и борбама. На земљи нека буде мир!“ Завладаће они који се боре за истину и правду, за срећу и благостање живих бића на земљи. Ти ће Његовом политиком учинити крај свему злу.
Човачанство ће тада дахнути душом и захвалити Господу на помоћи коју је указао у најцрњем часу. Али тај час није тако близу, мора човечанство проћи кроз много и много искушења, страдања и патњи. Искуство стечено у овом хаосу и ужасу ће га опаметити. Престаће неслоге, мржња, престаће борба и разврат, престаће псовке и крађе. Завладаће давно очекивани мир на земљи. Бич Божји казниће све оне који покушају да га поново ремете. Народ ће се окренути Богу, правди и истини. Тада ће сви живети у срећи и благостању.
Да ли сам ја згрешио да морам искусити праведну казну, да ли ћу дочекати дане мира и спокојства у свету? Да ли ћеш ме ти сачекати живога драга женице, то су питања на која нам може одговорити само Господ Бог.
И овде у жици као и свуда влада хаос и неповерење. Ово мало Срба што се сакупило у овај логор, неће да схвати тежину задатка за који су одређени, већ упркос правде, истине и Господа раде оно што не доликује човеку. Краде се, пљачка, отима, туче, бију између себе, псује, не осећајући да се баш због свега овога и налазимо овде.
Неслога и подметање на сваком кораку. Овај је ово! Овај је оно! Овај не заслужује да се налази овде! Ономе је место код наших непријатеља! Овај не треба да заузме овај а онај не треба да заузме онај положај, као да смо ми позвани да кажњавамо оне који су некада грешили, и да их ми кажњавамо на начин на који мислимо да ће се правда задовољити. И још многа друга чуда. А чему све то води? одговор: Води још горем нашем заједничком страдању и патњи, које неће престати све дотле док се овај бедни Српски народ једном не опамети, не сложи. Док не осети да све ово иде на његову брзу коначну пропаст. Када он то буде увидео биће већ доцкан. Правда ће бити задовољена а сви кривци и грешници кажњени праведном Божјом казном.
Место да овако збијени један уз другог очекујемо дане повратка својим милим и драгима. Многи беже преко жице лутајући свуда по свету, нарочито овде у Италији, крадући, убијајући и живећи на рачун Италијанских бедника.
Од доласка у Енглеске логоре па до данас бројно стање одбеглих и лутајућих прешло је преко три хиљаде и пет стотина. Неки су се запослили код Енглеза, неки код Американаца и Италијана, а има их и који лутају од града до града, постали светски хохштаплери и авантуристи.
Под утицајем непријатељске радио пропаганде и њихових агената напустали су логор један за другим, мислећи да ће нас изручити овако разоружане нашем непријатељу који влада нашом земљом уз подршку Комунистичке Русије, Титу. Одлазили су један за другим решавајући сами себи проблем опстанка, исхране и запослења. Нису више хтели да буду овде у жици.
Командант Истакнутог дела као и сви команданти имали су доста муке да одрже ове људе на окупу. Употребљавала су се сва средства али ништа није помогло. Свакога дана побегне по неколико лица, у непознатом правцу.
Ја сам решио да последњи напустим овај логор. Нека беже сви куд ко зна, ја ћу остати доследан себи, поднећу све. Када сам издржао четири године потуцајући се по шумама и кроз Босну па све до данас, издржаћу до краја па ма шта се десило. Не могу и нећу се понизити да радим код ма кога за парче хлеба кад и овде је издржљиво. Колико пута сам гладовао по петнаест дана, па сам издржао, да не издржим овде кад готово никада нисам гладан. Нема у довољној количини, али може се сачувати голи живот. Говоре нам да ћемо скоро негде путовати. Да ћемо сви добити одело, да ће се ситуација променити, и још много што шта.
Камо те лепе среће?! Када би већ једном кренули у правцу наше Отаџбине , са нашим заробљеницима и Краљем на челу, питали би онда Тита где би се зауставио? Да ли би онда могао владати. Чим би наш краљ Петар згазио ногом на Српско тле расплинула би се Титова Република. Народ би у најкраћем времену расчистио са свима онима који су се натурили против народне воље да са њиме владају.
Тај час ми очекујемо! Тај час мора доћи!
Ко сада влада нашом земљом? Ко Теби као и свима нашима тамо суди? Да ли сте задовољни са том владавином? Да ли Вам је тешко? Да ли волите да Вам се врати Ваш бивши Краљ Петар Други? Да ли хоћете да нас пустите да се и ми вратимо својим домовима? Зашто сте дозволили да нашом Српском земљом влада странац Тито? Зашто да владају и други странци? Славите ли сада своју крсну славу? Идете ли у Цркву? Поштујете ли своје фамилије? Хоћете ли дозволити да се Ваша земља назове Република или ћете баш тада када је таквом прогласе покушати да збаците те наметнуте господаре.
Осећате ли се слободним као што је то Вама Тито обећавао? Да! драги моји, да ли је стварно онако као што се причало? Да ли смо ми на погрешном путу? Ако Вам је Тито стварно донео давно очекивану праву слободу и рај на земљи, ми ћемо драге воље поднети ту жртву, да Вам је неби одузели. Умрећемо негде у свету или изгинути, знајући да ће будуће генерације Српскога народа живети срећно, у реду, миру и благостању! Ми ћемо певајући отићи у смрт, потомства нашега ради.
Ако је Вама Добро сада у нашој бедној и напаћеној Србији, поручите нам да и не покушавамо да Вам намећемо своју вољу, нити да се враћамо за вечита времена.
Ах драга моја женице, тешко ми је када на све то помислим! Шта ће бити са нама ако се никада не вратимо својим кућама, својим милим и драгим, својој милој женици! Али нећу на то да мислим! То не могу да схватим! Никако ми не иде у главу! Ја се морам вратити теби, моја једина љубави, па макар и свршио са својим животом. Морам доћи да видим шта је било са тобом. Морам се уверити у твоју искрену љубав, па макар онога тренутка платио својим животом.
Све ми се чини да се тај час приближује! Да ће скоро доћи! Шта ли ме чека тамо! Ах! Драги Боже, помози ми да сазнам нешто о њој и мојима, пре него што се вратим! Бићу ти много, много захвалан.
Годину дана је прошло како не видех своју драгу! Годину дана чежњи, бола и патњи. Хоће ли проћи и ова друга година, или ћу скорије кренути драгој у сусрет! Тешим се као и увек: Доћи ће, мора доћи тај дан када чу сазнати радосну вест. Када ће радио апарати света величати име Драже Михаиловића! Тада ћу почети да се враћам.
Цео свет очекује ову страшну буру, овај Трећи Светски рат, рат који ће бити још страшнији и ужаснији овог досадашњег. Тада ће се чути име великог човека, човека борца, хероја јунака, далековидог војсковође, нашег легендарног вође трећег устанка Драже Михаиловића! Да! Нашег Чика Драже! Сви радио апарати света говориће само о њему. Говориће о човеку, који је се борио против целога света за праву слободу свога народа. Јединог у свету који је видео каква опасност прети човечанству од комунистичке револуције.
Наш драги и храбри Чичица, са штапом у руци, са великом брадом и наочарима гледа са Равне Горе у будућност. У будућност која је прилично тамна, али да ће на крају успети својом челичном вољом и вољом свога напаћенога народа растерати таму и ропство и донети величину и слободу.
Србин Чика Дража знао је да ће бити напуштен од свих савезника, за једно кратко време а да ће после пред лице целог света цео Српски народ изаћи као народ који је распет на крст за слободу и демократију. Да је и поред тога што је био напуштен од свих, продужио да се бори против зла кроз страдања и патње, бос и го са пушком у руци као кип био непобедив.
Наш Чичица остаде у земљи да дели добро и зло са народом. Остаде да га штити од свих страних властодржаца и уништитеља. Са њиме и његови стари борци, остадоше верни положеној заклетви краљу, Дражи и Отаџбини. Неће престати са борбом до коначне победе правде и истине над злим.
Како је била тешка наша борба драга моја девојчице. Како је народ постао непоштен. Нису се извршавала Чичина наређења, зато смо претрпели неуспех. Тад је наш Чичица уклонио оне који неваљају, прикупио уза себе омладину пуну полета, снаге и поново почео борбу на живот и смрт. Сада само чујемо да је негде у слободним нашим планинама. А где? То би требала ти драга моја да ми преко твојих мисли јавиш! Где су сви остали наши! Да ли долазе у твоју близину? Где је Дуја, мој Света, где твој Тиле, Рака као и остали? Ја сам их оставио у Босни још децембра 1944 године, без да сам све до сада могао нешто о њима сазнати.
Да ли је стварно ухваћен и убијен поп Грбички, да ли Жика пешак? Да ли Аца? За све се овде чуло! Али ми то не верујемо, а и нећемо веровати. Ми смо убеђени да наших има по шуми! Ми ћемо Вас једног дана изненадити, можда земљом или из ваздуха! Створићу се поред тебе и изненадити те!
Драга и мила моја женице, ако ове моје мисли могу допрети до тебе, ти ми поздрави све: Остарелу мајку, оца, браћу и снахе и мале њихове сирочиће. Поздрави ми све твоје: Твоју мамицу, оца , брата Славу и његову жену и децу, Тебе љуби и грли твој искрени и верни мужић.

У туђини

У шатору логора, Еболи, Италија
Јануара 1947 године
Већ се навршише две пуне године од дана када напустих тле своје родне груде. Када ношен страшном олујом другог светског рата, кренух скрхан дугогодишњом борбом у слободним Српским планинама и рањен у иностранство и неизвесност.
Дугогодишње искуство научило ме је да мирно сносим све ударе немилосрдне судбине, и да убеђен у коначну победу Равногорске мисли рушим све препреке пред собом. Стање створено исходом другог светског рата ни мало није онако како сам замишљао. Очекивао сам, као и сви моји једномишљеници да ћемо још пре две године, када се рат завршио уживати плодове своје исконске борбе за слободу свог напаћеног народа. Али уместо тога нашом земљом завлада много црњи и страшнији непријатељ од побеђеног окупатора Немца, самозвани Маршал Тито и комунистичка партија уз припомоћ савезника. Српски народ сврстан у редове Равногорског покрета под вођством Ђенерала Драже Великог Чиче продужио је борбу са новим непријатељем и окупатором. Хиљаде и Хиљаде падоше у непрегледним Српским планинама, Србије, Црне Горе, Босне. Многи преостали повукоше се дубље у шуме наставивши борбу све до данас, док је један мали део болесних и рањених напустио Отаџбину и нашао се ван граница своје родне груде. Заробљеници који су четири године били у Немачком ропству остали су и даље у иностранству, не хотећи да се врате у „ослобођену Отаџбину“, изузев малог броја необавештених и приврженика комунизму.
У иностранству растурени по целоме свету очекују преокрет. Већ се назире блиска страховита светска бура. Већ се гомилају црни облаци над земљом. Политичка борба између демократије и комунизма већ је у завршној фази, како свима нама изгледа.
Као борци Равногорске мисли, прошли кроз четворогодишњу гигантску борбу по слободним Српским планинама данас се и Ми налазимо ван граница своје родне груде, своје драге Отаџбине. Остављени сами себи, под заштитом Савезника. Под третманом који нам никако није могао бити јасан, проводимо у душевном стању у каквом може бити само осуђеник на вечиту робију или заточеник.
Међу осталима који се брзо прилагођавају приликама и модерном животу на свим местима налазим се и ја, задржавајући своје старо гледиште на ствари и на живот уопште. Дужи боравак на једном месту, учинио би да ми буде несношљиво. У моментима душевних патњи, чежњи за својим милим и драгим, за драгом ми Отаџбином, лутао бих без циља у близини по Италијанским селима носећи у руци неку књигу или свеску да би читајући окренуо своје мисли на другу страну од свакодневне туге и чежње за својима, који остадоше тамо далеко, преко мора, брда и долина, у једном лепом селу велелепне Груже у Шумадији.
У шетњи, у ритму корака, у покретима тела, у брујању уха, у магли испред очију, оцртава се и приказује незаборавна прошлост. Моје детињство, школовање, живот у младим данима, моја љубав, живот у браку који је трајао врло кратко. Оживљавају успомене у потпуној и јасној слици – Моји стари родитељи, отац и добра стара мајка! браћа, и моји ближњи. Онда дугогодишња борба у слободним Српским планинама, у редовима бораца Равногорског покрета, у редовима бораца бесмртног и легендарног Чиче.
његова смрт, мученичка смрт попут Христа, деловала је на мене, као најјачи удар немилосрдне судбине. Све наше наде у Његову надчовечанску моћ, расплинуше се као мехур у таласима мора. Од тренутка напуштања својих јединица у Босни, наше браће који један за другим нештедимице даваше све од себе у светој Равногорској борби за слободу човека, наше мисли су увек, у сваком тренутку, у сну на јави, биле посвећене њима. Босанска голгота превазишла је све у историји нашој! Разне болести, косиле су немилосрдно, свакодневне борбе са непријатељима слободе у недостатку свих ратних потреба без хране, одела, без оружја, муниције падали су наши славни великани и витезови један за другим запањујући свет својим херојским делима. Умирући
један за другим са осмехом на уснама и узвиком „Краљ и Дража!“ убеђени да ће победа на крају бити на њиховој страни, и да ће Божјом помоћу на њиховим мученичким костима, бити створена и сазидана нова и праведнија Равногорска Отаџбина.
Гигантска борба Равногорских витезова и мученичка не да се описати, нити се могу описати све преживеле грозоте оних који осташе међу живима. Као врхунац, круна мучеништва Српског народа је и највећа жртва коју је могла дати на жртвеник Отаџбине и њене слободе, је наш Великомученик Чика Дража. Ухвћен на превару, мучен три месеца, суђен и осуђен, стрељан у Београду 17 јула 1946.године од новог господара Југославије, ослободиоца „самозваног Маршала Тита“ и комунистичке партије.
Легендарни вођ III устанка, начелник Врховног штаба и министар војске и морнарице – ђенерал Драгољуб-Дража-Михаиловић-Чича „пао је као симбол нашег народа“ у борби за слободу и демократију. Српски народ је изгубио све, изгубио је свога оца, свог правог заштитника у часу када му је био најпотребнији. Да! Српски народ је изгубио свога Чичу, али је остао његов дух, који му даје снаге да истраје у борби коју је започео, бодрећи га да истраје до краја.
Док Срби и народ у Југославији продужава борбу за своју слободу, свако на свој начин: Неко у слободним шумама, неко тајно свуда и на сваком месту убеђен да се час праве слободе прилижује, дотле ми ван граница своје Отаџбине чинимо то исто. С разликом што смо ван домашаја злогласне Титове полиције Озне, а под заштитом Савезника.
Као доказ да новом окупатору Југославије „Ослободиоцу“ смета Југословенска емиграција, је тражење на конференцијама Уједињених Нација од стране Титове владе, да се растури Југословенска емиграција, позивање да се емигранти врате у земљу за обнову Републике Југославије, сталне амнестије од стране Титове владе да се сви Југословени из иностранства могу слободно вратити изузев ратних злочинаца. Али ми сви који смо се нашли ван граница своје родне груде познајемо добро свога противника. Сва његова пропаганда и покушаји да нас врати остали су узалудни. Ми остајемо доследни себи, вратићемо се онда када дође права слобода слобода нашем јадном и напаћеном народу.
Вратићемо се онда када се са нама врати и наш врховни командант Њ.В. Краљ Петар ИИ. Тада ћемо овенчани ореолом славе ступити својим стопама на тле своје родне груде, доносећи своме народу, својим милим и драгим давно очекивану слободу.
Неизвесност

Негде у Италији
Фебруара 1947
У земљи коју запљускују воде три мора, на огранцима три планине Апенина, на самом ћувику једног брежуљка, изнад вароши Е. живеху три мушкетира! Три емигранта из чувене по храбрости и јунаштву земље Србије. Нису они побегли из своје земље зато што су кукавице, или што што су се бојали смрти. Они су је напустили скрхани болешћу и ранама као последицама дугогодишње борбе са свим својим непријатељима. Преко њихове воље дохватила их је снажна олуја, пренела их преко неколико земаља, да би се зауставили у овој земљи, на овом полуострву. Да је имало куд ко зна где би се зауставили. Преко великих мора се није могло, натраг у своју Отаџбину се не може, јер тамо господаре њихови противници, претставници сила мрака, претставници сотоне, под којима стење у канџама њихов народ и њихови мили и драги. Нашли су наша три мушкетира, као и хиљаде њихових сународника уточиште код савезника Енглеза, за чије интересе су се толико дуго борили. Уместо награде, за услуге које су им учинили у гигантској борби, ставили су их у жице.
Прва година у иностранству је била страшно тешка. Третман од стране савезника Енглеза никакав са слабом храном и оделом. Друга година мало боља, стандард по логорима се мало побољшао. Добили су комплет одела, права војничка одела. Храна на другој основи.
Дани пролазе један за другим, месеци па и године. Њих троје су премештани са места на место, из логора у логор. То је сигурно зато што су некада живели у слободи, што они не знају шта су логори и жице. Сва тројица се нису могла помирити са окупацијом непријатеља, већ су одмах по његовом доласку умакли у шуму, у слободна брда и планине. Претрпели све муке и патње, глад, жеђ и друге недаће, сносећи све стојички знајући да се боре за добро своје родне груде и свога народа. Били су сретни што су тада били слободни, што су на насиља непријатеља и ако нејаки и ненаоружани одговарали храбрим подвизима, јуришајући са пушком у руци на модерно наоружане насилнике. Носили су дуге косе и браде и били страх и трепет за непријатеље народа.
Сада пак после шестогодишње борбе у жицама, далеко од своје Отаџбине тешко су се мирили са монотоним животом у логору. Очекују они као и хиљаде њихових сународника који деле исту судбину, повратак у свој лепи родни крај, у своју драгу Отаџбину.
На крају се помирише са судбином решени да више не лутају, већ заједно са осталим сачекају тај давно жељени час, који мора доћи. Час слободе своје родне груде, који се већ назире у блиској будућности која долази. Сваки на свој начин скраћује ове тешке часове неизвесности који ће им остати у вечитој успомени.
Ја пишем…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *