Милутин Јанковић

Случај Милутина Јанковића

ПИШЕ: Милослав Самарџић

У Априлском рату 1941. године највећих број српских официра, њих преко 30.000, пао је у ратно заробљеништво. По правилу, они који су избегли заробљавање били су у млађем животном добу и имали су ниже чинове. Међу око 3.000 официра, колико их је укупно током рата било у четничком покрету, убедљиво су преовладавали потпоручници и поручници. Тако је велики број официра дошао на положаје изнад својих чинова и година. Сви они нису успели да поднесу терет одговорности, али и ратне славе, са којима су се суочили.
Добар пример несналажења на високом положају представља случај Милутина Јанковића, предратног жандармеријског наредника (1913, село Дљин, Драгачево – 1944, Ушће, Студеница).

Милутин Јанковић и Филип Ајдачић

Милутин Јанковић и Филип Ајдачић

Висок, снажан и окретан младић, Јанковић је био најбољи војник у планинском пуку у Словенији. За војничке врлине унапређен је у чин каплара. По одслужењу војног рока ступа у жандармерију, јер за њега и његова четири брата није било довољно хлеба на скромном брдском имању у Дљину. Прву службу добија у Загребу, али ускоро бива премештен у Београд, због „претеране строгости“ према хрватским националистима. До почетка рата служио је у обезбеђењу краљевог двора (заједно са будућим командантом Косјерићке бригаде, Филипом Ајдачићем). Повукао се са владом до Пала, а онда се вратио у Драгачево.1
У Мрчајевцима, где је маја месеца 1941. године распоређен као жандарм, одмах га је тражио Гестапо. Имао је среће што су гестаповци најпре отишли у Чачак, јер му је отуда један колега телефоном јавио да се склони.2
Гестапо је тражио Милутина Јанковића јер је, још док су се краљ и влада налазили у Београду, насред улице пресудио неким припадницима немачке мањине, који су се обрадовали пре времена: поубијао их је мецима испаљеним у чело. Тако ће Јанковић ускоро почети да пресуђује и комунистима, најпре Војиславу Пајићу, заменику политичког комесара Драгачевског партизанског одреда, 22. септембра, а потом и команданту једног батаљона истог одреда, Срећку Николићу, почетком новембра. Пре него што се машио пиштоља, Пајићу је одржао краћи говор о противзаконитом деловању комуниста, а Николићу о извлачењу из опсаде Краљева мимо договора. Заправо, видевши да напушта фронт, Милутин Јанкловић је са својом Борбеном групом од око 100 четника постројио цели партизански батаљон од 200 људи, онда је свима прегледао оружје и утврдио да нико није опали ни метак на Немце, па је у пар речи изрекао смртну пресуду њиховом команданту Николићу и опалио му метак у чело.3
Током „сарадње“ 1941. године Јанковић је више пута претукао комунисте које је сретао. Једном је у Чачку опколио њихову команду, запретивши да ће све поубијати ако не пусте жандарме које су ухапсили као „народне непријатеље“ – а међу њима и жандарма који му је маја месеца телефонирао да се склони од Гестапоа. После ослобођења Чачка од Немаца, 1. октобра 1941, умало није масакрирао једну партизанску колону. Четници су тада звали партизане да им се придруже у борби, што су они одбили, али су се зато, чим се пуцњава утишала, појавили певајући неку револуционарну песму. Видевши то, Милутин Јанковић је залегао на макадам и репетирао „шарац“, али су се партизани на време разбежали преко околних плотова и тараба.4
Јанковића, и његовог колеге Филипа Ајдачића, комунисти су се толико плашили, да је Ј. Б. Тито тражио од Драже да их се одрекне, што он наравно није учинио. Онда су објавили да ће га у селу Марковици под Овчаром „сачекати и докрајчити“, на што је он одмах похитао тамо. Свој долазак најавио је дугим рафалом, а комунисти се „нису усудили да га сачекају ни у бисији“.5
Јанковићево јунаштво и спретност дошли су нарочито до изражаја у борбама против Немаца. Борбена група, састављена од одабраних четника, по правилу је предводила јурише. Једном су, пресвучени у немачке униформе, Јанковићеви четници упали у центар опседнутог Краљева. Када су 20. октобра Немци пробили опсаду, продрли до Жиче и спалили манастирски конак, у манастирском забрану их је потукла управо Јанковићева јединица, у садејству са Штабном четом поручника Драгомира Топаловића. Тадашњи искушеник у Жичи, а потоњи архимандрит, Јован Радосављевић, први пут је запазио Јанковића 8. октобра 1941. године. Обрадовала га је вест да је у црквеној порти „наша војска“, која из жалости „за поробљеном Отаyбином“ носи „дуге косе и браде, баш као и наши калуђери“. Архимандрит Јован овако описује Јанковића:
Једино се издвајао од њих, у ношњи и наоружању, командант тог њиховог одреда… Висок, плећат, строгог мршавог бледог лица и изразито црне и праве, али не тако густе, мало дуже косе и ретке брадице. Звао се Милутин Јанковић. Једино је он носио пушкомитраљез („југословенску бреду“) и имао је помоћника или пратиоца.6
Сутрадан ујутру, курир је донео вест да Немци крећу према Жичи. Војници „сви уђоше у цркву, запалише по свећу, пољубише икону и прекрстивши се изађоше ужурбано напоље“, пише архимандрит Јован. При поласку, Јанковић је опсовао Немце, а када су се увече вратили, четници су били распевани „као да су дошли са свадбе“.
Тада се већ прочуло да Јанковића „неће метак“. Наредних година родиле су се разне легенде на ову тему: да се маже неком машћу која одбија метке, да носи јаје испод пазуха, да је рођен у белој постељици, итд. У легенде је и он сам поверовао: приликом једне борбе против Бугара, скинуо се до појаса, истрчао на чистину и изазивачки урлао. Бугари су гађали као на стрелишту, али нису успели да га погоде.
Један од најневероватнијих, а документованих, догађаја, одиграо се 10. јула 1943. године, на друму од Лучана према Пожеги. Видевши чету Немаца, Јанковић је својој бригади наредио да се развије у стрелце, и остане где је, а он се сам залетео напред, терајући у галоп свог коња трогодца. Поред изненађења, на Немце притешњене пуном ратном опремом и шлемовима, свакако је утицала и несносна врућина тога дана. Углавном, пред појавом разбеснелог јахача, који виче и испаљује рафале, они су почели да беже „као стадо пред острвљеним вуком“. У трку, Јанковић је последњег Немца ухватио за врат и оборио, док је један немачки војник пао мртав без видних повреда, тј. умро је од комбинације страха и сунчанице.7
У покушају да осујети немачку одмазду за умрлог војника, Јанковић је преко једног Словенца, избеглице, који је знао немачки језик, послао писмо немачком команданту у Чачку, објашњавајући да је само хтео да ухвати Савла Милосављевића. Реч је о комунисти који је пролећа 1942. године пуштен са Бањице, да би убрзо потом ступио у немачку војску. Познајући добро ко је ко у Драгачеву, непогрешиво је водио немачке колоне до четничких кућа и тако је убијен велики број људи. И овог дана, 10. јула 1943. године, Савле Милосављевић се налазио међу Немцима, у немачкој униформи. Због њега је Јанковић онако подивљао, али, ухватио је погрешног. Јанковићево писмо стигло је до немачког команданта 11. јула и заиста је зауставило одмазде, међутим, 53 особе већ су биле стрељане. Немачки командант је тога дана послао писмени одговор, који гласи: „Господине Јанковићу, чуо сам да сте веома храбар војник. Али, ако сте пријатељ свога народа, шта Вама требају оваква дејства|“ Немац није реаговао на последњи став Јанковићевог писма: „Народ не дирајте. Ја ћу бити на Зеленим барама“. Иначе, лета 1945. године Савле Милосављевић долази у Драгачево као „угледни учесник народноослободилачког рата“. Преминуо је у Чачку, као члан Субнора, у дубокој старости. Кад нико не чује, Драгачевци су за њега говорили да има велики борачки стаж: две и по недеље у партизанима и две и по године у немачкој војсци.8
У ово доба, потпоручник Милутин Јанковић био је командант 1. драгачевске бригаде 1. равногорског корпуса. Сем официрског чина, за ратне заслуге добио је Карађорђеву звезду – према неким изворима, чак две – и звање четничког војводе. Непрекидно је био у борби, против многих непријатеља: 1941. против Немаца и потом против комуниста, а 1942. у Источној Босни против усташа, Немаца и комуниста. „Дивио сам се његовој одважности, јер сам гледао како скача на тенк и убацује бомбе“, сведочио је један његов саборац из Церског корпуса, описујући дане под командом мајора Јездимира Дангића.9
Током 1943. године Јанковић се борио против Немаца, љотићеваца и Бугара. Само у борбама током 11. и 12. августа 1943. године код Ариља, иза Јанковићеве јединице на бојном пољу остало је погинулих 24 љотићевца и четири бугарска војника.10
Међутим, супротно ономе што је Јанковић извештавао Дражу, његово стално јуначење није наилазило на добар пријем у народу, јер су репресалије према цивилима биле страховите. „Куд ћеш `вамо, да ми кућу сагориш“, рекла је Милутину Јанковићу једна старица из фамилије Чолић, у селу Пилатовићи код Пожеге, пре него што су патроле уочиле немачку чету предвођену Савлом Милосављевићем, 10. јула 1943. године. Због тих речи, старичина снаја пречула је Јанковићеву наредбу да се за њега и његове пратиоце одмах спреми ручак, па је претучена, а војници су сами зготовили нешто за јело.11
Као командант бригаде, Јанковић је имао право да оснива суд и да сам доноси пресуде, док Дража та овлашћења није пренео на виши ниво. Тако се он, сплетом околности, нашао и у улози судије, за коју сасвим извесно није био способан, како по образовању, тако још више и по својој нарави.
Једном приликом, пролазећи на путу за Врховну команду преко територије суседног 2. равногорског корпуса, Јанковић је рекао четнику ове јединице Милану Никићу да га у повратку сачека са обедом спремљеним за њега и његове људе. Никићу, рањаваном на Краљеву 1941, шефу црне тројке која је са Раковићевим братом Радивојем ликвидирала љотићевца Булића на пијаци у Чачку, није било ни на крај памети да удовољава Јанковићевим хировима. Међутим, када се вратио, Јанковић је тако претукао Никића „воловском жилом“, да су га једва спасили умотавањем у крзно на брзину заклане овце.12
Притужбе на Јанковића почеле су да стижу до Драже још ујесен 1942. године. „Господине министре, то је за мене такав ударац да преко тога не могу да пређем. Зар ја да пљачкам|“ – стоји поред осталог у опширном Јанковићевом одговору Дражи од 18. октобра.13
Два месеца касније, командант 2. драгачевске бригаде поручник Давид Симовић и командант 2. равногорског корпуса капетран Предраг Раковић, жалили су се да Јанковић упада на њихове територије и отима аутоматско оружје од њихових четника. Дража је 18. децембра свој тројици послао по један пригодан радиограм, закључујући: „Слога, слога и само слога, молим Вас“.14
Јанковић и Симовић ипак настављају са међусобним оптужбама, па им Дража 4. јануара 1943. пише:
Запамтите да једино непријатељ има користи од узајамне свађе и нетрепељивости. Пишев Вам обојици једновремено, да је моја жеља да се помирите и да прегнете заједнички на посао. Најмање дозвољавам да народ зна о тим међусобицама.15
Преломни догађај одиграо се септембра 1943. године, када је наређена пробна мобилизација резервиста 1. драгачевске бригаде. Са активним делом бригаде Јанковић се тада налазио у борби против Немаца на Чемерну. На овој планини током јула и августа боравила је Врховна команда са савезничком војном мисијом, а до низа сукоба долази пошто је немачка прислушна служба открила појачан радио саобраћај. „Један наш одред нападнут је од Немаца на планини Чемерно. Немци разбијени. На терену оставили око 20 мртвих. Наши губици седам мртвих и три рањена“, јавио је Дража влади у Лондону 1. септембра.16
Уследила је „љута битка“ са одредом од 300 немачких алпинаца, 5. септембра. Према британском извештају, Немци су савладани, а губици су били „отприлике пођеднаки с обе стране“.17
Главну улогу у овим борбама одиграла је Моравичка бригада Јаворског корпуса, уз садејство Пратећег батаљона Врховне команде. Већ после првог напада Дража је позвао Златиборску бригаду, да помогне у пребацивању Врховне команде на Златибор. Да ли је позвао и 1. драгачевску бригаду, да одвуче пажњу Немаца на другу страну, или се она ту склонила после низа сукоба у Доњем Драгачеву, тек, до новог боја на Чемерну долази 6. септембра. Осовинске трупе, састављене од Немаца и од албанских и муслиманских есесоваца, „читавог дана су фанатично јуришале“, тако да је дошло и до борбе прса у прса. Прва драгачевска бригада је одбацила непријатеља, али је погинуо још један од најбољих бораца, наредник Обрад Милованчевић (погинуо је још један четник а неколико их је рањено).18
При повратку са Чемерна, Јанковићу је речено да су се сви одазвали мобилизацији, изузев неколицине његових рођака и комшија из Дљина. Под утиском минуле борбе и губитака, он доноси сурову пресуду: због неодазивања на мобилизацију стрељани су Милован Пантелић, Милојко Милошевић и Милан Милосављевић, приликом бекства рањен је Драгиша Пантелић, док су још петорици спаљене куће. Милован Пантелић био је Јанковићев сестрић. Његова два старија брата већ су била погинула као четници: Миломир је заробљен 1942. и убијен у Маутхаузену, а Бранислава су Немци стрељали пошто су га ухватили у кући, где их је једне ноћи довео Савле Милосављевић. Јанковић је све ово Миловану узео као отежавајућу околност, с образложењем да је недоласком на војну вежбу осрамотио гробове своје браће.19
Драконске казне изазвале су супротан ефекат: народ је био згрожен и дефинитивно је одбацио Јанковића, а 1. драгачевска бригада почела је да се распада. Командант 1. равногорског корпуса, капетан Звонко Вучковић, осудио је Милутина Јанковића на смрт, именујући наредника В. Симовића за новог команданта. За акцију против Јанковића чак је основан Национални покрет Доњег Драгачева, који му је у летку од 5. децембра 1943. приписао 100 убистава, 73 силовања и 37 пљачки и отимачина. Наравно, цифре су нереалне. Убиства су последица су Јанковићевог поимања правде, док силовања и пљачки није било.
Не желећи да остане без једног од најхрабријих бораца, Дража је укинуо смртну пресуду над Јанковићем, оправдавајући га неурачунљивошћу. Ово је Дражин радиограм Раковићу од 15. новембра 1943. године:
Што се тиче Јанковића, ви знате да је луд. То његово одметање не сматрам да је одметање. Пустите га да се излуђује, лећи ће на руду. По томе зна више Феликс (Вучковић – прим. аут). Послаћемо га на неку другу страну.20
Радиограмом од 22. новембра Дража обавештава поручника Давида Симовића да је ради сређивања прилика у Драгачево послат поручник Михаило Маја Батрићевић, начелник штаба 1. равногорског корпуса. „Борац је добар, али пустахија“, писао је Дража за Јанковића.21
Ускоро у Драгачево одлази и капетан Вучковић, јављајући Дражи 5. децембра да ће Јанковића упутити у Врховну команду.22
Сутрадан 6. децембра, Дража је послао два радиограма у вези Милутина Јанковића. Први поручнику Симовићу: „Упутите нам већ једаред тога Јанковића у штаб. По свему изгледа да је Јанковић умно оболео“. А други команданту Старог Раса, капетану Војиславу Лукачевићу, јер се Јанковић тада налазио у области Златара, ради борбе против комуниста: „Вучковић дошао је у Драгачево да га преуреди, обзиром на испаде које тамо врши Јанковић убијајући наше људе. Изгледа да је Јанковић умно оболео“. Коначну Дражину одлуку видимо из његових радиограма послатих Симовићу и Вучковићу 8. децембра: „Нека Јанковић дође овамо, задржаћу га у штабу са његовим људством да једаред и ту ствар свршимо. Пошаљите ми писменим путем све што сте утврдили за Јанковића у Драгачеву“.23
Уз Јанковића је остало педесетак четника, али сви су били неустрашиви и одлично наоружани. Такође, из Јанковићевог говора на Васкрс 1944. године, на ручку у дворишту дљинске школе, видимо да је у целој причи постојао и известан социјални моменат. „Где су ти јунаци, где су те војводе, док ја са педесет слугу и једним, само, домаћинским сином, коме у борби није раван ни војвода Јован Бојовић, разгоним целу партизанску бригаду“, рекао је тада Јанковић, понављајући своју уобичајену реченицу: Браћо, не дозволите да нас проклињу будућа покољења, што смо им оставили комунистичку кугу“.24
Од децембра 1943. до марта 1944. године Јанковић се налазио уз Врховну команду. Дража је размишљао шта да ради са њим, тражећи савет од старијих Драгачеваца, које је такође позвао. И самог Јанковића мориле су страшне двоумице. „Сада видим да нећу кукавички да се убијем. Ако сам крив, треба да испаштам“, писао је поред осталог Дражи 18. фебруара 1944. године.25
После разговора са својим пријатељима и познаницима из Драгачева, који су, очигледно, порекли оптужбе Националног покрета Доњег Драгачева, Дража је одлучио да Јанковићеву групу задржи при Врховној команди, преименујући је у 1. летећу бригаду. Друго, надао се да ће се Јанковић смирити ако се ожени и ако му он лично буде кум. Наиме, у Врховну команду Јанковић је дошао са ћерком Дражиног познаника, а можда и пријатеља, Обрада Давидовића, угледног домаћина из села Лисице. Бранка Давидовић, рођена 1924. године, и Милутин Јанковић, живели су невенчано. О Дражином предлогу Јанковић је писао Обраду 23. децембра 1943. године:
Драги Обраде, здраво. Ми се налазимо у штабу живи и здрави, а хвала Богу све ће бити добро. Чича нас је задржао све док не дођу и још нека господа на саслушања овде… Бранка је добро, путује одлично и била је код Чиче на ручку, али одмах ју је познао, па је питао и за тебе.
Има једна ствар која те свакако неће у садање време много обрадовати, али уколико мора бити онда не можемо се томе противити. Чича ме лично питао да ли имам озбиљну намеру да се оженим њоме, што сам му и рекао истину. Он је затим рекао да поднесем молбу да ми одобри венчање и да се одмах венчам. Има изгледа да је рад да кумује. Ја сам му образложио да не би сад било пријатно у овом времену, али он је рекао да је то његова жеља и да одмах урадимо. Ја сам молбу поднео данас и уколико будем овде до Божића припремићемо оно најпотребније и биће венчање у штабу…
Уједно и мени је много пријатније него да буде друго, данас су прилике такве, ко зна ко ће преживети, па макар да је обезбедим за после рата да има право наслеђа пензије, јер уколико не преживим ову ситуацију, онда шта ће се она звати и када је већ изашло потпуно на јавност, куда ће онда…26
Уз писмо Јанковић је свом будућем тасту послао и објаву, да може „лакше проћи“ на путу до венчања. Венчање је обављено на Богојављање, 19. јануара 1944. године, у цркви брвнари у Горњој Оровици код Љубовије.
Јанковић је са својом јединицом учествовао у свим борбама против комунистичке Оперативне групе дивизија, од марта до маја 1944. године. Још један карактеристичан догађај одиграо се 3. маја 1944. године, када се Врховна команда, а уз њу поново и Јанковићева група, налазила у Ражани. Делови Оперативне групе дивизија заузели су Субјел, стратешки вис изнад истоименог села, и отуда су се поврмено чули рафали и експлозије бомби. „Да ли је мајка родила сина да оде и ову напаст одозго најури“, рекао је Дража као за себе, не обраћајући се ником посебно. Тајац је прекинуо Јанковић, рекавши у ставу мирно: „Господине министре, идем ја. Довешћу Вам макар једног живог одозго“. Дража је за тренутак одвојио поглед од хартија и рекао само: „Иди, Милутине“. Субјел је пре мрака пао у Јанковићеве руке, а ухваћена су два жива непријатељска војника, мушкарац и жена. Кад је борба већ била окончана, чула су се још само два усамљена пуцња, вероватно из снајпера, које су комунисти добијали од Западних савезника. Један метак смртно је погодио Радојка Маслара, оног јединог домаћинског сина у Јанковићевој групи, а уз то и јединог носиоца Карађорђеве звезде, поред самог Јанковића.27
Наредбом од 30. маја, „у вези предстојећих акција и на тражење команданта Церско-мајевичке групе корпуса“, Дража је прекомандовао Јанковића и његову 1. летећу бригаду код мајора Драгослава Рачића. Међутим, он није могао да оде у Пецку, јер се тешко кретао због напада ишијаса. Доктор Тибор из Врховне команде преписао му је инекције и одредио месец дана мировања. Месечно боловање још није било истекло, када је Дража, 21. јуна, наредио Јанковићу да одмах крене у штаб мајора Рачића, ради добијања дужности у саставу 4. групе јуришних корпуса. Јанковић се жалио Врховној команди, рекавши да му се стање упркос лечењу погоршало, али је отуда добио одговор да се ипак јави у своју нову јединицу. Тако, Јанковић је 27. јуна писао Рачићу:
Моје здравствено стање је такво да нисам способан за покрете већег обима… Како озбиљно схватам ситуацију, а мој рад нема потребе да излажем, то сматрам за свету дужност да извршим наређење. А о здравственом стању ни најмање нећу да мислим, то ћете се уверити путем лекара.
Молим Вас да ми се да веза да бих Вас могао пронаћи без већег лутања, а ја крећем код Вас 28. о.м. у осам сати ујутру.
Ваш потчињени, потпоручник Милутин Јанковић.28
Зборно место било је у области манастира Студеница. Као и многи официри, и Јанковић је отишао у Богородичину цркву, да се помоли Богу уочи поласка у бој. Једини је пошао са пиштољем о појасу, али је на прекор јеромонаха капетана Георгија Бојића „Џиџе“ одложио оружје. При изласку из цркве, док се окретао да се прекрсти, савладали су га најснажнији четници Церског корпуса. Затворен је у манастирској трпезарији, где је ускоро доведено и његових преосталих 40 четника, а са њима и војвода Радомир ћекић, који се нешто пре тога вратио из области Динаре (као Пећанчев војвода, ћекић је 1941. године преузео Ужице од Немаца, да би га неколико дана потом без борбе предао комунистима: тада са својом групом одлази у Босну, па на Динару).
Чим је ухапшен, Јанковић је написао писмо Дражи, које заправо више личи на опроштај. То писмо гласи:
Поздравна реч
Своме куму генералу Дражи Михаиловићу
Овога часа користим прилику да Вам одам дужно поштовање, да Вам се захвалим на овако лепим признањима за све до сада урађено. И поред свега бићу кратак, јер ми ни живот није дугачак. Желим да сваки добије заслужено, а ја сам свестан свега.
Последњег тренутка могу да узвикнем:
Да живи Њ.В. краљ Петар Други.
Да живи српски напаћени народ.
Да живе сви моји пријатељи који су ме од срца подржавали три године.
Слава палим херојима.
1. јула 1944. год. Затвор. Милутин Јанковић.
Међутим, писмо није стигло до Драже на време. О Јанковићевој судбини Дража је 15. августа писао др Живку Топаловићу:
…Исто тако, погинуо је и Милутин Јанковић, само, на жалост, он је због непослушности стрељан од Преког суда. Покушао сам да интервенишем, али било је све доцкан. Био је ваљан борац, али његова тврдоглавост му је дошла главе. Ја сам му праштао, али други му нису хтели праштати, јер сматрају да је дисциплина на првом месту, најпотребнија, а он је чинио велике грешке против дисциплине. Нарочито је била отежавајућа околност рђав поступак према народу.29
Три месеца касније, 18. новембра, Дража је поменуо Јанковића и у писму Топаловићевој супрузи Милици:
Јанковић је страдао, по својој глави, а да моја интервенција није стигла на време, јер сам га хтео по сваку цену спасти, али он је био мртав пре него што сам ја чуо за суђење.30
Јанковић је стиго да напише опроштајно писмо и својој жени:
Бранкице здраво
Користим прилику да ти се јавим. До овог момента сам жив и здрав. Теби, мами, тати и свима осталима желим сваку срећу у животу. Драго ће ти рећи.
3. јула 1944.г. у 4 часа. Твој љубљени Милутин.31
Драго – Драгослав, био је један од Милутинове браће, четник у његовој јединици. На умрлици објављеној 6. јула, писало је да је „Милутин Ј. Јанковић, драгачевски четнички војвода, преминуо у понедељак 3. јула т.г. у 31. години живота свог“. Сахрана је најављена за петак 7. јул у 10 часова, на гробљу у Дљину.
Заправо, Јанковић и ћекић су, после пресуде Преког суда 4. групе јуришних корпуса, убијени у Трњачком потоку испред Ушћа. Јанковићеви посмртни остаци потом су пренети и сахрањени на гробљу у Дљину. Опроштајни говор у име Врховне команде требало је да одржи капетан Звонко Вучковић, али се он онесвестио, вероватно због незалечене ране, па је то учинио мајор Илија Орељ, који је дошао са њим. На сахрани је било много људи.
Пресуда Јанковићу и ћекићу није позната. Зна се да је смртну казну над Јанковићем извршио Милан Никић.32
Јанковићев леш пронађен је унакажен.33
Јанковић је на правди Бога убио или свирепо претукао више људи. Милан Никић, једна од његових жртава, којој је живот висио о концу, био је члан прве црне тројке капетана Предрага Раковића. Са другим чланом ове тројке, Раковићевим братом Родољубом, Никића је везивало велико пријатељство, а такође и са самим Предрагом. Милан и Родољуб убедили су Предрага да се за „случај Јанковић“ ангажује код свог класног друга и пријатеља, капетана Војислава Туфегџића, команданта Церског корпуса, а у новој формацији 3. јуришног корпуса. Капетану Туфегџићу није било тешко да испослује одговарајућу одлуку код свог старог ратног друга и првог претпостављеног, мајора Драгослава Рачића, који није трпео ни много блаже случајеве савомоље. „Рачић је морао да на неки начин стеше рогове непослушних старешина“, објашњавао је догађаје у области Студенице четник из Рачићеве околине, Стојан Јуришић. Сем ове опаске, Јуришићу нису били познати детаљи око суђења Јанковићу, док за војводу Ђекића каже да је била позната његова изјава: „Мој парабелум пуца и на краља Петра Другог“.34
Братство Манастира Студеница било је на страни ухапшеног Јанковића, покушавајући чак да му омогући бег. Он није прихватио понуду, верујући да би у том случају страдали његови људи. Архимандрит Јован, који се тада налазио у Студеници, ликвидацију Милутина Јанковића назива једним од „најпотреснијих злочина“ које је овај Манастир видео током рата, а сам начин хапшења, испред Богородичине цркве, жигоше као „тамну мрљу скрнављења светиње“.35
Најбољи опис Милутина Јанковића дао је мајор Радослав Филиповић, заменик команданта Центра везе Врховне команде, који у свом ратном дневнику пише:
Ових дана дошао је у штаб потпоручник М. Јанковић са двадесет војника личне пратње. Он је повучен са положаја команданта једне од две драгачевских бригада. Од сада ће бити у сталној Чичиној пратњи за обезбеђење. Разлог његовог повлачења са терена је тај што се на терену многима замерио. Он је исувише плаховит, нагао човек. Више пута не може да се савлада и тако дође до пренагљених поступака. Пре рата био је жандармеријски поднаредник. Због заслуга у борбама, јер је сјајан борац и лично храбар, унапређен је у чин потпоручника и одликован Карађорђевом звездом. У понашању према старијима чудан је човек. Он, чак, не признаје ни официре у Чичином штабу. Кад дође Чичи у Штаб не види никога до себе и Чичу пред собом. Посматра све са висине, кочопери се више него да је Наполеон. Не прима ничија наређења до Чичина.
– Не признајем ја никога сем Чиче. Мени нико не може да наређује. Извршаваћу само Чичина наређења и ничија више.
Тако он често говори када су у питању старешински односи. Команданта корпуса не признаје, нити га уопште слуша. Општи директно преко В.К. Важе наређења само са Чичиним потписом. Особењак је своје врсте, једна врста лудила потпуно распуштена човека. Подигнут ни из чега до завидног положаја у покрету и самим тим одличне репутације у друштву, осетио се слободним – као коњ кад се ослободи чврсте руке јахачеве па полети и руши све на шта наиђе. Он мисли да је сада постигао више него иједан човек што би могао постићи. Осион је и сматра да треба да му се сви клањају, даље, да му ласкају, да га обожавају. Истина, има и добрих страна: храбар је, или боље, лудо храбар, привржен је краљу, покрету и Чичи као пас.
Својеглав је страшно. Дешавало се за време борби на Равној Гори у деветсто четрдесет првој да му пуковник Павловић, као начелник штаба код Чиче, изда наређење за поседање једног положаја: уместо да оде на одређени положај, он оде на сасвим друго место. Чичи то досадило, таква самовоља, па га једног дана прописно избрусио. Преко телефона му Јанковић одговорио:
– Господине пуковниче, док сам ја жив за своју безбедност не брините.
Али која корист када Јанковић ради на своју руку – не у оквиру целине. Ишао је из борбе у борбу као вихор, борио се као лав. Где год је ударио, непријатељ је морао да попусти. У почетку акције водио је Јеличку групу. Када су основане бригаде и корпуси он је примио једну драгачевску бригаду. Овај положај био је за њега као за мачка говеђа глава. Али, он је друкчије мислио. Управо, да је то најмање што је могло да му се повери. Ситница! Можда корпус или група корпуса!| У глави обичног, скромног, жандармеријског поднаредника испилиле су се бубице. И то какве бубице! Реон бригаде, која је стављена под његову команду, сматрао је као личну својину, па се тако понашао у службеним и приватним односима. Тешко томе ко му противуречи. По старом „жандарском“ обичају, од пре рата, тај је соло комуниста. Другим речима – готов је.
Командовати бригадом није тако лака ствар. То је оперативна јединица са преко хиљаду бораца. Потребно је доста умешности и војничког знања да се оваква јединица поведе правилно и са успехом изврше добијени задаци. Вод, чета, чак, и батаљон, је сасвим нешто друго. Али, усијана глава мисли друкчије и то је ситница.
Ево једног случаја који ће дати бледи портрет, али довољан да га прикаже у правој светлости. Једног дана док је Чича био са штабом „негде у западним слободним српским планинама“ дође Јанковић са својом пратњом, сав у сјају. Чича и официри из штаба: пуковник Лалатовић, потпуковник Новаковић и други седели су у хладу под једном великом буквом. Пуковник Бејли, шеф енглеске војне мисије, био је такође ту. Јанковић је блистао од среће у свој својој величини. Пошто се поздравио са свима нашао је себи место на трави, поред Чиче. И тада почео је да прича, прича…
– Господине министре да видите шта ми се скоро десило…
– Де, Милутине, да видимо шта ти се то десило, – одговорио је Чича кроз смех.
– Дакле, – наставио је, – био сам са својом пратњом на Чемерну. Немци су сазнали за моје боравиште, вршили извиђања, утврдили место и предузели потребне мере. Створили су ратни план противу мене, тј. да ме нападну. Пошли су у напад са две колоне супротних праваца. Богами, прикљештише ме озбиљно. Ја станем и брзо донесем одлуку шта ми ваља да предузмем. И… тада ја падох у агонију…
Присутни прснуше у грохотан смех. Разуме се, он није схватио разлог њиховог смеха. Прича је заршена уз опште увесељавање. Јанковић је причао, гледао са висине, као да је у најмању руку председник владе: посматрао присутне, сем Чиче, као безначајне ситне ствари. То његово намештање и надменост није промакло ни пуковнику Белију. Он се слатко смејао.
– Знате, господине министре, – наставио је Јанковић после кратке станке, – дозволићете ми да после разговарам са пуковником Белијем у четири ока. Имам са њим да расправим неке важне и крупне ствари.
Он и пуковник Бејли и важне ствари! Шта ћете|! Боже му опрости! То је слика једног од „расова“.
Расови су поједини официри, који су од првих дана у покрету. Били су у борбама од почетка, откад је пукла прва пушка у окупацији уперена на непријатеља. Сада они заузимају важне положаје као: корпус, групе корпуса итд. Носе дуге браде и косу, лепо су одевени, управо кицошки. На сваком кораку собом воде јаке оружане пратње. Људи им се клањају, помало их се прибојавају, јер су свемоћни: а војници их обожавају, пошто су добри команданти и пошто су храбри. Има неколико расова који нису имали ту срећну околност да пре рата буду официри. Неки су били обични подофицири као М. Јанковић, или поштански чиновници као Дача Симовић. Све на страну, они су сада личности око којих се окреће кугла земљина и због којих греје Сунце. Шта им можете када су звање „раса“ добили на бојном пољу, на мач. То не може нико оборити, јер није наслеђено, већ стечено.
Ето, то су расови! Нема их много.36
Јанковићеви говори били су кратки, али је зато писао дуге епске песме. Сачуван је осмерац „На гробу младога јунака“, посвећен погибији наредника Обрена Милованчевића. Ево неколико строфа:
Са Обрадом тада крену
Сва његова војска верна,
Упути се преко брда,
Допутова до Чемерна…

Кад у петак сину зора,
По брду се магла диже,
А душманин искористи,
Примаче се нама ближе…

Али када са свих страна,
Пуче пушка, бомбе хучу,
А Германи рањенике,
И мртваце само вукуи…

О, Обраде, српски сине,
Чуј поруку војске твоје,
Та јуначка дела твоја,
Међу нама увек стоје…37
Пошто је преживела Босанску голготу и неко време се скривала по Драгачеву, Бранка Јанковић је ухапшена и изведена пред комунистички суд. Од ње је најпре тражено да се одрекне мужа, на што је она, на суду, одговорила: „Није ме присилио да се удам. Ја сам Милутина волела, из љубави се удала. Волећу његов гроб док сам жива“. Потом су јој рекли да треба да сведочи против Драже, јер јој је наводно убио мужа. „Зар против кума да сведочим… Он није убио свог кума, већ свог непослушног војника“, одговорила је. То је било довољно да је комунисти осуде на 15, а њену мајку Зорку, тешког инвалида од ране задобијене у немачкој казненој експедицији 1943. године, на 10 година строгог затвора. После седам и по година проведених у Забели, Бранка је пуштена на слободу. Живела је скромно и повучено, преминула је 2001. године. Она и Милутин нису имали деце.38

ИЗВОРИ:

1 К. Николић, Историја Равногорског покрета, трећи том, 393: С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 178.
2 Изјава др Драгослава Давидовића, брата Милутинове жене Бранке, аутору.
3 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, први том, 295, 355.
4 С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 185.
5 К. Николић, Историја Равногорског покрета, трећи том, 394.
6 Ј. Радосављевић, Живот и страдања Жиче и Студенице под окупацијом, 144-145
7 К. Николић, Историја Равногорског покрета, трећи том, 398: С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 200-205.
8 С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 200-205.
9 С. Јуришић, Четник равногорац, првоборац са Цера, 166.
10 К. Николић, Историја Равногорског покрета, трећи том, 398.
11 С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 201.
12 Изјава Александра Симића, фотографа 2. равногорског корпуса, аутору. Убоји су извлачени тако што је преко њих стављана унутрашња, још крвава, страна крзна. Никићевог оца убили су комунисти крајем 1941. године у чачанској болници. Милан Никић заробљен је од комуниста крајем 1946, а стрељан у Ваљеву 1947. године.
13 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 19\1.
14 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 17\1.
15 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 17\1.
16 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1\1.
17 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 71.
18 С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 210.
19 С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 211-212: изјава др Драгослава Давидовића аутору.
20 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
21 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
22 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 8\1.
23 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 21\1.
24 С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 219: изјава др Драгослава Давидовића аутору.
25 К. Николић, Историја Равногорског покрета, трећи том, 401.
26 Оригинал у поседу породице Давидовић у Лисицама, односно Чачку: копија у поседу аутора.
27 С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 220.
28 Оригинали докумената у поседу породице Давидовић: копије у поседу аутора.
29 С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 230-231.
30 С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 231.
31 Оригинали писама у поседу породице Давидовић: копија у поседу аутора.
32 Изјава Александра Симића аутору.
33 Изјава др Драгослава Давидовића аутору.
34 С. Јуришић, Четник равногорац, првоборац са Цера, 167. Јуришић Ђекића погрешно назива „војвода Баћевић“.
35 С. Маслар, Записи из грађанског рата 1941-1945, 227-228; Ј. Радосављевић, Живот и страдања Жиче и Студенице под окупацијом, 235.
36 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 346-348.
37 Оригинал у поседу породице Давидовић: копија у поседу аутора.
38 Изјава Драгослава Давидовића, Бранкиног брата, аутору.

(Из Драже 5)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *