Потпуковник Б. Тодоровић: Последњи рапорт

Poslednji raport korica 3 510x680

Потпуковник Борислав Тодоровић
Последњи рапорт

Poslednji raport korica 3 510x680

Трилер који се чита у једном даху и првокласна историјска грађа – то је „Последњи рапорт“ потпуковника Борислава Тодоровића (Београд 1913 – Њујорк 1984).

Тодоровић 1942. године бежи из логора у Немачкој и преко Француске, Шпаније и Португалије стиже у Лондон, где постаје члан Војног кабинета у влади Слободана Јовановића. У Дражину Врховну команду искаче падобраном септембра 1943. и постаје војни изасланик при страним војним мисијама. Са савезничким официримаљ обилази највећи део земље и 1944. у Вашингтону заједно реферишу о правом стању ствари…
После рата Тодоровић остварује „амерички сан“. Био је декан Факултета за финансијске науке у Њујорку и најбољи брокер за осигурање у историји Америке. И данас најбољи брокер године добија награду „Борис Тодоровић“.
Тодоровић је био један од одабраних који увек желе највише и остваре највише. Био је спој необично високе интелигенције, стрховите упорности и самодисциплине. О њему довољно говори већ извођење савршеног бекства са илегалним путовањем кроз Немачку 1942, увек корак испред страшног Гестапоа.
У јесен 1943. Тодоровић је сведок кључних битака између четника и Немаца, а потом између четника и партизана.
Прецизно и једноставним стилом описује најважније догађаје и личности у Врховној команди, Србији, Босни и Херцеговини: Дражу, Рачића, Калабића, Цветића, Калаитовића, Баћовића…
Као једини српски официр присутан на свим местима на којима се одлучивало о исходу рата (Лондон 1943, Вашингтон 1944, Државна Врховна команда), Тодоровић је створио историјско дело трајне вредности…

Да купите преко “Скрибда“, кликните овде.

Да купите књигу преко “Амазона“, кликните овде.

САДРЖАЈ

ПРВИ ДЕО

1. Априлски рат

2. Ропство

3. У логору Офенбург

4. Логорашки дани

5. Прве вести о Дражи

6. У Нирнбергу

7. Бекство

8. Кроз Француску

9. Конзулат у Марсељу

10. У француском затвору

11. У Лондону

12. Енглези саботирају помоћ

13. Каирска афера

ДРУГИ ДЕО

1. У Дражиној Врховној команди

2. Енглески заокрет

3. Кроз Поцерину и Тамнаву

4. У срцу Шумадије

5. Гружа, Таково, Драгачево

6. Растанак на Голији

7. Прибој, Горажде, Калиновик

8. Кроз Херцеговину

9. Најзад на мору

10 Каиро, Вашингтон, Италија

 

ПРВИ ДЕО

 

1. Априлски рат

 

У Краљево сам се вратио 10. марта 1941. године. Одмах у Штабу примио сам потребан елаборат за мобилизацију, који сам иначе сам и радио. Као први дан мобилизације био је одређен 12. март.

Са кадровцима и активним подофицирима, које сам добио из моје досадашње мирнодопске батерије, имао сам да посвршавам сва посла до доласка обвезника. План ми је био да чак и топове извучем на положај и да тамо, а не у касарни, примам и облачим новодолазеће обвезнике.

Изишао сам у том циљу 11. марта и извидео положај где ћу батерију сместити. Сходно плану за ваздушну одбрану Краљева, положај сам изабрао у селу Кованлуку, на северној ивици његовој, баш поред самог гробља, на једној утрини. Резервни положај био ми је око 500 метара северно од главног, али је приступ био тако тежак, па сам заиста био забринут за промену положаја. Било је још хладно и смештај под шаторима није могао бити примењен. У томе циљу изабрао сам неколико најближих кућа и извршио распоред по њима.

Моја батерија је била састављена од два топа М 28а, са потребном мерничком групом и митраљезима за ниску заштиту. Топови су били одлични и батерија је важила за једну од најбољих. Али, будући да је била предвиђена за одбрану Краљева (индустријски и комуникацијски чвор у центру земље) ништа јој није било додељено за транспорт, већ ми је касније, када сам затражио, одговорено лаконски да користимо стоку из с. Кованлука. Када сам покушао да прикупим податке о бројном стању расположиве стоке, моје разочарење достигло је врхунац, сазнајући да у с. Кованлуку има свега 8 волова. Да би се стекла права слика, довољно је напоменути да само један топ тежи преко 5 тона, а да и не говоримо о мерничкој групи, муницији и осталим потребним стварима. Никакво тражење није ми помогло и ја сам са ужасом помишљао на моменат када будем морао да мењам положај. О неком напуштању Краљева нисам ни сањао, бар не за догледно време.

 

*****

 

Већ неколико дана налазим се на положају. Све је у најбољем реду. Одзив обвезника, мада у тако незгодно време, када су пољски радови били тек отпочели, био је преко очекивања. Истога дана до 18 часова дошли су сви без разлике, сем двојице, који су били на раду у Словеначкој и који су се придружили доцније.

Утврђивање положаја завршено је на моје опште задовољство. Не само војници, већ и дечаци из села помагали су у овоме. Обука је отпочела редовно и већ за врло кратко време војници су поново били они стари артиљерци, тако вични своме послу, као да су сво време по касарни провели.

Мој командант дивизиона капетан Стојковић и командант ваздушне зоне потпуковник Трампуж обишли су ме и изразили своје задовољство на готовости батерије за дејство.

На непуних педесет метара од топова, налази се кућа Богдана Лазаревића, у којој сам сместио своју канцеларију и телефонску централу. Са прозора своје собе, у стању сам да видим цео положај и да пратим рад на њему. Мој домаћин Богдан, необично добар и симпатичан сељак, ради иначе у фабрици вагона у Краљеву. Свакога дана, када се са посла врати, куца бојажљиво на моја врата и када добије потврдан одговор, улази са шишетом ракије, да ме понуди и да се мало са мном разговори.

Као и сви остали и Богдан је забринут развојем ситуације. Он жели да му ја дам објашњење, и да га охрабрим да нећемо ићи са Немачком, као што су то до сада скоро сви у Европи урадили. Шта могу да му кажем, већ да има поверења у нас, у војску, да ми нећемо дозволити да мирно посматрамо пролаз немачких колона кроз нашу земљу. То он и жели да чује и као да сам ја свемоћан, умирује се брзо.

Са војницима је исто. Скоро свакодневно чујем од по некога:

– Е, неће ово бити исто као лани и преклани! Све ми мирише да ће бити гужве. Али ми нећемо да се предајемо Хитлеру, јел` те г. капетане!

– Дабоме да нећемо. Нико на то и не мисли, – одговарао сам им на то.

Купио сам „Србијански венац“ и свакодневно читам војницима по неколико ствари. Особито песму о Србији. Осетио сам нагонски да ће и овом приликом само Срби иступити мушки. Посматрао сам њихова лица за време читања. Добре сељачке душе не могу да прикрију узбуђење и понос на јунаштво Јелићевих витезова. Сузе теку низ образе.

Приближавао се 25. март. Ситуација је била све тежа и тежа. Нико ми ништа више не говори, ништа ме не пита. То је оно чега сам се највише плашио, повлачење у себе. Појачао сам рад и вежбе до крајњих граница. Стално сам са војницима, на раду и на обедима, па чак и када спавају. У слободним часовима са њима скачем, трчим, играм фудбал, само да не мисле о нашем заиста тешком положају. Па ипак, у сред највећег рада, запитао би ме понеко:

– Зашто све то г. капетане вежбамо, када ћемо се морати вратити кућама, када Шваба буде ушао овде?

У таквој прилици не могу да одговорим ништа. Знам да су Цветковић и Цинцар-Марковић отишли у Беч на разговоре. Да ли ће потписати тај проклети Пакт?

 

*****

 

Данас сам сишао у Краљево. Разговарао сам са осталим командирима које сам тамо затекао. Покушао сам да их убедим у оружану интервенцију ако би се потписао Пакт о приступању Југославије силама Осовине. Сем капетана Леониде Паханија остали су били неодлучни. Нису ни сами знали какав став треба да заузму. Знали су једино то да је приступање Пакту наша пропаст. Ни слутио нисам да је у том моменту у Београду било већ све припремљено за обарање овога режима.

Затекао сам овде и свога зета. Он је био мобилисан такође у штаб ваздушне зоне у Краљеву. Био је забринут и уплашен. Питао ме за савет. Рекао сам му да причека још мало.

Код куће, где сам свратио први пут после петнаест дана, ситуација као и на сваком другом месту. Жена ме брижно гледа. Избегава да ми поставља питања.

Када сам после ручка слушајући радио сазнао да је потписан Пакт, осетио сам да се нешто преломило у мени. Потребно је било одлучити се на нешто и радити брзо. Мој зет са др Властом, који је иначе дошао да прегледа моју болесну девојчицу, дотрчао је усплахирен да ми саопшти оно што сам већ знао. После краћег разговора саопштио сам им своју одлуку да се пребацим у Грчку. Мој план је био: колима свога зета, у која прикрити два митраљеза, са тројицом мојих најбољих војника и зетом да кренемо 27. марта и пребацимо се у Грчку. Поверио сам зету да се постара за бензин, преко командира рефлекторске чете, и да купи потребну резервну храну. Саветовао сам такође да понесе добре ципеле и најпотребније ствари, јер ћемо код границе бити принуђени да оставимо кола и идемо пешице.

Пошто је он отишао да те послове свршава, кренуо сам и сам ка положају. Пролазећи кроз Краљево наишао сам на масу света, која је демонстрирала против Пакта. Чуо сам шапат иза својих леђа:

– Да ли ће нас бар они спасити Немаца?

На положају све мртво. Ни реч се не чује. Одлазим право у своју собу, како бих избегао непријатна питања, која ће уследити. Али, ту ме Богдан већ чека. Тешим га како најбоље умем. Осећам и сам да нисам убедљив.

 

*****

 

Данас треба да кренем и напустим батерију. Тешко ми је да се одвајам од војника и топова, са којима сам се тако сродио. Ипак, то је једини пут. Пре поласка желим да се са њима опростим.

Било је 7 часова изјутра. Војници су ме чекали постројени пред топовима. Одговорили су ми на поздрав, али без оног уобичајеног елана, тако својственог њима. Почео сам да им говорим.

Мој телефониста, каплар Лукић, трчи ми у сусрет. Не може да сачека да ми приђе као што то увек ради, већ још са неколико метара почиње да говори:

– Господине капетане, влада је оборена… Краљ је ступио на престо… Нову владу образовао ђен. Симовић… То је извештај који сам баш сада примио из дивизиона.

О, Боже! Да ли ја ово заиста чујем?

– Ко ти је саопштио, – питам Лукића.

– Лично командант дивизиона, – одговара овај одмах.

Како је сада било лако наставити започети говор. Оно што сам прижељкивао  најзад се остварило. Као неком чаробном палицом, тако је изглед моје батерије за секунд био измењен. Говорио сам им да нам је и овом приликом Бог помогао да мушки иступимо и нађемо свој пут.

– Живео, живео, живео! – проламало се положајем, када сам поменуо младога краља, око кога треба сви да се сврстамо и мушки бранимо своју независност. Скренуо сам им пажњу да тек сада долазе часови искушења, али да ја у њих имам пуно поверење. Тражио сам само да следују мој пример. Дао сам вољно, али скрећући им пажњу да се не удаљавају од положаја, јер се може десити  да понижени дојучерашњи пријатељ потражи тренутно задовољство.

У Краљеву, где сам после неколико часака стигао, све ври од живота и весеља. Људи се грле и љубе по улицама. Чак и онај ко ме не зна, поздравља ме срећним осмехом и са ‘живео’! Љубим се са командантом дивизиона, кога срећем на улици. Честитамо један другоме. Талас одушевљења расте без прекида. Код куће исто тако. Срећан сам да могу да не извршим намеравани план, јер ће ми се дати прилика и овде, на родној груди, да покажем оно што сам имао намеру да радим у Грчкој. Зету сам саветовао да оде до Београда и поведе све наше у Аранђеловац. Свестан озбиљности положаја и поред свег одушевљења, враћам се журно на свој положај.

 

*****

 

Живот на положају има сада много живљи темпо. Ради се са великим пожртвовањем и еланом. Нико више не верује да ће се и ова мобилизација мирно свршити као досадашње. Даноноћно смо поред топова. Док једна половина војника спава у непосредној близини топова, друга је стално поред истих. Исто је са официрима. Више се нико и не свлачи, јер нам је наређена строга приправност. Сандуци са муницијом, отворени поред топова, опомињу да се овом приликом топови неће вратити чистих цеви у магацине.

Велико изненађење приредио нам је вечерас један Ме-110, који се сасвим изненада спустио на аеродром Краљево, поред све п.а. одбране, која ни један метак није опалила. Авион је надлетео мој положај сасвим ниско (око 50 метара) спуштајући се право на аеродром, као да се налази код своје куће. Седећи у својој соби, при раду, заинтересован шумом мотора ниско летећег авиона, успео сам само да му видим реп, када је већ прелетео положај. Нисам поверовао моме осматрачу када је узвикнуо:

– Немачки авион, немачки авион, – јер нисам могао да схватим да један немачки бомбардер може да дође до Краљева непримећен ни од кога и да се ниско летећи спусти на аеродром.

Свакако да је ово била и наша брука, али много већа свих осматрачких органа почев још од границе, који су дужни да нас обавештавају о сваком прелету.

Посада је била заробљена приликом спуштања, авион такође, и на њега су одмах стављени наши знаци. Зашто се авион спустио овде није могло бити објашњено, јер посада није хтела да да о томе било какве податке.

Последице овога су биле појачане мере, наређене од стране свих штабова, који су одједном сву кривицу на нас свалили. Наређења о овоме сустизала су се. Умор код свих растао је. Непотребно бдење највише исцрпљује људе.

Поуздани поверљиви извештај најављује за ноћас прелет масе немачких авиона из Румуније. Целе ноћи приправност под оружјем. Нико не спава, а од налета ни помена. Ово је прави рат нерава, а не оно што се чита преко новина. Свакако да су ове вести о налетима производ непријатеља и његових помагача. Али, оно што се није десило ноћас, доћи ће за четири дана.

 

*****

 

Лежим обучен и покушавам да заспим. Мада сам преморен, ипак сан никако не долази. У предсобљу, с времена на време, каплар Лукић контролише везе. Сада говори са штабом. Слушам га како понавља примљено наређење: „Више стотина непријатељских бомбардера прелетело је румунску границу и лети ка југу“. Када је ушао у собу да ми то саопшти, ја сам се већ био опасао, спреман за излаз.

– Нареди дежурном да да узбуну, а ти ми зови официре.

– Разумем, г. капетане, – и Лукић је отрчао.

Изишао сам на положај и убрзо су ми се придружили поручник Вељковић и потпоручници Тодоровић и Миленковић. Војници су већ на својим местима. Веза са осматрачким станицама је одлична.

Чекамо, чекамо. Почиње већ да се раздањује. Изгледа да је ово исто што је пре неки дан било. Остављајући официре на положају, враћам се у собу да припремим потребна требовања за данашњи дан. Вељковић ми је пре неки дан донео свој радио апарат. Покушавам да нађем коју станицу. Тек је 5,30 часова, Београд још не ради. Успео сам да, ипак, ухватим немачку станицу „Донао“. Слушам пажљиво. Шта!? Ово говори фон Рибентроп и то тако рано. Мора да је нешто изванредно важно. И заиста: „…Од овога момента Рајх се сматра у рату са Југославијом и Грчком. Наше трупе већ су прешле границе ових земаља“ – настављао је фон Рибентроп.

Почело је, дакле. Неће више бити лажних извештаја. Затварам радио и позивам официре. Саопштавам им, али наређујем да се ништа војницима не говори, док не добијемо наређење из штаба дивизиона.

Враћамо се поново на положај. Наредио сам да се разделе маске против бојних отрова. Војници их озбиљно стављају, осећају и сами да више нема шале.

– Г. капетане,  молим те дај и мени једну отровну маску, – трчи мој Цига Живко, послужилац на митраљезу.

– Пази само да се не отрујеш, – одговарам му смејући се и пружајући му маску.

Већ је седам сати а ништа се не дешава. Све је мирно, као да рат већ не бесни на нашим границама. Вратио сам се поново у своју собу, да довршим тај досадни канцеларијски посао, који ми особито сада ни мало не прија. Слушам Радио Београд. Емисија као и редовно: народна музика.

Часова 7,12. „Непријатељски авиони бомбардују Београд“, чујем глас спикера, бомбе падају Кнез Михаиловом улицом… И Радио Београд, као станица једне слободне престонице, је заувек завршио своје емисије.

Леп и сунчан дан. Као позно пролеће. Послао сам кола по жену и дете, како би могли да понесу најпотребније ствари за село, где мислим да их склоним. Још увек очекујем тешко бомбардовање Краљева.

Први извештаји о операцијама долазе већ поподне. Наши наступају у Албанију и Бугарску. Скадар заузет. Оборено 47 непријатељских авиона над Београдом. Извештаји Радио Лондона нису тако оптимистички, али ипак морал код мојих војника расте вратоломном брзином.

– Авиони са правца Крушевца, – чујем глас свог осматрача. За тренут сви смо на местима. Осматрам и заиста видим групу од око 30 авиона над Крушевцем. Извештавам дивизион и дајем узбуну у Краљеву. Али авиони не долазе. Они бомбардују Крушевац, и ја са својим осматрачким двогледом одлично видим целу операцију.

 

*****

 

Морал одличан, мада нико не извештава ни о чему. Све што знамо то су извештаји Радио Лондона и Радио Софије, тако противуречни једни другима. Живот на положају тече нормално. Још ни цеви нисмо огаравили, а неки је вајни рат.

На положају сви су на својим местима. Мерничка група већ је ухватила авионе и редовно читање елемената почиње. Али, сада не више онако монотоно као на вежби. Све се развија вратоломном брзином. Осмотрио сам авионе, видим да су италијанског типа, али… И ми имамо исте у нашем наоружању. Ознаке на крилима и трупу не могу да видим, пошто авиони лете у правцу ка батерији. Ако сачекам да буду у положају када ћу моћи да видим ознаке, све ће бити касно. Страховита борба се одиграва у мени. О налету нико ме није известио, док, с друге стране, авиони не дају познате уговорене знаке нити лете на прописној висини.

– Да ли ћемо их гађати, г. капетане, – чујем шапат свога шефа мерничке групе поручника Вељковића, – сада су у најповољнијем положају.

– Препад, пали! – био је мој одговор и за непуне три секунде зрна су запарала ваздух. Положај је одјекивао од страховитог пуцња.

Плотун је био изванредан, као на вежби, просто залепљен уз један од бомбардера, који је почео нагло да мења правац и да се спушта.

– Погођен је, погођен је, – чуо сам веселе узвике послуге. Авион се заиста спуштао, остали су се разбили и вратили под тачном ватром мојих топова.

Разочарење је достигло врхунац када сам после пола часа сазнао од свога команданта дивизиона да сам гађао наше бомбардере италијанског типа. Кривица није била до мене, пошто се авиони нису држали устаљеног плана за летење. Био сам срећан да се посада спасла.

Више нисмо без посла. По неколико пута у току дана дејствујемо на немачке бомбардерске патроле или извиђачке авионе. Још ниједан није успео да бомбардује Краљево. Једна једина бомба је пала поред мога положаја, јер је бомбардер под нашом тачном ватром био принуђен да се врати.

 

*****

 

Командант дивизиона јавио ми се те вечери телефоном и наредио да пошаљем једног поузданог курира за пријем важног наређења (10. април 1941). Није могао ништа више телефоном да ми саопшти. Послао сам курира одмах.

Време се изменило. Хладно је и киша пада по цео дан. Живот на положају је врло тежак. Са ужасом помишљам на могућност покрета, јер се земља потпуно расквасила.

Седећи у соби са водним официрима слушамо Радио Софију. Јавља о паду Скопља и да су немачке јединице већ око Крагујевца. Смејемо се оваквим лажима, после свега што смо чули о напредовању наших.

Курир се вратио. Читам и не могу да верујем. Значи, Радио Софија је говорио истину. „Припремите се за хитну евакуацију и прелаз р. Ибар у току ноћи“, читам добијено наређење. Непријатељске моторизоване јединице налазе се у Трстенику. Разочарење, бол и срџба узаврели су у мени. Па Трстеник је само 23 км удаљен од мог положаја, а ја за евакуацију имам само 8 волова и четири коња. Не, то је немогуће извршити. Боље је остати на садашњем положају и ту сачекати непријатеља, дејствовати до последњег метка, па потом, ко остане жив, да се повуче у планину пошто се топови униште. Али, ко ће то рећи војницима који су убеђени да су наше колоне сада у Софији и Скадру.

Уздржавам се колико могу и саопштавам водницима наређење. Пре него што ма шта предузимам, покушавам да убедим команданта дивизиона у немогућност извршења наређења.

– Ништа Вам не могу помоћи, – одговорио ми је. – Радите како најбоље знате и умете, само на сваки начин до пет часова изјутра морате бити на новом положају са друге стране реке.

Наредио сам рушење утврђених места на положају и извлачење топова. Неколико патрола послао сам у село да доведу сву стоку. По ужасном времену радимо целу ноћ. Људство преморено, прокисло и каљаво, жалосно посматра наш досадашњи положај.

Неко је протурио глас да смо ми једини још који смо остали са ове стране реке и морал је почео нагло да пада. Потпуно разумљиво, ако се зна да су ови војници још до јуче увече мислили како смо ми ти који наступају и да је непријатељ још далеко, далеко од наших граница. Морао сам да одустанем од намере остајања на положају и почео сам са лаганим извлачењем.

Топ по топ, воз по воз морао се вући више на рукама војника до главног друма за Краљево. Шест сати нам је требало да пређемо пут од три километра. Морао сам да напустим све резервне делове и око 800 граната. Војници који нису гурали топове носили су сандуке са муницијом. Јахао сам на челу батерије, са карабином у руци спреман да отворим ватру сваког момента. Али, од непријатеља ни трага ни гласа.

Долазим до моста, који треба да буде дигнут у ваздух. Морам да употребим и претње да бих зауставио превремено рушење. Најзад сам прешао мост и налазим се у Краљеву. Ни налик на оно Краљево од пре само 15 дана. Све мртво, радње затворене са дрвеним капцима на прозорима. Пролазим полако кроз варош, поред војних магацина из којих свет разноси опрему, која није доспела да буде подељена војницима. Знаци пораза почињу да ми се указују пред очима. Погнуте главе настављамо ка новом положају.

На новом положају затичем све своје другове из В.О. Краљева, као и 61. оперативни дивизион који је био на фронту код Ниша. Његов командант, мајор Рауниг, иначе мој мирнодопски командант и одличан друг, прича ми о немачком пробоју и његовом драматичном повлачењу. Као и ја и он нема никакве везе ни са ким, нити је имао појма о ситуацији. Био је апсолутно сам са својим дивизионом, пошто је непријатељ пробио слаб застор на граници.

На новом положају, где сам се поставио потпуно отворено, задржавам само борбени део батерије. Остатак упућујем за Чачак. Један батаљон 6. пешадијског пука (не знам како се појавио у Краљеву), отишао је да поседне положај код реке и да врши полицијску службу у вароши, по којој има доста петоколонаша. Поред мога положаја пролазе трупе, разбијене и без икаквог реда. Нико од војника које сам питао није знао где и зашто иде, нити је пак видео свога команданта, још мање непријатеља. О испаљеном метку није било ни говора. То је била коњичка дивизија ђенерала Предића. Са својим војницима смејао сам се и дирао одступајуће коњанике, који преморени од покрета нису баш много марили за наше вицеве. Оно што ме је љутило били су многобројни војни аутомобили, особито из ваздухопловних јединица, у којима је редовно била породица каквог вишег официра. Чак ни куче није било заборављено. Зар смо због таквих ми морали да останемо и гинемо овде? Војници су се горко смејали посматрајући ове сцене.

Са командантом дивизиона, који је дошао да ме обиђе, направио сам план да на положају останем до последњег метка, уништим оруђа и повучем се потом ка Чачку. Успео сам да за своје војнике обезбедим места у камионима 61. п.а. дивизиона. Потпуковник Трампуж, који је такође дошао на положај, саветовао ми је да одмах разбијем мерничке справе, што сам одбио, говорећи му да је потребно прво да се боримо, па тек онда топове и справе да уништавамо. Али, од непријатеља ни трага ни гласа. И овом приликом све је било измишљено и намештено, само да би унутрашње везе попустиле и морал код свих нас опао. Последице ове вести биле су огромне. Чак је В.О. Крушевца одступила до Краљева, примајући исто наређење као и ми.

Моја радост у овој пометњи била је велика, када ми је поднаредник Живко саопштио да је у јарузи поред положаја нашао 17 нових камиона „шевролет“ које је сачувао стражар за неку базу, која се до данас није била мобилисала. Отишао сам одмах тамо, дао реверс војнику и узео потребан број кола. Сада се проблем транспорта није постављао. Како се до вечери непријатељ није појављивао и како је командант зоне добио повољне вести о ситуацији у Јужној Србији и код Ниша, одлучили смо да се вратимо на старе положаје, што смо пред зору и урадили.

 

*****

 

Већ смо три дана на положају, дејствујући нормално на непријатељске авионе. Као и раније, никаквих података о непријатељу. Јутрос рано чуо сам артиљеријску ватру са правца Крагујевца, која није престајала цео дан. Тражио сам обавештења, али као и увек, нико ништа није знао. Па ипак, штаб ваздушне зоне, не обавештавајући ме о томе, почео је да се евакуише и то чак за Ужице. Ово сам случајно сазнао од свога комесара хране, који је отишао да прими потребно следовање. Када сам после неколико часака затражио објашњење по овоме, као и инструкције за даљи рад, речено ми је да се не узрујавам и да ћу добити потребна наређења.

Ноћ је пала. Артиљеријска ватра са правца Крагујевца још није престајала. Око 2 часа изјутра, командант дивизиона наређује ми хитно промену положаја и поновни прелаз на другу обалу реке. Ово је сада лакше извести јер је време лепо, а и располажем превозним средствима.

Само два сата после пријема наређења, био сам спреман за дејство са новог положаја. Поред мене повлачио се један пешадијски пуковник. Преморени и прашњави војници пружали су бедну слику. Командант пука, јашући стално дуж колоне, промуклим гласом бодрио је посустало људство. Докле сам требао да останем на положају, какав ми је задатак, нико ме није обавештавао.

Поред мене поставила се батерија капетана Миљевића, која је један свој вод имала избачен с друге стране р. Мораве. Један хаубички дивизион из Чачка дошао је и посео положај испред мене на коси. То је било све. Мостови су били још цели, као и фабрика авиона у Краљеву и аеродром. Рушења су наређена када се непријатељ појави код вароши. Наредио сам копање заклона. Капетан Миљевић закопавао је мерничке справе које није могао понети са собом.

Већ је скоро подне. Од непријатеља ни помена. Кренуо сам у Пољопривредну школу да се телефоном обавестим о задатку. Успут сам срео команданта В.О. Краљева, како са неколико официра стоји поред друма, где га је чекао аутомобил, чији је мотор радио. На моје питање шта имам да радим, одговорио ми је да имам да останем све док мостови не буду дигнути, док има муниције и док се заштитница не повуче. После овако конфузне заповести заиста нисам знао шта имам да радим. Заштитница није ни постојала, јер сем пет батерија топова и две митраљеске чете никога више није било. Мостови ће се дићи свакако чим се непријатељ приближи, те ако одступим одмах по томе, онда нема никакве користи да сада седим. Најлогичније је било остати док се има муниције, али је мене интересовало да ли треба да се повлачим или уништавам оруђа, пошто ме мисао о поновном уређеном отпору, на планинском земљишту код Ужица, није никако остављала.

Кренуо сам стога ка школи, док је мој командант В.О. Краљева продужио за Чачак. Добити везу преко сталних поштанских линија била је заиста права уметност у овом часу. Моје покушаје прекинула је артиљеријска ватра, која је са свих страна почела да пролама ваздух. Непријатељска зрна почела су да лупају по згради. Стакла су почела да се ломе.

Почело је, значи – синуло ми је кроз главу. Оставио сам телефон и истрчао напоље где ме је пред вратима мој шофер мирно очекивао. Улазећи у свој положај био сам просто однет страховитом експлозијом својих топова, који су са своје стране, под командом поручника Вељковића, почели да поздрављају долазак немачких тенкова.

Још ошамућен, примио сам команду. Окренуо сам се и двогледом почео да осматрам положај. Једна ескадрила Ме-110 летела је изнад мене, пратећи напад немачких тенкова. Неколико страховитих експлозија, које су једна за другом заглушиле уши свих нас, говориле су да су мостови на р. Ибру и Морави дигнути у ваздух, као и фабрика авиона. Густ црни дим дизао се са тих места. Око мене свуда кркља. Митраљирање са авиона се и не чује. С времена на време видим само бели траг светлећег метка.

Сада дејствујем на авионе. Покушавам да објединим рад топова и да дајем поправке. Све је узалуд. Мој се глас уопште не чује. Чуди ме само да нас нико не погађа, када зуји на све стране око наших ушију. Немачки тенкови појавили су се на ивици Рибничке косе. Наређујем да половина батерије гађа на њих. Која само корист, када моја муниција нема ударних справа које сам узалудно тражио још од дана мобилизације. Потребно је да зрно непосредним ударом у тенк истог онеспособи, а свако ко има и мало појма о гађању покретних циљева, зна колико је то тешко.

Колико већ траје ова хука и бука? Изгубио сам појам о времену. Гледам на сат, већ два и тридесет. Вође оделења долазе трком до мене и извештавају ме да нема више муниције. Од Миљевића не могу да узмем јер и он нема више. Даље остајање је бесциљно. Наређујем да се топови извуку на пут и да камиони приђу. Хаубички дивизион такође се спрема на повлачење. Непријатељ се повукао позади косе, напад на Краљево је одбијен, а ми се повлачимо.

Ватра се полако стишава. Закачили смо топове и полако се измичемо са места борбе. Пробијамо се лагано кроз закрчен пут. Некаква тешка артиљерија, вучена воловима, лагано одступа ка Чачку. Изнад наше главе лети један немачки извиђачки авион. Лети ниско. Лепо видим како извиђач осматра моју батерију. Чекам када ће да отвори ватру. Вероватно да и он нема више муниције. Исте смо судбине. Било је десет часова увече када сам ушао у Ужичку Пожегу, мртав уморан од неспавања, нејела и вођене борбе. Тек сада сам се сетио да ни ја ни војници ништа нисмо јели још од јуче увече.

Варош је препуна одступајућих  јединица, које су без икаквог реда заузеле сва могућа места за преноћиште. Кафане препуне официра и војника. Пије се много и на све стране. Знаци нереда почињу да се назиру. Преноћили смо на улици, седећи згрчени и дршћући од зиме, поред топова. Сутра сам имао да наставим за Ужице.

 

*****

 

Чим се разданило кренуо сам са батеријом пут Ужица. Једна рефлекторска јединица креће се испред мене. Са правца Ужица чује се артиљеријска ватра. Шта ли то може бити? Ускоро један мотоциклиста објашњава ситуацију. Немци су заузели Ужице са правца од Ваљева. У вароши су били само делови противавионске артиљерије, која је примила борбу са Немцима, па и сада се бије по улицама града. Где сада? Једини слободан пут био је ка Ивањици и даље кроз Санџак ка обали.

Командант ваздушне зоне, са својим штабом, повлачећи се из Ужица, наилази на мене. Честита ми на борби, што ми заиста изгледа смешно, и наређује да кренем правац Ивањица, где ће ми дати нова наређења. Са великом муком окрећем топове на уском путу и после два сата већ сам био у Ариљу. Зауставио ме је мој командант дивизиона, капетан Стојковић. Њему је од команданта Церске дивизије било наређено да брани Ариље како би се штаб дивизије са својим деловима могао извући. Али, од целог његовог дивизиона остао сам само ја са своја два топа и 60 граната које сам успут могао да скупим. Ипак сам мирно примио наређење које ми је командант издао и почео са припремама за одбрану.

Поделио сам батерију на два дела и на своју одговорност задржао једну одступајућу митраљеску чету, коју сам ставио под своју команду. Један део батерије са делом митраљеске чете поставио сам на отприлике три километра од Ариља, на месту где се пут исправља, а другу баш поред саме цркве у Ариљу. Ја сам остао са првим делом, где смо учинили све припреме. Користећи камен поред пута направили смо заклоне, измерили потребна одстојања и спремили муницију. Камионе сам поставио на десетак метара иза топова, баш иза окуке пута, тако да их непријатељ није могао да види. План ми је био: дејствовати са првим водом до последњег метка, а потом, пошто се оруђа униште, извући се под заштитом митраљеза, које сам поставио на ћувик, десно од места топова, као и под заштитом ватре другог вода из Ариља. Овај план није дошао до изражаја јер ми је око 15 часова саопштено писмено наређење команданта дивизије да је потписано примирје и да непријатељ по њему има право на слободан покрет.

Вест о примирју поразила ме је. Веровао сам у све, али у то никако. Примио сам вест о жртвовању своје батерије за спас других сасвим мирно, али сада ово – примирје – са тим се нисам могао да помирим. Знао сам да је то капитулација, после свега што сам видео, док ми је командант под претњом смртне казне наређивао да топове свучем са положаја и паркирам на вашаришту у Ариљу. Знајући на какав ће пријем његово наређење наићи, командант није заборавио да нас подсети да би свако неизвршење само отежало наш општи положај према непријатељу. Најзад, после колебања од скоро једног сата и ја сам капитулирао пред овим наређењем и повео батерију ка Ариљу.

Два дана се већ налазим са батеријом на вашаришту у Ариљу. Почео сам најзад и ја да верујем да Немци неће овамо наићи и да ће ово бити „слободна зона“, како ме је командант дивизије уверавао, када сам требао да се скинем са положаја. Мојој батерији придружио се истога дана увече и моторизовани одред капетана Вукадиновића, састављен од једне п.а. батерије, једне п.о. батерије и једне п.а. митраљеске чете, који се после борбе са Немцима код Крагујевца повукао ка Ивањици, но, задржан вешћу о примирју, остао је да сачека исход догађаја.

Још првога дана увече успео сам да заведем ред у вароши, која је била препуна лутајућих војника и официра, разбијених јединица, државних чиновника и железничара и свих избеглица који су се склонили од немачке најезде. Морао сам да употребим најоштрије мере, јер је у вароши заиста владао хаос и нико никога није поштовао. Јаким патролама ред је био врло брзо заведен и страже постављене. Будући да од промене положаја код Краљева (пре два дана), ни ја ни војници нисмо ништа јели, а редовно снабдевање је сасвим било престало, прва ми је брига била да се снабдем из вароши, што је било врло тешко јер нисам имао ни пребијене паре, а с друге стране трговци су већ све били склонили из радњи. Које силом, које милом, дајући прописне признанице са својим потписом, успео сам да набавим потребне намирнице за војнике, који су то заиста заслужили после свега што су доживели, а нарочито сада, када су били једина уређена јединица у месту, без чијег присуства расуло би било неминовно.

Штаб дивизије прешао је у Ивањицу, како би био у сигурнијем положају, али и одатле никакво наређење нисам примао. У оваквој  неизвесности затекао ме је 17. април. Решио сам да тога дана одем до дивизијског штаба и сам затражим инструкције за даљи рад, као и да узмем новац који ми је био неопходан за даље снабдевање. Са собом сам повео и свога команданта дивизиона, а у батерији оставио старијег водника поручника Вељковића да ме заступа. Војницима сам скренуо пажњу да се не растурају и да ћу ја одмах доћи натраг. Знао сам врло добро да ће они сви остати у батерији само док сам ја с њима.

Моје изненађење било је огромно, када сам улазећи у Ивањицу срео оба дивизијска штаба, која су ишла ка ивици вароши да сачекају улаз немачке колоне. Решио сам да се одмах вратим у батерију, помишљајући са правом да ће се моји војници разбећи, мислећи да их је командир оставио на милост и немилост Немцима. Команданта дивизиона, који није био са овим сагласан, оставио сам у Ивањици и замолио да донесе потребан новац ако је икако могуће, а ја сам највећом брзином кренуо натраг у сусрет долазећој немачкој колони.

Нисам одмакао ни десетак километара, возећи највећом могућом брзином, држећи стриктно десну страну пута, када сам наишао на чело немачке моторизоване колоне, коју је предводио један мали аутомобил са белом заставом. Сматрајући да могу да мирно прођем пројурио сам поред челних кола, али сам ускоро, наилазећи на први тенк, заиста морао да употребим сву вештину како не бих одлетео у јарак, услед наглог кочења, јер  је немачки подофицир из тенка, окренувши топ на мене, дрекнуо из свег гласа: „Стој“!

Цела колона је стала. Немачки подофицир наоружан митраљетом изишао је из тенка и наредио ми грубим гласом да изађем из кола, што сам и урадио осећајући да би сваки други покушај био сасвим бесмислен. Мислећи доцније о овоме чудио сам се како се ништа нисам уплашио иако је цев митраљете била наслоњена на моја прса. Немачки подофицир ушао је у моја кола, узео кључеве за контакт, вратио се у тенк и колона је наставила пут ка Ивањици, остављајући мене и шофера на друму поред кола. Али, чим је колона измакла, мој шофер је помоћу каблова успоставио контакт и ми смо поново кренули, да би већ после непуних 2 км наишли на други део колоне, која нас је поново зауставила и кола нам одузела. Пешачили смо око једнога сата, када смо, срећом, наишли на један камион, који се однекуд створио и ишао у правцу Ариља. Окачени на њега стигли смо ускоро у батерију.

Оно што сам претпостављао било се остварило. Скоро двадесетак војника било је већ напустило батерију, говорећи како сам их ја преварио и оставио Немцима. Ипак, велика већина, познавајући ме добро, није веровала томе и чекала ме је верно. Нисам могао да се браним од загрљаја, којима су моји војници хтели да изразе радост што ме поново виде међу њима живог и здравог.

Знао сам да сада немам више шта да чекам и да је време кратко. Скупио сам војнике и поделио оружје које се могло носити, као и мерничке справе. Остало смо онеспособили. Рекао сам да ко жели може да иде кући, а ко хоће нека пође са мном у шуму. Ипак, да не би ишли у гомили, упутио сам их по малим групицама, пошто сам им претходно поделио новац који је командант дивизиона на неки начин опет донео.

Командант дивизиона је одбио да пође са мном у планину, сугерирајући ми да га следујем у Ужице, где ћемо од Немаца добити папире којима ћемо се редовно моћи вратити својим кућама. Одговорио сам му да је то само немачки трик и да је то својевољно одлажење у ропство, али нисам могао да га убедим. Оставио сам га и са последњом групом која ме је верно чекала прешао реку Рзав. Упутио сам се у планину баш у тренутку када је немачка колона са заробљеним дивизијским штабом, враћајући се из Ивањице, поново улазила у Ариље.

 

*****

 

Киша лије као из кабла и то она ситна која пробија до у срж. Блато до колена отежава кретање по стрмим планинским стазама. Па ипак, и овде је боље, јер је слобода, док се на друмовима шетају немачка борна кола.

Највећи део мојих војника био је из околине Краљева и Трстеника. Намера ми је стога била да кренем ка планинама око Краљева. Са радошћу сам прихватио позив свога војника – писара инж. Урошевића, који ме је позвао да дођем у с. Роћевиће код његових, где могу заједно са војницима да останем неколико дана, док се добро одморимо и створимо план за даљу акцију. Преноћивши у с. Вичи у малој сеоској школи, после тешког марша стигли смо око подне на Велики петак у с. Роћевиће. Био сам мртав од умора, прокисао и прозебао. Све ово било је помешано са тешким разочарењем услед оваквог обрта ситуације. Примљени одлично, после ручка предали смо се тешком сну. Када сам се пробудио било је 8 часова изјутра.

Највећи део мојих војника био је већ одавно на ногама, чекајући на мене. Упутио сам одмах све из околних села кућама, да обуку сељачка одела и извиде ситуацију около, као и у вароши, па потом да се врате са извештајима. Задржао сам само неколицину око себе. Кафеџију Дукића, иначе једног од најбољих каплара, послао сам у Краљево да тамо испита ситуацију и види шта је са мојом породицом. Праћен својим наредником Томом Костовићем, кренуо сам у оближњи виноград, одакле сам осматрао све пролазе ка овом планинском селу. Време се пролепшало. На топлом пролетњем сунцу земља се испарава ширећи опојне пролетње мирисе. Далеко доле, лежи Краљево. Како је тежак осећај – забрањено ми је да одем тамо, тамо где сам до јуче био као у својој кући. Како се све то нагло изменило… Слобода, појам о коме до сада нисам никада размишљао. Сматрао сам да је то сасвим природно, нешто без чега се не може замислити једно људско биће. Данас сам тек почео да схватам да је и она само монопол јачег. А зашто све то, питам се у себи? Зашто је мени забрањено да будем поново слободан човек? Зато јер сам се дрзнуо да се тучем против јачег, који силом жели да наметне оно у шта је убеђен да је добро, свакако само за њега. Тамо доле је моја кућа. Можда је и срушена и то баш од моје гранате. Ко то зна? Сада сам се тек сетио да сам само пре неколико дана морао да дејствујем на село Кованлук где је била склоњена моја породица. Шта ли је, Боже, са њима? А шта ће даље бити? Ово је тек почетак. Убеђен сам био да је већина мојих другова била сада у истом положају по шумама и очекивала погодан моменат да се прикупи и настави са борбом, јер се никако нисмо могли помирити са мишљу да је све свршено тако брзо. Али, треба сачекати и ухватити везу.

– Г. капетане, –  глас мога домаћина отргао ме је из ових конфузних мисли – тражи Вас један војник.

То је био један од мојих курира. Донео је извештај о кретању немачких моторизованих колона долином Ибра ка Краљеву.

Значи да Немци већ извлаче своје трупе из Југославије, где су заиста тако олако прошли. Једна мисао ми се намеће. Да ли смо заиста претрпели војнички пораз? Истина је да смо тучени, али како? Но, војска није тучена. Стварно битка није нигде ни дата, јер су политичка трулост, издаја Хрвата и рад пете колоне расточили ону шаку недовољно мобилисаних јединица пре него што су и биле у могућности да приме битку. Изгубити рат без битке била је заиста велика срамота, особито за српски народ. Али нека, није он још казао своју последњу реч. Рат је тек почео.

 

*****

 

Дукић се вратио. Известио ме је о стању у Краљеву, где се налази велики немачки гарнизон. Породица ми је жива и здрава. Ипак, жена ме моли да прерушен сиђем и уредим њен положај, који је више него очајан.

Данас је Ускрс. Обучен у скијашко одело, праћен поручником Вељковићем, кренуо сам пешице ка Краљеву. Пре поласка дао сам инструкције војницима када и где имамо да се скупимо. Сматрао сам да је најбоље место Буњачке бачије на пл. Столовима. Свраћамо у кафану у Мусиној реци. Дукић нас служи намигујући. Нико нас није познао.

Било је подне када сам ушао у Краљево. Бирам споредне улице. Старам се да идем сасвим природно, како не бих скренуо пажњу немачких војника, који су испунили све улице. Гимназија је претворена у касарну, кућа пуковника Богавца, тачно преко пута од моје, у официрски дом. Како је све то тешко да се гледа! Код куће, све ово још теже пада. Нема више оног осећаја сигурности, који је био раније тако природан. Овде се осећам далеко слабији него у шуми, одакле сам дошао. Просто не знам шта бих радио у случају упада немачке патроле. Породица ме потпуно везује и одстрањује од акције. Желим због тога да што пре жену обезбедим и упутим за Аранђеловац код својих, а потом да се вратим на уговорено место.

 

*****

 

Срео сам данас потпуковника Трампужа, мога бившег команданта ваздушне зоне. Сусрет ми ни мало није био пријатан. Познао ме је, сасвим разумљиво, одмах и отпочео жив разговор са мном интересујући се како сам решио свој  породични проблем. Рекао сам му да  просто не знам шта ћу да радим, на шта је он изразио спремност  да ми помогне рекавши ми да је потребно да се само упишем у један списак, где треба да ставим тачну адресу, како би он на основу тога списка могао да повуче потребну количину новца од једне ваздушне базе у Рашкој која још има око 3.000.000 динара. Следовао сам овоме и не слутећи да ће ми се нешто десити. Сутрадан поподне вод немачких војника ушао је у моју кућу. Изишао сам им у сусрет. Вођа, немачки официр, обратио ми се:

– Да ли сте Ви капетан Тодоровић, – упитао је.

– Ја сам, – одговорио сам му мирно.

– Хрват или Србин?

Када је добио одговор да сам Србин, рекао је:

– Имате петнаест минута на расположењу.

Знао сам шта то значи. Погледао сам на кућу коју сам морао да напустим. Ипак мирно, штавише и весело, храбрио сам жену да ћемо се скоро видети, мада лично у то нисам био убеђен.

Затворено за коментаре.