Повика на капитализам

Slika26

Slika26

Идеолози и теоретичари владајућих партија убедили су јавност да је Србија од 1990, а нарочито од 2000. године, земља неолибералног капитализма и да због тога највећи број запослених прима плате од свега 200-300 евра месечно

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Феномен сваког комунистичког/социјалистичког система, који траје од дана устоличења њихове власти, и који ће трајати све док им не видимо леђа, гласи: повика на капитализам, док комунисти/социјалисти односе народне паре.

Прво су односили брутално, уз убиства, масовна хапшења и мучења, од краја 1944. године. У Краљевини Југославији око 95 посто капитала било је у приватним рукама. У социјалистичкој Југославији готово сав капитал прешао је у државне, тј. у њихове руке, са стопостотним монополом власти.

Друга фаза дошла је 1990. године, када су прогласили почетак приватизације, односно обнове капитализма. На следећи начин: они који су већ управљали државним фирмама “откупљивали“ су те фирме по ценама које су сами одређивали. Процењени износ нису уплаћивали у државну касу, већ на рачун те исте фирме, тј. самоме себи. И то у више рата, чији број су такође сами одређивали. Владала је инфлација, а рате су биле без камата.

Неки комунисти наставили су да згрћу огромне своте новца у државним фирмама, а неки су постали “капиталисти“. Договори и везе између једних и других нису прекидани. На пример, отац директор државне фирме послује са сином власником приватне фирме, тако да очева фирма полако пропада, а синовљева стиче све већи капитал. Или: неко из власти даје послове приватној фирми, а заузврат добија награду. Или се просто дају послови рођацима. Занимљиво је да се није појавио термин “рођачки социјализам“, као пандан “рођачком капитализму“, најгорој варијанти овог система.

Трећу фазу видели смо с доласком “Демократске опозиције Србије“ на власт, 2000. године. Она је представљала наставак процеса започетог 1990-те године. За тај процес све више се користио термин “тајкунизација“, који у основи означава пренос државне имовине на нове генерације комуниста, сада углавном пресвучене у демократске одоре. Углавном, а не потпуно, пре свега, јер су десетине хиљада руководећих места остале у рукама Социјалистичке партије (остале су до данас, што је и највероватнији Вучићев мотив за расписивање ванредних избора, 24. априла). Специфичан за ову фазу је нагли пораст утицаја страног фактора. Странци су почели да добијају фирме на поклон, па уз фирме чак и додатни кеш на рачуну. То је свакако везано са фактом да је борба за власт  “Демократске опозиције“ била плаћена из иностранства. Специфична је и појава политичара бизнисмена. Када би се дочепали власти, њихове фирме би се нагло повећале. Карактеристичан је пример Ђиласа из Демократске странке.

Четврта фаза дошла је са Вучићевим и Дачићевим екстремним “европејским“ пресамићивањем. У њој су до апсурда настављени процеси из треће фазе.

И ма која фаза да је реч, остаје непромењен основни постулат социјализма: дограбити се власти по сваку цену и онда  се, с позиција власти, обогатити. Стотине хиљада људи мењало је странке – од Социјалистичке партије, преко неке од партија “Демоктратске опозиције“, до Напредне странке – с основном идејом да ће тако, дакле на непоштен начин, стићи до парчета народног богатства. Пошто су у међувремену велике државне фирме нестале, све се свело на борбу за јавни сектор и државну управу. При томе, увек је прокламовано смањење бирократије, а Вучић је прве године власти донео и некакав закон у том смислу, али је пре примене тог закона на државна јасла на брзину убачено можда и 100.000 (нових) чланова Српске напредне странке. Наводно сада у Србији чак 800.000 људи, међу којима и 80.000 возача службених аутомобила, прима плату од државе, али тај број нико тачно не зна, јер представља једну од највећих државних тајни.

Исто тако, у свакој фази, као и с краја 1944, комунисти, неокомунисти, или просто речено особе које су на власти, и њихови безбројни идеолози и теоретичари, бацају дрвље и камење на капитализам, а посебно на његову варијанту познату под именом неолиберални капитализам. Они су тако убедили велики део јавности да је Србија земља неолибералног капитализма и да због тога највећи број запослених прима плате од свега 200-300 евра месечно.

Међутим, због описаног система власти, и због многих других појава које прате такав систем, Србија је и даље социјалистичка земља. Држава са најизраженијим системом либералног капитализма у Европи је Швајцарска, а у свету су то Аустралија, Канада, Нови Зеланд, Хонг Конг, итд.

Шта је то уопоште неолиберални капитализам?

То је државни концепт који је крајем 18. века формулисао британски економиста Адам Смит. На Западу, Смит се и данас слави као један од највећих економиста у историји света. На истоку, то јест у (пост)социјалистичким земљама, па и у Србији, Смит се и данас сматра оличењем зла када је економија у питању.

Другим речима, неолиберални капитализам је у ствари – капитализам. Префикс “нео“ дошао је касније, да би означио нове поборнике старе доктрине. То је систем који је развио земље западног света – а пре Другог светског рата и Србију и Југославију – и који и данас у основним цртама постоји у тим земљама.

Према том концепту, уколико је мањи утицај државе на економију, утолико је та економија боља. Пожељна је доминација приватног власништва, јер је држава лош послодавац. Понуду и потражњу најбоље регулише слободно тржиште, али да би тржиште заиста било слободно, мора постојати владавина права. Јасни, прецизни и примењиви закони, уз аутономију судске власти – тако да се и они са највише новца, и они на највишим функцијама, могу извести пред суд – чине основу капитализма. Ову ставку његови критичари из редова комуниста/социјалиста по правилу прескачу, јер се они управо од закона и законитости боје као ђаво од крста.

Циљ законитости је пре свега сузбијање монопола. То се постиже тако што закон омогућава свакоме да покрене бизнис са мало новца, уз минималне бирократске баријере и минималне порезе. Обратно, у социјалистичким системима огромни бирократски апарати стварају тзв. шуму прописа. Зато још од формалног раскида са социјализмом, 1990. године, свака власт у Србији обећава и смањење бирократије и “сечу прописа“. И свака ради супротно, укључујући и Вучића и Дачића у њиховој последњој фази.

Они то намерно раде супротно, јер су свесни да здрава конкуренција у бизнису значи и здраву конкуренцију у политици. У капитализму политиком се баве они који су се већ доказали у бизнису. У социјализму је и то обратно. Зато је за очување социјалистичког система неопходан монопол власти, тј. елиминисање конкуренције свим средствима. Сада, неколико дана уочи избора од 24. априла, јасно је да ће победити Вучић, јер држи монопол над главним медијима. Као што је уочи избора 1990. године било јасно да ће победити Милошевић. Да су постојали избори у време Ј. Б. Тита, победник би се такође унапред знао.

С друге стране, у капитализму је незамисливо да једна особа, или једна партија, толико доминирају медијима – било уочи избора, или иначе. Такође је незамисливо да се после избора дели “ратни плен“ у виду руководећих места у јавном сектору и државној управи.

У социјалистичким системима главни циљ је управо тај “ратни плен“.

Незамисливе су и ма какве манипулације државним новцем уочи избора. На пример, да се у сваком насељу по градовима асфалтира по неколико стотина метара улица, како би се оставио утисак да се много ради на том плану и како би се маскирао факат да да је преко 90 посто асфалта у лошем стању, а да га периферне улицве уопште и немају. У капиталистичким земљама 90 посто улица је сређено, јер се много мање државног новца сели у џепове политичара и политичке мафије. У социјалистичким земљама се никада не зна колико државног новца тачно има и који су његови токови. У капиталистичким земљама буџети су транспарентни. Први парламенти су и основани ради контроле буџета.

Фраза да либерални капитализам тражи апсолутно слободно тржиште у коме јачи угњетавају слабије, није ништа друго до извитоперено социјалистичко гледање на ствар. Заправо, у социјализму јачи угњетавају слабије, јер нема владавине права која би их штитила. Производ социјалистичког тумачења ствари је и тврдња да је приватна својина основ капитализма. Основ капитализма је владавина права, то јест демократија.

Разуме се, капитализам је кроз историју показао и низ негативних појава, а чини то и данас. Међутим, све је то неупоредиво са оним ужасима које су широм света донели, и још доносе, социјалистички системи.

(Слобода, гласило Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 25. април 2016.)

Затворено за коментаре.