Поводом Дражине рехабилитације: Велики датум српске историје

Draza-34-5-900x569

Draza-34-5-900x569

Ово је још један велики корак у процесу дебољшевизације Србије, као предуслова за враћање у нормалу, из које су држава и народ избачени доласком комуниста на власт

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Дан рехабилитације ђенерала Драже, 14. мај 2015. године, несумњиво ће остати уписан као један од најзначајнијих датума у новијој српској историји. Нама је сада тај датум још близу и не можемо довољно добро видети његов значај, али он ће свакако спадати у ред догађаја као што су укидање вербалног деликта и Закона о заштити имена и лика Јосипа Броза Тита, одржавање првих вишестраначких избора после 1945. године, скидање петокраке са државне заставе, као и са Градске скупштине у Београду, враћање химне “Боже правде“, и сл. Речју, ово је још један велики корак у процесу дебољшевизације Србије, као предуслова за враћање у нормалу, из које су држава и народ избачени доласком комуниста на власт.

Значај 14. маја не може се довољно добро видети нарочито због велике прашине која се подигла још док судија Александар Трешњев није стигао да прочита до краја Решење о рехабилитацији. Зато на прави одјек нису наишле чак ни речи судије Трешњева да је ово само судска рехабилитација, а да је политичка рехабилитација “Равногорског покрета и Југословенске војске у Отаџбини“ већ извршена “законима које је усвојила Скупштина Србије“.

Другим речима, судија је рекао да је рехабилитација сада потпуна, али многи су ипак, намерно или случајно, цитирали само први део његове изјаве – да је рехабилитација “само судска“, односно непотпуна. Затим су наглашавали да се суд није бавио наводним злочинима и сарадњом са Немцима, већ само процедуралним питањима, правећи конструкције као да рехабилитације није ни било, или макар да је ништавна. За њих, кажу, генерал Михаиловић остаје ратни злочинац и сарадник окупатора.

Да, за њих, комунисте, свакако остаје, јер они признају само суд своје партије. Међутим, државни суд је саопштио да се генерал Дража Михаиловић сматра неосуђиваним, те према томе аутоматски отпадају и све тачке оптужнице. Када су имали прилику, комунисти нису на суду доказали да је ђенерал Дража био то што они тврде. Судским доказивањем тих оптужби више се нико не може бавити, јер право не познаје суђење мртвом човеку.

Према томе, правна и политичка рехабилитација је потпуна и најзад је скинут огроман терет са леђа свих државних чиновника које ово питање дотиче, а дотиче многе. Пре свега то су државни историчари, који су до сада били разапети између докумената која говоре једно и пресуде из 1946. године која је говорила нешто сасвим супротно, али је до 14. маја била званични документ. Наравно, како је после 1990. године освајана слобода говора, они су је све мање уважавали, али је ипак све време висила изнад њихових глава, што није могло проћи без последица.

То што комунисти и даље тврде остаје њихово лично мишљење – а боље је рећи колективно, јер у њиховој идеологији индивидуализам је минимизиран – које се, опет као и у свакој другој тоталитарној идеологији, базира на погрешним чињеницама.

Те чињенице побројао је на сајту “Погледа“ правник Никола Станојевић, осврћући се на чланке који су одмах после проглашене рехабилитације почели да круже интернетом, а који личе као јаје јајету.

Пре свега, (нео)комунисти упорно тврде да је Дража рехабилитован само због непоштовања процесних права које је као оптужени морао да има, а да је крив са становишта материјалног права.

Међутим, реч је о мањкавости целог поступка, рачунајући и процесно и материјално право, и ондашње и садашње. Ту је на првом месту темељни принцип кривичног права, тзв. начело легалитета кривичног дела и казне, које значи да једно лице може бити кажњено само за дела која су била прописана у моменту њиховог извршења. Дражи је, наиме, суђено по закону донетом 15. августа 1945. године, и то за дела која су комунисти после рата прогласили кривичним делима. Тако је осуђен и за дела против Федеративне Народне Републике Југославије – коај током рата није ни постојала.

Даље, комунисти тврде како “није много битно“ да ли је Дража издавао наређења за чињење злочина – а то тврде јер знају да их није издавао – већ да је битно само то што су злочини постојали. Станојевић пише како је за закон најбитније управо то за шта комунисти кажу да није битно, пошто злочина има у сваком рату. Да би пресуда против Драже из 1946. године била ваљана, морала је да докаже да је он наредио да се изврши злочин или да је сам извршио злочин, а она то није учинила.

Комунисти затим пишу да је Дража крив што није учинио ништа да се злочини спрече, на што Станојевић одговара како они сем права не познају ни историју. Наиме, има много Дражиних наредби да се спречавају одмазде над муслиманима и Хрватима, као и злочини ма које врсте. Исто тако, има доказа да су одмазде осујећиване и посебним мерама, на пример тако што су у напад на усташе у Модричи послате јединице из Србије, а не локалне јединице, од којих се очекивало да ће се светити над цивилима, пошто су претходно убијани чланови њихових породица.

Такође има много доказа да је наређивана истрага злочина, како од стране Врховне команде, тако и од стране регионалних и локалних команди. У неким случајевима одговорни за злочине су стрељани, као што је било стрељања и за сарадњу са Немцима (због овога је стрељан чак и Дражин класни и ратни друг пуковник Јеврем Симић, или рецимо капетан Никола Скакић у Источној Србији). Све истраге нису завршене због ратног стања, али нема сумње да би биле настављене после рата, као што је то био случај и после Првог светског рата.

Комунисти не одустају од својих старих оптужби против Драже, иако данас свако зна да су њихове формације током Другог светког рата починиле много више злочина – толико више да се не може повући ни приближна паралела. Конкретно, Дражине јединице су на територији данашње Србије ван борбе ликвидирале око 3.000 особа, од којих две трећине по основу комунизма, према Закону о заштити државе и према Уредби о војним судовима од 8. марта 1940. године, а једну трећину због сарадње са окупатором и других кривичних дела, попут црноберзијанства.

Према грубој процени, од тих 3.000 ликвидација неких 10 посто није било у складу са законом и зато представљају ратне злочине. Типичан пример је убиство цивила у селу Вранић (40 према извештају Недићеве полиције, 67 или 72 према комунистичким изворима).

С друге стране, за комунисте се за сада зна списак од 57.000 њихових жртава, плус још око 3.000 које државна комисија не узима у обзир јер су убијене пре 12. септембра 1944. године. Реч је само о жртвама са територије данашње Србије, тј. ово је списак без “левих скретања“ у Црној Гори и Херцеговини, без 2.000 Срба које су комунисти убили само у Лици, итд.

Сем тога, код комуниста није било макар какве судске истраге за ратне злочине и сарадњу њихових људи са Немцима (и усташама), па они ипак, уместо да ћуте кад се помену ове теме, упорно понављају своју пропаганду.

Исте оптужбе против Драже, за злочине и сарадњу са Немцима, долазе и из Хрватске, такође уз стару паралелу између четника и усташа. Мада је Дража спречавао одмазде, док су Павелић, па и хрватски парламент, наређивали да се злочини чине, и мада је Дража стрељао за сарадњу са Немцима, док је већина војноспособних Хрвата до краја рата била под немачком командом – из Загреба се упорно понавља пропаганда из 1946. године. Чак се чују гласови да они, зато што је рехабилитован Дража, треба да рехабилитују Павелића.

У ствари, то је у великој мери у Хрватској већ и учињено. Како је у тој држави падао Титов култ, тако се обављао Павелићев. То је све наравно њихова ствар – али која наука може објаснити понашање ових Срба што се и даље куну да неће скренути с Титовог пута?

“Слобода“, гласило СНО Чикаго, 25. мај 2015.

Затворено за коментаре.