Поводом закона о равногорцима

Поводом закона о равногорцима

ГОСПОД СВИМА СУДИ

ПИШЕ: Давид ДАМЈАНОВИЋ

 

Иако је Вук Драшковић свој предлог о правима Дражиних ратника доста лоше формулисао, у Народној скупштини Србије је по његовом предлогу дискутовано и на крају, великом већином посланичких гласова, по истом Закон донијет. То је требало још прије четири године да се уради, одмах послије пада Брозовог и Милошевићевог комунистичког режима у Србији, али за оно што је поштено и часно никад није касно. Вуку Драшковићу ипак припада признање да је све у доброј намјери чинио.

Резултати гласања у Народној скупштини Србије били су заиста пријатно изненађење за све Дражине ратнике и следбенике, и за све родољубиве Србе, јер послије 50 и више година, испуњених комунистичким лагаријама, Истина долази до пуног изражаја.

За усвајање Закона о правима ратника ђенерала Драже Михаиловића гласала су 74 посланика, међу њима и Дражин унук Војислав Михаиловић. А против усвајања Закона гласало је двадесетак Брозових и Милошевићевих следбеника, са Ивицом Дачићем на челу.

Убрзо послије усвајања поменутог Закона у Народној скупштини Србије јавила су се на једној страни весела реаговања Дражиних преживјелих ратника, а на другој страни љутита и тужна реаговања Брозових следбеника.

МОЈ ПОЗНАНИК ^ЕТНИК

Од Дражиних преживјелих четничких бораца први се са својим раздраганим коментарима јавио Ивко Јовановић, кога писац ових редова добро познаје, јер смо скупа провели дуги низ година у злогласној Брозовој сремско-митровачкој робијашници. И тада је Ивко био бржи на језику него у мислима, али је своју дугогодишњу робију и ужасне затворске тортуре поштено подносио. У томе су Ивку, и свима нама у митровачкој робијашници, примјером служили Дражини блиски сарадници, истакнути команданти и свештеници, од којих треба у првом реду поменути: др Стевана Мољевића, др Војина Андрића, др Ђуру Ђуровића, краљевског пуковника Славка Врањешевића, протојереја Саву Банковића и многе друге, који су у сремско-митровачкој фамозној Трећој згради заиста стоички подносили сва ознашка и удбашка мучења и понижавања.

Сада се Ивко Јовановић у својој 83-ћој години мукотрпног живота међу првима јавио преко популарног листа ВЕСТИ, казујући како ће своју прву пензију да потроши, па испада, по оној народној, да је Ивко ражањ припремио и ватру заложио а зец још у шуми. Бог зна какве ће још законске одредбе да се донесу у вези усвојеног Закона у данашњој Народној скупштини Србије, јер међу тамошњим законодавцима подоста је оних који су право под Брозовим комунистичким режимом студирали и у пракси разноразне неправде чинили, па те навике није лако отклонити.

МОЈ ПОЗНАНИК ПАРТИЗАН

На другој страни, међу онима који су на усвајање Закона о правима Дражиних ратника оштро, тужно и ружно реаговали, налази се и још живи Брозов шумски генерал Јошо Дурбаба, који је рођен у селу Топољу код Книна. У истом селу је рођен и војвода Момчило Ђујић, командант славне Динарске четничке дивизије, чију смо изванредно значајну 60-ту годишњицу од разбијања комунистичких блокада у Книнској крајини пред крај 1944. године скоро прославили. И Јошу Дурбабу познајем још из славних устаничких дана на Тромеђи Босне, Лике и Далмације, па је ред да се и о њему нешто више каже.

У устанку 27. јула 1941. године Јошо се заједно са нама борио против Павелићевих усташа и за спас на грозну смрт осуђеног српског народа у нацистичкој творевини НДХ. Био је храбар као и остали устанички борци, и све до краја 1941. године налазио се под командом два истакнута устаничка предводника у Книнској крајини и Косовској долини – Момчила Ђујића и Павла Поповића. У устаничким данима ишли смо заједно, са још десетак устаничких бораца, да у Крчићу изнад села Топоља поставимо засједу једној усташкој колони, која је из Кијева намјеравала да се пробије до Книна. Али су усташе умјесто у Книн побјегле у Сињ.

Тада Јошо Дурбаба сигурно није ништа знао о Јосипу Брозу Титу, чијим се партизанским одредима касније прикључио и у ратним данима постао Брозов шумски генерал, а у послијератним годинама добио од Броза звање хероја! Можда је Јосип Броз свом шумском генералу Јоши поклонио и једну од узурпираних вила на Дедињу, чије је власнике Брозов комунистички режим лажним оптужбама осуђивао на смрт и вишегодишњу робију. А о Јошиној дебелој пензији и разноразним привилегијама под Брозовим и Милошевићевим комунистичким режимом да се и не говори, које Јошо Дурбаба и њему слични уживају и послије пада комунистичког режима у опљачканој и до просјачког штапа доведеној Србији.

И послије мог шеснаестогодишњег робијања у Брозовим казаматима једном сам се срео са Јошом Дурбабом. Он се тада са мном лијепо поздравио и сасвим нормално разговарао, не служећи се комунистичким пропагандним тирадама, јер је знао да је мени ратна стварност добро позната. Том приликом је с нама био и мој добри сељанин Перо Кесић, који је током ратних дана негдје у Србији пришао партизанима и код њих догурао до чина мајора. Послије рата Перо је дошао у свој родни Голубић, али се убрзо разочаран вратио у Београд кад је видио шта све чине новопечени комунисти и Ознини доушници.

Ово и је Перо Кесић прије двадесетак година казивао кад је долазио сину у Америци и мене у мојој кући посјетио. А Јошо Дурбаба ни до данас није схватио да је у рату погрешним путем отишао и са својим славним прецима под Брозом све везе испрекидао.

До избијања Другог свјетског рата у нашој земљи ни Јошо Дурбаба ни Перо Кесић нису били чланови Комунистичке партије Југославије, нити су било шта знали о шефу те партије – мистериозном Титу, о коме су тек у послијератним годинама сазнали да је он хрватски син Јосип Броз из Кумровца и да се у Првом свјетском рату борио на страни Аустрије против Србије.

СРБИ ПОД КОМАНДОМ БАКАРИђА И ХЕБРАНГА

Исти случај је и са хиљадама Срба-партизана, који су током Другог свјетског рата били топовско месо у рукама КПЈ и, нарочито, у рукама тзв. Команде Хрватске, у којој су челни људи били Хрвати Владимир Бакарић, Јаков Блажевић, Стеван-Стипе Крајачић (агент Стаљинове Коминтерне), Андрија Хебранг и други. Поменути су у предратним годинама били чланови Комунистичке партије Југославије, па су по наређењу Стаљина и Тита и на простору Павелићеве НДХ отпочели некакву борбу против окупатора тек пред крај 1941. године. Њихова главна борбена снага и ниже командно особље били су Срби-партизани, јер су се скоро сви за борбу способни Хрвати већ налазили у усташким и домобранским јединицама под командом Анте Павелића.

Пошто у Кордуну, Банији, Славонији и у неким крајевима сјеверне Лике није било српског устанка као на Тромеђи Босне, Лике и Далмације, тамо је српски народ и даље страдао од Павелићевих усташа. А чим су се пред крај 1941. године и у тим крајевима појавили комунисти са својим партизанским одредима, Срби су им масовно прилазили, само да се спасу од усташког бијеса. Њих је Команда Хрватске наводно предводила у борби против италијанских фашиста и хрватских усташа, а у ствари их је одводила у чисто српска и четничка села, па су у тим окршајима гинули Срби четници и Срби партизани, што је потпуно одговарало Команди Хрватске, а и Брозовој КПЈ на свим другим странама.

О ужасним страдањима српског народа у Кордуну, Банији, Славонији и у неким мјестима сјеверне Лике од окупатора и Павелићевих усташа и касније од партизана под Командом Хрватске казивано је у нашим књигама, па да се вратимо новоусвојеном Закону у Народној скупштини Србије, против кога су оштро реаговали Брозови и Милошевићеви остаци, а нарочито Хрвати и муслимани у Босни и Херцеговини и Брозови и Дрљевићеви следбеници у некад чисто српској и јуначкој Његошевој Црној Гори. Треба захвалити Богу што поменути и њима слични нису гласали за усвајање Закона.

Међутим, Закон је великом већином посланичких гласова усвојен у Народној скупштини Србије и сад треба поштено да се поради на његовој примјени. Сигурно да од стране Брозовог и Милошевићевог комунистичког режима опљачкану и осиромашену Србију неће много оптеретити пензије и друга примања Дражиних ратника, јер су се они углавном већ преселили у Небеску Србију, гдје им је за њихова добра и евентуална лоша дјела суђено на праведном Божијем суду, а не на овоземаљским комунистичким и хашким судовима, који се не могу уклопити ни у праве људске ни у Божије законе.

О српском православном Божићу 2005. године.

 

(БРОЈ 265, ЈАНУАР 2005)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *