Повратак М. Милуновића Пипера (1-4)

ПОСЛЕ 62 ГОДИНЕ ЕМИГРАЦИЈЕ…

Повратак Марка Милуновића Пипера

Познати емигрант, писац и публициста недавно се вратио у своје родне Пипере, из којих је још у раној младости избегао пред бољшевицима. “Погледи“ ексклузивно доносе његове прве утиске

ПИШЕ: Марко МИЛУНОВИЋ ПИПЕР

 

На путу од немила до недрага стигох у свој родни крај после 62 године. Жеља за њим, више страх да ћу скапати “поред туђег плота“, били су гонитељи да се одлучим на тај корак. А то није било лако. Пред очима су ми лебделе све лажне клевете, које су титоистички поклисари, широм света, ширили против мене, чиме су се пред страним истраживачима показали као “недостижни лажови“, како ми рекоше у једном министарству.

Са аеродрома у Стокхолму срдачно су нас испратили представници ЈАТ-а и сместили у прву класу, иако смо имали обичне карте. И поклонили нам флашу изврсног вина. Почетак је обећавајући и умирује неописиву напетост…

На београдском аеродрому сачекала нас је фамилија из Београда и Брчкога. Сусрет диван, пун суза и радости. Они су нас укрцали у хол за одлазак, после три сата, за Подгорицу. Тамо смо били за нешто више од пола сата лета. А тамо чека родбина, пријатељи и они, који су желели да нас одмах виде и поздраве. У чекаоници, на београдском аеродрому, угледасмо Његово Преосвештенство Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија Радовића, које сам схватио као Божји благодат, благослов Високопреосвештеног господина Митрополита, достојног наследника Петра Првог светог – владике и господара српске Црне Горе. Високопреосвештени нам је узео ручни пртљаг и предао га, као и нас, фамилији, која је поклицима, песмом и сузама, сачекала светске луталице. Грљење и плач надкриљују поздраве наших унука, рођака и пријатеља. Све то изазиваше радозналост народа који се ту задесио. Сви плачу осим мене. Сузе нису пресушиле, али су се окамениле. Осећам да се не враћам као блудни син, него као идејни победник.

Свих година странствовања борио сам се колико сам могао и умео против титоизма, фалсификоване идеје социјализма, и њих, као највећих издајника државе, поретка, стаљинизма са којим су се клели, и бољшевизма којега нису разумели. О тој борби, колико се може сведоче моје књиге и хиљаде написа по листовима дијаспоре и листовима на страним језицима… И ето ме међу својима, који су због мене често страдали и дискриминисани, али преживели и доживели да виде “баука“, за оне, који су били спремни увек да их казне, као “баукове сроднике“.

Ноћ је кишна и топла. После пола сата вожње стигосмо где ћу становати. И тамо чекају, веселе се и плачу. Ја се питам: да ли је ово јава или сан – своживотно моје будно сањање, деценијама, да ћу доћи у своје Пипере и да ме Бог сачувао да сведочим о нељудским временима која су почела 1941. године. Да сведочим о једнопартијском, робовласничком поретку, збивањима и људима, што под тешким околностима све дубље падају у заборав…

И тек у ситне сате пошли смо на починак. Био је то најтежи починак мога живота. Навиру мисли и ликови из прошлости. Сећам се бројних родољуба који су помрли по туђем, хладном свету, са жељом да “бар њихови посмртни остаци буду пренети у завичај“, јер и костима родољуба тешко је трунути у сировим и киселим земљама туђинства. Нећу их набрајати. Њихови “грехови“ били су патриотизам, љубав према Отаџбини, верност према заклетви и упражњавање дивних српских православних традиција. И њихова разборита умност и уверење да од ништа и никога, који су зграбили власт, Србе ништа добро не може снаћи. То су старе пророчке речи, обогаћене другим искуством ношене од патриота, бораца и јунака, за које их нико никада није плаћао. То је добијено кроз мајчино млеко и свете основе верског домаћинства. Неки ме коре да сам их “издао“, а други храбре “настави где си престао“, јер и ако си у добокој старости, потруди се да помогнеш своме роду и народу“… Тек онда је потекла окамењена суза, у раздању те непроспаване ноћи.

Титовштина је крепала и доживела бруку, коју им ни ја нисам у својим предвиђањима могао зажелети. Добили су оно што су заслужили. Али многе ствари “осташе им као од девет дедова“. И ја ћу да и овде понављам свој захтев: да се сви титовци, мртви и живи, изведу на праведан суд, да се утврде њихови злочини, да се поставе на своја места и да се све њихове обмане и лажи истоваре на историјско ђубриште… И тиме умирујем, у самосаборисању, дилему: да ли је паметно што сам се вратио?

 

“ЕКОЛОШКА ДРЖАВА“

Станујем четири километра до центра Подгорице, ако се одвезем аутом. А три километра уколико бих пешачио. Педесет метара од стана протиче Морача, у коју се на километар удаљености улива Зета, две најпознатије реке Републике Црне Горе. Пошао сам на обалу да се са реком поздравим. То је у оном земану била дивна, чиста и рибом богата река. Мислио сам да је то и сада, јер је у “еколошкој држави“. Запрепастих се оним што видех на левој обали, коју су “еколошки грађани“ претворили у депонију смећа. Смећа разне врсте и величине. Оно је и у води, и до воде, док је висока обала с њим до водног тока сва прекривена. Страшна слика. Гледам у реку и нигде познате рибе: укљеве и скобаља. У њој ничег живог. Срце ми лупа од узбуђења, а језик неконтролисано проклиње све на гомили – народ и власт која њиме господаре…

У мимоходу, непознати грађанин пита ме:

“Шта Вам је, дједо, да тако јадикујете?“

Показујем му леву обалу и питам га: има ли ова земља неку власт која би могла да прекршаје спречи?! Непознати се смеши, па ће ми:

“Дједо, требали би да пређете на леву страну, па да погледате ову десну и видите. То урадите ако имате здраво срце,“ – и продужи свој пут без поздрава.

 

ПИПЕРИ НЕКАД И САД

Пипери, некада, за време “назадњаштва“, били су густо насељени, завидна земљорадња, много воћа сваке врсте, буљуци оваца и крда коза, као и доста крупне стоке. Радило се, мучило се, али никада се није просјачило. Сада… због педесетогодишњег титоистичког једновлашћа и безакоња, планирањем да се сељак претвори у “пролетера“… они су опустели. Све је, скоро, запуштено, непрепознатљиво. Села су сведена на неколико преосталих старачких или сиротињских домова, који нису имали физичке и финансијске моћи да се са својих зграда одселе макар у околину Подгорице. Земља, ливаде и брегови зарасли у коров. Повратка нема јер сви ресурси за то су недокучиви. Уместо “екологије“ загосподарила је “пустологија“. Пипери напунили “општину  Титоград“ и постали месна заједница. Ни трага од “капетаније и сердарије“, па ни од некадашње “пиперске општине“.

Неки не заборављају “добре дане“ недалеке прошлости. Ни оне који су у току те прошлости гинули у братоубилачкој борби “ради боље и срећније будућности“. Палим херојима и борцима титоистичких оружаних група подигли су СПОМЕНИК на уочљивом брду пиперском – на Тријебчу, који се види са свих страна пиперског “оковида“. До врха брега саградили пут, а споменик и коловоз осветили лампионима бројних вати. И сија се по дану белилом, а по ноћи светилом. За то не помањкаје струја, која се плаћа из средстава “заједнице“, и оних који нису за “колектив“ и за слављене тих несрећника, који дадоше животе не знајући зашта их дају. Уверен сам да ће и тај споменик порушити они који су га подигли. Јер, порушише Лењинове, Марксове и “маршалове“…

Ја се питам: зашто Пипери, бар онај део који је уништаван и убијан, од оних који су на плочи споменика, или оних који су споменик подигли, зашто се не сете да подигну споменско обележје: свештенику Василију Божарићу, Павлу и Миловану Бешићу, Бошку Танову Вучинићу, свештенику Шћепановићу, Томашу и Ђорђији Грујовићу, капетану Миличковићу, Милосави Митровић, мајци двојице југословенских официра, мајору Бољевићу, оним побијеним Новаковићима, Башовићима из Ријеке, Иву Станка Вуковића, Милије Мурина, Драшка Вучинића, Мира Божовића, Стојана Љумовића, Радоје Марка Вучинића, Савића Брковића, Томаша Милуновића, Миливоја Брковића, браће Мучалице и Блажа Јеленића, оних који животима платише своје родољубље у Словенији код Зиданог Моста, Марибора и на Похорју, као и многих који оставише кости у јаругама Босне или у пламену усташког крематоријума у Јасеновцу. Зар и то нису Пипери? Зар се и они нису борили за неке “идеале“, који се показаше животнијим и вреднијим од “идеала“ оних који се окитише са спомеником на Тријебчу? Зар се толико окукавчило? Или је јарам тешки саломио дух витешки? Присећам се шпанског диктатора Франциска Франка, који је у “Долини хероја“ подигао споменик свима који су пали у току грађанског рата, јер “они су сви Шпанци и сви су се на свој начин борили за Шпанију…“

Споменик палим партизанима лично ми ништа не смета, али испада смешно онолико његово осветљење. Враћајући се касно из Подгорице таксијем, заглависмо се на коловозу кроз Дукљу. Нигде ни једне сијалице у тој историјској и археолошкој “споменици“ коју су градиоци “срећније будућности“ потпуно уништили “муњовозом“ и “коловозом“. Колико су знали и разумели – толико су се и деструктивним казивали…

 

РИБНИЦА-ПОДГОРИЦА, ТИТОГРАД-ПОДГОРИЦА

Пре Другог светског рата Подгорица је била омањи, лепо уређени град, на левој обали Мораче. Рибница, речица, делила је Подгорицу на два дела: “стара и нова варош“. Некада се “нова варош“ звала “Миркова варош“, али то је било прекратко време да се у то развије. Уздуж Рибнице, до самога тока, биле су баште и воћњаци, све засађено разноврсностима. У неколико, ондашњих, настрешних пећина били су “двори“ угледних подгоричких Цигана – опростите ми, Рома – код којих су радо навраћали ондашњи угледни грађани. Чиста и бистра Рибница с милином се гледала и многима је служила као пијаћа вода. Обала чиста, чисто корито, све чисто од извора до увора. Била је инфузија Мораче и обе су чистим током одводиле планинске мелеме у Скадарско језеро, дајући сласт и укус многобројној језерској риби, која би се често упутила уз њихов ток, као да прави неки излет, а одлучи се на перманентно становање. Али тај дивни градић уништише, у току Другог светског рата, “наши велики савезници“ на захтев свога савезника “маршала“ – љубичице беле.

“Ослободиоци“ су се дали у обнову града. И мора се признати много су урадили, плански, или без плана, питање је за дискусију. Претворише град у “пријестоницу“, гурнувши у запећак славно и историјско Цетиње. Господари нису више са Његуша, него већином из Пипера, као филијала и повереници оног са Дедиња. И Титоград поред престонице постаје и општина, шири се на десну страну Мораче, пружа пипке пут Љешкопоља, Тузи, Куча и Пипере и све претвара у периферију. А по Загоричу пролетери граде своја “гнезда“ као птице селице. И Титоград постаје грдосија, којој се не број становништва не може да утврди. Добија и аеродром, бадава, на туђем терену, јер је њихова парола: “све је народно“ и све се ради “у име народа“. Села опустела, град постао тесан, али тако је боље, јер “све је под оком и на дохвату руке“… И тако с пролетерима у беду и неизвесност, а сељаци напустивши своје поседе, своја стада, своје традиције постадоше “лумп пролетеријат“ садашњице и “срећније будућности“.

Када сам пошао да поздравим Рибницу, смучило ми се. Све је прљавије и загађеније, ако се може, и од саме Мораче. И овде сам јадиковао, али се на мене нико није окретао. Гледају ме, али ме не виде. Не примећују ме. Окупиле их бриге око садашњице. Нико не мисли на будућност. Ни они који воде, ни они који су поданици.

Корито и ток Рибнице су тако загађени да их не могу упоредити ни са једним потоком голема света куда сам странствовао. И у центру су гомиле смећа, а каква је периферија, далеко нам дом и куће. Куда се год прође заудара киселост, а понегде и базди. Тако заудара новорођена Подгорица…

 

СКУПЉЕ И ОД ШВЕДСКЕ

Улице су пуне света у сваком добу дана. Свет је младалачки и диван, пристојно обучен, али и поред тога запажа се сиромаштво. Улицама је много универзитетске и средњошколске омладине. Изгледа ми да сви бесциљно шетају. Већина је без посла и изгледа неће га ни имати ни када добију дипломе. Нигде не запажам неку “омладинску установу“ где би се окупљали и скратили доколицу. Причају ми да и наркотици убирају свој позамашни део, чему се не треба чудити. На будућност се нема снаге ни мислити, садашњост је тешка, а недавна прошлост се огадила. Ако се нешто за данашњу омладину не уради, тешкоће ће снаћи целу заједницу. Под овим условом 2020. у Црној Гори неће бити ни половине данашњег становништва. Мора се некуда “трбухом за крухом“. Титовци су проповедали: “Домовина је онамо где ми је добро“. А садашња омладина, дивна и учена, неће доживети добро у времену где су богати све богатији, а сиромаси све сиромашнији…

По улицама слободна продаја илегалних цигарета. Продаваца је премного. Навала на те јефтиније цигарете није велика. Питам се: зараде ли нешто ови сироти људи и жене? На “бувљацима“ сабијено, свега и свачега. Све је то увезена роба, осим сира и кајмака. Али и он је већином из Србије. Има доста воћа, понешто поврћа и цвећа из Шпаније, које овде стиже из Холандије. Све је скупо, прескупо за домаће купце, када се узму у обзир примања. Ту “сиву економију“ нико не сме, и не треба, да забрани. Од ње се животари. Држава је неспособна да нешто побољша. Продаје неке објекте и удара закрпу на закрпу државне економије. Од ње народ нема велике користи. А по паркираним и покретним аутомобилима странац ће помислити да је Подгорица индустријски град са десетак рентабилних објеката. А оно – само “Алуминијумски комбинат“, који тешко преживљава.

У овако великом граду на Западу, нигде више аутомобила нисам видео. Видео сам и моделе из 50-тих година прошлог века. Када би сви били осигурани – била би то запажена позиција државних прихода.

Премного је разноврсних продавница у граду. Све једна до друге. И у већини њих је увезена роба из иностранства. Скоро нигде неки “црногорски продукт“, осим “лозоваче“, па ми ни она не мирише на ону из недавних дана. Сигуран сам да је овде све скупље него у Шведској, из које сам овамо стигао, а много скупље него у Шпанији, у којој сам живео. И не верујем да ће ускоро бити “материјалног побољшања“, јер то не бива без продукције. Продукција тражи рад, а чини ми се да овде рад не воле, јер да је рад нормална и морална појава, не би се тешки преступници осуђивали на присилни рад. Ту синтезу извукли су из “титоистичке прошлости“, када су богати и патриоти осуђивани на робије са присилним радом, ради њиховог богатства или патриотизма. Навика је једна мука, а одвика…

 

КАФАНЕ И ХОТЕЛИ

Кафане и хотели нису “пуни“ као што се тврди за оне по Србији. Треба се пружити колико “поњава“ стиже. Ја сам посетио неколико реномираних угоститељских објеката. Често сам у хотелу “Црна Гора“. То је због имена најгласовитије кучко сабиралиште. Већином ту навраћају они који су на власти, који се за власт боре и који о њој сањају. Прошли, садашњи и будући дрматори. Ту, недалеко од хотела, сва су “знамења“ Републике Црне Горе. Пију се сокови, лоша кафа и сумњива шљивовица, али су лозовача и пиво у најчешћој употреби.

Гости “кафетерије“ су разноврсни. Запазио сам неколико категорија: млађи, на изглед безбрижни свет… Парови се држе за руке, појединци или групе корачају као по такту неке актуелне песме са естраде, а понека групица личи ми на “трговце“ свега и свачега. Већином пију сокове или пиво – обавезно из флаше…

У другој групи су властодршци, мањих и већих функција. Улазе уздигнуте главе, толико уздигнуте да сами себе не виде. Уз њих су “политички“ ангажовани људи и они се клањају њима, познаницима и онима који им се приклањају, јер и у поздравима мора да буде логике и неких макар неоснованих нада и илузија. Јер, и “познанства“ из даљине могу да користе у добу безнађа. Скоро сви пију кафу, капућино, разне врсте “еспреса“ а у ствари све је истоветно, само су им гарнирунзи мало другојачији. Понеко запали и цигарету, ако је то учинио “предводник“. А обавезно после испијене наруџбе, прогутају гутљај воде, која уз наруџбу те врсте иде. Мало остају и одлазе одкуда су и дошли. Тера народна брига на посао, или до прве бурегџинице, јер потребна је снага на “народној њиви“.

Ону трећу групу чине “младићи“ мојих година. Две године млађи или старији, то не игра никакву улогу. Важност људима те групе даје прошлост и показано јунаштво, током борбе “за срећнију будућност“. Већином тугују за Титоградом, Титовим Ужицем, Титовом Кореницом, Титовим Велесом, Титовом Митровицом, Титовим Врбасом и другим “титовим“ медостројима и путевима. Њих најрађе посматрам и увек се наместим при оном углу где се окупљају… Прво дође један, свакога дана други, наручи кафу и пијуцка. Убрзо му се прикључи познаник, па други, трећи, множина и “само да се поздраве“ – заседну и ником не сметају. Учтиви келнери с времена на време доносе “тазе воде“ и послуже своје познате, старе муштерије из жељног на “сабљу добијеног доба“. Разумем их добро, јер беспарица понижава душу на један сопствени начин. Увек почињу сличним разговорима: ко је умро, ко је на умору, па се онда распричају о јунаштву, јуришима, офанзивама, издајницима и идејним непријатељима.

Седим недалеко од њих и не треба да начуљим ухо да бих чуо о чему диване. Колико ми изгледа, оцењујем по висини гласа, сви су глувљи од мене. Желео бих да се умешам у причу, нарочито када неко од њих каже “да се није борио за ово“. Питао бих га: за шта се борио? Уверен сам да ми не би могао одговорити на то питање.

Иако понекад весели, већином су тмурни и забринути. Извели револуцију, побили толики недужни народ, а сада дошло време за недефинисано кајање, па ето наишло и разочарење и кажу да то они онако, и овако, нису ни замишљали. Људи смо, и они и ја, а у свима нама згрчило се “јадов“ склон преверству, брбљању и закључивању о стварима о којима се појма нема.

Седе и већином колективно одлазе, као да ће да јуришају на неку “коту“ непријатеља и његових помагача. Нико се не усуди да пође први и сам, јер зна да ће га, после одласка, сви колективно оговарати… Ословљавају се старим титулама, а навика понашања нису се ослободили ни у доба настале “демократије“.

 

ИЗБОРИ -ПОБЕДНИЦИ И ГУБИТНИЦИ

Недељу дана после мојег повратка у Отаџбину, били су избори за народне оце – посланике скупштине Републике Црне Горе. Нигде у свету нисам се наслушао прича о демократији, као овде, приликом предизборне кампање и после избора. Сазнао сам нове погледе, нове дефиниције и њих тешко могу да прикњижим искуству стеченом на “демократском западу“. Али човек се учи док је жив, а знам за много тога почињенг у име “демократије, хуманости и хришћанства“. И онога што је урађено “у име Бога“ или “Алаха“. У овој домаћој теорији о “демократији“ често се заговорници поносе оним од чега би требали да се стиде. Актуелни господари под демократијом и слободом подразумевају оно што је за њихове прилике и могућности корисно. А њихови поданици, присталице и гласачи, оно шта се сме радити мирне савести, без страха и казне.

Запазио сам да владајућа странка има искуства и средстава. Да опозиција има дугачак језик и веома кратку идејну и програмску затрку за скок до циља. Да сам имао права гласа сигуран сам да не бих гласао за Мила Ђукановића. Он је, истина је, дорастао европским политичарима. Зна да лаже, али зна и разлог зашто то чини. Због власти. Он је нестабилан, када су идеје и илузије у питању. Сиромашан је у излагању, а одлично је спремио лекцију одговарања на питања. Ма какво му се питање поставило, он се за тили час врати на набубане одговоре. Да би остао на власти, спреман је да се крсти, клања и рипиде носи. Дебела му је кожа на образу, а изборна тактика његових крилаша требало би да уђе у уџбеник “примењене демократије“. И успева да сачува власт, што му је спрешније од чувања образа. Прави западно-европски, искусни политичар, који у свом звању остаје до пензије, уколико га “народ“ не замоли да остане доживотно. Добар је политички спортиста и није му тешко да изађе на крај са својим противницима.

Опозиција сакупљена са конца и конопца, бар шта се партијских наслова тиче. Има у њој паметних људи, у којима је подоста личног поштења, које је сметња за успех у политичком раду. Вероватно су свесни чињенице да је Ђукановићева “кичма“ у гласовима Шиптара, муслимана и католика. Мало му је потребно “Црногораца“ који с њим наступају у Европу. Увек је тако било и биће: онај који има власт и паре, добија и изборе. Клеветањем, иако може све бити истина, опозиција није могла стићи далеко. А није се ни трудила да то учини. Питање је да ли је имала програма и жеље за преузимање власти. Ништа ново није се од њих чуло. Али ме радује да је добила онолико гласова, које својим радом није заслужила. Сви они гласови су СРПСКИ, а не партијски. И мора се закључити да је СРПСТВО у Црној Гори много јако и очишћено од свега онога што је увек било према српству непријатељски расположено. Квантитативно су мањи, али квалитативно много јачи од алијансе “за европску Црну Гору“. Нису добили власт, и то је боље, јер би у овој земљи без поретка окаљали образ.

Док сам био у дијаспори, стизале су лоше вести “да је Црна Гора против српства“. У те вести сам сумњао – у њој је фитиљ Српства и сва српска знамења. У Црној Гори све од 1918. било је људи који нису били за унитарну државу. Било је много присталица династије Петровић – Његош и последњег владара краља Николе Првог. Природно је то. И паметније би било да су ствараоци српског уједињења за те замисли имали разумевања. Али диригована штампа из Београда није о томе обавештавала братски народ Србије и других крајева у којима су Срби живели. Та штампа није умела да прави разлику имеђу ДРЖАВНОСТИ и НАЦИОНАЛНОСТИ. Да се онда решио проблем државности, никада не би имали невоља са националним питањем. Никада нам не би одређивали Шиптари, муслимани и католици “које смо националисти“. И никада се бољшевистичко-титоистичким издајницима и убицама не би пружила прилика да оглашују “дукљанску“ националност, или да се појаве протуве и постану “митрополити црногорске православне цркве“. О томе се није ни писало, не пише се, али се феникс рађа из пепела. Титовци су нам направили неколико светаца, много мученика и страдалника и уверених “да ће тећи вода куда је и текла“, а да су у клубовима “дукљанаца“ и “црквених дивљака“ кратке ноге и плитка памет. Пред Србима је барјак: за крст часни и слободу златну и витешко име Србиново. То је онај “Крсташ барјак“ којега је носио Свети Петар, па је даван из руке у руку и данас га с поносом и благословом Срба носи Његово Високопреосвештенство митрополит господин Амфилохије Радовић.

Не дао Бог “да нам вере у крв запливају“, али помози Боже, да се црногорски Срби сложе.

Новембра 2002. године    Марко Милуновић Пипер

У Пиперима             књижевник и публициста

 

ЦРНА ГОРА

Повратак Марка Милуновића Пипера (2)

ЦРН ОБРАЗ ЦРНЕ ГОРЕ

“Погледи“ ексклузивно доносе други део мемоарских записа познатог емигранта, после његовог скорог повратка у родне Пипере. Шта су комунисти (у)радили у Црној Гори?

ПИШЕ: Марко МИЛУНОВИЋ ПИПЕР

 

Антрфиле

ЕВРОПСКИ ПОЛИТИЧАР

Недељу дана после мојег повратка у Отаџбину, били су избори за народне оце – посланике скупштине Републике Црне Горе. Нигде у свету нисам се наслушао прича о демократији, као овде, приликом предизборне кампање и после избора. Сазнао сам нове погледе, нове дефиниције и њих тешко могу да прикњижим искуству стеченом на “демократском западу“. Али човек се учи док је жив, а знам за много тога почињенг у име “демократије, хуманости и хришћанства“. И онога што је урађено “у име Бога“ или “Алаха“. У овој домаћој теорији о “демократији“ често се заговорници поносе оним од чега би требали да се стиде. Актуелни господари под демократијом и слободом подразумевају оно што је за њихове прилике и могућности корисно. А њихови поданици, присталице и гласачи, оно шта се сме радити мирне савести, без страха и казне.

Запазио сам да владајућа странка има искуства и средстава. Да опозиција има дугачак језик и веома кратку идејну и програмску затрку за скок до циља. Да сам имао права гласа сигуран сам да не бих гласао за Мила Ђукановића. Он је, истина је, дорастао европским политичарима. Зна да лаже, али зна и разлог зашто то чини. Због власти. Он је нестабилан, када су идеје и илузије у питању. Сиромашан је у излагању, а одлично је спремио лекцију одговарања на питања. Ма какво му се питање поставило, он се за тили час врати на набубане одговоре. Да би остао на власти, спреман је да се крсти, клања и рипиде носи. Дебела му је кожа на образу, а изборна тактика његових крилаша требало би да уђе у уџбеник “примењене демократије“. И успева да сачува власт, што му је спрешније од чувања образа. Прави западно-европски, искусни политичар, који у свом звању остаје до пензије, уколико га “народ“ не замоли да остане доживотно. Добар је политички спортиста и није му тешко да изађе на крај са својим противницима.

Опозиција сакупљена са конца и конопца, бар шта се партијских наслова тиче. Има у њој паметних људи, у којима је подоста личног поштења, које је сметња за успех у политичком раду. Вероватно су свесни чињенице да је Ђукановићева “кичма“ у гласовима Шиптара, муслимана и католика. Мало му је потребно “Црногораца“ који с њим наступају у Европу. Увек је тако било и бићеЧ онај који има власт и паре, добија и изборе. Клеветањем, иако може све бити истина, опозиција није могла стићи далеко. А није се ни трудила да то учини. Питање је да ли је имала програма и жеље за преузимање власти. Ништа ново није се од њих чуло. Али ме радује да је добила онолико гласова, које својим радом није заслужила. Сви они гласови су СРПСКИ, а не партијски. И мора се закључити да је СРПСТВО у Црној Гори много јако и очишћено од свега онога што је увек било према српству непријатељски расположено. Квантитативно су мањи, али квалитативно много јачи од алијансе “за европску Црну Гору“. Нису добили власт, и то је боље, јер би у овој земљи без поретка окаљали образ.

Док сам био у дијаспори, стизале су лоше вести “да је Црна Гора против српства“. У те вести сам сумњао – у њој је фитиљ Српства и сва српска знамења. У Црној Гори све од 1918. било је људи који нису били за унитарну државу. Било је много присталица династије Петровић – Његош и последњег владара краља Николе Првог. Природно је то. И паметније би било да су ствараоци српског уједињења за те замисли имали разумевања. Али диригована штампа из Београда није о томе обавештавала братски народ Србије и других крајева у којима су Срби живели. Та штампа није умела да прави разлику имеђу ДРЖАВНОСТИ и НАЦИОНАЛНОСТИ. Да се онда решио проблем државности, никада не би имали невоља са националним питањем. Никада нам не би одређивали Шиптари, муслимани и католици “које смо националисти“. И никада се бољшевистичко-титоистичким издајницима и убицама не би пружила прилика да оглашују “дукљанску“ националност, или да се појаве протуве и постану “митрополити црногорске православне цркве“. О томе се није ни писало, не пише се, али се феникс рађа из пепела. Титовци су нам направили неколико светаца, много мученика и страдалника и уверених “да ће тећи вода куда је и текла“, а да су у клубовима “дукљанаца“ и “црквених дивљака“ кратке ноге и плитка памет. Пред Србима је барјакЧ за крст часни и слободу златну и витешко име Србиново. То је онај “Крсташ барјак“ којега је носио Свети Петар, па је даван из руке у руку и данас га с поносом и благословом Срба носи Његово Високопреосвештенство митрополит господин Амфилохије Радовић.

Не дао Бог “да нам вере у крв запливају“, али помози Боже, да се црногорски Срби сложе.

 

Новембра 2002. године    Марко Милуновић Пипер

У Пиперима             књижевник и публициста

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

„ДАН“, дневни лист који излази у Подгорици, 25. јула 2002. године, на стр. 23 објавио је интересантан „фељтон“ од г. ПАВЛА ЉУМОВИЋА: „Гладној деци, осим суза, мајке нијесу могле понудити ништа“, у којем се говори о „затворима и логорима окупатора и квинслига на територији Црне Горе 1941-1944. године“.

Интересантан је, и према природи садржаја, он би требао да је допринос историји..

 

Чудна Црна Гора

Нигде, у поробљеним земљама од нацистичких окупатора, за време Другог светског рата нису ратне прилике личиле онима у Црној Гори. У њој нису важиле одредбе Женевске конвенције из година 1899, 1907. и 1928. Нигде се тако крволочно није „клао брат са братом“, као у тој земљи „чојства и јунаштва“. Нигде није толико народ био издељен, закрвљен и острвљен, колико у тој географској флеки. Нигде није толико крви, недужне и дужне, просуто, колико ту, где је Ловћен „олтар свети“.

Према оном шта се збивало то нису „стари рачуни“. То је нешто ново, у основи несхватљиво, и зато је крволочно. У разјашњењу догађања психологија гомиле је неупотребљива. Више то би била ствар индивидуалне психолошке абнормалности. Не за аналитичаре, али је за учеснике све то добар доказ „да победник пише историју“, и да је баш он унео толико забуне, нејаснога и ненормалнога, у „писање те историје“, па се намеће императив да се та „историја“ преиспита и ако буде потребно да се ревидира.

Овакво, лично, схватање, подупире ми садржина фељтона г. Павла Љумовића. За њега, као и за оне којима идејно и физички припада, постојали су ОНДА само „ослободиоци и квислинзи“ – герила и издајници. То таксирање и подела створила је кастинску државу у којој су „ослободиоци“ били патриције и поред свега што се дешавало.

Њихова прича о борби и људима била је гласна и чула се надалеко. Док прича „квислинга“ о догађајима није се смела ни зуцнути, била је опасност за причалицу, за породицу, њихову имовину, сигурност. Победиоц је писао историју и о њој причао, „што не годи у Коран не пише“. У победиоца није било срце од лава, него од хијене, јер побеђеног „квислинга“ није жалио. Није жалио ни дојучерањег друга и комшију, јер се пожурио да га откуца за „одмор“ на Голом Отоку. Био је само комуниста, а своје националности сетио би се када му ударе ногу у стражњицу.

 

Стварне и окрутне чињенице

Када се чита фељтон г. Павла Љумовића олако је закључити да је он душом и трбухом на страни „ослободиоца“. Његови и он, колико ми рекоше, „добро су се сналазили“. Увек је тако било: „неком рат, другоме брат“. Тако и у том „ослободилачком рату“ бива да има „ратних богаташа“, што је пљувачки термин „ослободиоца“ за оне који нису са њима. За оне који су са њима, њихови и они, што су се на неки начин богатства дочепали – то је за „ратне заслуге“ и по привилегији „борачкој“, и све укупно „по подобности“. Али нека иде како иде, јер знам да ме у потпуности разуме писац фељтона, али и читаоц ове анализе. То ми је довољно, можда некоме и неће годити, али свако се чеше где га сврби.

Елем, фељтон је на свом месту, и користан, када се гледа са тачке зрења г. аутора истога. Ја га гледам онакав какав је: да и поред потребе да се отргну од заборава многа лица која су пропатила, или животом платила, аутор је морао бити мало хуманији, доста јаснији и морао је да буде свестан, да у овом добу није најугодније „позлеђивати старе ране“. И када пише да не заобилази погрешке својих истомишљеника. Јер када почнемо да критикујемо себе, своје, и наше погрешке, онда смо учинили први корак да један другоме пружимо руке помирења. Да се из прошлога научимо шта би требало да радимо. И да не пренаглимо у виђењу „труна у оку комшије, а да не осећамо греду у оку своме“.

Дивно је да је аутор навео подоста људи страдалника у тим „окупаторско-квислиншким логорима и тамницама“, па је навео и неколико својих Љумовића. На жалост прескочио је бројне Љумовиће. Али ко ће све да памти? Па сам слободан да му помогнем да се присети: Љумовић Стојана, Љумовић Ј. Драгића, Љумовић К. Луке, Љумовић Н. Савића, Љумовић Н. Ђура, Љумовић М. Јагоша, Љумовић Ј. Вујадина, Љумовић Б. Перише, Љумовић Р. Света, Љумовић В. Душана, Љумовић Ј. Крста, Љумовић М. Михаила, ЉУМОВИЋ МИЛАНА, али и других комшија и познаника са Копиља и Црнаца. То би био диван акт, сличан „ин мемориаму“, и запаљена свећа за покој душа рођака, којима се ни гроб не зна…

Мене лично, из фељтона г. Павла Љумовића, дирнуло је помињање „четничких команданата“ Томаша и Ђорђије Грујовића. Упознао сам их пре 80 година. Њихово се име са поштовањем изговарало. Они су сматрани као пиперска властела. Томаш је био црногорски официр, а Ђорђије у два наврата биран је за председника Општине пиперске. Обојица су били присталице краља Николе, федералисти, „зеленаши“, али умерени. Били су велики Срби, познати широм Црне Горе. Обојица су жељели федеративно уређење, одлично схваћајући државност и националност… Таквих је у Пиперима и у Црној Гори било много. Били су, у току рата и окупације, против“ослободиоца“ и Томаш је са сином Бранком био активан и борио се против њих. И ако сам се о њиховом пословању занимао, нисам могао наћи нешто из којега би се видело да се некоме починило зло, да је неко због њих изгубио живот.

Истина је да су Италијани, па и сам гувернер Црне Горе, Пирцио Бироли са пратњом, били на Копиљу, и да су били код Грујовића. Али сам уверен да су браћа Грујовићи утицали да је Бироли пустио кућама неколико фамилија, које се како ми се чини из писања фељтона узело за грех. Јер онакви људи и пиперски аристократи, означени су као „квислинзи, петоколонаши и издајници“ од пиперске мангупарије – „ослободиоца“, бивших клуподера, незавршених ђака и пропалих студената. Али сам уверен, да је неким случајем дошао Стаљин на Копиље, он би прво посетио Грујовића, јер никог угледнијег није било на Копиљу.

И поменути „колаборатери“ Томаш, Ђорђије и Бранко, изведени су из њихове куће и стрељани. Бранко је преживео, оступио, био у једном избегличком логору код Ћезене, а одатле одведен, или киднапован, и губи му се сваки траг у „југословенској зони Трста“ крајем 1945. или почетком 1946. године… Па ме чуди, да г. Павле Љумовић, помињући њих у своме фељтону, није читаоцима рекао, написао, како и шта се све дешавало са браћом Грујовића. То је могао, иако дете, да запази и обавести читаоца, као прилог историји, и задовољи истину!

А како сам дуго година радио по највећим архивама Европе, нигде у италијанским документима, који се односе на Црну Гору, нисам могао пронаћи да је био неки логор на Копиљу. Нигде нисам могао пронаћи да је био затвор у кући Марка Гуђељина Вучинића. Али сам нашао да су у италијанском (и немачким?) логору из Копиља били: Митар Ђурашевић, Вукота Шушовић, Радоје Шушовић и НОВО ЉУМОВИЋ. Њих г. Павле не помиње, колико се види из његовог набрајања. Јасније није могао себе да представи, јер показује колико је са својима био „подобан“, а то је био, и сада је, услов, за морално и материјално напредовање, јер вероватно је из „борачке породице“?

 

ЦРВЕНЕ ЈАМЕ

Архивски извори доказују да је постојао „квислиншки“ затвор на Забјели, да је постојао суд и да је суђено и осуђивано. Истина је да је постојало тешких преступа, али „ослободилачки саучесници суђени су према својим делима, на краћи и дужи затвор и смрт. Да су слати и у логоре, у Албанији и Италији“… О томе се писало, говорило, увеличавало и многе лажи постале су истина.

Али, један историјски фељтон, тј. његов аутор, не би смео да „прогледа кроз прсте“ ни „ослободиоцима“ који су имали своје судове, судије и тужиоце. Мора да је г. Павле нешто знао о затвору у Манастиру Пиперска Ћелија, и да је бар нешто знао о ВЛАДИ КАТАЛИНУ, којег један други аутор фељтона у „ДАН“-у назва: „Један велики зликовац, многе је невине главе честитим људима скинуо са рамена…“ и невероватно је да га је г. Павле Љумовић заборавио. Као што је заборавио оне које су „ослободиоци“ сагорели у сопственој кући, или оног којег су дигли, рањеног, из кревета и стрељали. А то су били његове комшије.

Питам се: зашто не помену суд на Радовчу и гробље из којег су „квислинзи“ откопали 161 леш стрељаних пресудом тога „ослободилачког суда“! А недалеко од његове куће налазе се ЧЕТИРИ ЈАМЕ. Мора да је чуо за ону на Копиљу, из које је 21. марта 1942. године, извађен леш НОВА П. БОЖОВИЋА. Вероватно да је чуо и за три друге – ону дубоку 57 метара из које је извађено 37 лешева. Па Кечину јаму, па ону другу на Радовчу, која је дубока 85 метара и у којој је много (по некима преко 300) лешева „квинслига“ и италијанских војника, који су већином живи бачени у ту провалију!

И сва та ликвидирања „квислинга, петоколонаша, издајника“ вршена су по наредби ШТАБА ЗЕТСКОГ ОСЛ. ПАРТИЗАНСКОГ ОДРЕДА, Бр. 91 од 27.5.1942. У НАРЕДБИ команданта БЛАЖА ЈОВАНОВИЋА, поред осталог стоји и следеће:

„По последњи пут вам се наређује да предузмете енергичне мјере противу петоколонаша. Просто издајте налоге извјесним партизанима да ликвидирају тога и тога петоколонаша… Требало је оштро осудити те издајнике и казати народу да ће им судити партизанска пушка у име народа“.

А Ђуро Чагоровић, политички комесар батаљона „Бијели Павле“ бр. сл. од 15.2.1942. године, наводи „разлоге“: …“Јер ако не будемо ми њих убијали, они ће нас… и створе једну ударну јединицу, која ће извршавати тај задатак одмах вечерас“… Тако су јаме и гробља настали, у комшилуку г. Павла Љумовића, које он заскаче, као „мачка око вруће каше“. Али неће заскакати ИСТОРИЈА и њени помоћници. И доносимо овде опис једне јаме, да њим обелоданимо онима који раније нису о њој чули, и подсетимо г. Павла – на оно, које зна боље од нас. Доле је текст описа „ЈАМА РАДОВЧЕ У ПИПЕРИМА“:

„Није само Колашин био крвава гробница тешког терористичког терора. Није само тешко напаћени и измрцварени колашински живаљ имао ‘Пасје гробље’ напуњено најплеменитијим душама поштеног народа; нијесу само Колашинци завијени у црно и опљачкани до голе коже; иста судбина је задесила и сваку другу варош, свако село и сваки засеок које је било под крвавом комунистичко-разбојничком управом.

Свако од нас чуо је за Радовче у Пиперима, многи од вас га је и лично видео, а велики број у њему је најцрње дане провео да би најзад и злогласној јами на Радовчу живот оставио.

Како изгледа ова злогласна јама на Радовчу?

Дубока је 85 метара, отвор је широк 7 метара, а у дубини се шири у виду једне боце, тако да је при дну широка око 25 до 30 метара. Наслага бачених је толико да је у велико испунила дио ове тужне мртвачнице.

Жртве су махом убијане маљем у главу, пошто су претходно добро измучене, вадећи им очи, ломећи руке и ноге, ломећи вилице, нарочито онима који су имали златне зубе и свлачећи све са њих до голе коже.

Многи од ових несрећника били су још живи и у потпуно свесном стању када су падали на велику гомилу мртваца у јами, па су се одатле повлачили у поједине углове ове велике гробнице, и ту доцније умирали од глади, болова и смрада који се развијао при распадању лешева. Сви они нађени су мртви у седећем стању са обореном главом на рукама, или кољенима или су се од болова у згрченом стању са највећим мукама растајали са животом.

Ова страшна бездан, која је прогутала више стотина живота наших људи и жена, примила је велики број несрећника ИТАЛИЈАНСКИХ ВОЈНИКА, који су били ЗАРОБЉЕНИЦИ ове разбојничке банде, који су као робови масовно убијани и бачени у ову несрећну, злогласну и крваву јаму“.

(Из књиге Албум црногорских четника, стр. 63 – Драг. Шћекић)

Причало ми је поуздано лице да је у више наврата чуло једног од џелата заробљених ИТАЛИЈАНА: „…Пре него дођу на ред да их гурнем и јаму, италијански жабари изваде из џепова слике својих породица, родитеља, жене или деце, љубе их, плачу и криве се, које је као музика одзвоњавало из јаме“…Та причалица био је „угледни“ комуниста, којему је Бог био Стаљин, а по наредби Партије „убио би и своју мајку или оца“. И заиста, у Црној Гори „поноситом стењу“, има случајева да су синови убили оца. И за то постали хероји, генерали и „народне вође“. Где се тако нешто десило на свету? Да ли је таквих злочина било код Хрвата и Словенаца, или неког другог народа у свету?!

Таква је била „ослободилачка“ правда, хуманост, и социјалистичка идеологија. И поставља се питање:

ДАЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ ТО ДЕШАВАЛО У ЦРНОЈ ГОРИ?

 

Црногорски бољшевички ветропири

Настанак марксизма и његове философске основе – дијалектичког материјализма, био је историјски условљен ондашњим друштвено-економским стањем Европе. Без познавања тих услова није могуће правилно схватити ни „марксистичко“ учење, ни његову научно-философску мисао. Тек настанком марксизма индустријски пролетеријат дошао је до идеолошко политичког осамостаљења и ослобођења од политике и идеологије супротних му друштвених класа. Без класног пролетеријата није могло бити ни примене маркстистичког учења.

У Црној Гори њега није било и поред постојања борбе супротности. Чак је и класна свест првих црногорских радника била невероватно мутна, јер до пред сами Други светски рат црногорско друштво није било почело да се ослобађа економског привитимизма. Нити га је била захватила бујица новог животног сливања. Па није било ни изразитог обележја двеју друштвених класа. А марксизам се углавном ослањао на борбу индустријског радника. И објективна улога радничке класе у Црној Гори није никада постојала. Па и поред тога, у целој краљевској Југославији, Црногорци су сматрани као „авангарда марксизма“, а после, кад су титовци зграбили власт, црногорско се име са страхом, али и презиром, изговарало од 1944. године на овамо.

У Црној Гори „комунистичке идеје“ су прихватили и ширили углавном полу интелектуалци, понеки интелектуалац, пропали ђаци и студенти. Јован Томашевић покушао је да КПЈ добије општи народни, а не класни карактер. Али он, лично, није познавао Маркса ни као научника, ни као философа, а најмање као социолога. У самом почетку та „рускофилска новина“ имала је велики успех, јер за прву Уставотворну скупштину у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца“, из Црне Горе од укупно десет изабрана су четири комунистичка посланика. Али тај успех је са правом касније крштен у „скуп сплаке“, јер на идућим изборима Томашевићева партија није добила ни пуних хиљаду гласова.

Насупрот Томашевићу у Црној Гори је радио и агитовао Вукашин Марковић, познат под именом „доктор“, а то никада није био, а питање је да ли је био и ветеринар. Који осим свога немирног духа, није имао ни једне особине за друштвено политички рад. Тај „представник партије бољшевика“ хтео је путем насиља, са малобројним снагама, да изврши промену друштвеног управљања. Да би то постигао вршио је компромисе са сваким. У души „бакуњинац“, а у пракси „секираш Чернишевског“, желео је да се кавжи и куршумима да реши сва питања. После свога бекства за Совјетију у сећању народа остао је као „доктор“, без икаквог политичког трага од његове „идеологије“. (Напомена: „Доктор“ Вукашин Марковић је мој „даљни“ ујак).

Општа неспособност КПЈ, од Симе Марковића до Горкића, потулила је њен безбојни полет у Црној Гори. И онда се појавио Петко Милетић, радник по професији, а трезвен по природи, који није умео, после многих искустава, да постави покрет на научним основама и да ангажује раднике за ту борбу. Проглашен је „фракционашем“, и из Роваца насилно одведен у Москву и тамо стрељан. Против њега сведочио је лажно и Јосип Броз. А од Петка до Блажа Јовановића сећам се понеких теоретичара, који су имали мало, или нимало, везе са радницима. Њихово доба је онај кратки период када се у КПЈ тешко улазило и дејствовало илегално. Али нико од њих није схватао законитости друштвеног развитка, улогу радничке класе и значај радничког покрета и кретали су се по одвојеним колосецима. Они појма нису имало о немачкој класичној философији на челу са Хегелом и Фаербахом. Веома мало су знали из енглеске политичке економије. И чини ми се да су, поред бољшевизма, бакуњизма, били помало обавештени, тек толико, о социјалистима утопистима. Изгледали су само као опозиционари постојећем поретку, који је био пун негативности и виновник за подлост друштвеног анархизма. И то се крваво светило у наредним ратним годинама.

Настанком ратних пустошења, Покрајински комитет КП за Црну Гору претвара се у прави злочиначки центар. Са њим влада, у почетку, дух споразума Молотов-Рибентроп. Врше испаде против западних демократија. Сви они, без знања али с послушношћу, врше страшне злочине према држави и њеној независности, дезертирају, шире прогласе у којима се зове на побуну и непослушност, врше сарадњу са сепаратистима, са разорним шиптарским мањинама. Радују се капитулацији Француске, очекују слом „плутократске Енглеске“, победу Хитлер-Стаљин, док све родољубе називају „капиталистичким лакејима“. Команду воде Брозови подрепаши: Блажо Јовановић, Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Пеко Дапчевић… И да је неким случајем Хитлер, бар годину дана, причекао са нападом на „мајку Совјетију и Стаљина“ – сви поменути, до једнога, подрепаши Брозови из Црне Горе, постали би чланови Гестапоа за Балкан. Тек када је нападнут Совјетски Савез, устали су у његову одбрану (по наредби Коминтерне и Стаљина) и тим је почео период „примене бољшевизма“ у Црној Гори, који је најстрашнији део историје те покрајине.

Тај период, који ће трајати 50 година, оставио је иза себе небројене и некажњене злочине над својим противницима, или над онима који се нису слагали са њиховим крволоштвом. Злочине који су остали некажњени, али који не застаревају. Врата партије су широм отворена и у њу су ушли џелати, јамари, паликуће, отимачи туђе и народне замуке. Тај период представљају многобројне јаме, „псећа гробља“ и злочин над злочинима – убијање браће и суплеменика у Словенији, онда када су престала ратна дејства у Европи. Ту касапницу на Зиданом Мосту, Дравограду, Марибору и Похорју, починили су уз помоћ „наших великих савезника“ – Енглеске, која је све који су бежали испред титоистичких хијена, вратила тим хијенама, које су починиле незапамћени злочин ратовања. Странци, који понешто су за тај злочин знали, чудили су се, и у чуду питали: „Да ли је истина?“ И „да ли је то она Црна Гора о којој смо, некада, са дивљењем, слушали“?

 

Некажњени злочини

Њих је на хиљаде. Ми ћемо у овој анализи да питамо г. Павла Љумовића, аутора фељтона „Окупаторски и квислиншки логори…“ да ли је некада чуо, или знао, о следећем:

Крајем новембра 1944. године, у Пржинама су једне ноћи (Пржине су Пиперско село), стрељани без испитивања и суђења следећи људи, становници села, а међу њима један из његовог села:

Рајко Милованов Симовић,

Крсто Митров Вукашиновић,

Благота Радојев Новаковић,

Драгомир Радојев Новаковић,

Бранко Шћепановић,

Радисав Мијајлов Новаковић,

Ново Мишуров Новаковић,

Михаило Милутиновић, и

Милован Миличковић.

Неки су били мјештани, неки од њих дошли су им у посету. Хтели су да ступе у везу са“ослободиоцима“ у намери да им се припоје. Али за њих је сазнао БАЈО СТАНКОВИЋ, из Зете, и једне ноћи узео са собом вод својих војника, дошао у Пржине и од куће до куће, где је којега нашао, поубијао. Тај масакар учинио је да је из Пипера одступило 182 лица, бораца, стараца, жена, девојака и деце. Зашто су то урадили ослободиоци? Да ли је ко због злочина одговарао? То питање тражи одговор, јер откуда право „ослободиоцима“ да убијају без саслушања и суда? Тај њихов злочин остао је неубељежен и без спомена. Али не овај следећи. Истина, уписан је и приписан немачком окупатору и коришћен је да се казне „квислинзи“.

Под ВЕЉИМ БРДОМ, куда води коловоз за Спуж, подигнут је чудан споменик. Ту су Немци – окупатори, обесили девет лица, због следећег „подвига ослободиоца“.

Нисам могао сазнати датум, када се то десило. Нисам сигуран да ли се то десило 1943. или почетком 1944. године. Енглески авиони, који су се враћали у базу, после бомбардовања немачких постројења у Источној Европи, пресретани су од стране ловачких авиона немачке армије. Једног дана оборен је немачки ловац и пао под Доње Шуме – Сретња. У њему су била два пилота. Један је погинуо при паду, други је остао жив али са сломљеном ногом. Пао је на „слободној територији“, на којој је командир теренске чете био Љ. Б. Милутиновић. Мештани су рањеног пилота извадили из авиона и сместили у кућу фамилије Ковачевић. Командир теренске „ослободилачке“ чете обавестио је мештане на десној обали Зете и предложио да се јави Немцима о рањеном пилоту, и где се налази. Затим је алармирао мештане да напусте засеок…

Немци су убрзо организовали прелаз на леву обалу Зете, и када су дошли у кућу Ковачевића, нашли су мртвог пилота. Глава му је била расечена секиром! Због тога су извршили одмазду и обесили следеће:

1. Шарановић Ј. Димитрија,

2. Шарановић Ђ. Милована,

3. Брковић М. Станка,

4. Ђуровић И. Милована,

5. Миличковић П. Бошка,

6. Миличковић Станоја,

7. Перовић О. Тома,

8. Синановић Ђ. Никола, и

9. Не зна се ко је био.

Колика је дрскост и поквареност „ослободиоца“, они су за овај злочин окривили НИКОЛУ ПИРОВА ПОПОВИЋА, потпуковника војске Краљевине Југославије и Савељу Вујовића, учитеља из Причеља. Обојица су заробљена у Словенији, одакле су их довели у Подгорицу, где им је суђено. Никола је осуђен и стрељан, а Савељу је (према мојем сазнању) у последњи час спасио Миленко Стојановић, тада адвокат.

Тај злочин мора се приписати „ослободиоцима“, јер они су убили, расекли главу, немачком рањеном пилоту, због чега је била репресалија. Вешање оног деветог, „Не зна се ко је био“, најжалоснија је страна злочина. То је био неки Јапанац, пролазећи, недужни, човек, који је животом платио свој несрећни долазак у средину нељуди и разбојника. Због тога „деветог“ никада неће бити касно да се посмртно казне, ако нема живих, несојски узрочници тог злочина почињеног од немачке окупационе силе. Али уствари злочина „ослободиоца“, који су прекршили све постојеће хумане и моралне конвенције. Ово је најизразитији доказ чиме су се све служили тито-стаљинисти – „ослободиоци“. Ово је црн образ Црне Горе.

Марта 2003. године – Пипери

Марко Милуновић – Пипер

(АПРИЛ 2003)

 

Повратак Марка Милуновића Пипера (3)

ЦРНОГОРСКЕ АНОМАЛИЈЕ

“Погледи“ доносе трећи део мемоарских записа познатог емигранта, после његовог повратка у родне Пипере. На жалост, аутор се силно разочарао и вратио у емиграцију…

ПИШЕ: Марко МИЛУНОВИЋ ПИПЕР

Оно шта се може срести и видети у Републици Црној Гори, уверен сам, нигде се у свету не може чути и видети. Примера ради, навешћу, за овај пут „Црногорску социјалдемократску партију“. Не знам колика је, и никога из ње не познајем, али је „чудесно“ да је та партија у коалицији са Народном партијом социјалиста. Са партијом која неограничено господари политичком сценом Црне Горе. О вођама НПС говори се и пише свашта у земљи, али и у иностранству. То црногорске „социјалдемократе“, изгледа ми, ништа не тангира. Кажу да је чланица СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ из Лондона, која окупљаше демократске социјалисте и социјалдемократе, и која је водила рачуна ко су њени чланови и са ким колаборирају. Изгледа ми да је црногорским „социјалдемократима“ стало до власти, јер с њом имају користи, док им идеологија чучи на споредном месту. Али то може да се скупо плати.

Сећам се колико је било приговора Социјалдемократској партији Југославије, када су 1934. године примили под своје окриље Комунистичку партију Југославије и са њом судејствовали пуних пет година. Расцеп између југословенских социјалдемократа и комуниста десио се 1920. Од тада су комунисти водили борбу против демократских социјалиста у бившој и титоистичкој Југославији са истим аргументима, и на исти начин, као и у свим другим земљама. Па и поред тога, југословенски демократски социјалисти, под притиском прилика, узели су комунисте као партнере из несебичних разлога.

Предратна краљевска диктатура, која је трајала 12 година (1929-1941), гонила је све југословенске демократске странке да се споразумеју и да се боре заједно за обнову демократије. Социјалдемократска странка Југославије узимала је учешћа у свим акцијама „Удружене опозиције“. Зато је дошло до приближавања између демократских социјалиста и комуниста. Па су 1934. комунисти ушли у Слободне радничке синдикате, који су били под утицајем демократских социјалиста. За време избора године 1938. био је склопљен „раднички фронт“ између представника социјалиста и комуниста у оквиру опште демократске опозиције. Доктор ЖИВКО ТОПАЛОВИЋ, лидер социјалиста, био је кандидат на заједничкој листи у Београду, а његов заменик био је један радник комуниста. Борба је била тешка, јер је гласање било јавно. Али ова сарадња била је одједанпут срушена од стране комуниста када је потписан пакт између СТАЉИНА и ХИТЛЕРА. Они су, комунисти – титовци, ватрено бранили овај пакт. Они су нападали Француску и Енглеску као „изазиваче рата“, после немачко-совјетског напада на Пољску. Изјашњавали су се против безусловне одбране Југославије и захтевали да се југословенска политика потчини совјетској. Демократска опозиција, међутим, у којој су остали социјалисти, солидарисала се са демократским силама које је Хитлер напао. Напад на Југославију дошао је тек у априлу 1941. године,  а рат на Западу почео је у септембру 1939. године. Током 18 месеци комунисти Југославије су морално оправдавали Хитлеров напад на Запад. Оштро су нападали Финску, која је била жртва совјетска. Оправдавали су окупацију Норвешке. И услед оваквог њиховог држања сасвим су се покварили односи између југословенских комуниста и демократских партија. Тако, комунисти нису имали никаквог учешћа у обарању владе која је у марту 1941. закључила ПАКТ са Хитлером. Ни у одбрани државе, коју је Хитлер одмах напао. Тек када је у јуну 1941. Хитлер напао Совјетски Савез, југословенски комунисти почели су, по наредби Коминформа, да организују своју борбу по примеру совјетских партизана.

ТУЂЕ ПЕРЈЕ

Ово се морало изнети због приговора „Социјалдемократској партији Црне Горе“. Моја примедба заснива се на принципима демократског социјализма. СДП Црне Горе је сепаратистичка, шовинистичка, и подупире вође једне партије и партију о којима се говори и пише свашта и која у ма којој држави Европе, а и већег дела света, због тога што се „говори и пише“ не би могла остати на власти ни један дан, а чији лидери би пуцали себи у слепоочницу. Ако то „рекла-казала“ ништа не значи за господина Мила Ђукановића и његово друштво, оно би требало да значи за господина Кривокапића и његове другове. Када се неко кити социјалдемократским перјем, требало би да проучи идеолошке и организационе принципе тог интернационалног покрета. Господин Кривокапић, идеолошки, помало ми личи на једног ранијег Кривокапића који је био „министар“ код Секуле Дрљевића. Тога поједе помрчина у Загребу, а овог нашег могао би да самеље идејни жрвањ…

Али да речемо још неку о титовцима и њиховим главарима: чим су постали господари земље засели су лично у све краљевске дворце и виле богатих људи. Сваки од њих имао је на располагању једна, или више, луксузних кола последњег америчког модела. Њихове светковине и пријеми надмашивали су по раскоши јела и пића све краљевске пријеме. Приличан број титоистичких буџоња отерао је своје старе жене, које су биле просте раднице, па их заменио лепим девојкама буржујског порекла. Организовали су бесплатна летовања за странце по бањама и купалиштима југословенским. Давали су скупоцене дарове посетиоцима за које су веровали да ће вршити пропаганду за њих. Следујући совјетском примеру, стављали су на располагање својим иностраним агентима велике суме новца на расположење. Комунисти практикују корупцију на међународном степену. Живећи у обиљу и луксузу титоистички диктатори допустили су себи да се бацају блатом и лажима на своје часне жртве.

ЉУДИ И МЕЂУ НЕЉУДИМА

Када пишем о „комунистима“ и речем понеку јаку реч о њима, ја већином мислим на „оне прве“ – првоборце, који су интелектуални зачетници страшних злочина. Тек неког да поменем: Блажо Јовановић, Вујадин Поповић, Јоле Марковић – Јамар, Божо Лазаревић – Дезертер, Божо Божовић, Саво Брковић, Вукалица Милутиновић, братанић Ивана Милутиновића, титоистичке жртве. Ивана би могли да прикључимо оним страдалницима са Голог Отока, које су титовци крвнички понижавали и уништавали без да су то заслужили… Па да о Ивану речем неку ради истине:

Ја сам последњи Пипер, који је Ивана видео у Кладову септембра 1944. године. Прешао је из Румуније у бродићу преко Дунава. Истога дана прелазила је и „Југословенска бригада“ са командантима Марком Месићем и Сулејманом Филиповићем. Та „бригада“ створена је од хрватских усташа, који су заробљени на Источном фронту. Поменути официри били су им команданти, па се у совјетском заробљеништву сви пресалдумили у „комунисте“ и ето дошли да „ослобађају“ Србију. А Иван Милутиновић, „генерал“, био им је политички комесар. И та бригада, или „дивизија“, ухапсила и мене, поред десетак других честитих патриота. Са њима стигао је из Румуније и „Југословенски комунистички комитет“ састављен од неколико бегунаца из ЈВуО (Југословенске војске у Отаџбини). Сачињавали су га Раде Форцан, његова сестра Арса, Љубо Поповић и његова снаха Сека, сестра Веселина Маслеше. Све су то биле избеглице из Босне. Од мештана, као „председник“ комитета био је с њима Стојадин Радојковић – пинтер (бачвар) и Никола Мистерђеловић, намештеник начелства среза. То је све, али су им се у граду придружили „првоборци“, који нису прстом мрднули у току окупације. А ја сам био командант Кладова и Кључког среза после бегства вршиоца те дужности. И када су совјетске трупе прелазиле, одред који је био под мојом управом ставио се на расположење, имајући све градске функције, док нас „комитетлије“ нису сменили и сами зајашили народу за врат. Ишао сам слободно, јер нико на мене није покушао да упре прстом да сам нешто починио. Ја сам био патриота и за мој патриотизам нико ме није плаћао. Још мање да сам очекивао „пензију“ или да се уселим у туђу кућу. Ја нисам био у неком четничком одреду, него у ЈВуО као резервни официр… Али тога дана, када је у Кладово прешао Иван Милутиновић, као политички комесар бивших усташа, један хармоникаш, избеглица из Бачке, казао је групи официра те бригаде коју сам дужност имао до њиховог доласка. У групи је био и „генерал“ Иван Милутиновић. Чим је то чуо, са два официра (усташка) и два војника дошао је где сам ја био. Пришао ми је и упитао:

– Ти си Марко Милуновић из Пипера?

– Да, ја сам то. Зашто питате? Ко сте ви?

– Ја сам Иван Милутиновић, из Пипера. Ја ћу да издам наређење да те ухапсе и чувају у затвору док те не затражим.

– Баш ми је мило Иване, да смо се срели. Уверен сам да ти мени нећеш направити неко зло. Уколико ми се нешто деси, брука ће погодити и тебе. И чини ми се, Иване, да би ти требао заједно са мном да спасаваш главу… јер ти си совјетски агент, а то твој „маршал“ неће трпети…

Док сам ово говорио гледао сам га право у лице, а он се мењао. Изгледао је забринут.

Откуда сам ја то знао?!

СМРТ ИВАНА МИЛУТИНОВИЋА

Био сам официр, резервни, у 57-ом Корпусу ЈВуО под командом пуковника Велимира Пилетића. Говорио сам руски језик. У том корпусу био је батаљон бивших совјетских војника, који су као немачки заробљеници радили у Бору. Ослобођени су приликом једног препада једне наше јединице, и организовани у „батаљон“. Било их је преко 150 војника и официра. Међу њима био је син генерала Коњева, али под другим именом – мајор Пустахов, и он је био командант тога батаљона. Они су имали своју радио станицу, а Пустахов је имао дневне везе са разним штабовима армије маршала Толбухина. Ја сам имао честе везе с њим и звао ме је „Церногарцем“. И једног дана разговарајући ко је Тито, којега ни он ни ја нисмо волели, а он га је називао „сволоч“, рече ми: „Стаљин дал сволочу ногу у жопу. Сада имамо човјека који ће спрдољит Тита. Он твој Церногорец, генерал, и код Толбухина је“.

А ја на то нисам давао пажње, када ми је то причао пре две, три, недеље. Али присетих се тога, када ме Иван ухапси…

Размишљао сам да ли да га убијем? Имао сам прикривени револвер. Вечити мој, невидљиви заштитник, рече ми да се не бојим и да ће све бити како треба. И заиста, позваше Иван и Сфорцан, комунистички командант места, једног новопеченог другара и наредише му да ме преко „баре“ спроведе у тврђаву Фетислав и преда неком официру… Пошли смо, али пре одласка Иван рече нешто спроводнику. Ја сам донео одлуку да побегнем, пошто разоружам спроводника, који је негде раније био и наш, мој, војник. Ишао сам лагано. Када смо били на пола пута до Тврђаве, окренем се и уперим пиштољ, а затим узмем затварач од пушке и потерам га да трчи као и ја поред црепане Здравковића. Било је предвече и одмакли смо неколико километара од града и тврђаве. И он ми рече да му је онај човек који ме ухапсио, рекао: „Ако почне да бежи, пуцај у вис“!

Истога дана Иван је са својим усташама пошао пут Неготина. Колико су ми други рекли, он тамо није стигао. А они, који су ми о њему давали обавештења нису „мачји кашаљ“, него први дрматори у „ослобођеној“ Србији.

Шта се десило са Иваном Милутиновићем?

Ја не знам! Али када прочитах „прву вест“ у новинама „да се удавио приликом преласка Дунава“, јер је „бродић наишао на мину“, а да он „није знао да плива“ (по Ђиласу), слика ми је била јаснија. Добри пријатељ, познати командант из Источне Србије, на моје питање што се могло десити, рече ми: „У Дунаву га узалуд траже“! И на бројна моја питања што то значи? – никада ми није одговорио.

А када сам „заштићиван“ у ОЗНИ, у Бечкереку, наредише ми иследници „да пишем од када сам мајку први пут ујео за сису па до тога дана“. Надзирали су ме, а кад сам стигао до сусрета са Иваном Милутиновићем у Кладову, зауставише. Морао сам тај табак да поново пишем и да „прескочим тај сусрет“. Зашто? Ако је жив Бранко Петричевић могао би да на то питање одговори.

 

ДАЛИ СУ МИ ПОТВРДУ…

И тако често на Ивана мислим, а сваки пут када пређем преко „Трга Ивана Милутиновића“ у Подгорици, сетим се тога за мене чудног човека. Сетим се и његове сестре која је скоком са четвртог спрата извршила самоубиство. Била је то добра госпођа и имала је згодне ћерке. Њих се са поштовањем и сентименталношћу сећам, иако знам да је од једне комунистичка партија направила кољача и убицу.

Дужан сам Ивану, али да ме послушао да „иде са мном“ поживио би још коју десетину година. И не стављам га у ред интелектуалних иницијатора злочина.

То не чиним ни са Арсом Јовановићем, који је пао од исте руке. Са њима у групи, „да има људи“ међу нељудима, могу замислити „генерале“ Радована Б. Вукановића и Воју Тодоровића, јер, колико сам обавештен, када им је наређено да убијају, одговорили су нешто слично: „Спремни да изврше сваки партијски посао, али не и да убијају своје Пипере“. Ја такву изјаву ценим, али ако их оптужују други, нећу да их браним. И да се разумемо: када пишем о „ослободилачким“ убицама и несој људима, ја мислим само на оне „првокоманданте и убице“. Присталица сам да сваки човек има своја уверења, да их слободно исповеда, да се слободно удружује и да у хармонији са другојачије мислећим живи. Срео сам и познајем многе „комунисте“ одличне и поштене људе. Али ја сам био „на њихово уже и умало се уже не претеже“. Па онима, и њиховим „савременицима и источиниоцима“, не могу заборавити, јер ме свака промена времена потсећа на њих и ОЗНУ, као и моје самохранство. Зато сам им одговарао делом и пером колико сам знао и могао. И успело ми је да многи у свету схвате како диктатура онемогућава да права народна воља дође до израза. И да нема већих лажова него што су комунистички. Али су ми ти лажни напади и клевете отворили врата код свих иностраних фактора када су ми издали „ПОТВРДУ“, коју прилажем и која гласи:

„СОЦИЈАЛИСТИЧКА РЕПУБЛИКА ЦРНА ГОРА

РЕПУБЛИЧКИ СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА УНУТРАШЊЕ ПОСЛОВЕ

ОДЕЉЕЊЕ ЗА СТРАНЦЕ

Број 17/1

Титоград, 10. фебруара 1969. године

На молбу МИЛУНОВИЋ, Нешка, МАРКА, из Пипера – Титоград, сада стално настањен у Вастерасу, Краљевина Шведска, Републички секретаријат за унутрашње послове СР Црне Горе, на основу извршених провјера, постојеће документације и прибављених података издаје сљедећу

П О Т В Р Д У

1. За вријеме Другог свјетског рата и непријатељске окупације наше земље у периоду од 1941. до 1945. године Милуновић се налазио у Титограду (Црна Гора) и Кладову (Србија);

2. За вријеме боравка у СР Црној Гори није био у непријатељским војним формацијама нити је сарађивао са италијанским окупационим властима.

За вријеме боравка у Кладову – СР Србија, од друге половине 1943. до октобра 1944. године, Милуновић је припадао четничком квислиншком покрету Драже Михаиловића и налазио се на дужности замјеника команданта и команданта четничке команде мјеста у Кладову;

3. Дјелатност Милуновића, као учесника и функционера у квислиншком покрету Драже Михаиловића, амнестирана је чланом 1. став 1. и 2. Закона о амнестији, јер се не располаже са подацима да је вршио или наређивао убиства, која дјела нијесу амнестирана.

Такса из тарифног броја 1. Закона о административним таксама наплаћена и на поднеску поништена.

НАЧЕЛНИК,

Димитрије Ћулафић

М.П.“

ПРИМЕДБА И ОПТУЖБА

У дневном листу „ДАН“ објављиван је мој фељтон од 15. до закључно 21. априла 2003. године. У шест наставака. Да сам такав фељтон објавио у ма којој држави Европске Уније, о тој држави, са пуно инсинуација о злочинима и злочинцима, нека надлежна власт позвала би ме на разговор. Јер, ни по једном кривичном закону света убиства не застаревају. У „европској Црној Гори“ ниједна власт, или правна установа, то није урадила. Вероватно да им тај параграф законика нису објаснили „професори са Запада“, који дотерују црногорско правосуђе… Ја им због пропуста чиним п р и м е д б у…

Па ћу сада јасније и схватљивије да оптужим починиоце, интелектуалне инспираторе злочина, ликвидаторе, бусијаше и јамаре, Ј А В Н О, и да захтевам да се свима, мртвим и живим, суди од стране слободног и поштеног суда. Да се суди свима, без обзира ко су: „ослободиоци“ или „квислинзи“.

Као првооптуженог, из Пипера, наводим Блажа Јовановића. Затим Јола Марковића, Вујадина Поповића, Божа Лазаревића, Божа Љумовића, Божа Божовића, Вукалицу Милутиновића – Ђеда, Влада Каталина, као суперзликовца у Манастиру Пиперској Ћелији, Сава Брковића, Баја Танковића, иако је из Зете, али је злочине починио у Пиперима – Пржине. И бројне њихове помоћнике и извршиоце злочина над мирним и добрим људима из Пипера, који нису припадали „ослободиоцима“. Навешћу неколико њихових жртава, и то само оне које су убијали ненаоужане, из бусије, или за трпезом и у кревету. И почећу са:

Свештеником Василијем Божарићем,

Резервним официром Илијом Миличковићем,

Бившим председником општине Павлом Бешићем,

Начелником среским Милованом Бешићем и

Мајорем југословенске краљевске војске В. Бољевићем.

А убили су и:

Башовић Мила и Божовић Димитрија,

Вољевић Вула и кћерку Јелену од 11 година,

Вујовић М. Николу и Ђорђије из Причеља,

Вукашиновић Крста, Вујовић М. Румица, која је убијена из заседе под Голе стране. Госпођу Митровић, мајку два југ. официра.

Вучинић Радоја, који је стрељан на Копиљу,

Вучинић Бошко, председник пиперске општине, убијен у кревету у својој кући.

Морам, за часа, да овде прекинем набрајање жртава „ослободилачког терора“, који су ненаоружани побијени. И да испричам једну епизоду: Био сам на сеоском гробљу да потражим гроб Бошка Танова Вучинића. Гробље ко гробље, али пуно изненађења. Не могу да гроб Бошков пронађем. На гробљу су две жене и нешто раде око гробова у којима су сахрањени њихови. Питам једну да ли зна где је Бошков гроб и одговори ми негативно. Онда пођем к другој и питам исто. А она ће ми: „Не знам, али знам где је гроб његовог убице.“ И показа ми један китњасти гроб: „Лука, онај на слици, био је вођа групе кад је Бошко убијен и са њим још два човека, који су били код Бошка на преноћишту…“

Пођем и видим „ПОРОДИЧНУ ГРОБНИЦУ“. У њој сахрањено повише особа. Познајем неколико: оца Вучину, синове Бранка и Луку, па ми се чини да познајем и мајку Љубицу. Испод слике пише: „ЛУКА ВУЧИНИЋ, народни херој“, а на другој је и „Титов телеграм“ саучешћа, потписан ћирилицом. А жена, која ми је гроб показала, додаде: „Лука последњих година живота није био чистог разума“… Те и њега, на основу овог обавештења, стављам на листу убица.

Присећам се те фамилије, брата Бошкова: Вучина је био учитељ у рогамској школи. То је био добар учитељ и једини „јерезовац“ у браству Вучинића. Љубица „мач жена“ и увек у завади са својом јетрвом, Бошковом Новком. Син Бранко завршио гимназију и студирао је… Сматран је као „сепаратиста“ и једне године био је у „пратњи“ др САВЕ БАШОВИЋА, који је после Секуле Дрљевића и Савића Марковића – Штедимлије, био „треће лице“ по рангу.

Лука је био дечак када је рат почео. Имали су и две кћерке. Дуго стојим испред гроба Лукина и питам ону госпођу, ко бајаги да не знам: какав је то подвиг учинио да је постао народни херој? „Питај маршала Титулицу…“ – одговара госпођа. Слегнем раменима и идем даље. На много надгробњака слике су покојника у официрским униформама. Као да је овде покопано пола „ослободилачке официрске академије“ Пипера.

 

ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА

На неким гробовима, новијим, су крстови, као и на оним који су из прошлости. На неким звезде „петокраке“. На бројним нема ништа. Па се према томе оријентишем: ко је хришћанин, ко је брозовац, али никако да знам ко су они који на гробу немају ништа. Ту станем, јер то ми паде као најпогодније – они су н и ш т а! И није ми мило да има толико „ништа“. И размишљајући о пороку који је титоизам оставио у Црној Гори, нађох се пред гробом једног „свештеника“. И на моје велико изненађење изнад његовог првомученичког имена не стоји крст. Али он томе није крив, него они који су га ту покопали и спомен подигли. То је доказ да је „тито-стаљинизам“ још у првом колену уништио векове. Јер, то је стара свештеничка фамилија, нажалост!

Можда је оков тешки саломио дух витешки!

Са Бошком Тановим Вучинићем стрељани су: Вучелић Радоје из Дромире, и Јовановић Петко из Лутова, који су били код њега у посети. Изведени су из куће, пошто је Бошко убијен у кревету, и стрељани само зато што су се ту задесили. Вероватно да не открију убице?

И настављам:

Томаша Милуновића заклали су у Грабовици,

Милана Мучалицу и Милоша Мучалицу, браћу, убили у Градцу.

Црногорског официра Томаша и његовог брата Ђорђију, који је био у два наврата председник пиперске општине, стрељали су пред кућом на Копиљу. Томашев син Бранко оступио је и био у логору Ћезена, али је крајем 1945. или почетком 1946. на превару киднапован, или је нестао у „зони Трста, на путу да се преда генералу Вујадину“ – кажу ондашњи извори…

Ђукић Ђуро стрељан је на Радовчу,

Љумовић Ф. Стојан погинуо је у својој кући, а његов рођак Љумовић Ј. Драгић, после две године илегалства предао се. При спровођењу за Подгорицу, убијен је у Матаруге „у бегству“…

Љумовић Милан стрељан на Радовчу. Тамо је био Штаб „Зетског одреда“, а командант био је Блажо Јовановић.

На Радовчу су стрељани и Макочевић Митар и Ћетковић Мило, док је Џанкић В. Баћо стрељан на Копиљу, а Шушовић Б. Божидар на Биочу.

Убиства које је учинио у Пржинама БАЈО СТАНКОВИЋ из Зете, описао сам у поменутој ревији публикованој у ДАН-у. Али није згорега да их и овде поменем, јер на зликовце и убиства треба указивати све дотле, док се побијеним, ни кривим ни дужним, не да неко задовољење. То су: Рајко М. Симовић, Крсто М. Вукашиновић, Благота Р. Новаковић, Драгомир Р. Новаковић, Радисав М. Новаковић, Ново М. Новаковић, Михаило Милутиновић, Милован Миличковић, сви из Пржина, а Бранко Б. Шћепановић био је из Горњих Црнаца и свратио код пријатеља да преноћи, јер је био на путу код лекара. И крвожедни убица Бајо поби их из чиста ћефа и нико га није позвао на одговорност…

ОВАЈ НАПИС предајем носиоцима ПРАВДЕ да учине оно шта треба да се учини: да се правда задовољи. Да се злочини осуде, побијенима врати част и достојанство, а починиоци, мртви или живи, казне ради историје, ради будућности, црногорског поштења, чојства и јунаштва.

Лако је за сваког оптуженог навести убиство које је починио… Ако се то не учини, овај напис проћи ће широм света и он ће показати свету каква је „европска Црна Гора“.

У списку жртава нису уведени они разоружани мученици, који су побијени у Словенији 1945. као заробљеници, у току друге половине маја и јуна месеца, када је рат био завршен. Они који су пали у борби против „ослободиоца“ ући ће у списак свих жртава, националних, рата. Они су се борили и погинули, жртвовали се у борби против туђинског зла.

 

О МИЛУ ЂУКАНОВИЋУ

И у Србији, и у Црној Гори, обичавају да за све невоље и сиромаштво окривљују Слободана Милошевића и Мила Ђукановића. Нисам присталица ни првог, ни другог. Ја сам био, верујем, први публициста који је написао да је Слободан Милошевић велико зло за српски народ. И понудио сам се хашком Трибуналу да сведочим да је он упропастио периферијске Србе и да није бранио српске интересе у Хрватској, Босни и на Косову. И да је био најпослушнији амерички шпијунчић. Нису моју понуду прихватили, али су ми пријем потврдили. Добро је да је у Хагу и надам се да ће добити заслужну казну „исцеђеног лимуна“.

О г. Милу Ђукановићу писао сам, узгредно, само једанпут. Нисам га ружио, али сам рекао да је политичар европског калибра. Интелигентан, проницљив, глагољив, и по природи политичара много лаже и „хвали свога коња“. Он зна зашто лаже. Лаже због власти, као и сваки искусни политичар „европског типа“. Своју лекцију добро је набубао „испева је к’о песму на уста“, све једно, сваком приликом, ма о чему се радило! Стуб су му не-Срби његове државе. Сарадници по оној „почеши ме па ћу и ја тебе када те засврби“. Има невероватно „дебелу кожу на образима“ и схваћа одлично р е а л н о с т, јер свестан је „да рука руку мије, образ обадвије“. Никада за њега не би гласао.

Опозиције не треба да се плаши, јер су они „рогови у врећи“ и ако у њој има доста поштених и умних људи. Не знају ко је паметнији. Дуга су језика – кратких идеја. А они из Либералног савеза држе се „свога“ к’о пијан плота. Као људи импресионирају, али као грађани Европе – забрињавају. Ни њима, опозицији, не бих свој глас дао!

А г. Милу Ђукановићу највише замерам што сарађује са „прапорцима који звече“ – са црним конзервативцима, шовинистима, сепаратистичким дном, националистима, „Социјалдемократијом Црне Горе“ – који по свему личе жаби која је дигла ногу да је поткују, јер мисли да је коњ. И то је доказ да не бира сараднике, него га руководи власт. Образ је последња рупа на свирали. Онај који има паре, тај је увек имао власт у Црној Гори. То нам је дивно објаснио везир Ћуприлић. Само не треба заборавити: Европа и свет све ће мање имати интересовања за Црну Гору. Па је потреба „у се и у своје кљусе“.

Народна несрећа, по мојем мишљењу, почела је 1941. године, па је трајала и гојила се све до Титове смрти. И није помогла рајетинска жеља „после Тита – Тито“, којом су подрепаши окрунили своју ништавност. Истичем да, да није било Првог светског рата, никада се не би појавила Комунистичка партија Југославије. Да није било Другог светског рата, ми не би имали „маршала“. Али зар би „маршал“ био могућ без својих подрепаша: Ранковића, Дедијера, Ђиласа, Блаже Јовановића, Пека Дапчевића, Крсте Црвенковског, Благоја Нешковића, Чеде Миндеровића, Рате Дугоњића, Лазара Мојсова, Ивана Гошњака и стотине других улизица? Зар би био његов режим уопште могућ, и његов култ, да није било Моше Пијадеа, Кидрича, Кардеља, Крајгера, Бакарића, Гершковића, Цвјетина, Пуцара, Стругара и још стотине других?

Не!

Сви они сносе главну одговорност за титоистичку диктатуру, за терор, за стотине хиљада жртава, за разорене породице, за отету имовину, за одузета грађанска права, за терање масе народа на просјачки штап, за гоњење преко милион људи у свет, у печалбу, за стотине хиљада разорених бракова, за Бог зна колико стотина хиљада безпризорних, силеџија, унесрећених…

Они и њихови „подобни“ сносе одговорност за сва недела у упропашћеној, задуженој и осиромашеној земљи. Они сносе одговорност за раскол у душама људи, за разврат омладине и њено денационализовање, за њено отпадништво од националне и социјалне свести, за отуђење од народне традиције и историје, за криминал, проституцију, за страховито друштвено стање, за огроман број побачаја, за задужење, економски и морални пад у бездану провалију. И све поменуте „маршал“ је „миц по миц“ уклањао, доводио друге и они су разарали дивну државу – они, титовци – у којој је фалила само демократија и људска слобода. И од онако дивне Југославије створили неколико кепецких држава, почели крвопролиће и разарања. И на крају довели капиталистичке, новолибералне окупаторе, који дресирају народ како да се клања, слуша и униформише по њиховим ћефовима. Те у таквим околностима Мило Ђукановић се некако сналазио, у датом моменту, познао реалност, коју његови поданици слабо разумеју и тешко схватају шта је дозвољено, а шта није, и да „тиха вода брег рони“. Није ни њему лако обећавати, лагати, и хвалити се. Невоља је почела одавно, онда када су земљом загосподарили клуподери, утописти и убице. Мило је наслеђе лоше имао, комичног компањона Момира Булатовића, особу „смућкај па проспи“, а невоља долази из „засејанога“.

Припадам људима који су доследни својим идеалима и када брод тоне и када се видици замрачују. Људима који расту, живе и нестају са својим идеалима. Видео сам много, слушао много и имао функције политичке и организационе. Живео дуго у демократским срединама. И знам да разликујем „рог од свеће“. Али ово шта сам видео и упознао у Црној Гори, ове аномалије, нигде нисам срео, ни осетио.

Маја 2003.

Рогами, Пипери, Подгорица

Марко Милуновић – Пипер

(ЈУН 2003)

 

Записи Марка Милуновића Пипера

ИЛИ КУЈ, ИЛИ СЕ НЕ МРЧИ (ГАРАВИ)

Један читалац јавио се подгоричком дневнику „Дан“ и потврдио Пиперова сведочења о злочинима комуниста

ПИШЕ: Марко МИЛУНОВИЋ – ПИПЕР

АНТРФИЛЕ

СЈЕЋАЊА РАДИВОЈА ШЉИВАНЧАНИНА СА ЖАБЉАКА

Молимо Редакцију да објави сјећања мојег стрица Радивоја Шљиванчанина из Шљиванска-Жабљак која ћу изнијети – а која су потврда подударности са наводима Марка Милуновића у његовом писму, као и нека о смрти Арса Јовановића.

Мој стриц Радивоје је био у партизанима и добар дио тог времена био је курир при командантима и штабовима. Како је то све детаљно препричавао након рата, размишљајући по основи сјећања – говорио нам је, приликом предаје извјештаја и чекања нових или наредби – команданти су га задржавали под шатором или у соби, дали му порцију хране, па је он узимајући храну, опрезно и непримијетно ослушкивао њихове коментаре извјештаја или сачињавање нових или наређења која ће се издати.

Како је покојни стриц Радивоје имао навику да каже – била је то за њега велика школа. (…)

Четници убијају Србе партизане, а партизани Србе четнике! Имао је и те како чега се наслушати стриц Радивоје испод шатора својих команданата!

Оно што је често наглашавао јесте да су бројни били они који су само знали за пријеки суд и стријељање! Препричавајући нам сјећања покушао је да нам предочи како су још тада паметнији команданти схватили да Тито сумња у паметније српске комунисте, држи их на оку и ликвидира кад му се год за то укаже прилика за изговор.

Нарочито се много прибојавао Ивана Милутиновића како се крај рата приближавао – избори! Стога је наредио Иванову ликвидацију?! Ликвидиран је, убачен наводно на брод који је претходно миниран – и на средини ријеке експлодирао – распао се и потонуо. Убијени Иван је покопан или бачен, али се не зна гдје. Брод је био само камуфлажа убиства.

Мислим да се оваква сјећања стрица Радивоја прилично подударају са наводима Марка Милуновића у писму.

Стриц Радивоје нам је испричао да је Черчил извео бомбардовање бројних градова Србије и Црне Горе, иако у њима није било Њемаца.

Негдје 1958. године у Осијеку сам лично чуо од генерала Рада Кнежевића да је Тито наредио ликвидацију Ивана Милутиновића, као и касније Арса Јовановића.

За Арса Јовановића је рекао: Убијен је у стану од стране генерала Родића из Дрвара и Стојана Жугића из Жабљака – спуштен у кола и одвезен пут румунске границе – кола изрешетана рафалима, а тијело касније негдје бачено – као и Иваново.

По генералу Кнежевићу – све је то био ток издаје њихових идеја – а Голи Оток је коначна похрана – погреб – и комуниста и свих идеја о ослобођењу и изградњи социјализма у Југославији, причао је мој стриц Радивоје.

Вуксан ШЉИВАНЧАНИН

ЖАБЉАК

(Објављено у лист „Дан“, Подгорица, незнано ког датума.)

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

Сведочанства пок. Радивоја Шљиванчанина са Жабљака и сећања његовог синовца г. Вуксана (видети уметак), од много веће су важности и убедљивости од мојег писања о партизанским генералима Ивану Милутиновићу и Арсу Јовановићу. У свакој војсци, па и у титоистичкој, курирска дужност је веома важна. Курири су храбри и одважни, а интелектно су изнад просека. Они су „очи и уши“ команди и команданата. Али они су и добри саветници, познаваоци прилика и терена. Способни стићи и утећи, најстрашније муке претрпети, а не одати друга, или посао који раде. Они одлично запажају, усмене наредбе памте и преносе, чују и виде и не праве примедбе. Такав је био пок. Радивоје. Његов синовац г. Вуксан Шљиванчанин, мора да је на одговорном и високом месту био, јер сведочи што су неки генерали причали. Уверен сам, да је од свог пок. стрица слушао и о другим стварима и догађајима, па би добро било да понешто народу, онима који су једнострано обавештавани, исприча, и тим допринесе истини, расчишћавању прошлога, јер без тога нема ни сигурног пута у сутрашњицу, ни помирења, ни опроштења, а ни заборава. И ја желим да га подстакнем, да читаоцима рече о стварима и догађајима које ћу поменути, јер „или куј, или се не мрчи“, а он се огаравио поменутим дописом и неће бити добро ако престане. Ја у тим крајевима нисам био, нисам био ни у Црној Гори, а нисам ни сада – него ме из Црне Горе отера паклена врућина и налазим се у Шведској, и овај допис из ње шаљем цењеном Уредништву.

 

УБИСТВО 50 ЈАУКОВИЋА

Пошто су „уредили“ срезове подгорички и даниловградски, „ослободиоци“ Моше Пијадеа и Милована Ђиласа побегли су „као соколови сиви“ из тих срезова, и загњездили су се у Жабљаку и Шавнику, околним племенима и селима. Па завели још крвавије коло, убијајући најугледније људе тих крајева. Ја ћу да побројим неке од страдалника. Да почнем са Јованом Милашиновићем, из Буковице, и да поменем и учитеља Вељка Ђурковића. Нарочито ћу да истакнем МИЛИВОЈА ЈАУКОВИЋА, који је два пута биран за председника општине, његовог брата Исаила учитеља, и брата Неђељка. На мукама уморили су Миливоја и бацили га у бунар на Беришиној Главици – код Шавника. Читао сам и слушао причање у току боравка у Подгорици, да су „ослободиоци“ ликвидирали 19 људи  из братства Јауковића и бацили их у бунар у Шавнику. То је познати „Римски бунар“, о којем треба рећи потпуну истину, јер то захтева Божја правда и земаљско право. Ликвидираних Јауковића је око 50.

Није ништа боље прошло ни браство КАРАЏИЋА. Почели су са перјаником Мињом, који је имао 80 година. Сметало је „ослободиоцима“ Мињино знање, али и звање. Али шта су им сметали Бошко и Рашо и укупно 39 Караџића, који су своје племство и свој понос платили животима? Друга је ствар са МИТРОМ, који је у Шавнику био председник општине. Јер, „ослободиоци“ побили су само у Пиперима три бивша председника општине, који су бирани не на основу „партијске припадности“, него на подлози угледа и знања, поштења и звања. Тако нешто није се уклапало у рабош пропалих ђака, клуподера и вечитих студената, сељачке мангупарије, паразита и нерадника, који су чинили „штабове“ и „команданте са комесарима“ оног доба тешког умног мрака и душевне поремећености оних поносних предела.

Требало би стотине табака хартије и литрењак мастила да би се поменули сви они који су „грехове“ родољубља плаћали својим животом. Па нека ми се опрости за толико немогућности. Али морам да поменем браство АЛЕКСИЋА, првенствено због РАДА, МИЋЕ АЛЕКСИЋА. Прво да наведем да је у своје време Мића био капетан, капетаније ускочеке, а његов син Раде писац је књиге „Дробњачки таоци“, која је објављена пре Дугог светског рата. Рада су огласили за „зеленаша“, убили и бацили у кречану у Боану. Онда су „конфисковали“ све покретно, кућу запалили и супругу Даринку са троје деце, по великом снегу и мразу, протерали за Никшић. Дјед Радев, Јаков, био је бригадни барјактар и у осамдесетој години погинуо је на Брегалници, у рату против Бугарске 1913. године. И шта би могао да исприча покој. Радивоје Шљивчанин о томе? Да ли је његов синовац г. Вуксан, нешто о томе чуо од стрица. Ако јесте – нека проговори?

Господин ЈОВАН Б. КАРАЏИЋ у својој одличној књизи „ЦРНОГОРСКА ТРАГЕДИЈА“, објављеној у Подгорици 2002. године, описао је многе догађаје из грађанског рата у којима је учествовао, прво као партизан, а затим као четник, јер се уверио у комунистичке злочине. Он је навео и бројна браства тих крајева, из којих је убијано шта је најбоље и најчеститије. У овом кратком напису – подстреку г. ВУКСАНУ ШЉИВАНЧАНИНУ да настави са изношењем сећања његовог покојног стрица Радивоја, јер тиме ће допринети истини, а истина правди, да се обелодане незапамћени злочини Тита, Моше, Ђиласа… Али, још важније од тога је да се сазнају имена месних џелата, који су убијали, палили и опадали људе, како за време грађанског рата, тако и за доба Голооточких прогона.

 

УБИСТВА ЖЕНА

Титоистички „ослободиоци“ предвођени незрелим људима, клуподерима и сеоским олошем, са жаром су причали о „једнакости човека и жене“. Те идеје црпели су из списа демократских социјалиста, али их нису разумели, па су их тумачили и примењивали наглавцима накарадних дефиниција. Порицали су „материнство“ и пропагирали „слободну љубав“. И жене, супруге и девојке, које нису усвајале те „тезе“, олако су долазиле на спискове оних које треба „ликвидирати“. „Издајник“ се није смео жалити. Патње мајке, или супруге, за таквима кажњавала се. Послушници Моше Пијадеа и Милована Ђиласа „ликвидирали“ су у Дробњаку, Ускоцима и Језерима повише жена, од којих ћу да поменем: Мирјану Делић, Мирјану Јауковић, Анђу Симићевић, Наду Самарџић, Соњу Лаушевић, Зорку Јасеновац, Анку и Савету Дурковић, Милијану Алексић, Милеву Ружић, Зорку Жугић, Зорку Радивојевић, Добринку Бијелић, Јању Бојовић и друге.

Најжалоснији, али и најдоказанији акт нечовечности је убиство БОЖАНЕ ТОМИЋ. Њен син ТОДОР, који је до избијања Другог светског рата радио у полицији у Београду, а одмах по капитулацији дошао к својој мајци, ухапшен је од стране „ослободиоца“. Али, прве ноћи у затвору се „обесио“. Мајка Божана, када је сазнала шта се десило са њеним сином, оплакивала га је кукајући и плачући. То је досадило Моши Пијадеу и нареди „да кучку убију да не завија по Жабљаку“. И поносни „ђетићи“ изврше његову наредбу, убију Божану и баце је у клеке на периферији Жабљака. Сахрањена је тек када су националне снаге отерале Мошину гурбет. Сада се мало замислимо: како је на то гледао пок. Радивоје Шљиванчанин? Знамо ко је наредбодавац, али ко су они који су ту наредбу извршили. Земља пишти, а небеса ћуте…

 

ЖАБЉАЧКИ НЕРОН

Када се зло и разбојништва Моше Пијадеа и пусахије Милована Ђиласа нису могли више подносити, пала је одлука бити или не бити, и да се „губа тера из народне средине“. Национални одреди стешњавали су „ослободиоце“ и дотерали их до дувара. Када су то видели Моша и „Ђидо“, дали су наредбу да се градић Жабљак запали. Тито, који је био с њима, трљао је руке од задовољства посматрајући како градић гори и оставља без крова над главом око две хиљаде становника. Неспаљена је остала само једна штала.

Запаљени Жабљак дао је идеју „маршалу“, која се одмах спровела у дело. Поменути „нерони“ Тито, Моша и Ђидо, седели су на Стиоцу, брду неколико километара удаљеном од Жабљака, и посматрали како градић гори… Почео је Ђилас: „Ко зна да ли ћемо се овде некада вратити, после овог шта смо учинили?“ Тито је био оптимиста и дао план „како ће се ово заборавити“. План је одмах усвојен, стављен на папир, и куририма послат командантима одреда и политичким комесарима да се по њему „одмах поступи“. Вероватно да је покојни Радивоје Шљиванчанин тај план, у виду наредбе, ревносно разносио. Он је нешто овако гласио: „Наређује се да се пронађу, или приволе, неки људи, који ће се добровољно ставити на расположење четничким јединицама и из њихових редова италијанском окупатору, како би кроз четничке редове наговарали да се праве криминални послови: пљачке, убијање, потказивање, паљевине и све оно што је компромитавајуће за национални покрет. Ти људи морају бити поуздани, или напросто претњом задобивени, да раде у непријатељским одредима и да тако ти одреди постану по злу познати. Људима треба осигурати да ће им се то пословање узети као позитиван рад за нашу комунистичку ствар. Рећи им да ће после наше победе имати сва права, као и остали наши борци…“

Паклени план, али имао је успеха, јер многа су недела почињена захваљујући њиховом утицају, њиховим оптужбама, или лажним сведочењем. Многи од њих били су „италијански шпијуни“ и потказивали су куће и фамилије „комуниста“ да би их запалили, или фамилије интернирали. Интересантно је да су сви такви после победе „ослободиоца“ регулисали борачке статусе и стекли привилегије „борачких фамилија“. Тек када је било касно сазнало се о томе. А о многима и данас влада уверење „да су то бедни и поштени људи“, који су се снашли.

 

ЗЛОЧИН НА КЛЕКАМА

Комунистичко-титоистичке гробнице у Шавнику, Жабљаку и Боану, остаће као неизбрисиви „споменици“ крволоштва. У Шавнику је „римски бунар“ у који су бацили 19 лешева, пошто су их убили. Поред бунара била је и једна стара кречана у којој је нађено 12 лешева. Повише лешева нађено је у врбама око реке Буковице и Бијеле. Ту су поубијани Караџићи и Јауковићи.

Из кречане на Боану, у Ускоцима, извађено је 25 лешева. Ту је било највише Алексића и Радојевића.

У Жабљаку биле су „муке велике“ шта ће са убијенима. Није било ни јама, ни бунара и старих кречана. Али мудри Моша досетио се. Било је место које су становници звали „КЛЕКЕ“. То је на периферији градића, ту расте ситногорица, клека. Ту је са ПЕРИШОМ ЏАКОВИЋЕМ убијено 20 људи. Мало даље са Миливојем Томићем 15 људи. И на трећем месту са учитељем Вељком Дурковићем убијено је 12 људи. Многи од лешева били су кроз мучење унакажени. Како је у току убијања био велики снег – то су убијене бацали у клеке, само снегом затрпане. Када се снег отопио имало се што видети и у историју „ослободилачке борбе“ уписати.

Не би било поштено, ако би заборавили јаму – шкрипину у СТУОЦУ, у којој су комунисти, по наређењу Моше, Ђида и Тита, у јануару 1942. године, убили и бацили 73 италијанска војника и официра, који су били заробљеници. Италијани, који су после протеривања „ослободиоца“ из тих крајева, дошли на то место, згражавали су се, као и сви људи оног краја, над тим злочином. Али, на молбу људи тих крајева нису извршили одмазду, јер су поверовали да у тој јами има и убијених мештана. Забетонирали су јаму и подигли спомен обележје у виду пирамиде. Победом титоваца тај је споменик порушен, верујући да ће тиме избрисати траг својих злочина. То су веровали и за она места злочина у Шавнику, Жабљаку и Боану. Али су се преварили. Јер, заклела се Земља Рају да се све тајне дознају…

 

(Број 259, октобар 2003)

 

17 мишљења на „Повратак М. Милуновића Пипера (1-4)

  1. ssbbw cum. Shaggy Muff Indian Soccer mom Massage. 美女主播送福åˆ. Frisky sweetie is hungry for fat cocks. Buff guy fucks asian hotty proper. Mature Housewife.

  2. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

  3. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So good to seek out any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for starting this up. this web site is one thing that’s wanted on the web, somebody with a little originality. helpful job for bringing something new to the web!

  4. This is the suitable blog for anybody who wants to search out out about this topic. You realize so much its virtually hard to argue with you (not that I truly would need…HaHa). You undoubtedly put a brand new spin on a subject thats been written about for years. Nice stuff, simply great!

  5. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So good to seek out any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for starting this up. this web site is one thing that’s wanted on the web, somebody with a little originality. helpful job for bringing something new to the web!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *