Прави и лажни Калабић – са налазом судског вештака

Pravi i lazni Kalabic

Милослав Самарџић:
Прави и лажни Калабић – са налазом судског вештака

Pravi i lazni Kalabic

Књига „Прави и лажни Калабић“ коначно открива једну дуго скривану мистерију. На жалост, многи равногорци умрли су са бременом сумње и питањем: „Да ли је Никола Калабић издао Дражу Михаиловића?“ Истина је била ту, само је до ње требало постепено доћи. Истина је лежала у озниним неистинама.

Командант Горске краљеве гарде, потпуковник Никола Калабић, није издао ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића. Милослав Самарџић је овом књигом окончао свој двадесетогодишњи мукотрпни рад и научно ратовање да са имена команданта Горске краљеве гарде скине жиг издајства. Чињенице су неумољиве и необориве. Све оно на чему се градило наводно вероломство команданта Гарде, пало је у воду.
У књизи „Прави и лажни Калабић“ Самарџић експертским налазима побија такозвану истину о заробљавању Драже Михаиловића уз помоћ свог највернијег команданта. Никола Калабић није писао писма ОЗН-и, нити је продао веру за вечеру и постао понизни комунистички роб. Погинуо је како доликује ратнику – на бојном пољу, борећи се за идеју за коју су пали најпре његов отац, а потом и његов син. Многи људи, нарочито Калабићеви саборци, никада нису ни могли да поверују у иначе невероватно неуверљиву причу о највећој издаји коју је Србин после Косова видео и доживео. Не верују ни данас. Веровали су само они који су били наивни. И управо ће њима ова књига добро доћи, јер се најзад отворио један нови прозор кроз који морамо сви да погледамо, да се замислимо и запитамо: „Да ли је ово једина разоткривена вишедеценијска мистерија и куда то наша наука иде?“
(Из рецензије историчара Александра Динчића.)

Тврди повез, већи формат (Б-5), 188 страна, са факсимилима докумената и фотографијама.

ЦЕНА: 1.200 ДИНАРА. За поруџбине преко овог огласа издавач одобрава попуст од 20 посто. Поштарина и порез урачунати. Плаћање поштару, приликом преузимања књиге – 960 динара. 

ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com
Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона.

САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

Теза бр. 1: Сва досадашња сазнања окривљују Калабића . . . . 11
Контратеза бр. 1: Скривање сазнања “друге стране“ . . . . . . . 13
Закључак бр. 1 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29

Теза бр. 2: Контрадикторно, али тачно . . . . . . . . . . . . . .31
Контратеза бр. 2: Контрадикторно и нетачно . . . . . . . . . . . 35
Закључак бр. 2 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59

Теза бр. 3: Нова документа окривљују Калабића . . . . . . . . 60
Контратеза бр. 3: Нова документа ослобађају Калабића . . . . . 64
Закључак бр. 3 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67

Теза бр. 4: Нови сведоци оптужују Калабића . . . . . . . . . . 69
Контратеза бр. 4: Нови сведоци не оптужују Калабића . . . . . 75
Закључак бр. 4 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .86

Теза бр. 5: “Дневник Боривоја Тасића“ је одличан извор . . . . 89
Контратеза бр. 5: Дневник Боривоја Тасића не постоји . . . . . 93
Закључак бр. 5 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .94

Теза бр. 6: “Мољевићев рукопис“ оптужује Калабића . . . . . .95
Контратеза бр. 6: Не постоји Мољевићев рукопис
“Равна Гора у светлу и магли“ . . . . . . . . . . . . . . . . . 96
Закључак бр. 6 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99

Теза бр. 7: Дражин исказ комунистима је одличан извор . . . . 100
Контратеза бр. 7: Дражин исказ комунистима је неважећи . . . . 103
Закључак бр. 7 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113

Теза бр. 8: Дража се вратио у Босну почетком октобра 1945. . . .114
Контратеза бр. 8: Дража се вратио у Босну
почетком фебруара 1946. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .115
Закључак бр. 8 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126
Теза бр. 9: Дража се налазио у Репушевићима . . . . . . . . . 127
Контратеза бр. 9: Дража се налазио јужно од села Оскоруша . . 128
Закључак бр. 9 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .146

Теза бр. 10: Калабић се срео са поручником
Благојем Ковачом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147
Контратеза бр. 10: Калабић се није срео са поручником
Благојем Ковачом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .149
Закључак бр. 10 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .152

Теза бр. 11: Налаз вештака доказује да је Калабић издао . . . . . 153
Контратеза бр. 11: Налаз вештака доказује да
Калабић није издао . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .156
Закључак бр. 11 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167

Теза бр. 12: Слике доказују да је Калабић издао . . . . . . . . .168
Контратеза бр. 12: Слике доказују да Калабић није издао . . . . 170
Закључак бр. 12 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .171

Теза бр. 13: Не треба нам математика . . . . . . . . . . . . . . 172
Контратеза бр. 13: Треба нам математика . . . . . . . . . . . . .173
Закључак бр. 13 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175

ЕПИЛОГ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176

ФОТОГРАФИЈЕ И ДОКУМЕНТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129

РЕГИСТАР ИМЕНА ЛИЧНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177
ИЗВОРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182
БЕЛЕШКА О АУТОРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185

Предговор

Влада Републике Србије основала је 2009. године Комисију за про­­налажење посмртних остатака генерала Драже Михаило­ви­ћа. Комисија није извршила задатак и распуштена је 2011. го­ди­не. У међувремену, већ после неколико месеци рада, она је у пр­­ви план истакла питање наводне издаје команданта Горске кра­­љеве гарде, потпуковника Николе Калабића. Прецизније ре­че­но, то су учинила два њена најактивнија члана, др Коста Ни­ко­лић и др Бојан Димитријевић, историчари Института за савреме­ну историју задужени за Други светски рат. Најобимнији рад ос­тао иза ове Комисије је управо њихов чланак “Заробљавање и стре­­љање генерала Драгољуба Драже Михаиловића“, објављен у ча­­сопису “Историја 20. века“, бр. 2, 2009. године.
У Архиву Безбедносно-информативне агенције (БИА, нас­ле­дница СДБ-а, УДБ-е и ОЗН-е), Николић и Димитријевић су до­би­ли документа и фотографије које су припадници комунистичке тајне полиције од 1962. године користили за своју причу о издаји Ни­­коле Калабића. Та документа комунисти су углавном цитира­ли, тј. у ве­ћини случајева нису објављивали факсимиле, а скрива­ли су и фо­тографије. Објавили су само један снимак “Николе Ка­ла­бића са инспекторима ОЗН-е које је одвео до Драже“, и то та­ко што су га претходно фотокопирали, како би изгубио оштрину.
Николић и Димитријевић су, дакле, 2009. године прегледали ту грађу и закључили да су комунисти говорили истину.
Онда су грађу уступили Предрагу В. Остојићу, који је 2010. го­­дине објавио књигу “Заробљавање генерала Михаиловића“, са ис­­том тврдњом: Калабић је издао. Николић и Димитријевић су би­­ли Остојићеви рецензенти.
Наредне, 2011. године, Завод за издавање уџбеника објављује ново издање књиге Николића и Димитријевића “Генерал Дра­го­­љуб Михаиловић 1893-1946, биографија“, где они такође пот­в­р­ђ­ују тезу о Калабићевој издаји.
Низ се наставља 2012. године, у књизи Пере Симића “Дража, смрт дужа од живота“, коју је објавио још један од водећих др­жав­них издавача, “Службени гласник“.
Сем што су то учинили у својим радовима, чланови Комисије су и у изјавама за јавност као најважније прогласили “откриће“ о Ка­­­лабићу. “Откривање докумената о Калабићевој издаји до сада је најзначајнији резултат Комисије за проналазак гроба генерала Дра­­же Михаиловића“, изјавио је Димитријевић за “Вечерње но­во­­сти“ од 7. јула 2009. године, додајући да се “правим ис­то­ри­ча­ри­ма“ мора веровати.
У истом духу гласила је и његова изјава за “По­литику“ од 18. се­птембра 2009: “Државној комисији мора да се верује. Лично сам ви­део фотографије, оне неће бити упо­ре­ђи­ва­не са другом исто­риј­ском грађом. Апсолутно тврдим да су аутентичне у смислу људи који се на њима налазе, њиховог изгледа… Ми­слим да су ос­по­равања у вези са фотографијама крајње неоз­би­љна. Државна ко­мисија треба да има ауторитет и ми својим нау­чним и другим зна­њима стојимо из њега“.
Тако је званична историја у Србији питање Калабићеве издаје поставила као једно од кључних из историје Другог светског рата. Оно је било важно још од 1962. године, али ипак не у зва­ни­ч­ној историји социјалистичке Југославије, већ су носиоци при­че би­ли удбаши, филмски и телевизијски ствароци, новинари и пуб­ли­­цисти. У вези Калабићеве издаје, чак и у то доба професи­о­н­а­лни историчари држали су се по страни.
На први поглед, дилема да ли је Калабић издао или не чини се као кап у мору догађаја и може се поставити питање: зашто они на томе толико инсистирају?
Одговор се крије у начину на који се наводна издаја, и до­гађаји који је прате, представљају. Прича је, наиме, постављена тако да се кроз њу прелама целокупна ис­то­рија социјалистичке Ју­гославије: ако је Дража заробљен на тај на­чин, онда су не само че­тници, већ и партизани, заиста били та­кви као што се деценијама говорило, писало, приказивало у фи­лмо­вима и ТВ серијама, итд.
Уосталом, питање издаје кључних љу­­ди је стара тема и нису уза­луд у 17. веку језуити у српско народ­но предање убацили из­ми­ш­љену издају Вука Бранковића у Боју на Косову. И њима, као и ко­мунистима, циљ је био да поколебају веру народа у сопствене прва­ке, како би се спремио терен за ду­гу владавину странаца и стра­них идеологија. Истовремено, у слу­чају Калабића постојао је још један мотив: маскирање начина на који је Дража заиста за­ро­бљен.
Циљ ове књиге је да на несумњив начин докаже да Никола Ка­­лабић није издајник, коришћењем свих доступних извора.
Када је реч о новооткривеним документима из Архива БИА, у поменутом чланку, као и у књизи “Генерал Драгољуб Ми­ха­и­ло­вић 1893-1946, биографија“, Николић и Димитријевић стављају оз­наку: “Архив БИА, кутија 6“.
Пре изласка њихове књиге, јуна 2011, обратио сам се Архиву БИА, али сам добио писани одговор да је сва та грађа уступљена Ар­хиву Србије.
У Архиву Србије речено ми је да је сва грађа предата Коми­сији.
Председник Комисије, др Слободан Марковић, рекао ми је да је грађа код Николића и Димитријевића.
Видевши њихову књигу, са поменутом ознаком, поново сам се обратио Архиву БИА, јула 2012. године. Добио сам још један пи­сани одговор, да је грађа предата Архиву Србије, само сада уз на­помену да је предата трајно.
У Архиву Србије саопштено ми је да је последњих година од БИА добијено више милиона страница разних докумената. Та до­ку­мента не могу се давати истраживачима док се свака страница не региструје. Како Архив Србије нема довољно запослених, овај про­цес ће потрајати годинама. Зато ће у овом раду бити ко­ри­шће­на грађа из Архива БИА према радовима Николића, Ди­ми­три­јевића и Остојића, што је довољно, јер су они цитирали све за шта су мислили да иде у прилог тези о Калабићевој издаји. Та­кође ће бити коришћена и до сада необјављена документа Озне из тог периода, која се чувају у Војном архиву.

У Крагујевцу, Милослав Самарџић
12. јула 2012. године

НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ

ТЕЗА БР. 11: НАЛАЗ ВЕШТАКА ДОКАЗУЈЕ ДА ЈЕ КАЛАБИЋ ИЗДАО

Факсимили “Калабићевих писама“ Озни, од којих је прво цитирано још у фељтону “Политике“ 1962, први пут су предати но­­винарима септембра 2009. године. Уз опширну изјаву ознаша Јо­ве Капичића, “Политика“ је 17. септембра пренела и краћу из­ја­ву др Бојана Димитријевића, која гласи:
Прво, најдуже писмо, сведочи о томе да је Калабић био у за­т­вору Озне за Србију и из њега се може индиректно закључити да је пристао на сарадњу са органима Озне. Калабићева писма го­во­ре о његовој евидентној улози у хватању Драже Михаиловића, која је често била оспоравана.173
Истог дана и “Блиц“ доноси чланак са наднасловом “Писмо Ни­­коле Калабића партизанским властима“ и насловом “Крцун ми је предложио да издам Дражу“. У тексту се поред осталог ка­же:
Генерал Краљевске војске Југославије (КВЈ) Дража Ми­ха­и­ло­­вић ухапшен је уз помоћ Николе Калабића, команданта гарде КВЈ, на основу сарадње и по инструкцијама Слободана Пенезића Кр­цуна. Овај податак постаће део званичне српске историје уко­­лико се потврди аутентичност Калабићевог писма које је Бе­з­бедносно-информативна агенција (БИА) предала Комисији за истину о стрељању Драже Михаиловића, а чији садржај “Блиц“ ексклузивно објављује.174
Следе цитати из два “Калабићева писма“.
Сутрадан, 18. септембра, “Блиц“ доноси још један чланак на ову тему, са наднасловом “Графолог потврдио аутентичност ру­ко­писа“, и насловом “Калабић је написао оба писма“.
У тексту се каже:
Судски вештак Јован М. Крстић, графолог и психолог, твр­ди да је Никола Калабић заиста аутор два писма која је јуче обја­вио “Блиц“ – једног, од 29. априла 1946. адресираног на Сло­бо­да­на Пенезића Крцуна, министра унутрашњих послова Србије, и дру­гог, из децембра 1945, упућеног партизанским властима, у ко­јем Калабић наводи да му је Крцун лично предложио да изда Дра­жу Михаиловића и у којем објашњава зашто је то прихватио.175
Уз текст је објављена и фотографија графолога, на којој се ви­ди како он лупом посматра оба ова писма. Крстић је рекао да је рукопис оба писма упоредио са Калабићевим потписом из 1932. го­дине, закључивши да су потписи из 1932. и 1945, односно 1946. го­дине, исти, што је “посебно уочљиво код слова К“. Реч је о тзв. те­хничком рукопису, јер је Калабић завршио геометарску школу. Гра­фолог је потом додао:
Такође, исти човек је писац оба писма – исти је рукопис на он­ом из децембра 1945. и априла 1946. године. То се посебно види по дијакритичким знаковима. Нека слова су заједно писана на ори­гиналан начин, као на пример “пр“.
На питање да ли је могуће да је неко фалсификовао рукопис, Кр­стић је одговорио одречно, а на питање да ли се из рукописа ви­ди да је писан под присилом, рекао је како “се у писмима види да је писање спонтано са сопственим побудама“, додајући:
Када се пише под присилом, у рукопису се види емоционални на­бој. Такав рукопис је обично испрекидан, дрхтав, а овде тога не­ма, редови су правилни и једнако накошени.
Николић и Димитријевић нису цитирали налаз графолога, већ су у изјавама за штампу, као и у чланку и књизи, сами дошли до закључка да је Калабић аутор два писма, не објашњавајући на ко­ји начин. Прецизније речено, они то подразумевају, наводећи:
Сачувано је писмо\исповед Калабића писано 19\20. децембра 1945. органима нове власти из затвора: “Пуковник Пенезић и по­т­пуковник Милатовић предложили су ми да кажем како сам ја ух­ваћен, остали ликвидирани у шуми, дајући ми часну реч да неће би­ти стрељани. Пристао сам ради народа, боље је да приведу нас 10-20 него нове хиљаде невиних, али тврдим да је то положај да се изведе само још два-три пута и ствар откривена, а у пи­та­њу је покрет са дубоким кореном у Србији, а не на три-четири ме­ста…
Следи њихов закључак:
Тако је ранији командант Горске краљеве гарде ЈВуО Ни­ко­ла Калабић пристао на сарадњу са органима Озне, који су му у на­знаци обећали живот ако се буде укључио у акцију разбијања ра­вногорске организације на терену.176

173 Политика, 17. септембар 2009.
174 Блиц, 17. септембар 2009.
175 Блиц, 18. септембар 2009.
176 К. Николић, Б. Димитријевић, Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946, биографија, 466.

КОНТРАТЕЗА БР. 11: НАЛАЗ ВЕШТАКА ДОКАЗУЈЕ ДА КАЛАБИЋ НИЈЕ ИЗДАО

Судском вештаку Јовану Крстићу новинари су показали писма до­бијена од комисије, он их је пред њима погледао и дао из­ја­ву. Другим речима, вештак није поступио као што то иначе чини у судској пракси: није пажљиво и детаљно проучио документа, као ни околности њиховог настанка, и није дао писани налаз, ове­рен својим печатом.
Када је реч о правом Калабићевом потпису из 1932. и потпи­си­ма из 1945. и 1946. године, они су заиста слични, али, као што ће се видети из писаног и овереног налаза другог судског ве­ш­та­ка, то је последица умећа фалсификатора. Важније од поређења по­тписа је поређење дужих рукописа, односно писама. И заиста, Кр­стић је томе посветио више пажње. Али, притом је направио је­дну катастрофалну грешку: пред собом није имао писмо које је не­сумњиво написао Никола Калабић, односно било које писмо на­писано пре 30. новембра 1945. године, као дана за који комунисти тврде да су заробили команданта Горске краљеве гарде.
Крстић није упућен у детаље, па му ни тај датум није познат. Уо­сталом, од њега није тражен налаз, на коме би морао да ради да­нима, већ само кратка изјава. Притом, и он и новинари су били под утиском полувековне пропаганде да Калабић јесте издао, а та про­паганда је и тог и претходног дана у дневној штампи пот­в­р­ђе­на изјавама др Бојана Димитријевића, са ауторитетом Института за савремену историју и државне комисије, али и Архива БИА, ко­ји је “најзад открио тајну“.
Ствари су даље погоршане усмеравањем пажње графолога на један детаљ из писама. Наиме, писмо од 19-20. децембра 1945. пот­писано је са “Никола Калабић“, а писмо из априла 1946. са “Сло­бодан Ранковић“. Према тумачењу Бојана Димитријевића, Ка­лабић је овим потписом хтео да се додвори уједно и Слободану Пе­незићу и Александру Ранковићу. Тако је графолог као свој гла­вни задатак узео доказивање истог ауторства над ова два пи­сма, које није ни спорно, јер их је писао исти фалсификатор. Не­спо­рно је и да писма нису писана под присилом, већ “спонтано, са со­пственим побудама“. Јован Крстић је, иначе, по образовању пси­холог, а ужа специјалност му је тумачење нечијег ра­спо­ло­же­ња на основу рукописа.
Због свега овога, Крстић је закључио да и потпис из 1932. и она два каснија потписа припадају истој особи.
Међутим, доказивање ауторства ових писама је само теоретска ствар, јер Калабић никада није био у рукама комуниста, а ап­рила 1946. није био жив.
Доказивање ауторства требало би да је теоретска ствар и они­­ма који верују у Калабићеву издају, јер се у писму од 19-20. де­це­мбра 1945. описују догађаји који се нису десили. Наиме, то пи­смо је прилагођено првој комунистичкој верзији о издаји Ка­ла­би­ћа, из 1962. године. Према тој верзији, Калабић је ускоро после ха­пшења пристао да сарађује, а онда су комунисти хтели да провере његову искреност, затраживши да у Београд намами своје љу­­де из околине Ваљева. Он их је намамљивао у руке Озне и пре 19. децембра, па је тога дана писао “да то може да се изведе само још два-три пута и ствар откривена“. Намамљивао их је и касније: 26. децембра у Београд су дошли, и ту били ухваћени, Живорад Ми­­шић и Марко Котарац, а 27. децембра и Мирослав Ти­мо­ти­је­вић “Јапан“.
Међутим, поуздано је доказано да су Мишић и Тимотијевић за­робљени 19. децембра у центру Ваљева, а да је Котарац касније пронађен у својој земуници, оболео од туберкулозе. С друге стра­не, нема доказа да је ма који Калабићев четник намамљен у Бео­град.
Као што смо видели у контратези бр. 2, после објављивања фе­љтона “Политици“ се јавило много читалаца, па су тако оз­на­ши уочили ову грешку. Зато у књизи “Велика игра са Дражом Ми­­хаиловићем“ из 1971. године Милован Пејановић наглашава да су Мишић и Тимотијевић за­роб­ље­ни у Ваљеву, али неопрезно, уз још већа уплитања у лажи. Наиме, тврдио је да су Мишић и Ти­мо­тијевић заробљени почетком децембра, па је чак, да би се оја­чала “нова сазнања“, овом приликом фалсификовано још једно пи­смо са потписом Милића Бошковића Калабићу, од 11. децембра, у коме он жали за судбином Мишића и Тимотијевића – тада, на­равно, још слободних.
Дакле, такво чињенично стање и без стручног вештачења ру­кописа казује да “Калабићево писмо“ од 19-20. децембра не мо­же бити оригинал. То казује и низ других елемената овог писма, али, пре даље анализе, цитираћемо га у опширним изводима:
После дугог размишљања а познајући тачно стање организације Д.М. кажем Равна Гора није прошлост, неће још дуго година бити, на­ро­­чито ако се продужи са истом политиком према ње­ним члановима, при­јатељима и симпатизерима, јер је организација Д.М. ухватила и су­ви­ше дубоког корена у самој души народа Србије и Босне.
Горње тврђење заснивам на моме личном сазнању а боље сам по­знавао стање наше организације него сам Чича; питаћете ка­ко и зашто? Просто. Ја сам више имао својих личних об. цента­ра него сам Чи­ча, више пута сам самом Чичи доказао да познајем љу­де и стање ор­га­низације боље него он, људи су га лагали, ко­ма­н­данти у већини (90%) би­ли су… (нечитка реч) то су остали а не­ки нису ни знали да уђу у душу на­рода.
Познавајући одлично стање организације Д.М. у Србији, као и сам народ, менталитет и садашње мишљење народа о Чичи из­но­сим од срца предлог који ће на први поглед многе руководиоце Н.О. Покрета нас­мејати, наљутити а неке и натерати на оз­би­љно размишљање – јер на терену је стварност а стварност ће се из даљег излагања видети.
У сваком крају Србије, Средње и Источне Босне постоје чвр­ста упоришта Д.М. негде јаче а негде слабије откривена, у за­ви­сности од љу­ди који га одржавају као и од самог терена. Сва упо­ришта су јако ве­за­на и наслоњена на широке народне слојеве, то везивање је учвршћено дугогодишњом заједничком борбом…
Србин не познаје границе страха када из њега проговори оно што претставља човека. Ви сте спремним Руководиоцима и ду­гом партијском борбом као и чежњом народа за Слободу успели при­вући народ уз себе.
Упутства су дата свуда да на пролеће прво почну рад до­б­ро­вољне чете а затим постепена мобилизација и устанак ће по­сле тога сам по себи да се шири, без обзира на све, прилике му иду на руку, а и сама власт својим суровим држањем.
Није тачно тврђење да се ради о стотину зликоваца; у пи­та­њу су сто­тине хиљада грађана земље, почев од петогодишње деце па до ста­раца и старица, јер је све то исувише тесно везано за организацију Д.М. – било идејом, крвљу, гробом, ранама, прија­те­љством, родбински, сау­че­сништвом, тереном и др…
На часну реч стотину пута био бих сретнији да је друкчије и да нас је народ на повратку презрео, јер онда би проблем био ре­шен…
Верујем потпуковник Миловановић ће рећи: “лажете, то го­во­ре само твоји јатаци“. Не господо, и ако су јатаци, када тај број прелази хи­љаде, онда нису у питању јатаци већ народ. Твр­дим да у Равно­гор­с­ком покрету не постоји ни један човек па чак ни сам Чича да као човек има више пријатеља, кумова, побрати­м­става и др.; пре рата са слу­ж­бо­вањем сам променио доста срезова, у рату то познанство проширио а са сељаком сам умео пос­т­упати, и верујем да нико боље истину не мо­же сазнати од мене баш ради горе наведеног.
Све нас присталице Д.М. без обзира назвали сте Немачким са­ра­д­ни­­цима, господо то сарадништво је тако мало, мизерно, неу­падљиво, бар у Србији и Босни да народ то није замерио, јер је на­род тражио од Чи­че да се сачува жива снага, имовина и др. у че­му се успело потпуно, бар народ то признаје…
Неколико речи о мојој сарадњи са Немцима – на ово ме на­ве­ло неко­ли­ко речи г. Ђиласа. 1941, 1942 и 1943. су ме гонили Не­м­ци, Љотићевци, Ру­си, Бугари више него и једног Чичиног команданта а 1942. су ми оца као и ташту стрељали. У јулу 1944. под командом Рачића долазим са њи­ма први пут у додир три пута – мо­ментални сусрети и тек у одступању Сјеница – Пријепоље и то у крајњој нужди. Зар сам раван Ра­ко­ви­ћу, П. Ђуришићу, Ба­ћо­вићу, Јевђевићу и др…
Пуковник Пенезић и потпуковник Милатовић предложили су ми да на исти начин како сам ја ухваћен, ликвидирају и остале у шуми, да­ју­ћи ми часну реч да неће бити стрељани. Пристао сам ради народа, бо­ље је да погине нас 10-20 него нове хиљаде… (не­читка реч) али тврдим да то може да се изведе само још два – три пута и ствар откривена, а у питању је покрет са дубоким ко­реном у Србији а не на три-четири места.
Веруј те ми увек сам имао одличан нос и око. Знам да ћете се нас­ме­јати и додати: “а твоје хватање?“ Ту мирне савести мо­гу рећи ни­сам крив, него веровање у свога старога барда – офици­ра са пет година за леђима проведеним у шуми. На крају по науци гео­дезије постоје и слу­чајне грешке – сто је једна, која кошта жи­во­та…
Руку измирења и праштања пружили сте Маџарима, Бу­га­ри­ма ве­ко­вним нашим непријатељима па и у овоме садањем рату а својој браћи по крви и језику нисте хтели опростити него об­ра­тно…
Равногорци су погрешили по Вашем закону, земаљском, не­бе­ском, то исто тврдим и ја, а верујем и већина, јер где би нам крај да је група от­пора била једна. Али господо ко ради тај гре­ши, тим пре што ни један Равногорац није правио грешке из ос­ве­те или користољубља. Гре­шка је до Драгише Васића…
Ако би ми се дала гаранција за животе људи који су у шуми га­рантујем да би до јесени апсолутно до последњег човека из­ву­као из шуме без борбе, жртава, потреса… Дај те ми могућности а Ви помажите и кон­тролишите.
Тврдо сам убеђен да је баш маршалу Титу стало до тога да на­роду буде боље у сваком погледу, јер што веће благостање у на­роду то је ње­говој души већи мелем после оволике катастро­фе, јер и он је човек од крви и меса – осећаја.
Комунистичка партија Југославије је на врхунцу своје славе, јер на свету ни једна партија није за овако кратко време по­сти­гла степен по­ра­ста, имате власт, силу, све предности од осталих око Вас. Ви сами мо­жете учинити, (само добре воље) све, јер на­родна каже “људи пењу и ски­дају са вешала“. Велики учитељ ко­мунизма Лењин рекао је: “И велики и мали људи греше, дај им при­лике да се поправе. Када је партија на вр­хунцу не прецењујмо је.“
Равногорци су погрешили…
По свему овоме неопходно је шире и детаљније дискусије; ра­зраде ов­ог питања са најмеродавнијим по овој ствари – само ма­ло добре воље са Ваше стране овај проблем је апсолутно решив без жртава.
Молим да ово мало набацано прочитају г.г. Ђилас, Ранковић и Пе­не­зић ради њихове улоге у покрету. Моја глава увек има времена да се ски­не. Бог ми је сведок да желим добро своме народу.
19.20.12 1945.г. Никола М. Калабић.
То су изводи из првог писма. Друго писмо насловљено је на Кр­цуна и оно гласи:
Драги Крцуне,
Данас је двадесет и два дана како си био.
Апсолутно је ред да дођеш.
Знам и уверен сам да си заузет послом, али што је ред, ред је. Имам велику молбу, ради се о мојој слави Св. Ђурђу. Славио сам славу и у ропству, на положају, и код куће, па те молим бра­т­ски да ми изађеш у сусрет те да прославим и сада. Знам ти ћеш ре­ћи па слави. Тако је. Али без тебе не могу. Ради се о овоме, у то­ме се састоји моја молба: Да за Ђу­рђевдан са Марком будеш ми гост на слави – на вечери. Ово је моја бра­тска молба и држим за сигурно да је Марко одбити неће. То је први део молбе, други део тиче се пара и спремања – печења прасета, колача, жи­та, све­ће и др. То бих ја са Бојанићем свршио. Спремање би преузела бри­це нашега жена, која нема појма ко сам ја.
У колико Марко не би случајно могао доћи (посао је посао), ја бих те молио да ти обавезно будеш са својима (Милатовић – Вла­дан – Ман­дић – Учо – Јеремић – Ацо – и др. за кога ти нађеш за схо­дно). Сматрам да сам од тебе лично толико заслужио.
Хвала ти много што си одобрио да могу изаћи аутом, и у би­оскоп. Био сам у недељу са Јосипом на гробу Незнаног јунака, био сам просто… (не­читка реч) да ли ваздухом, срећом или бли­зи­ном слободе. Ђаво ће га зна­ти – одавно тако нисам сретан био…
Молим те као брата веруј ми а и реци Марку следеће. Са мо­је стра­­не из мојих уста неће изаћи тајна о тој ствари – па ако тр­еба и жи­­вот свога, ни мојој другарици – жени никад о томе ни речи;: тајна ће са мном у гроб отићи. За горње речено дајем Вам мо­ју часну реч, а Ви сте се уверили шта значи моја реч…
Конспиративност препустите мени, не може бити тежи за­датак од уручења жива Д.М…
29.4.46 у 16 х Слободан Ранковић.
Сем што су писма из децембра 1945. и априла 1946. године кра­јње инфантилна, њихов аутор је доста слабо стајао и са пра­вописом, или је макар хтео да Калабића представи као неписме­ног. Прави Калабић није писао одвојено “веруј те“ и “дај те“. За­тим, он је правилно користио интерпункцију (примера по­г­решне ин­терпункције у два фалсификована писма има много), а такође и етикецију (“а Ви сте се уверили“ написао би са малим “в“, јер је реч о другом лицу множине).
Термин “Д.М. покрет“ користили су комунисти (и нацисти), и уоп­ш­те писма из децембра 1945. и априла 1946. пуна су њихових стереотипа о четницима (грешке, недисциплина, сарадња са Не­м­ци­ма, печено пра­се, итд). Посебно, она су далеко од начина из­ра­жа­вања правог Ни­ко­ле Калабића. Тај начин представићемо на ос­нову два примера. Први при­мер је цитирано писмо Дражи од 22. новембра 1945. године (страна 121), а други Калабићев говор на слави Горске краљеве гарде, про­­лећа 1944, који гласи:
Комунисти!
Ми смо два света: између нас и вас нема помирења!
Ви хулите на Бога – ми за њега гинемо, сматрамо га својим за­ш­ти­тн­иком!
Ви рушите породице и Српство, а ми истичемо као главна на­­чела на­ших стремљења, без којих би нам и сама борба би­ла штура и бескорисна!
Зато борба коју водимо противу вас мора се завршити на­­шом потпуном победом.
Љотићевци!
Ви сте Јуде Искариотске нашега народа, а у служби ту­ђи­на и ту­ђинске идеологије! Између вас и нас постоји само јед­на ис­то­ријска веза: жа­лосни пример Вука Бранковића, чију сте ви сла­ву по­та­мнели својом службом непријатељу свога на­рода. Шта ви оче­ку­јете, чему се ви на­да­те? Српски народ вас се гнуша: он ће вас збри­сати са лица земље као највећу сра­моту!
Сви ви: комунисти, љотићевци, газдаши и петоколонаши при­­­­мите к срцу речи наше народне песме:
“Не чекај ме на бијелом двору,
Ни на двору, ни у роду моме“.
Немци, Талијани, Мађари, Бугари, Арнаути, усташи и остала жга­дијо!
Ви, варвари двадесетог столећа, који тако срамно посту­па­те с на­шим правдољубивим народом и који узесте 1.500.000 ср­­п­с­ких невиних живота, осећате ли како вам се кожа јежи на ле­­ђи­ма!? До­лазе дани од­ма­зде, дани ПРАВДЕ! За вас зло­чи­нце ми­ло­сти неће бити, јер је по­т­ре­бно да Европа, о којој ви и ваше га­зде че­сто причате, буде очишћена од моралне тру­ле­жи коју ви пре­д­­с­та­в­ља­те! Сваки кривац може овога пу­та би­ти уверен да ће га стићи ка­зна, јер нема места на кугли зе­ма­љ­ској где би се могао са­­крити ка­ко би избегао изласку пр­ед међународни суд Правде, ко­ји је већ ос­но­ван између наших ве­ликих савезника! Спре­ми­те се за то, варвари, да окајете гре­хе у крви, као што сте и ви крвљу по­­­тписи­ва­ли своја зло­де­ла! Али дотле спремите се да и од нас са­­мих при­мите један део казне, кад се наша дична војска крене пр­о­тив вас, да вас зау­век онемогући на нашој националној територији!
После слике тешкоћа и страдања, право је да бацимо кра­так по­глед на блиску будућност која за нас Србе крије нај­ле­п­ше ви­­дике на­ци­оналне радиности и процвата! На крају тр­но­витог пу­­та кој­им данас идемо налази се рајски врт наше на­родне др­жа­ве, у коме ће према замисли нашег Равногорског по­крета Србин би­­ти господар на своме!177
Најзад, као логично наметнуло се ангажовање другог ов­ла­ш­ће­ног судског вештака. Интернет претраживач “Гугл“ најпре је дао име Лазара Цвејића из Ниша, на чијем штамбиљу пише: “Су­д­ски вештак за графоскопију, дактилоскопију и др“. Испоставило се да “и др“ подразумева и морфологију, односно да је Цвејићев по­сао и вештачење фотографија. Иначе, за разлику од Крстића, ова вештачења су Цвејићева ужа специјалност, а завршио је кри­ми­налистику у Земуну.
Цвејић је анализирао по једно писмо писано пре и после 30. но­вембра 1945. године.
Прво је Калабићево писмо Дражи од 22. новембра, које су ко­мунисти имали у својим рукама, и које је вероватно послужило фа­лсификатору као узор. То је уједно и засад последње познато Ка­лабићево писмо.

Неколико редова из последњег познатог оригиналног Калабићевог писма (22. новембар 1945)

Неколико редова из последњег познатог оригиналног Калабићевог писма (22. новембар 1945)

Друго је писмо од 19-20. децембра 1945. године, за које се твр­ди да је Калабићево писмо Озни.

Неколико редова из фалсификованог писма од 19-20. децембра 1945.

Неколико редова из фалсификованог писма од 19-20. децембра 1945.

После анализе писама, Цвејић је 5. јануара 2012. године по­слао “Налаз и мишљење“ на девет страна, од којих пет заузимају факсимили и фотокопије. На почетку свог налаза, он пише:
Дана 21.12.2011. године Милослав Самарџић из Крагујевца (следи адреса – прим. М.С) доставио ми је књигу “Фалсификати ко­мунистичке историје“ и фотокопије потписа и рукописа “Ни­кола Калабић“ са захтевом да извршим графоскопско веш­та­че­ње – идентификацију потписа, рукописа и фотографије.
Милослав Самарџић захтева да утврдим да ли је Никола Ка­лабић потписао и својеручно написао:
а) Писмено – 19.20. дец. 45. у потпису – “Никола М. Калабић“.
б) Бројеве – 19.20 12. 1945.г. на писмено од 19-20. децембра 1945.г.,
ц) Рукопис – писма од 19-20. децембра 1945. године, и
д) Идентификација фотографије.
У поступку идентификације спорног потписа (а), бројева (б) и рукописа (ц) користим потпис, бројеве и рукопис Николе Ка­лабића који се налазе:
1. На фотокопији писма – потпис од 11. децембра 1943. го­ди­не (62. страна),
2. На фотокопији писма – бројеви – 22. 11. 1945.г. (60 страна),
3. На фотокопији писма – “Драги и мили Чича“ од 22.11.1945. го­дине, и
4. Фотокопије фотографија Николе Калабића од 1935, 1943. и 1944. године.178
Цвејићев опис потписа на писму од 19-20. децембра 1945. године гласи:
а) Потпис “Никола М. Калабић“ писан је писаним словима ћи­риличног писма и колико се види на фотокопији има одлике ис­писаног рукописа. Слова су доста складно обликована, већина су читљива – правилно су обликована, имају наглашен нагиб у де­сно, имају уједначену димензију, с тим да су слова “Н“, “б“ и “ћ“ ве­ће димензије и имају уједначен међусобни однос. Међусобно ве­зи­вање слова у потпису постоји, али је непотпуно. Колико се ви­ди на фотокопији, слова “М“, “К“, “л“ и “ћ“ написана су са два, а ос­тала слова су написана са једним потезом. Код слова “ћ“ први по­тез више пута мења смер писања, тако да се потези међусобно укрштају или иду један преко другог. Завршни потез је прав, из­ражен је и има смер писања с десна у лево и налази се испод на­пи­саних слова потписа.
А ово је опис несумњиво Калабићевог потписа:
1. Потпис “Никола М. Калабић“ од 11.12.1943. године писан је писаним словима ћириличног писма и има одлике исписаног ру­ко­писа. Слова су доста складно обликована, читљива су, имају на­глашен нагиб у десно, имају уједначену димензију, с тим да су сло­ва “Н“, “К“, “б“ и “ћ“ веће димензије и имају уједначен ме­ђу­со­бни однос. Међусобно везивање слова у потпису постоји, али је не­потпуно. Слова “к“, “К“ и “л“ написана су са два, а остала сло­ва су написана са једним потезом. Потез слова “ћ“ више пута ме­ња смер писања, тако да се потези међусобно укрштају или иду је­дан преко другог. Завршни потез је прав, изражен је и има смер писања с десна у лево и налази се испод написаних слова потписа.
На основу ових описа, Цвејић даје следећу анализу:
Анализом спорног потписа “Никола М. Калабић“ (а) и потписа Николе Калабића, па је утврђено: Колико се види на фо­то­ко­пијама, потписи садрже карактеристике које се међусобно по­ду­дарају или имају међусобну сличност, али садрже и каракте­ри­с­тике које се међусобно разликују. Међусобна подударност по­с­то­­ји: У општем изгледу рукописа – потписа, начину потписивања, положају, међусобном односу и начину обликовања – пи­са­ња слова, посебно слова “К“ и “б“ и сличност у писању слова “Н“ и “ћ“, а разлика постоји у писању слова “М“ и “л“, која су код нес­по­рног потписа написана са једним потезом, а код спорног су на­пи­сана са два потеза, као и број потеза код слова “ћ“, код неспо­р­ног потписа је написано једним, а код спорног је написано са два по­теза.
На основу анализе, Цвејић даје следеће “мишљење“:
а) Највероватније (80%) да писмено од 19-20. децембра 1945. го­дине у потпису “Никола М. Калабић“ НИЈЕ ПОТПИСАО Ни­ко­ла Калабић.

Оригинални Калабићев потпис

Оригинални Калабићев потпис

Фалсификован Калабићев потпис

Фалсификован Калабићев потпис

На питање о додатном коментару за овај налаз, Цвејић каже: “Циљ фалсификатора је да испадне исто и зато нека слова испадну исто. Има мање или више добрих, али нема савршених фалси­фи­ката“.179
Следи анализа бројева:
Анализом и међусобним упоређивањем спорних бројева (б) “19.20. 12. 1945.г.“ и неспорних – 22. 11. 1945.г., па је утврђено да бројеви “4“ и “9“ садрже карактеристике које се међусобно разликују у димензији и форми написаних потеза, посебно почетног по­теза код броја “4“ и завршног потеза код броја “9“.
Мишљење на основу ове анализе гласи:
б. Бројеве датума “19.20. 12. 1945.г.“ НИЈЕ НАПИСАО Ни­ко­ла Калабић.

Датум на оригиналном Калабићевом писму

Датум на оригиналном Калабићевом писму

Датум на фалсификованом писму

Датум на фалсификованом писму

Ово је Цвејићев опис рукописа у писму од 19-20. децембра 1945. године:
ц) Спорни рукопис од 19-20.12.1945. године писан је писаним словима ћириличног писма и колико се види на недовољно јасној фо­токопији, има одлике исписаног рукописа. Слова су складно об­ликована – написана, имају наглашен нагиб у десно и у основи имају уједначену димензију и међусобни однос. Међусобно везивање слова код написаних речи је неуједначено. Колико се види на фо­токопији, слова “д“, “в“ и “к“ писана су на два начина, с тим да је само једно слово “д“ другачије обликовано – написано у односу на остала написана слова “д“. Такође су само два слова “в“ (смер завршног потеза) другачије обликована – написана у односу на остала написана слова “в“, као и два слова “к“ (дајем (к)он(к)ретан доказ) у односу на остала слова “к“ у рукопису.
Следи Цвејићев опис рукописа у писму од 22. новембра 1945:

Nalaz-vestaka

Факсимил једне странице налаза овлашћеног судског вештака

3. Рукопис Николе Калабића од 22.11.1945. године, писан је пи­саним словима ћириличног писма и има одлике исписаног ру­ко­писа. Слова су у основи складно публикована – написана, имају на­гла­шен нагиб у десно, уједначену димензију и међусобни однос. Ме­­ђусобно везивање слова код већине речи је потпуно. Слово “д“ пи­­сано је на три начина, слова “в“ и “ш“ на два начина, а само су три слова “к“ написана другачије од осталих слова “к“ у ру­ко­пи­су.
После описа, Цвејић даје анализу рукописа у ова два писма:

Међусобним упоређивањем спорног рукописа (ц) и неспорног ру­кописа (3), па је утврђено да рукописи, колико се види на фо­токопијама, садрже карактеристике које се међусобно подуда­ра­ју, али садрже и одређене карактеристике које се међусобно ра­зликују. Колико се види на фотокопијама, већи степен ис­пи­са­но­сти рукописа постоји код неспорног рукописа и веће међусобно везивање слова у рукопису, као и мањем броју написаних слова код спорног рукописа, које садрже карактеристике које се поду­да­рају са карактеристикама већег броја слова код неспорног ру­кописа и то слова “д“ и “в“, а три слова “к“ написана код неспо­р­ног рукописа садрже карактеристике које се подударају са ве­ћи­ном написаних слова “к“ у спорном рукопису. Међусобна подударност постоји у начину обликовања – писања већине слова, а посебно слова “М“ и “ђ“ – Јев(ђ)евић и (ђ)урђева и слова “р“ на­пи­са­ног иза “п“ или “т“.
Цвејићево мишљење гласи:
Није могуће тврдити да је Никола Калабић својеручно на­пи­сао писмено, али ни тврдити да није писао.
На питање о додатном објашњењу, Цвејић каже да би могао да да прецизнији одговор када би у рукама имао оригинална пи­сма. Иначе, исте фотокопије показане су и Јовану Крстићу.

177 Млада Шумадија, лист равногорске омладине 1. шумадијског кор­пу­са, број 3, пролеће 1944, копија у архиви аутора.
178 Судски вештак Лазар Цвејић, Налаз и мишљење о извршеном графоскопском вештачењу – идентификацији – потписа, рукописа и фотографије “Ни­кола Калабић“. Два примерка у поседу аутора, један примерак у поседу ве­ш­така Цвејића.
179 Изјава Лазара Цвејића аутору, јануара 2012. године.

ЗАКЉУЧАК БР. 11
После написа у дневној штампи септембра 2009. године, у ја­в­но­сти је остао утисак да је графолог анализирао документа по пра­вилу своје службе и да је дао налаз који потврђује Ка­ла­би­ћеву из­дају.
Међутим, то се није десило: графолог није анализирао документа по правилу службе и није дао налаз у писаној форми, како је то уобичајено, већ је само дао краћу усмену изјаву новинарима. Сем тога, њему су као основна документа показана два погрешна пи­сма – оба из периода после наводног Калабићевог за­ро­бља­вања.
Други овлашћени судски графолог имао је пред собом писма на­стала пре и после наводног Калабићевог заробљавања и са­чинио је детаљан налаз у писаној форми, који је оверио својим шта­мбиљем и потписом. Овај графолог је утврдио да потпис и да­тум на писму из Архива БИА нису Калабићеви, а да се рукопис са­мог писма не може прецизно анализирати због слабе фо­то­ко­пије.
Сем тога, догађаји описани у “Калабићевом писму“ про­на­ђе­ном у Архиву БИА нису се одиграли, тј. они су измишљени када су комунисти конструисали прву верзију о Калабићевој издаји. Ис­поставило се да је та конструкција лоша, односно да они нису по­знавали ситуацију у ваљевском крају крајем 1945. године. Гре­шку су покушали да исправе накнадно, али безуспешно, тако што су начинили још један несумњив фалсификат (писмо Милића Бо­ш­ковића).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *