Прави и лажни Никола Калабић!

Pravi i lazni Kalabic

Прави и лажни Никола Калабић!

ПИШЕ: Владимир Димитријевић

Шта је било с Калабићем? Прве верзије из Титославије

Упорни и доследни Милослав Самарџић нашао је, у Народној библиотеци у Софији, и 2010. први објавио, цитат из књиге „Свидетелства на народот за предателство и злочините на Дража Михаиловић“, објављене од стране нових власти у Скопљу 1946. године. У њој је, између осталог, изашао део расправе са затворене седнице Президијума Народне скупштине НР Србије од 12. априла 1946. године. Живота Ђермановић, министар у влади Титове Србије, одао је признање Министарству унутрашњих послова „за хватање Драже Михаиловића и за ликвидирање оне његове најблискије банде Николе Калабића, Мирка Котарца, Бошковића и других, који су крају, у коме ја живим, наносили страшне жртве“. Ђермановић је понајвише говорио о „скоро ликвидираном Николи Калабићу“.

Ове верзије потврђују, деценијама касније, и блиски Титови људи. Командант чувене Шесте личке, генерал Ђоко Јованић, рекао је, у интервјуу НИН-у 5. октобра 2000. године, да Калабић није учествовао у хватању Драже, и да је та верзија измишљена јер се тиме хтело „да се четнички покрет у потпуности искомпромитује“. Миле Булајић, један од припадника Озне који су се, наводно, фотографисали с Калабићем, у изјави за „Блиц“19. септембра 2009. године, упитан да ли их је Калабић обучавао како да ухвате Дражу, каже: „Ја не знам ко је Калбић. Да ли је то Калабић или неко лажан, не знам. Никада га пре нисам видео. /. . . /Нико нас није обучавао! Не знам, ко је тај Калабић! “
О чему је реч?

Калабић је, по тврдњама титоистичких кривотворитеља, заробљен 30. новембра 1945. и спроведен за Београд, где је пристао да сарађује с убицама свог петнаестогодишњег сина и злоставитељима своје жене и ћерке. Наравно, постоје документи самих партизанских трупа који ову лаж оповргавају: између осталог, 11. бригада 4. партизанске дивизије јавља да је Калабић виђен у ваљесвким селима Јасенице и Грабовац 12. децембра 1945. године, у пратњи двојице својих људи (дакле, скоро две седмице после наводног заробљавања команданта Горске гарде). Такође, крајем марта 1973. године Миодраг Ђурић из Ражане нашао је у свом дворишту Калабићеву официрску торбицу, коју је предао Народном музеју у Ужицу. У њој су биле фотографије које је Калабић чувао (између осталог, и породичне), као и писана документа, оштећена до непрепознавања. Очито, Калабић је торбицу склонио у великој журби, да не падне комунистима у руке. Да је заробљен и одведен у Београд, торбица би била с њим. Самарџић показује да је, по поузданим сведочењима, командант Горске гарде убијен у партизанској заседи у клисури реке Градац (ваљевски крај) на Богојављење, јануара 1946. године.

Ипак, од шездесетих година 20. века, комунистима је, за унутрашњу употребу, био потребан мит о Калабићу као издајнику, да би се коначно доказало да су „дражиновци“обичан шљам, без икакве етичности. Основа за кривотворине је чињеница да Озна јесте имала лажног Калабића, који је кроз крајеве око Рудог у Источној Босни водио групу „ четника“, с циљем да у народу остане одговарајућа (наравно, лажна) верзија догађаја везаних за Дражино хапшење. Касније је фалсификовано још много штошта: од наводног дневника четника Будимира Гајића из Источне Босне, који потврђује Удбину верзију збивања, до Калабићевог тобожњег писма Крцуну, где га овај зове да му дође, скупа са Ранковићем, за славску трпезу, на Ђурђевдан 1946. године.
Како је Самарџић решио проблем?

Самарџић је решавању проблема кривотворења приступио једноставно, али на једини исправан начин: нашао је криминолога Лазара Цвејића из Ниша, судског вештака за графоскопију, дактилоскопију и морфолгију (област која се бави вештачењем фотографија). Цвејић је од Самарџића добио копију Калабићевог писма Дражи од 22. новембра 1945 (последње сачувано његово писмо) и писма од 19-20. децембра 1945, за које се тврди да га је Калабић упутио Озни. Цвејићев налаз, послат Самарџићу почетком 2012, гласи, између осталог: „Највероватније (80%) да писмено од 19-20. децембра 1945. године у потпису „Никола М. Калабић“ није потписао Никола Калабић/. . . /Бројеве датума 19. 20. XII. није написао Никола Калабић“. Што се тиче спорне фотографије, на којој је лажни Никола Калабић са правим ознашима, Цвејић каже: „Упоређивањем фотографија Калабића од 1935, 1943. и 1944. године са фотографијом „Калабић“ – 1946. године и колико се види на фотокопијама међусобне разлике постоје у облику главе, форми – облику очију и бази корена носа. /…/Фотографија „Никола Калабић“ од 1946. године није фотографија Никола Калабића“.
Читајте Самарџића!

Самарџић јасно каже: његова књига говори о два неповезана догађаја – један је погибија потпуковника Николе Калабића, јануара 1946, а друга је заробљавање ђенерала Михаиловића марта исте године. Ова два догађаја спојили су Удбини кривотворитељи (међу којима је био и човек који је заиста погазио заклетву Краљу и Отаџбини, некад Дражин официр, а после Титов слугерања, Никола Миловановић Грба, за кога је Михаиловић Мољевићу рекао: „Издаде Никола!“), да би трајно компромитовали Југословенску војску и један од највећих антифашистичких покрета отпора у поробљеној Европи. Да поновимо: Калабић је погинуо у комунистичкој заседи у клисури реке Градац, а Дража је заробљен, бар по до сада доступним подацима, уз коришћење „савезничког“ авиона и облачење комунистичких агената у енглеске униформе (колики је ту удео обавештајне службе „гордог Албиона“, остаје да се утврди кад се архиве отворе).

Што се овог приказа тиче, он је само сумаран поглед на најновије Самарџићево истраживање под насловом „Прави и лажни Калабић са налазима судског вештака“. Има ту још много изврсног материјала: почев од анализе начина шифровања порука који су примењивали Дражини борци, преко утврђивања улоге мучења и дрогирања ђенерала Михаиловића, што је претходило монтираном процесу у Београду 1946, до показивања смешно глупих комунистичких теза о Калабићу као „другару“ Крцуна и Ранковића. Једном речју: књигу у шаке и памет у главу, док не падне неокомунизам маскиран у либерал-капитализам (префарбани неокомунисти су на власти у Србији од увођења удбашког „вишестраначја“, почетком деведесетих година 20. века). А онда, кад падне удбократија (данас у служби НАТО Империје), биће посла за озбиљну историографију, чији је Самарџић, бар кад су равногорци у питању, истински претеча.

Једно мишљење на „Прави и лажни Никола Калабић!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *