Правни коментар на оспоравање рехабилитације

Draza facing right - artistic good portrait

Draza facing right - artistic good portrait

Да би Дража могао бити осуђен за убијања цивила мора се неспорно утврдити да је, или наредио да се изврши злочин или да га је сам извршио. Ако нема узрочно-последичне везе између његове радње и извршеног дела (не само овог него било ког другог) онда нема ни његове кривичне одговорности за исто

ПИШЕ: Никола СТАНОЈЕВИЋ

Мој коментар на чланак „О правној ваљаности суђења Дражи Михаиловићу 1946. године и о правној ваљаности поступка за његову рехабилитацију“ извесног Александра Секуловића, објављеног на сајту http://www.republika.co.rs, како се наводи гласила „грађанског самоослобађања“. Аутор је иначе један од „антифашиста по службеној дужности.“

Секуловић пише: „Више пута до сада указали смо на то да овај закон ставља пред судство немогућ задатак јер се суд бави искључиво правом а не политиком, религијом, етничким питањима или идеологијом те да због тога суд нема инструментариј путем којег може да утврди и да каже да је неко осуђен из тих разлога. Заправо, једини инструменат путем којег суд може да докаже да је неко осуђен из политичких и сличних разлога јесте да сасвим поуздано утврди да то лице није починило никакво кривично дело и да није због тога осуђено. А то суд може утврдити само упуштајући се у меритум ствари, само ако са материјално-правног аспекта изврши ревизију процеса и утврди да су оптужбе против тог лица биле неосноване и да то лице није починило никакво кривично дело.“

Питање ваљаности процеса вођеног против Драже није само питање поштовања одређених процесних права оптуженог, већ се управо ради о „мањкавости“ целог поступка са становишта материјалног права (и ондашњег и данашњег), јер је у Дражином случају, повређен темељни принцип кривичног права – начело легалитета кривичног дела и казне, по коме једно лице може бити кажњено само за кривично дело које је као такво било у тренутку извршења одређено позитивним прописима, и само казном предвиђеном законом за то дело. Овај принцип прописује већ чл. 1 Кривичног законика Краљевине Југославије од 27. јануара 1929. године, а исто начело такође у свом првом члану наводи и важећи Кривични законик Србије. Поменуто начело законитости даље каже, да закони не смеју да се примењују ретроактивно, на протекле ситуације, осим у једном случају – када су њихове одредбе блаже по учиниоца дела од старог закона (који је важио у време извршења дела). И о томе се изјашњава у свом првом члану Кривични законик Краљевине Југославије, а важећи КЗ Србије у свом чл. 5. Дакле, реч је искључиво о материјалноправним прописима.

Дражи је суђено по Закону о кривичним делима против народа и државе од 15. августа 1945. године (са каснијим изменама и допунама), због чега су комунисти повредили материјалноправно начело легалитета на све могуће начине којима је то начело могло да се повреди. Не само што су ретроактивно применили закон који је био строжи по њега, већ су га оптужили и за „дела“, која у време када су наводно била извршена, уопште нису представљала кривична дела. Простим језиком речено, оптужен је за понашања (радње) која су комунисти после рата прогласили кривичним делима. A contrario, иста за време рата нису ни постојала, па Михаиловић самим тим није ни могао да изврши нешто што ниједан важећи пропис није предвиђао. Илуструјмо једним баналним примером. Једно лице у продавници купи одређено алкохолно пиће, чија продаја је важећим прописима дозвољена. Након неког времена, промет тог пића забрањен је законом као кривично дело, јер је накнадним лабораторијским анализама утврђено да у његовом хемијском саставу има штетних супстанци. А онда јавни тужилац оптужи и продавца и лице које је купило наведено пиће, за поменуто кривично дело, иако у време продаје то уопште није било инкриминисано.

До каквих апсурда је то довело, види се из пресуде којом је Дража оглашен кривим да је од 1941-1945. године извршио дела уперена против ФНРЈ, државе која тада није ни постојала. Конкретно, осуђен је за дела из чл. 3 тач. 3, 4. 6. и 7 у вези чл. 2 Закона о кривичним делима против народа и државе.
Дража је оглашен кривим, јер је радњама из члана 3. овог Закона, извршеним за време Другог светског рата, угрозио „постојеће државно уређење Федеративне Народне Републике Југославије“, односно угрозио „њену спољну сигурност и основне демократске, политичке, националне и економске тековине ослободилачког рата“. Ретроактивној примени овог закона успротивио се приликом његовог доношења у скупштини Југославије, и будући Дражин бранилац на процесу др Драгић Јоксимовић, да би затим био исмејан од комунистичких делегата.

Специјално по питању ратних злочина, Секуловић наводи да „у крајњој линији, није много битно да ли је Дража давао својим командантима наредбу о „уништењу комуниста и њихових симпатизера и припадника других народа“ те да, како тврди Коста Николић, „не постоје докази да је Михаиловић издавао наредбе за ликвидације”. Поставља се питање, које ове тобожње сведоке не интересује, да ли је тих ликвидација било, да ли су четници у Санџаку извршили геноцид над Бошњацима и масакрирали на хиљаде жена, деце и стараца и шта је Дража учинио, ако те ликвидације није наређивао, да их спречи и да своје команданте казни за злодела која су починили? О томе ће касније још бити речи, али сада треба само констатовати да Дража није ништа учинио да те ликвидације спречи, него је чак и похваљивао своје команданте за успешно изведене акције…

Када је реч о другом кривичном делу које је Дражи стављено на терет – о злочинима које су четници починили током рата нарочито према цивилном становништву, од којих онај према Бошњацима има сва обележја геноцида – и чињенице о томе спадају у категорију општепознатих. Па ипак, ево само неких од тих масовних покоља описаних у пресуди Дражи и осталим ратним злочинцима…“

Управо ово за шта Секуловић наводи да „није много битно“, је у ствари и најбитније. Да би Дража могао бити осуђен за убијања цивила мора се неспорно утврдити да је, или наредио да се изврши злочин или да га је сам извршио. Ако нема узрочно-последичне везе између његове радње и извршеног дела (не само овог него било ког другог) онда нема ни његове кривичне одговорности за исто. Зато је у процесноправном смислу небитно да ли је тих злочина објективно било за време рата (а било их је, то и није спорно, с тим што аутор овде показује да не зна ни дефиницију појма геноцида), јер они не могу да се припишу ни Михаиловићевој радњи, а камо ли виности. Наводећи да Дража није ништа урадио да злочине спречи, Секуловић нам открива да поред права слабо стоји и са историјом. У критици књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима у Другом светском рату“ цитирао сам бројне Дражине наредбе о спречавању злочина, даване непосредно пред извођење операција или увек када би до њега допрле гласине да је до злочина дошло, а од којих су многе и сами комунисти објавили у својим Зборницима докумената. Примери:

Дража мајору Баћовићу 18. октобра 1942. године, на вести о убијању Хрвата код Сплита: „Какав је узрок клању жена и деце између Сплита и Омиша? Да ли су ти четници били задужени од Хрвата? На који начин ћемо то убудуће спречити?” АВИИ, Ча, к-295, рег. бр. 4/1

Дража још једном, мајору Баћовићу 24. октобра 1942. године: „Наређујем поново да се покољи морају спречавати.” АВИИ, Ча, к-297, без ознаке

Још једно наређење Баћовићу из тог периода: „Предузмите све мере да не буде одмазде ни пљачке. Црногорским трупама наредиће се исто.” АВИИ, Ча, к-292, рег. бр. 17/1

Дража мајору Остојићу 26. децембра 1942. године: „Код Павлових и Бајиних људи развити највећу пропаганду кад дођу, у смислу спречавања покоља и одмазде.” Исто

У Дражиној наредби за разбијање „усташко-муслиманских разбијачких банди” у срезу Чајниче од 3. јануара 1943, године, пише: „У току извођења акције команданти ће предузети најстрожије мере да се свака пљачка забрани, убијање невиних људи, жена и деце спречи, и заведе највећи ред и дисциплина код својих јединица, како би се углед Југословенске војске у Отаџбини очувао на достојној висини. Исто тако спречити свако паљење кућа.” Зборник, том 14, књига 2, стр. 26

Дража мајору Захарију Остојићу 23. фебруара 1943. године: „Мусакадић нека продужи рад (на придобијању муслимана – моја прим.) а Ви помозите да не дође до убијања муслимана.” Исто, стр. 338

Распис свима од 15. децембра 1943. године: „Шире се разни гласови у народу о убиствима појединих људи у физичким обрачунима и разним грубостима према становништву и међусобне политичке нетрпељивости личних момената и других подметања. Извесна обавештења везују за ово и имена појединих старешина и бораца из наших редова.

Наређујем да се свима средствима заштити народ, имовина и светиња домаћег огњишта исправних људи од свих и свакога. Да се једном за свагда спречи штетан рад политиканера, шпијуна и намештача лажних клевета. Да се према народу поступа са пуно такта, правично тражити од њега само оно што је у складу са достојанством човека и идеалима народног препорода који смо објавили нашом борбом. Све оне који се огреше у овоме, без обзира на чин и положај, подврћи најстрожијој законској одговорности.” АВИИ, Ча, к-278, рег. бр. 18/1

Распис свима од 22. децембра 1943. године: „Смртне пресуде могу доносити само преки судови, а никако поједине старешине. Састав преких судова мора бити такав да народ верује у његову правичност и непристрасност. У састав сваког преког суда неизоставно по једно лице које је свршило правни факултет. Све пресуде преких судова морају се неизоставно слати Штабу Врховне команде, а најдаље у року од три дана по донетој пресуди. Стрељања без пресуде преких судова сматраћу као злочина дела, како старешина који наређују, тако и оних који извршавају.” АВИИ, Ча, к-278, рег. бр. 18/1

Распис свима од 15. маја 1944. године: „Извршење смртних казни наредите само ватреним оружјем.” АВИИ, Ча, к-277, рег. бр. 6/1

У распису свима од 4. јула 1944. године, наређује истрагу о свим злочинима, укључујући и оне које су починили сами четници, јер је обавештен да се унутар покрета „уништавају невини људи” под изговором да је реч о непријатељима:

„Да би се те подлости једном за увек спречиле, наређујем:
Да ме сви команданти најтачније и најревносније извештавају о свим терорима и злочинима који се дешавају на њиховој територији, истражујући марљиво све виновнике ових злодела. Друго: Да будем извештен о томе да ли су команданти до сада и шта чинили да се ти терори и злочини спрече и наш народ заштити и одбрани…” АВИИ, Ча, к-278, рег. бр. 18/1

У прогласу за општу мобилизацију од 1. септембра 1944. године, наглашава да без суђења „нико не сме бити убијен”, а за непоштовање те наредбе запрећена је смртна казна. АВИИ, Ча, к-301, рег. бр. 5/1

Дража капетану Нешку Недићу 25. децембра 1944. године: „Месном становништву муслиманском, православном и католичком указујте пуну пажњу и заштиту. Ми овамо сарађујемо са муслиманском милицијом, која гине у нашим редовима.” АВИИ, Ча, к-297, рег. бр. 22/1

Зато што нису могли да му докажу личну одговорност ни за један злочин, комунисти су му пресудили по принципу тзв. командне одговорности који тада није постојао, не само у Југославији (код нас уведен тек од 2005. године), већ било где у свету. Његови зачеци се виде у Нирнбергу, али су га комунисти извитоперили до крајњих граница. Они су ишли за тим да осуде Михаиловића за убиство које је, било који четник урадио за време рата, небитно да ли по сопственом нахођењу или наређењу било ког Дражиног старешине.

Не само предратно кривично законодавство, већ и сам комунистички закон по коме су му судили прописивао је искључиво личну, субјективну и индивидуалну одговорност.

За разлику од осталих „дела против ФНРЈ“ која су му оптужницом стављали на терет, а која дакле уопште нису фигурирала као кривична дела у релевантно време, код ратних злочина ствар је мало сложенија, али у основи иста. Најпре, предратно законодавство Краљевине није познавало злочине над цивилима и заробљеницима у време рата, па стриктно посматрано ни кривична дела „ратних злочина“ нису могла бити извршена. Ту би у обзир долазило само суђење за обично убиство по чл. 167. КЗ Краљевине Југославије.

Међутим, у међународним актима, тада важећим, такве радње биле су инкриминисане. Конкретно, у чл. 23. Правилника уз 4. Хашку конвенцију о законима и обичајима рата на копну од 18. октобра 1907. године, прописано је да је „нарочито“ забрањено:
„б) вероломно убијати или рањавати лица која припадају непријатељском народу или војсци;
ц) убијати или рањавати непријатеља који се, пошто је положио оружје или остао без средстава за одбрану, безусловно предао.“

Сличну одредбу садржи и Женевска конвенција о положају ратних заробљеника од 27. јула 1929. године, у члану 2. другог одељка, који захтева хуман третман заробљеника и њихову заштиту, нарочито од аката насиља и напада.

Проблем је у томе, што Краљевина Србија/Југославија, иако је учествовала у доношењу и потписивању Хашке конвенције, никада је није ратификовала у парламенту, а то је неопходно да би њене одредбе биле примењиве на југословенске грађане (сама Конвенција у чл. 4. као услов своје обавезности, захтева да буде претходно ратификована). Да конфузија буде већа, Краљевина Србија/Југославија, и поред нератификације, позивала се на ту конвенцију током оба светска рата.

Хашка конвенција се не би могла применити на Михаиловића (не само због нератификације), него и зато што она забрањује убијање „лица која припадају непријатељском народу“, у смислу лица која долазе из стране државе, па Михаиловић не може по том члану да буде оптужен за убијање држављана сопствене земље. Наравно, ни због тога, што и ова конвенција не предвиђа командну одговорност, већ тражи непосредно, лично убијање наведених лица (или наређивање да се то уради).

Суд је према томе, у поступку рехабилитације имао релативно лак задатак, а који због политичких притисака није смео годинама да реши. Сама, иначе неспорна чињеница да је Дража био оптужен и осуђен за непостојећа кривична дела, непостојећа у време наводног извршења (што другим речима значи да никаква дела није ни извршио), била је сасвим довољна да рехабилитациони суд, не само утврђивањем испуњености процесних услова за пуноважност суђења, већ управо упуштањем у меритум ствари, дође до закључка да је исти био лишен живота (и одговарајућих грађанских права) из политичких разлога, на основу идеолошким елементима преплављене пресуде, и ту је заправо непотребна свака даља дискусија око тога да ли је имао обезбеђена поједина процесна права или не, да ли је мучен, да ли му је одбијен неки предлог за извођење доказа, итд.

Тиме отпада и „резоновање“ аутора текста, који покушава да представи ствари тако да је 1946. године против Драже вођен законит поступак, за неспорна кривична дела, али је тужилац можда из политичких разлога подигао оптужницу, с тим што његови мотиви и намере никако не утичу на квалитет оптужења и основаност тужбе.

И позивање на нирнбершки процес је омиљена ствар противника рехабилитације, укључујући и дотичног.
Прво, реч је о феномену који се у логици назива замена аргумента аналогијом, тј. када се једна појава „објашњава“ навођењем других примера исте појаве. У конкретном случају, кршење одређених правних норми правда се истим или сличним кршењем правних норми на другом месту. То што ни оптужени у Нирнбергу нису имали право на жалбу, или неко друго право, не говори да је процес Дражи био валидан и законит, већ само доказује да је лош процес спроведен и тамо (мада ипак далеко бољи од овог „београдског“). Један од основних постулата кривично-процесног права и кривичноправне науке уопште, је да сваки, апсолутно сваки оптуженик има право на одбрану и на правно средство против одлуке којом се одлучује о његовој кривици. Дакле, и оптужени за најтежа кривична дела. Цивилизацијски ниво једног друштва се и мери према томе каква права се признају некоме кога држава гони због учињеног деликта. У супротном, они који „суде“ потпуно обесправљеном лицу, ни не спроводе било какву правду, већ искључиво голу одмазду, по принципу „око за око“.

Ако аутору текста није познато да ли је право на жалбу и тада представљало једно од основних процесних права оптужених („међународни стандард у суђењу“), то је онда само додатни доказ о невероватном дилетантизму неког ко је ни мање ни више доктор правних наука. Рецимо Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије од 16. фебруара 1929. године, у глави 20. под називом „Правни лекови против судских одлука“ садржи читав арсенал правних средстава којима може да се побија одлука суда (жалба, призив, ревизија…). Овде је битно нагласити да се овај процесни закон примењивао и у поступцима вођеним за дела по Закону о заштити јавне безбедности и поретка у држави од 6. јануара 1929. године. Односно, и комунисти, усташе и остали терористи којима је суђено за дела по том закону, могли су да користе наведена правна средства без ограничења. Слично је било и у другим правно развијеним државама света.

Друго, војни трибунал у Нирнбергу није установио неки универзални систем суђења који би обавезао све државе света, нити је то био стални међународни судски орган, већ се ту радило о међусавезничком телу чији је мандат био ограничен и по времену деловања и по лицима на које се примењивао (војно-политички врх европских Сила Осовине, мада се у пракси све свело на немачке главешине, пошто су Савезници одбили да укључе италијанске званичнике). Није било никаквог основа да се нирнбершка правила примене на Дражу или било ког југословенског држављанина. У осталом, комунисти се и нису јавно позивали на та правила (то ради њихово данашње биолошко/духовно потомство).

Све то ипак не смета Секуловићу (који није био у стању да запамти ни Дражино презиме) да напише и ово: „У односу на све ове случајеве суђење Дражи Михајловићу представља пример поштовања и материјалних и процесних норми тога времена“.

У вези тзв. Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и домаћих помагача, која је прикупљала „доказну грађу“, а коју такође помиње у спорном тексту, реч је наравно о једном нелегалном телу које су комунисти „основали“ 1943. године, са нејасним статусом (је ли то тужилачки орган, судски, полицијски или све по мало). Од значаја по овом питању може бити само Уредба Владе Краљевине Југославије о комисији за истраживање ратних злочина М.С.бр. 111 од 27. јануара 1944. године („Службене новине“ Краљевине Југославије бр. 15 од 31. јануара 1944. године) којом се поменута комисија оснива као помоћни орган владе за прикупљање доказа о извршеним злочинима у Југославији или ван ње, против југословенских држављана. Чланом 11. Уредбе изричито се наводи да се тиме не дира у редовну надлежност судских власти за спровођење истражних радњи.

На страну приче о легалности, рад „Државне комисије…“ је добар пример нестручности и непрофесионалности у узимању изјава од сведока. Поједине случајеве њеног рада описао сам у поменутој критици Чекићеве књиге. Било би занимљиво чути Секуловићев одговор на питање да ли је фамозна комисија прикупљала доказе и о извршеним масовним комунистичким злочинима.

Што се тиче комплимената аутора текста упућених председнику већа Ђорђевићу („до данас непревазиђен пример судске коректности, стручности и објективности“), на његову жалост, дотични представља пример пристрасног и накарадног вођења поступка, у коме председник већа себи дозвољава да приземним упадицама прекида говор оптужених и њихових бранилаца, или коментарише поједине документе. Тих случајева је било више (наводим према Др Миодраг Зечевић, Документа са суђења Дражи Михаиловићу):

„Претрес од 28. јуна; Претседник: Шта је ово, оптужени Радићу, ваши команданти батаљона путују са усташким пропусницама?
Оптужени Раде Радић: То није било са мојим знањем. (стр. 1529)

од 29. јуна; Претседник: Он (Ђуришић – моја прим.) се сматра као специјалиста за уништење муслимана. (стр. 1586)

од 30. јуна; Претседник: Ево како лепо писмо пише Немцима (Калабић – моја прим.), а страшно коље по Вранићу. (стр. 1617)

исти претрес; Оптужени Михаиловић: Мислим да су ово 900 усташа.
Претседник: Јесте, за њега су усташе и деца. Била је овде Љубица Антићевић. (стр. 1635)…“
Овакво понашање које прејудицира исход процеса још у току доказног поступка, недопустиво је за улогу коју суд треба да има у том поступку.

Ђорђевић ће бити упамћен и по „легендарном“ образложењу тек објављене пресуде, када је изјавио да је суд био „веран тумач народних осећања, правде и правичности и да је жигосањем издаје отаџбине остао доследан вековним слободарским традицијама наших народа…“ Ајд’ што осуда Михаиловића није имала никакве везе са „народним осећањима“, већ што суд није ту да испуњава било чије жеље, па ни „народа“, већ да суди по слову закона.

Врхунац комедије је Секуловићево приписавање визионарских способности Ђорђевићу, који је предвидевши пад комунизма кроз 70 година, и долазак времена „фалсификатора и преправљача историје“, питао у чак три прилике оптуженог Михаиловића да ли је малтретиран у истрази, на шта је овај одговорио да није (а шта би друго смео да одговори?) па му је то ето, крунски доказ да је све било по „пс-у“ у том погледу. Треба ли уопште помињати да се у нормалним земљама таква питања ни не постављају оптуженима.

Затворено за коментаре.