Преговори са Немцима у селу Дивци 11. новембра 1941.

72vpkm

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Зверска погубљења хиљада невиних грађана у одмаздама стотину за једнога, Дража је покушао да спречи и директним пре­го­ворима са представницима окупатора. Зато 28. октобра 1941. шаље два своја обавештајна официра из илегалне Команде Бе­о­града, пуковника Бранислава Пантића и капетана Ненада Мит­ровића, на састанак са капетаном др Јозефом Матлом. Овај пре­дратни про­фесор славистике на универзитету у Грацу, тада офи­цир војне оба­вештајне службе Абвер, сматран је најпогоднијом особом у осо­винским редовима за покретање једне диплома­тске иницијативе, утолико пре јер се одраније познавао са ка­пе­та­ном Митро­ви­ћем.
Матлу су најпре пружена уверавања да покрет са Равне Горе не прима инструкције из Лондона, већ да, уствари, жели да са­ра­ђује са Немцима. “Гаранције“ ове врсте биле су неопходне да би оку­патор уопште пристао на разговор. Матл је тврдио супротно: да има информације о везама са Лондоном и да овим преговорима Дра­жа Михаиловић жели “да добије у времену како би на крају из­бацио Немце из земље“. На то је пуковник Пантић изјавио да су Дража, “а и он сам, као војници, исувише добро упознати са вој­­ном снагом Немачке да би се упуштали у такве дечје илузије. По­­литички револуционарни акцент и политичку ноту су у народ уне­ли комунистички партизани“. О основној намери четника у пок­ренутим преговорима, др Јозеф Матлу у извештају претпос­та­вљенима пише:
Дража Михаиловић очекује да ће од тренутка када он изда од­говарајуће заповести својим одредима бити обустављене каз­не­не акције против српског становништва и масовна стрељања на подручјима на којима се налазе његови четнички одреди.67
Другим речима, одмах после пропалог састанка са Ј. Б. Ти­том 26. октобра, Дража је планирао акцију уништења комунис­ти­ч­ких паравој­них формација, као основну меру за спашавање хи­ља­да недужних жи­вота. Упознавајући Абвер са овом својом на­ме­ром, покушао је да предупреди немачку офанзиву, која је неумитно следила, а која би до­нела нове небројене жртве.
Већ 29. октобра др Матл саопштава пуковнику Пантићу и ка­пе­тану Митровићу одлуку команданта немачког генералштаба у Бео­граду. Он је позивао Дражу на састанак у престоницу, “у ци­љу даљих разговора“, гарантујући “сигурност његовој личности и жи­воту при доласку и одласку без обзира на исход разговора“. Та­ко четнички преговарачи падају у невољу, знајући да од Дра­жи­ног доласка у Београд нема ништа, због чега покушавају да ку­пе време. Капетан Митровић сутрадан поново долази код др Ма­тла, тражећи писмену потврду онога што је јуче речено. Ме­ђу­тим, потврда је била готова већ следећег дана, 30. октобра:
ГЕНЕРАЛШТАБНОМ ПУКОВНИКУ
ГОСПОДИНУ ДРАГОЉУБУ МИХАИЛОВИЋУ
У вези усмених преговора Ваших повереника са мојим предс­та­вником од 28. и 29. 10. 41. било би пожељно да Ви дођете у мој штаб у Београду. Без Вашег личног присуства беспредметни су сви даљи преговори.
Овим актом ја Вам истовремено својом војничком чашћу је­мчим за Вашу личну сигурност и при доласку и при повратку – без обзира на резултат који би овим преговорима био пос­ти­г­ну­т­.
С друге стране, Ви јемчите мени Вашом војничком чашћу и ли­чном одговорношћу да ће овај документ остати у нај­с­т­ро­жи­јој тајности све док преговори не буду приведени крају.
У случају безуспешних преговора овај документ мора бити вра­ћен.
Шеф генералштаба
по овлашћењу
(нечитак параф)
потпуковник68
Претходне вечери, 29. октобра, акцијом у Карану комунисти су дефинитивно почели грађански рат, а у исто време немачка 342. пешадијска дивизија снаге 20.000 војника стиже из правца Шап­ца до Ваљева, докле је, после пет недеља непрекидне борбе, по­тисла четнике под командом капетана Драгослава Рачића. Прет­­хо­днице 342. пешадијске дивизије 1. новембра прелазе Колу­ба­ру – а то је правац према Равној Гори са севера – и сукобљавају се са Јадарским четничким одредом. У покушају још једне ку­по­вине времена, Дража тада шаље писмену из­­јаву Ко­­манди ове не­мачке јединице, тада смештене у Див­ци­ма. Из­јава са­држи ње­го­ву стратегију у преговорима са Немцима. По­сле кон­ста­тације да на том делу фронта нема комуниста, и да је “органи­зација чет­ни­ка у стању да одржава ред на подручју за­па­дне Ср­би­је“, Дража пише како сами четници могу да реше “ко­му­нистичко пи­тање“, под условом да имају довољно наоружања. Ос­вајање по­је­диних гра­­дова од Немаца он затим правда чињеницом да би се у против­ном комунисти представили као ослободиоци и тако по­ву­кли за со­бом народне масе. “То се морало догађати и ради тога да би се спре­чили комунисти да врше терор над ста­но­вништвом“, нас­тав­ља Дража, понављајући да “четничка акција није усмерена про­тив немачких јединица, уколико ове не на­па­дају четнике и на­род“. У последњој, шестој тачки своје изјаве, Дра­жа наговештава тра­­жење једне слободне зоне:
Наш народ воли слободу и радовао би се када се на његовој те­риторији не би налазиле немачке јединице. То одговара чет­ни­чком начину вођења рата, без обзира на жртве које доноси. Об­ласт западне Србије нема никакав значај за немачке јединице, и требало би да буде слободна зона, у којој четници одржавају ред, под условом да их се у томе не спречава и да су довољно нао­ру­жани.69
Да ли због овог писма, или из неких других разлога, тек, по­с­ле двоипочасовне борбе са јадарским четницима претходница 342. пешадијске дивизије враћа се на полазне положаје. Али, сле­де­ћег дана, 2. новембра, јединице мајора Вучка Игњатовића код Пожеге трпе по­раз од комуниста, који јасно показују намеру да наставе про­­дор према Равној Гори са јужне стране, док северно од ове пла­нине пре­те­ћи стоји велика немачка јединица. Зато Дража 3. но­­вембра одго­ва­ра на по­зив команданта немачког генералштаба да дође у Београд. “У интересу добробити мога народа спреман (сам) да се одазовем вашем позиву и лично дођем у Београд“, ка­же, а затим додаје како је “у овом моменту“ неопходно да ос­та­не на свом месту ради борбе “већих размера“ против комуни­ста. “У вези с напред изложеним неопходно је да ваше јединице не преду­зи­мају никакве акције на том терену“, пише на крају Дра­жа, уз на­по­мену да ће тачан дан доласка у Београд јавити пре­ко свог пре­го­ва­­ра­ча.70
(Као што смо напред видели, истовремено, 3. новембра, Дра­жа је и Ј. Б. Титу послао писмо, саопштавајући му практично исто што и не­ма­чком генералштабу: четници не желе да се боре против комуниста, већ само против Немаца; комунисти треба да обуставе на­пад на четнике и да им испоруче оружје и муницију ради борбе про­тив заје­дничког непријатеља.)
Са планом или не, ове прве дипломатске акције четника ус­ме­­раване су на немачке војне команде и војну обавештајну служ­бу. Ако је због њих заустављена немачка 342. пешадијска дивизија, то је већ био велики успех. Међутим, евентуалне нове успехе у овим преговорима осујетила је превелика амбиција пуковника Бра­нислава Пантића. Он је, наиме, покушао да превари генерала Ми­лана Недића за хитну испоруку огромне количине оружја и му­­ниције, већ после првог састанка са др Јозефом Матлом. Када је Недић зинуо од чуда на Пантићев претерани захтев (5.000 пу­шака, 500 пушкомитраљеза и 100 митраљеза), овај га је упозорио ни мање ни више него Дражиним везама са немачким генерал­шта­бом, представљајући до­лазак четничког команданта у Бео­г­рад као готову ствар. Не­дић се, међутим, већ следећег дана, 30. ок­тобра, пожалио команданту немачког управног штаба генера­лу Харолду Турнеру. Ре­као му је да би Дражин долазак у Београд без сагласности “ср­п­ске“ владе “значио за њу највећи политички по­раз“. Према Тур­не­ровом писму немачком генералштабу, Не­ди­ће­во мишљење о Дра­жи било је следеће:
Михаиловић се налази непосредно пред уништењем, питање је само времена. Сам Михаиловић осећа да све више слаби и жели да добије у времену да би се спасао, нарочито преко зиме. Он је пот­­пуно непоуздана личност и зато Недић сматра да нема свр­хе преговарати.71
Турнер у овом протестном обраћању немачком генерал­шта­бу каже како је за њега “било неугодно да од Срба дознаје о пре­го­ворима са Михаиловићем“, додајући: “Уопште је тешки пропуст да се о томе једноставно не обавесте надлештва која се баве по­ли­ти­чким и полицијским стварима. Војни центар везе је разним са­мо­вољама до сада стално и знатно ометао политичку линију“.
Турнер је сматрао да се Дражина тактита састоји у томе “да преговорима са нама и евентуално помоћу оружја и муниције које би добио од Немаца добије времена и могућности да изради организацију“, са којом би, када за то дође прави тренутак, напао тру­пе Вермахта. Он затим набраја доказе за ову своју тврдњу:
1) Његови сарадници, међу којима се налази и познати ад­во­кат Васић, који је као други председник Српског клуба за културу био један од одговорних за пуч од 27. 3. 1941. и за кога је до­ка­за­но да је радио у служби Енглеске. Затим се код Михаиловића на­лазе Јевреји које он штити.
2) Позната су писма и усмена саопштења Михаиловића ње­го­вим сарадницима из којих се јасно види да он само зато одбија ко­мунисте и да је вољан да се против њих бори – што се они боре без система и без изгледа на успех.
На крају је познато, да су се одреди пуковника Михаиловића, и то пуковника (тј. потпуковника – прим. аут) Мисите код Лоз­ни­це и војводе (још увек само капетана – прим. аут) Рачића на пла­нини Цер, активно борили против не­­мачких оружаних снага и да су у првом реду одговорни за јаке бо­р­бе у западној Србији и те­шке губитке немачких оружаних сна­­га. Из извештаја зароб­ље­ника и повереника јасно се види да да­­нас постоји јединствен фро­нт између партизанских одреда и од­­реда пуковника Ми­хаи­ло­ви­ћа. Постоје само разлике у начину бо­­рбе, које су настале због то­га што су код Михаиловића орга­ни­­зовани официри и вој­ни­ци, док се код партизанских одреда из­ме­ђу осталог боре зат­во­­ре­ни­ци, разбојници и Цигани.72
Ипак, преговори са Дражом се настављају. Тако четници до­би­јају драгоцено време да се поврате од шока изазваног по­че­т­ком грађанског рата и сузбију комунистичку офанзиву на Равну Го­ру. Дражини обавештајци и др Матл уговорили су састанак две­­ју делегација за 11. новембар, не у Београду, већ у селу Дивци. Н­е­мачку делегацију у Дивцима чинили су потпу­ков­ник Ру­до­лф Ко­­га­рт, војни управни саветник потпуковник др Георг Ки­сел, ка­пе­тан др Јозеф Матл и још два официра. Најмање један официр, др Кисел, дошао је као представник генерала Турнера. У име чет­ника састанку су присуствовали Дра­­жа и ма­јор Александар Ми­­­шић (у униформама) и пу­ковник Бра­на Пантић и капетан Ненад Ми­­т­ро­вић (у циви­лу).73
Дра­жа је био спреман на најгоре. Пред полазак дао је ака­де­ми­ку и резервном потпуковнику са Солунског фронта, Дра­ги­ши Ва­­сићу, ин­стру­­кције о даљем во­ђе­њу по­­крета у случају да Не­м­ци зло­­­у­по­тре­бе прегова­ра­ч­ки имунитет. Ре­шен да им жив не па­дне у руке, у џе­пу ши­ње­ла је држао од­шра­ф­љену бомбу.74
У ствари, сви из четничке делегације, као и цела пратећа јединица од 30-так љу­ди, када су узјахали коње поред куће мајора Александра Ми­ши­ћа у Струганику ставили су у џеп по једну одшрафљену бомбу, ка­ко сведочи Александрова супруга Милена.75
Најпре је го­ворио пот­пуковник Когарт, који је одмах одбио понуду за са­ра­д­њу као неи­скрену, уз објашњење да ће “немачки Вермахт сам у нај­­кра­ћем времену окончати са комунизмом“. После оптужби чет­­ника да су лукавством заробили “мирне немачке трупе“ у Кру­­пњу, Лоз­ници и Горњем Милановцу, Когарт је наставио:
Вама је познато да су у покрету првокласне фронтовске ди­ви­зије и тенковски одреди. Ваш положај, господине пуковниче, по­горшава се из дана у дан, док се наш положај стално по­бо­љ­ша­ва. Као генералштабни официр Ви свакако оцењујете исправно по­ложај и знате да ће се зима и наставак немачких операција рђа­во завршити по Ваше борбене групе.
Немачки Вермахт не може се оптеретити таквим саве­з­ни­ци­ма који му се привремено прикључују из разлога опортунитета. Сем тога, став Ваших вођа и бораца не може се тако брзо про­менити као што је то потребно.
Да је Ваша понуда дошла из стварног уверења, господине пу­ко­вниче, то би се морало осетити у вођењу борби у последње вре­ме. Али, то није био случај, јер Ви сте допустили да Краљево бу­де 1. новембра нападнуто тенковима, иако сте 28. октобра упу­тили понуду немачком Вермахту…
У односу на Вашу намеру да поштедите српску крв и имови­ну овлашћен сам да Вам означим једини пут, а то је:
“Обустављање борбе и безусловна предаја“.76
Немачки потпуковник је потом затражио предају свог ору­жја, ратне спреме и муниције, као и ослобађање заробљених не­ма­чких војника. Подсетио је на одмазду стотину на једнога, уз на­по­мену да ће се она примењивати “у првој линији на породицама бо­раца који се налазе у шумама“. На крају је поменуо и Дражине “прет­постављене… који вуку конце из Лондона“.
Дража је најпре још једном демантовао да је представник Лон­­дона или “било које друге земље“. Подсетио је да су у току ме­­ре про­тив комуниста, који ће “и даље изазивати препаде да би уби­­јали невине“. Није имао намеру да ратује против окупатора, већ да уб­лажи и спречи комунистички терор, који је добио замах ка­да су “са­ми Немци напустили Ужице“, па је тако почела трка за градове из­међу њега и комуниста: Горњи Милановац, Чачак, Краљево…
Дража није преузео одговорност за напад на Шабац, и са­­мим тим за потоње борбе јужно од овог града, јер је знао да су ту Не­м­ци имали велике губитке. Зато је ове операције пребацио на “не­послушне елементе“. Из истог разлога, напад на Краљево 1. но­вембра приписао је комунистима, што је била најслабија тачка ње­говог наступа те вечери, јер Немци на Краљеву нису виђали ко­мунисте ни раније, а поготову тог дана, када се они ни форма­л­но нису појавили у борбама.
Када је Дража рекао да са комунистима “ни­је склапао оз­би­љ­не споразуме, јер они се не брину за народ“ потпу­ков­ник Ко­га­рт дао је јед­но­­ста­ван тест за про­ве­ру искрености понуде о сарадњи: затражио је од Драже да на­веде имена комуни­сти­чких челника. Дража је, не трепнувши, ре­као: “Бугарин Јенковић, Јевреј Лин­­­дер­ма­јер, Мађар Борота, дво­ји­ца муслимана чија име­­­на не знам и усташа Богдановић“. Дру­гим речима, њему је било испод час­ти да при­­­јави Не­м­цима комунистичке вође са ко­ји­ма је прего­ва­рао, мада је већ уве­лико ратовао против њих, него је навео име­на неколицине нај­ве­ћих злочинаца у партизанс­ким ре­­довима, озн­ачивши их као “странце“, што они уистину и јесу били.77
(На при­мер, Иш­­­т­ван Бо­­ро­та, командант Тамнавског партизанског одреда, са комеса­ром тог одреда, Стјепаном Мај­ером, тестерисао је жи­­ве људе уп­ра­во у Дивцима; обојица су ух­ва­ћени, и почетком 1942. у Ва­ље­ву осу­­ђе­ни на смрт од стране Не­ди­ћевих власти.)
Уз напомену да је “то све што зна о комунистичком вођству“, Дража је затим рекао:
Они хоће да погине што више Срба, како би доцније имали успеха. Моја једина намера је да спречим (њихов) терор, који је исто толико ужасан као и немачки. Народ је тренутно изложен двема терористичким акцијама, а невин је! Терористички акти комуниста се спроводе изазивањем инцидената, како би били стрељани они које су Немци похапсили…
Наша дужност као војника је да се не предамо догод можемо издржати. Стога нам се не може пребацити зашто се не предајемо…
Захтевам да ми се омогући да наставим борбу против комунизма која је почела 31. октобра. Ми знамо како се води борба у шу­ми, нарочито против елемената који желе да се сакрију. Нео­п­ходно је имати муницију! Рачунајући с тим, дошао сам ова­м­о.­..­78
Дража је, затим, покушао да објасни Немцима како је не­мо­гућ било какав јавни договор са њима, јер би у том случају добио епи­тет издајице, као Коста Пећанац. Предложио им је, још једном, да му дају муницију по тајном договору, уверавајући их да му после свега што је изјавио “могу указати више поверења“.
Потпуковник Когарт, наравно, није поверовао Дражиним из­ја­вама, поновивши још једном позив на безусловну капитулацију. “Не видим никаквог разлога што ми је упућен позив за овај сусрет ако се хтело да ми се ово саопшти. То ми се могло поручити и преко посредника“, одговорио је Дража. На то је потпуковник Ко­гарт инсистирао да одмах добије одговор. Дража је рекао да та­кву од­луку не може да донесе док не чује мишљење “својих пот­чињених“. Немац је питао када ће то бити, а Дража је одгово­рио “кратко време“ после консултација са официрима, “који су у бор­би против комуниста на врло широком фронту, а ова борба је те­шка и скопчана са многим губицима“.
“Ако одговор не испадне позитиван, борба против вас биће нас­тављена“, рекао је Когарт. То је за Дражу био највећи до­би­так те вечери, јер је из речи немачког официра произилазило да бор­ба против четника неће бити настављена одмах. “Нећемо се бо­рити против Немаца, па ни онда ако нам ова борба буде наметнута“, додао је Дража у намери да потврди добитак, али испало је обрнуто. Наиме, Когарт је узвратио да је “у Чачку и сам до­жи­вео једну такву борбу“. А приликом ослобађања Чачка, 1. октобра, Не­мци нису непосредно наметнули борбу четницима – напротив.
Састанак је завршен без договора, јер договор и није био мо­гућ. Дража је само за­го­варао немачку де­ле­­гацију и тако добијао у времену, а ако би успео да извуче нешто му­ниције – утолико бо­ље. Његов краткорочни циљ био је да од­ло­жи не­ма­чку оф­ан­­зиву на четнике док они не зауставе партизански на­пад на Рав­ну Го­ру, и тај циљ је остварен. Почетна идеја о заустављању немачких од­ма­зди, током преговора се претвори­ла у Дражин захтев да се чет­ни­ци сами обрачунају са комунистима који су те одмазде плански иза­зивали. То, међутим, Немци нису прихватили.
Комунисти су пос­ле рата сасвим другачије предста­вљали пре­го­­воре у Дивцима, уз уо­би­ча­је­но скривање и извртање чи­­њеница. Ни­­су рекли како су, осим Драже, све чланове чет­ни­чке де­ле­га­ци­је, пуковника Пантића, мајора Мишића и капетана Ми­тровића, Не­­м­ци не­­ду­го по­том заробили и одвели у логор. Та­ко­ђе, комуни­сти нису об­ја­ви­ли немачки извештај са састанка, већ са­мо записник. Ра­зли­ка је у томе што су у извештају Немци реално ту­ма­чи­ли оно што је на сас­танку ре­чено, док се у записнику само пре­но­си раз­говор. Тај ра­зговор ко­мунисти су безброј пута пре­штампа­ва­­ли, убеђујући чи­таоце да су четници пред Немцима све го­во­ри­ли ис­крено. Немачки из­ве­штај са ­пре­го­вора Дражу, иначе, оце­њу­је као “јаког српског на­ци­­оналисту, чо­века велике физичке сна­ге ко­ји потпуно влада сво­­јим осећањи­ма, чак и кад чује лоше ве­сти“.79
Од оног што је у Дивцима речено са че­тни­чке стра­­­не, нај­ис­к­ре­нија је из­јава пуковника Пантића (изузев њеног по­сле­дњег де­­ла, ук­­ло­пље­ног у тактику при­премљену за састанак: го­вори­ти да чет­ни­ци не желе да се бо­ре против Немаца, већ само про­тив ко­му­ни­ста). Пантићева изјава гласи:
Активна борба (против комуниста – прим. аут) је почела та­ко касно јер смо ми тачно знали да је већина народа настројена ру­софилски. Комунисти су први почели борбу, док је Ми­хаи­ло­вић стајао потпуно по страни и припремао се за борбу у правцу Бо­сне и Санџака. Он је желео да изврши одмазду над усташама ко­је су побиле стотине хиљада Срба. Комунисти су своје акције по­ставили на националну базу и тиме су привукли на своју стра­ну широке народне масе. Народ је веровао да је почела осло­бо­дила­чка борба, а није видео да је крајњи циљ комуниста био по­ли­тички а не национални. Требало је да прође три месеца па да на­родне масе увиде куда их води комунизам и да то није била бор­ба на националној основи. Када је то сазнање дошло заједно са ка­зненим експедицијама већина народа је видела да је заведена. У ве­ликом броју прилазили су од комуниста пуковнику Ми­хаи­ло­­вићу који је био национални и који никада ни у ком случају није на­­ме­равао да се бори против немачких оружаних снага.80
Југословенска влада и Енглези обавештени су о преговорима са Немцима и пре и после састанка. Вест о преговорима пренео је и “Би-Би-Си“, с по­хвалама Дражи за храбро држање пред моћ­ним оку­патором.81
Зато је већ истог дана, 12. новембра, генерал Недић преко агенције “Рудник“ морао да демантује “Би-Би-­Си“:
Лондонски радио дао је јуче увече вести о приликама у Ср­би­ји, па је изнео и потпуно нетачно тврђење како су тобоже не­ма­чке власти преговарале са пуковником Дражом Михаиловићем. Ме­ђутим, супротно том тврђењу, истина је да је Дража Ми­хаи­ло­вић слао своје посреднике како мени, тако и немачким власти­ма ради преговора. Немачке власти су све преговоре са његовим по­средницима одбиле, захтевајући да им се Д. Михаиловић лично ја­ви и без икаквих услова преда. Што се тиче Драже Ми­хаи­ло­ви­ћа, он је истовремено преговарао и са комунистима, о чему имам пи­смених доказа, а и на терену је активно са њима сарађивао. Што се сада лондонски радио заузима за Дражу Михаиловића, то је доказ више да он према инструкцијама Лондона ради за цр­ве­ну Москву и комунизам. С немачког меродавног места дат је Д. Михаиловићу одговор какав он заслужује. А за нас Србе, он је због оваквог свог поступка исто што и остали комунисти.82
Извори:
67 Зборник докумената, том 14, књига 1, 858.
68 Зборник докумената, том 14, књига 1, 860.
69 и 70 Зборник докумената, том 14, књига 1, 861, 862.
71 Зборник докумената, том 14, књига 1, 869-870.
72 и 73 Зборник докумената, том 14, књига 1, 865-866, 871.
74 Д. Ђорђевић, Ожиљци и опомене, књига прва, 269. Према књизи Дра­ги­ше Васића “Историја Равне Горе“, коју је Ђорђевић прочитао око 1955, пре него што ће рукопис пасти у руке комунистичке полиције.­
75 В. Берко Савић, Синови војводе Мишића, 205.
76 Зборник докумената, том 14, књига 1, 871-873.
77 Ј. Томашевић, Четници, 142.
78 Зборник докумената, том 14, књига 1, 874.
79 Ј. Томашевић, Четници, 142.
80 Зборник докумената, том 14, књига 1, 877.
81 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 784.
82 К. Николић, Историја Равногорског покрета, књига прва, 148.
(Из књиге М. Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког поректа“, 1. том, стр. 204-212, Крагујевац 2004)

Затворено за коментаре.