“Причао ми је један сељак из села Буковица, чијег се имена данас не сјећам…” – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (9)

Одлука "Авноја" о формирању “Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача”
Одлука "Авноја" о формирању “Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача”

Одлука „Авноја“ о формирању “Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача”

 

Пише: Никола Станојевић

“Причао ми је један сељак из села Буковица, чијег се имена данас не сјећам…” – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (9)

 

Док су у државама са нормалним поретком, редовни судови спроводили истраге и последично, кривичне поступке против извршилаца ратних злочина и других тешких дела, југословенски комунисти су оснивали некакве анкетне комисије, којима би поверавали овако деликатне задатке. Тзв. Авној је донео одлуку још 30. новембра 1943. године да се формира “Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача”, са 6 републичких (“земаљских”), две обласне и једном покрајинском подкомисијом. Већ сам назив овог тела, показао је да се комунисти неће бавити истраживањем и сопствених, многобројних злочина, јер они наравно, нити су окупатори, нити “његови помагачи”, нити су уопште убили некога ко то није, на овај или онај начин, “заслужио”. Пошто су све своје непријатеље сврстали у неку од поменуте две категорије, комунистима је остало само да кроз рад ове комисије оперу своју улогу у ратним догађајима, показавши целом свету, да су сви остали актери огрезли у злочинима и да су сва средства у борби против њих била дозвољена (а некоме, као што су комунисти, који је претежно користио недозвољена средства, то је било и те како важно). Упркос називу, њен циљ није био утврђивање материјалне истине, дакле онога што се стварно десило, већ потврђивање комунистичке визуре догађаја, тј. онога што комунисти сматрају да се десило. То се види већ из поступка узимања исказа и начина саслушања особа које би могле да пруже драгоцене податке о дешавањима која су била предмет рада комисије. Ни најелементарнија правила нису поштована (много коректније су се понели у Недићевом Комесаријату за избеглице и пресељенике, где су искази од избеглица узимани са далеко више професионалности). Под комунистима, сведоци ратних збивања нису питани одакле им је познато то о чему говоре, саслушавани су у групи, иако се искази од сведока узимају одвојено, како би се спречили њихови међусобни утицаји и могућност лажирања тј. прилагођавања исказа, износили су своја мишљења што је забрањено, јер сведок говори само о ономе што је чулно опазио (видом, ређе слухом), а нарочито им је сугерисано шта да кажу и кога да оптуже. Генерално гледано, сугестивно питање је свако оно, на које се може одговорити само са “да” или “не”, и које у себи већ садржи одговор који се очекује од саслушаваног. Давање сугестија и навођење сведока, комунисти су довели до крајњих граница. Они се нису задржали само на сугестивним питањима – они су сведоку (или групи сведока) сугерисали целокупан исказ, на који је он, након предочавања, имао само да одговори – “Тако је било”, чиме је ово доказно средство потпуно обесмишљено. Само када се све ово има у виду, постаје јасно зашто испитани, полуписмени земљорадници и домаћице познају целу хијерархијску структуру Дражине војске, ко је коме и шта наредио, ко је којом јединицом заповедао, дају правне квалификације о томе ко је ратни злочинац или издајник државе, па чак знају и како се зову италијански високи официри са којима су четници сарађивали. С друге стране, ти исти сведоци често “не знају” колико је људи у њиховом селу убијено, ко их је конкретно ликвидирао и где, већ се задржавају на неодређеним и паушалним оптужбама. И наравно, искази су им препуни атрибута, па више личе на говоре на неком политичком скупу, него на сведочење дато под заклетвом. У слободним земљама, са независним судством, браниоци оптужених би такве сведоке “појели за доручак”.

Али Чекић радо преноси овакве “исказе”. Тако на страни 461, он објављује “сведочење” Шахије Влаховљак, старе 65 година (на другом месту у записнику пише да је стара 50 година; ни генералије нису узете како треба), домаћице из Бољанића у пљеваљском крају, дато у повереништву за срез Пљевља Земаљске комисије Црне Горе за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 21. новембра 1945. године. Исказ није дугачак, па ће бити пренет у целости: “На Бадњи дан 1942. године (католички – моја прим.) четничке банде по одобрењу Италијанског Гувернера за Црну Гору ђенерала Пирциа Биролиа, а извршиоци поменутог наређења капетан Иван Ружић, капетан Павле Ђуришић, капетан Никола Бојовић, капетан Бојовић Вукашин, капетан Ђеранића Божидар, мајор Јоксимовић Милорад, мајор Цемовић Миомир, п.поручника Ђелатић Симеун и срес. четничког команданта Милутин Јеловац и др. извршили су напад на муслимански живаљ настањен у Санџаку и том приликом попалили су неколико хиљада кућа, побили много невиног муслиманског живља, стараца, жена и дјеце и извршили безброј пљачки. Силовања жена и дјевојака и уништавања имовине. У овој акцији четничка војска под командом горе поменутих злочинаца запалила је све муслиманске куће у Бољанићима у срезу пљеваљском. Том приликом четничке банде запалили су и моју кућу и убили ми мужа Влаховљака Јуса као и сина Јусуфа Влаховљака, земљорадници из Бољанића. Четнички бандити су мога мужа и сина на најсвирепији начин убили. За овај злочин тужим горе поменутог Италијанског гувернера за Црну Гору Пирциа Биролија, као и горе поменуте четничке команданте и тражим да се најстрожије казне. Испит ми је прочитан и на речено се могу заклети.”

Рекло би се, свака јој част на одличном познавању четничке организације у овој области. Сведок је како изгледа, проучавала и италијанску ратну архиву, јер је открила да је ова “акција” извршена по одобрењу лично генерала Пирција Биролија (наравно, познато јој је и да је он постављен за окупационог гувернера Црне Горе). Исказ је додуше, мало “танак” код детаља извршеног злочина, јер зна само да је побијено “много” људи и учињено “безброј” пљачки, али то можда није толико ни битно, важно је да је сведок непобитно утврдила наредбодавце и извршиоце убистава и силовања, са све именом, чином, а код неких и положајем.

Ту је и исказ Мурата Бојаџића, старог 52 године, земљорадника из истог села, председника Одбора муслиманских избеглица у Пљевљима, дат истом повереништву 28. новембра 1945. године. Тешко је рећи, у ком својству ова особа наступа пред повереништвом – као сведок, вештак, нешто треће или све по мало. Исказ почиње овако: “Дана 5-II-1943, издајнички Ђенерал Дража Михаиловић организовао је своје одреде на територији Рудо-Подгорица, Никшић-Андријевица и мобилисао је исте да изврши покољ над муслиманским живљем у Санџаку, а специјално на територији среза пљеваљског. И заиста 5-II-1943 год, четничка војска у јачини од неколико хиљада људи напала је у рану зору мирно и незаштићено муслиманско становништво у селима…” Сведок затим набраја села која су тада нападнута. У наставку каже: “Овом приликом четничке банде нијесу поштедјеле ни малољетну дјецу, жене и старце већ су дјецу клали, набадали на ножеве својих бајонета, а онда их бацали у запаљене домове да горе заједно са својим старијим. Ови бандити силовали су жене и дјевојке наочиглед своје дјеце и мале браће, као и родитеља, а онда их бацали полуживе у запаљене домове да сагоре.” Италијанска команда, наводи даље, није ништа предузела, јер су све ово четници заправо урадили по споразуму са њима. За своје ангажовање против партизана, четници су поставили као услов, добијање италијанске дозволе да униште муслиманско становништво Санџака.

Сведок, не само да је сазнао за овај споразум, већ је успео да открије и који су све команданти са својим јединицама учествовали у злочинима: “У овој акцији узели су учешће сљедећи четнички команданти са својим одредима: ђенерал Дража Михаиловић, пуковник Захарије Остојић начелник Дражиног штаба, капетан Павле Ђуришић, командант Лимско-Санџачких четничких одреда, мајор Андрија Весковић, командант четничке бригаде, мајор Миомир Цемовић, командант четничке бригаде, мајор Милорад Јоксимовић, командант четничког Корпуса, капетан Милош Павићевић, командант јуришног четничког батаљона, капетан Крсто Васовић, командант четничког батаљона, капетан Вукашин Бојовић, командант четничке бригаде, поручник Вељко Томовић, командант четничког одреда, поручник Милош Марјановић, командант четничког батаљона, капетан Алекса Лалић, командант четничке бригаде, учитељ Александар Дашић, командир четничке чете, поручник Светислав Јарић, командант четничког батаљона, поручник Благоје Вукашиновић, командант четничке бригаде, капетан Радуле Радовић, командант четничке бригаде, капетан Вељко Лазаревић, командант четничке бригаде, поручник Ђуро Ковијанић, командант четничког батаљона, капетан Војин Војводић, командант жандармериске четничке бригаде, професор Бећир Томовић командант четничког одреда, капетан Радомир-Рајо Поповић, начелник штаба Павла Ђуришића, поручник Митар Букумира, ађутант Павла Ђуришића, поручник Марко Вуковић, командант четничког батаљона, Светозар Добрашиновић, командант четничке бригаде, капетан Иван Ружић, командант Дурмиторске четничке бригаде, капетан Гаврило Радовић, командант четничког одреда, потпоручник Рајак Милорад, командир четничке чете, Милан Бандовић, четнички командант за срез бјелопољски, Миле Бакић, командант четничког одреда, Вукосав Радовић, командант четничког одреда, Радоје Дамјановић, командант четничког батаљона, капетан Воја Лукачевић, командант четничких одреда, Јеловац Милутин, командант четничког одреда, Топаловић Бошко, командант четничког одреда, Ненадић Мишо, командант четнички, Ненадић Војо, командант четнички, Радоица Грдинић, командир четнички, Ирић Богољуб, четнички војвода, Дробњак Милан, четнички командир, Стоић Слободан, командир четничке чете, Гогић Борисав, командир четничке чете, Булатовић Владо, командант четничког батаљона, Лучић Недељко, командант четничког батаљона, Голубовић Ристо, командир четничке чете, Јакић Никола, командир четничке чете, Росић Никола, командант летећег четничког батаљона, Сакић Душан, потпоручник командир четничке чете, Булатовић Светозар, командир четничке чете, Цветко Пјановић, официр у штабу Драже Михаиловића, Стојић Дико, поручник командант четничког батаљона и многи други. У овој акцији узели су такође учешћа четнички одред под командом капетана Раилића Радомана, његовог ађутанта поручника Милоша Посуке, четнички командир Божо Милић и четнички командант Филип Војиновић.”

Тек читањем ових редова, стиче се јасна представа о томе, колико су немачки покушаји упада у четнички систем радио везе и откривања организационе шеме Југословенске војске, били чисто губљење драгоценог времена. А све што је требало да ураде, био је одлазак код Мурата Бојаџића у Бољанић, који је то спознао, без икаквих техничких и других помагала. Срећом, бар комунисти су на прави начин искористили његово непроцењиво знање о четничком официрском кору.

Четници су, вели у наставку, попалили “неколико хиљада” кућа, и побили “неколико хиљада” људи, опљачкали стоку и сву имовину, а Павле Ђуришић је чак образовао и једну комисију за поделу муслиманске земље четничким “џелатима”: “Начини на који су вршена убиства били су различити. 90 % жртава било је прије убиства мучено, бодено ножевима, жене силоване често од педесетак четничких разбојника, да би их онда бацили у њихове куће да заједно са њима сагоре.”

Сведок након овога, преузима својство вештака-експерта, па прилаже списак страдалог становништва и уништене имовине, од 18. априла 1943. године, који је саставио са осталим члановима Одбора избеглица. У целом исказу, једино тај списак има извесну вредност. На њему се налази пописано 1.051 лице оба пола, са именом, презименом и годинама старости. Да ли су на овом списку све цивили, како се сугерише, или има и страдалих у борби, посебно је питање, за неке друге истраживаче.

Као највеће “зликовце и џелате” Бојаџић помиње по имену 20-орицу Срба, од којих су 12 из Мељака, 2 из Маоча, 2 из Војиновића и по један из Страхов Дола, Бољанића, Буковице и Подковача. “Највећи зликовци” су и капетан Божидар Ћеранић, поручник Радоман Ћеранић и поручник Никола Трифуновић.

На крају исказа стоји: “За напред наведени злочин тужим ђенерала Дражу Михаиловића и све његове напред поменуте официре, армијског ђенерала Пирција Биролија који је омогућио четничким бандама да изврше напред наведени злочин, команданта дивизије Тауринензе ђенерала Вивалду и цивилног делегата мајора Сантуора, који су били у могућности /да спасе/ напред наведене жртве, а они не само да нису то учинили, већ су помогли четницима у извођењу њиховог плана, као и све напред поменуте четнике-џелате и њихове непознате саучеснике, чија ће имена у току процеса бити утврђена и молим суд да за напред цитиране злочине сви најстрожије буду кажњени.
Испит ми је прочитан и на речено се могу заклети, а као сведоке позивам одборнике избеглица муслимана у Пљевљима Муловић Вејса, Пушка Арифа, Чаушевић Нурка и Влаховљак Хајра, па молим да исте саслушате.”

Да ли је можда сарађивао са Шахијом Влаховљак, или из сопствених сазнања, тек, и овај сведок је установио који су италијански функционери дали одобрење Дражи за покољ муслиманског становништва у овој области.

После свега, приступили су сведоци које је предложио Бојаџић (уз њих и Пашо Влаховљак) и свој петорици је прочитан цео његов исказ. У записник је затим унето: “Прочитан нам је записник Бојаџић Мурата, све су околности у њему тачно наведене, како у погледу жртава и злочинаца, тако у погледу начина и времена извршења злочина и висине причињене штете оштећеницима. Немамо ништа да додамо, а на речено (тј. на оно што је други рекао – моја прим.) се можемо заклети.”

 

Светозар Шерић, Мујо Смајовић, Адалберт Висецки, Рагиб Мањо, Лазар Соколовић и Хасан Ђонлагић дали су “заједничку изјаву” Земаљској комисији Босне и Херцеговине за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за срез Фоча, 16. јула 1946. године (у Чекићевој књизи на страни 581).

Када је реч о злочинима над муслиманима у Фочи и околини, њихов исказ обрађује два периода – крај 1941. године и ослобођење града августа 1942. године. Укратко, после уласка четника у Фочу 4. децембра 1941. године, почела је општа пљачка и безвлашће. У град долазе и мајори Дангић и Тодоровић, али се задржавају само дан-два. Дангић 5. децембра држи говор народу на пазаришту, да је краљева војска ослободила град и преузела власт, те да ће сада свако одговарати за своја дела. До његовог доласка, у граду је било само пљачке, а по његовом напуштању Фоче, отпочело је “масовно клање” муслимана. У затвору, од којег су добили кључеве од Италијана, затекли су 73 лица које су одмах “поклали”. Сведоцима нису позната њихова имена, јер су са друге територије. Од 5. децембра до 20. јануара четници су убили у граду 298 лица чија су имена позната, и још “неколико стотина” људи из других крајева који нису идентификовани, нити се зна њихов тачан број. Ту су и неодређене (а уобичајене) оптужбе за силовања, вађење очију, сечење ушију итд. За све ово, као наредбодавце оптужују капетана Сергија Михаиловића, поручника Миливоја Кекића, наредника-водника Јовановића из Београда, Бору Благојевића, поручника Милована Булована, Василија Бодирогу, Василија Јовичића пароха фочанског и Радивоја Косорића, а од извршилаца по имену наводе још 47 лица, међу којима има земљорадника, гостионичара, жандарма, чиновника, итд. Поред занимања, за поједине се наводе и године старости, одакле су и где се сада налазе.

Не кажу одакле им је познато то о чему говоре, а с обзиром да је исказ “заједнички” немогуће је утврдити шта је у ствари рекао сваки од њих.

У наставку наводе како су четници “упали” у Фочу 15. августа 1942. године (у ствари то је било 4 дана касније, и наравно после борбе са усташама), и одмах су почели са “клањем” (а шта би друго?), те у том покољу за само три дана убили 314 идентификованих лица, и “више стотина странаца” чија имена им нису позната. У 12 кућа су затворили и спалили жене, децу и старце, али није им познато колико је тада људи страдало, а не помињу ни где се ово десило. Познато им је (не кажу одакле) да је у кући Хасића у Зиковцима, изгорело 76 лица, од којих се спасила само жена извесног Мухамеда Софтића. За ове злочине оптужују одреде под командом Павла Ђуришића, бригаду Милана Матовића, јединице Баје Никића, Василија Бодироге и Вељка Зеловића. Од “злочинаца” су им познати још “Бранко Остојић, командант корпуса” (очигледно Захарије Остојић, који није био командант корпуса), “Никола Ројевић” (вероватно Никола Бојовић), Боро Благојевић, Василије Јовичић парох фочански, а поименице наводе још 27 особа, са личним подацима који су им познати.

И овде се не може знати шта је ко од њих рекао и који су им извори за то што тврде.
Смаил Чекић објављује и исказ Новице Шекарића из Горажда, “повереника Шумарског одељења при окружном НО одбору”, старог 50 година, који је дат у повереништву за округ Сарајево Земаљске комисије Босне и Херцеговине за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 23. априла 1946. године. Његов исказ може се слободно назвати препричавањем историје Другог светског рата у Југославији.

На почетку исказа, он говори о ситуацији у Фочи, у коју се склонио по “капитулацији Југославије”. Помиње, иначе неспорну чињеницу, да су одмах почела хапшења и убиства виђенијих Срба. Цивилну власт у граду су преузеле усташе, које су водили логорник Алија Гогалија (убијен касније од четника) и таборник Миле Кукавица, обојица из Фоче, али ипак главну улогу је имао трговац Узеир Хакибовић, по чијем наређењу су вршена сва ова злодела. До 12. јуна 1941. године, у фочанском срезу поубијано је око 60 најугледнијих Срба: “Убиства су вршена на следећи начин: појединачне усташке патроле одлазиле су у села па, или тамо убијали грађане или их доводили у усташки логор у Фочи, гдје су их убијали у свом подруму, а онда бацили у Дрину. Напомињем да усташе нису фочанске Србе убијали у граду, него су их слали у Сарајево, гдје су били поубијани, као на пример Хаџивуковић Васо, рођак Хаџивуковића, студент агрономије, још пет студената и других грађана, или су се депортирали у логору Госпић. У Сарајево и Госпић отпремљено је око 56 Срба, и ја сам једини који сам остао жив. Ослободивши се затвора у Сарајеву, после 45 дана, поновно сам отишао у Фочу.”

Онда 2. децембра 1941. године, око 800 усташа и домобрана бежи из Фоче у Мостар, а у граду остаје око 300 италијанских војника са 10 официра. Два дана касније, у Фочу долазе мајор Дангић, Сергије Михаиловић и још два официра на састанак са Италијанима, који је одржан у гостиони Велимира Зечевића. По завршетку састанка, Сергије Михаиловић објављује присутним грађанима да је “у име краља и Драже Михаиловића” постигнут споразум, да Италијани истог дана напусте место до 12 часова, а да га запоседну четници, што се и десило. То му је причао сведок очевидац, али не наводи његово име. Затим каже даље, како су већ исту ноћ почела клања муслимана у граду и околини. “Пијани” четници су се размилели по граду и околини, и где год су кога муслимана видели, убијали су га на лицу места. Мушкарце су водили на дрински мост, клали и бацали у реку. За време њихове “страховладе” од 45 дана, убијено је на том мосту 286 муслимана и 4 Хрвата, а у целом срезу “око 3.000 муслимана, већином жена и дјеце.”

“Сутрадан, тј. 5. децембра долази у Фочу Дангић и држи говор народу, те се нарочито обраћа Муслиманима, бодрећи их да им се ништа неће десити и да се ништа не боје. Међутим, у исто вријеме у граду се чује врисак и кукњава од Муслимана, које четници кољу. Поред поменутих четника у Фочу су ушли још и Загорац Славко, који је дошао након 15 дана, поручник Јовановић, војвода Ђекић, све четнички официри. Сви они сносе пуну одговорност за ова злочинства, а највише Косорић Радивоје командант рогатичког батаљона, који се и данас налази у шуми” – каже у наставку, али не наводи да ли му је нешто од свега овога лично познато, је ли видео неко убиство или друго злодело, или макар неког ко је непосредни очевидац било чега.

Остатак “сведочења” је можда боље пренети у изворном облику, уместо парафразирања, ради лакшег разумевања суштине “исказа”, датих пред комунистичким органима: “За вријеме четничке владавине одлази из Фоче једна делегација од 4 четника официра на челу с поручником Јовановићем у Вишеград. Тамо се споразумјева са Италијанима и Њемцима, да им не праве сметње у њиховом продирању преко Сјемећа, Власенице и Романије на партизанску слободу територију Рогатицу, Гласинац и Трново. На истом састанку између четничких и талијанских официра у Фочи постигнут је споразум да Талијани предају четницима Калиновик, али надирањем партизанских одреда Талијани су остали у Калиновику као важној стратегиској тачци до мјесеца марта 1942. године. Тада је војвода Добро Јевђевић са тал. потпуковником Ћелебранијем долетео авионом са инструкцијама Драже Михајловића. Направили су уговор по којем у Калиновику остаје тал. потп. Ћелебрани са два тал. официра, 10 војника и радио станицом. Док се четнички штаб има смјестити у Калиновик, Италијани се обавезују, да сваки дан дају четницима 1.000 оброка како то следује талијанским војницима, мјесечну плату сваком четнику по 1.000 лира, а за четничке официре плату као италијанским официрима.
После овог споразума четнички штаб долази у Калиновик са четничким мајором Остојић Захаријом званим Чика Бранком, начелником врховног штаба четничке војске у отаџбини. Долази Петар Баћовић командант оперативних четничких трупа за Црну Гору и Херцеговину, Салетић Данило, начелник његова штаба, Лукачевић Воја краљев ађутант и други. Остојић, Бачевић и Лукачевић долазе изравно од Драже Михаиловића из села Липова крај Колашина гдје се тада налазио Дража Михајловић са својим главним штабом, удаљен свега два км. од талијанске дивизије „Мурге“, која је тада бројала 15.000 људи и стационирана у Колашину. С времена на вријеме посјећивали су четници штаб у Калиновику више талијанских официра као генерал Лозани, пуковник Берти, мајор Мирелије итд. О вези горе поменутих четничких команданата у Калиновику са Дражом Михаиловићем чуо сам од Стјепана Кларића, претсједника СНО у Калиновику који је то лично причао Захарије Остојић. Исто тако о овоме познато је и Филиповић Хуснији повјеренику пољопривредног одјељења ОНО у Сарајеву, који је у своје вријеме причао Муса Кадија, који је био у штабу Драже Михаиловића. У мјесецу августу 1942. године организује се у споразуму четника и Италијана напад на Фочу, који су тада опет држали усташе и домобрани. Талијани дају потребно оружје, муницију и друго, а четници нападају. Када су четници поновно заузели Фочу поубијали су опет двије хиљаде Муслимана, већином жена и дјеце. Сва ова убиства извршена су за 24 сата. Убитство се одиграло на овај начин: Кад су четници навалили на Фочу муслимани су покушали да се спасе бјежећи преко Дринског моста у правцу Горажда. Четници су били заузели бусије с обје стране моста и када су видјели, да је свијет нагрнуо на мост они су из митраљеза осули паљбу на њих. Усљед овога настала је страшна паника, те се је мост који је прије био оштећен и провизорно везан жицом, изврнуо, усљед чега је много свијета попадало у Дрину и подавило се. Пошто су четници ушли у Фочу, они су докусурили са остатком муслимана, који нису ни покушавали да бјеже. Убијали су их на разне начине, почевши од клања па до стрељања. Мислим да је страдало овом приликом 2.000 људи. О овом догађају чуо сам од Фочака очевидаца и то зна тамо скоро свако дијете. Послије ових злочина талијански официри честитају четницима на успјеху и догону у неколико камиона хране и пића.
Ујесен 1943. године Воја Лукачевић, краљев ађутант, организује напад на санџачке муслимане у Буковици. Лукачевић са 4.000-5.000 босанских, херцеговачких и црногорских четника упада у Буковицу и тамо убијају неколико хиљада муслиманских жена и дјеце. Причао ми је један сељак из села Буковица, чијег се имена данас не сјећам, да су четници пред собом гонили све муслимане према Лиму. Мушкарци су се већином спасили, док су жене и дјеца страдали. Овај сељак ми је показивао тада једно згариште куће, у којој су били живи спаљени 175 жена и дјеце. Убијање је вршено клањем и стрељањем, али ипак највише спаљивањем живих. Истодобно је попаљена и читава Буковица. Овом операцијом руководе Лукачевић, Павле Ђуришић и други. Сва ова убитства у Буковици збила су се у року од 4-5 дана.
Почетком 1943. године Дража спрема офанзиву у сарадњи са Италијанима против НОВ на Неретви. Пребацује за неколико дана са 70 Талијанских камиона црногорске четнике Васојевиће до Дрине. Дража лично долази од Колашина у Калиновик и сам управља операцијама. Из чет. штаба се пише наређење команданту четничког батаљона Војину Милишу који се налази у близини Коњица да се веже са својим десним крилом са лијевим крилом Њемачке војске и да има извршават сва издата наређења њемачког команданта Хидла. Концепте овог наређења пронашли смо у Калиновику послије разбијања четника 4. офанзиве и вјероватно да се налази још увијек у Министарству нар. обране. Са Дражом се тада налазио у Калиновику Остојић Захарије, Ковачевић Петар, Павле Ђуришић, Воја Лукачевић, Муса Кадија, Салетић Данило, Драшковић Алекса, Момчиловић Милорад, те четнички главешине из среза Фочанског: Бодирога Василије, Зељевић Вељко, Матовић Милан, Трифковић Слободан, Јојић Вукан и други. Војвода Јевђевић је за вријеме операције крстарио је од Драже до талијана и обратно, доносећи фунташтерлинга и дјелећи их међу поједине четничке и талијанске официре. 10. херцеговачка бригада ликвидирајући један штаб четничког батаљона у селу Обљу код Калиновика нашла је 4,5 кг фунти стерлинга у злату, око 900 хиљада тал. лира и милион и пол куна.
За вријеме четничко талијанских сарадња, од конца 1941. до марта 1943. године четници и италијани побили су 8.000 муслимана, 350 Срба, запалили 2.300 кућа, 3.400 нузгредних зграда, поклали 2.500 говеда, 7.000 оваца, 2.000 коња и других ствари опљачкали.
Напомињем да су четничким злочинима у аугусту 1942. године у Фочи руководили поред Лукачевића Воје и горе поменути четници из среза Фочанског.”

“Докторску дисертацију” сведок Шекарић завршава речима: “Било је још и злочина, које су четници извршили, али ја се данас не могу у детаље сјетити!”

Баш чудно, с обзиром да је у детаље описао цели Други светски рат на југословенској територији…

 

Затворено за коментаре.