“Пројекат” др Стевана Мољевића – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“

Др Стеван Мољевић на процесу 1946. године

 

Пише: Никола Станојевић

Предговор

Једно, код нас вероватно мало познато дело, али у “комшилуку” популарно, са тенденцијом да постане обавезна литература код проучавања догађаја из периода 1941-1945. године, заслужује посебан осврт.
Реч је о књизи др Смаила Чекића “Геноцид над Бошњацима у Другом свјетском рату”, објављеној у Сарајеву 1996. године. Издавач дела је још живописнијег имена: “МАГ – Удружење муслимана за антигеноцидне активности.”

Књига се од недавно поносно “вијори” и на www.znaci.net, сајту који баштини и негује “историју” стварану у ковачницама братства и јединства народа комунистичке Југославије. Чекић је и на “знанственом скупу” у Сарајеву маја 1994. године, наступао са темом “Четнички злочини геноцида над Бошњацима у југоисточној Босни и Санџаку 1941-1943”, а аутор је још једне књиге са сличном тематиком – “Агресија на Босну и геноцид над Бошњацима 1991-1993”, која је објављена 1994. године у Сарајеву. Другим речима, муслимански интелектуалци, пре него што су се коначно определили за догађаје у Сребреници јула 1995. године, као главно упориште за тезу о почињеном геноциду, грозничаво су покушавали на разним странама, и са другим дешавањима, да створе мит о “још једном“ преживљеном покушају истребљења. Обзиром да сребреничка збивања, по њиховом мишљењу, највише одговарају задатој тези о “највећем геноциду у Европи после Другог светског рата”, они “геноциди” из претходних ратних, а како изгледа и предратних година (јер 1991. није било рата у БиХ), потиснути су у страну. Али овај рат није предмет критичког приказа која следи.

Чекићева књига је у ствари бућкуриш свега и свачега, збирка различитих докумената о злочинима над муслиманима, које су починили или наводно починили, готово сви учесници Другог светског рата на територији Југославије. Аутор је очигледно ишао на то, да прикупљањем и здруживањем што већег броја сведочанстава о злоделима разноразних војски и на различитим подручјима, створи представу једног свеобухватног и масовног геноцида над муслиманским становништвом, у коме је свака од зараћених страна дала свој, мањи или већи “допринос”. Пошто се очигледно ишло на квантитет, а не на квалитет злочина, и обзиром да “количина” злочина над муслиманима, који потичу од сваке стране појединачно, није довољна да убеди неупућеног човека да су они били изложени планском истребљењу, “решење” је нађено у оглашавању геноцидом укупности злочина свих фактора рата (четника, партизана, Немаца и Италијана) и њиховим обједињавањем у једну целину.

“Документи који се овдје, углавном, први пут публикују, изворно говоре о страдању Бошњака од стране четника Драже Михаиловића, затим од усташа Анте Павелића, те њемачких и италијанских окупационих снага. Најмасовнији геноцид над Бошњацима извршили су четници Драже Михаиловића у југоисточној Босни и западном Санџаку, па највећи број докумената говори о тим злочинима” – пише у ауторовим уводним напоменама. Дакле, сви су по мало вршили геноцид над “Бошњацима”, али “најмасовнији” од свих, извршили су четници Драже Михаиловића. Ово је Чекић заправо преузео од Дедијера и Милетића, који су тврдили нешто слично томе. Аутор се “у циљу очувања аутентичности, није упуштао у кориштену терминологију нити је детаљније коментарисао чињенице у документима.” То му ипак није сметало да болдује “подобне” делове докумената, усмеравајући на тај начин пажњу читалаца према стварима, за које је желео да им се урежу у памћење, као и давањем тенденциозних, а често и потпуно непримерених назива, документима које је објавио у књизи.

Мада каже да су ти документи прикупљени у “дужем периоду научно-истраживачког рада (1983-1991)”, списак извора и литературе које је користио, више је него скроман, а добар део је у ствари преписан из Милетић-Дедијерове књиге “Геноцид над муслиманима 1941-1945”. Зато је ово посредно критика и те књиге (Чекић је отишао корак даље у кривом представљању ствари, па је муслимане у називу књиге, ретроактивно преименовао у “Бошњаке”, који тада нису постојали). Ипак, од Милетића и Дедијера није преузео и њихов основни методолошки приступ, тј. да свако најпре “почисти испред своје куће”, што ће рећи да прво истражи злочине које су починили припадници његовог народа (на ово се данас нагрлатије позивају и представници бројних тзв. невладиних организација). Чекић се определио само за српске злочине.
Чекићеву књигу (и уопште сав његов рад) треба посматрати само као део процеса стварања једне посебне нације чији, можда и најважнији елемент идентитета, треба да представља наводно “вишевековно страдалништво” од првих суседа, пре свега Срба (видети текст имама Незима Халиловића, о “10 геноцида над муслиманима Балкана”). Она са становишта науке нема никакву вредност, не само зато што није у суштини донела ништа ново (што поменути двојац аутора није већ “обелоданио”) и што представља само збирку с’ брда с’ дола покупљених докумената, већ и због тога што није ни настала ради разјашњења неких историјских дилема. Мотив настанка је политички, као и циљеви чијем остварењу она треба да послужи. Да би било јасније зашто је реч о безвредном штиву, у неколико наставака ћемо проанализирати његов садржај.

 

“Пројекат” др Стевана Мољевића

Полазну тачку, свих “истраживача четничког геноцида”, представља Пројекат “Хомогена Србија” др Стевана Мољевића, написан 30. јуна 1941. године, у Никшићу, у Црној Гори. Нападан попут нацрта Меморандума САНУ из 1986. године, са подједнако недоказаним утицајем на ратна збивања, и овом документу је, непрестаним критикама и нетачном интерпретацијом, придат много већи значај него што је реално имао. Прича око “Пројекта” у основи се своди на следеће; Мољевић је у својој глави сковао паклени план да уништи све што не припада српском националном корпусу и тај план је преточио у политички програм. Дража је програм радо прихватио, а затим издавао циркуларна наређења у том духу, што је довело до тешких последица по друге народе, а нарочито по муслимански (тј. “бошњачки” – зависно од тога да ли је ова оптужба изречена пре распада СФРЈ или након тога).

Да би се ова теза потврдила као тачна, морало би се претходно поуздано утврдити неколико ствари. Најпре, да је Дража у току 1941. године, па и у првој половини 1942., имао контролу над српским устаничким групама западно од Дрине, да им је издавао наређења, тј. да је између њега и тих група успостављен јединствени командни ланац и да су ти устанички одреди чинили саставни део његове војске. Друго, да је одмах или у кратком року по настанку “Пројекта”, Дража прихватио идеје и концепције изнете у њему. Треће, да је Михаиловић након тога, поменутим групама у “НДХ” проследио наређење у коме се излажу погледи изречени у “Пројекту”, и захтева њихово спровођење у живот. И најзад, да програм садржан у “Пројекту” представља план за истребљење несрпских народа и етничких група на територији замишљеној као “Велика Србија”, односно да се покаже постојање геноцидне намере код његовог ствараоца. Другим речима, треба утврдити узрочно-последичну везу између израде “Пројекта” и злочина извршених на терену.

Од свега тога, било је покушаја да се докажу само две ствари – да је Дража прихватио Мољевићеве ставове и у складу са тим наредио “чишћење несрпских елемената” са државне територије, и друго да је Мољевићев “Пројекат” представљао материјализацију његове намере да се почини геноцид над тим елементима, те да је тај геноцид стварно и извршен кроз низ злочина над муслиманима (и Хрватима).

У првом случају, обично се полази од извикане “Дражине” инструкције од 20. децембра 1941. године, коју и Чекић објављује на страни 60. (бројеви страница су овде навођени према пагинацији у ПДФ-у), под именом “Реализација Хомогене Србије”, чиме аутор јасно ставља до знања да је Дража већ проучио и пригрлио Мољевићеве идеје, и да се бацио на посао њихове “реализације”. О овој кривотворини већ је писано (видети М. Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, страна 19). Међутим, чак и да прихватимо да је ова “инструкција” аутентична, она опет не објашњава злочине почињене с оне стране Дрине, јер је упућена тек крајем 1941. године, и то не командантима у “НДХ” него у Црној Гори. Према томе, недостаје основа (у виду наређења, инструкције или како год) за извршене злочине над муслиманима у “Независној Држави Хрватској” у току 1941. године (а наравно и касније).

Пре тога, на 31. страни Чекић објављује наводно Дражин Програм “Хомогене српске државне заједнице” из септембра 1941. године, у коме се помиње чишћење градова и села померањем становништва, омеђавање “српске земље” у којој ће остати само српски живаљ, итд. Документ је без потписа, са печатом “Председништво владе Краљевине Југославије – војни кабинет Лондон.” Дража са овим Програмом није имао везе. Реч је у ствари о реферату мајора Живана Кнежевића, шефа тог кабинета, који је поднео новом премијеру Слободану Јовановићу 26. јануара 1942. године, заједно са прилозима међу којима је и овај Програм. У реферату Кнежевић наводи да се у досијеу “Дража” који је примио од претходних шефова Војног кабинета, не налази и познати извештај др Милоша Секулића о стању у земљи, па га је Кнежевић позвао к себи, и на основу његових усмених излагања саставио и реферат и овај Програм. Програм дакле предвиђа исто што и Мољевић – кажњавање оних “који су свесно радили на истребљењу српског народа” и на исељавање становништва. Тај Програм наравно, национално хетерогена југословенска влада није никада усвојила. Иначе, Програм је објављен у Зборнику, том 14, књига 1.

Мољевић је дуго покушавао да успостави контакт и лично се састане са Дражом. Прво његово писмо (објављено такође у Зборнику, том 14, књига 1, страна 35) упућено некоме из Дражине околине било је оно из друге половине децембра 1941. године, за академика Драгишу Васића, са којим је преко посредника ступио у везу октобра те године. Ово писмо објављено је у Зборнику одмах након поменуте инструкције. Обзиром да се у овим Зборницима, документи хронолошки објављују, испада да је најпре Дража Црногорцима послао инструкцију надахнут Мољевићевим концептима, а да му се Мољевић тек након тога први пут јавио, “уз топле поздраве”, и то преко Васића. Елем, у овом писму Мољевић сажето наводи предлоге и планове из “Пројекта”, а у прилогу шаље и карту разграничења Срба и Хрвата и један “мемоар” (мишљење) о стеченим утисцима у вези разговора са Србима из различитих крајева (нису пронађени ни карта ни мемоар). У погледу разграничења са Хрватима, у писму се штуро наводи да кривце за злочине над Србима треба “на месту кажњавати”, док би Хрвате требало преселити у Хрватску (“отворити им пут”), а муслимане у Турску, ради чега се предлаже да влада у Лондону поведе разговоре са Турцима. Иначе, у писму Мољевић изражава резерве у погледу несрпских чланова југословенске владе.

Наредно писмо Дражи, Мољевић шаље 23. априла 1942. године (и оно је објављено у Зборнику, том 14, књига 1, страна 70). Тог месеца се први пут састао са Драгишом Васићем у селу Горња Добриња. Чекајући на први састанак са Дражом, Мољевић га у овом новом писму подсећа да му се пре 4 месеца јавио са предлозима у вези разграничења са Хрватима, и да је у међувремену допунио свој мемоар тада послат уз писмо, да му је те допуне преко пријатеља из Београда послао због непостојања директне везе, али како те додатке, по Васићевом казивању нису примили, он му их поново преко њега шаље. Мољевић је коначно успео да се састане са Дражом на Златару 21. маја 1942. године и то је био први њихов непосредни контакт. У тим разговорима су остали 5 дана. Из Мољевићевих каснијих записа се види да Дража у почетку није прихватио, или у најмању руку није показао нарочито интересовање за Мољевићеве предлоге разграничења. Тек након поменутих директних разговора са њим, и Мољевићевог очигледно убедљивог наступа, Михаиловић се сложио са идејом федералне државе, односно стварањем три федералне јединице – српске, хрватске и словеначке унутар југословенске државе. Тако Мољевић пише: “Али Дража, који судећи по оним његовим примедбама на моме писменом послатом му излагању о новом уређењу државе и етничкој карти приложеној том излагању, као и по неким разговорима са Васићем, није имао државно-правне концепције, није разумео значење, начин и могућности федеративног уређења Југославије и остварења националне мисли у српској федералној јединици у оквиру Југославије – показа једно лако и брзо схватање за то.” Дража је, како се из тих Мољевићевих записа да приметити, до тада слабо марио за политичке комбинације (и политику уопште), а нарочито му замера “потцењивање” моћи хрватске политике: “Ни Дража, као ни већина Србијанаца, нарочито официра, није могао да схвати важност политичког утицаја, већ се поуздавао у своје морално право и своју снагу. Стога и његово потцењивање политичке снаге Хрвата. Ту се није могло учинити ништа него препустити времену да га поучи.” (Драгоје Тодоровић, Др Стеван Мољевић – речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, “Калеком”, Београд, 2000, стр. 134-138).

Дакле, оно што се по Чекићу и многим другима, десило децембра 1941. године или и раније, десило се заправо тек крајем маја 1942. Међутим, како произлази Дража је тада прихватио само федерално уређење државе, док се не помињу било какво пресељење или размена становништа из Мољевићевог “Пројекта”. На ово упућује и садржина Башке резолуције из јануара 1944. године, која је, за разлику од Мољевићевих приватних размишљања оличених у “Пројекту”, представљала званични документ Југословенске демократске народне заједнице, а која не помиње ништа слично томе.

По себи се намеће закључак да злочини почињени пре овог састанка, никако не могу да буду последица Дражиног “реализовања” Мољевићевих предлога, јер их он до тада није озбиљно ни разматрао, а камо ли усвојио (а који се осим тога и не односе на ликвидацију било кога). Од укупног броја злочина или наводних злочина, у којима су партиципирали четници, а које је Чекић “обрадио” у својој књизи, 60% се односи на период пре тог првог Мољевићевог сусрета са Дражом (два злочина су се десила пре него што је “Пројекат” и написан).

Још су јаднији покушаји доказивања да се мере предвиђене Мољевићевим “Пројектом” могу сврстати у радње геноцида. У ствари, Чекић ни не покушава то да докаже, он једноставно цитира овај документ, смештајући га између исказа особа које су преживеле извршене злочине, препуштајући читаоцима да сами створе асоцијативну везу између Мољевићевог рада и страдања муслиманског становништва. Шта заправо аутор “Пројекта” предлаже, који су га догађаји подстакли и мотиви навели да га напише, и на крају шта је био циљ његовог састављања?

Просто је невероватно да се при анализи овог документа готово нико није бавио околностима његовог настанка. Мољевић је те редове писао као избеглица, човек који је прогнан са свог огњишта и који поново на својој кожи осећа сву подмуклост првих комшија друге вероисповести. “Пројекат” се јавља у времену масовног страдања народа, коме његов аутор припада, са државом распарчаном и изданом од оних који тој српској трагедији дају највећи допринос, а који су склоност ка забадању ножа у леђа Србима кад год би на њих навалила нека страна сила, толико пута у историји манифестовали.

Већ прва реченица овог документа, открива шта га је приморало да се лати пера: “Искушења српског народа у овоме рату, изазвана губитком државе и слободе…”

У наставку, Мољевић објашњава каква обавеза, због тих искушења, произлази за српски народ у целини: “Стога се Србима намеће данас прва и основна дужност: да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе, и да јој осигурају потребне стратешке и саобраћајне линије и чворове, те привредна подручја како би јој био омогућен и обезбеђен слободан привредни, политички и културни живот и развитак за сва времена. Те стратешке и саобраћајне линије и чворови, потребни за сигурност, живот и опстанак Србије, иако гдегде данас не би имали српску већину, имају да послуже Србији и српском народу да се не би више понављала тешка страдања која Србима наносе њихови суседи чим се пружи прилика.”

Излаз из ове ситуације видео је у следећем: “Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.”

Размена и пресељење становништва, то су дакле мере, које Мољевић има пред очима, ради стварања “бољих односа” међу закрвљеним народима у земљи. Ти бољи односи уједно имају да онемогуће “да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.” Основни циљ овог програма је, другим речима, спречавање новог геноцида над српским народом, што ће се, по мишљењу аутора, постићи само стварањем “бољих односа” између Срба и Хрвата генерално. А ти бољи односи, по природи ствари, не могу се остварити новим геноцидом, сада над Хрватима, па је и са те стране нелогично тумачити Мољевићев “Пројекат” као план за уништење српских суседа.

Размена и пресељење становништва никада нису имали карактер радње геноцида, ни тада, а ни данас. Геноцид је као друштвени феномен постојао одувек, али је ова појава правно регулисана тек након стравичних злочина почињених на тлу Европе у Другом светском рату. Најпре је Генерална скупштина Организације Уједињених нација својом резолуцијом 96 (I) од 11. децембра 1946. године, прогласила геноцид за злочин међународног права који је “у супротности са циљевима и духом Уједињених нација и који цивилизовани свет осуђује”, да би иста скупштина 9. децембра 1948. године, резолуцијом 260 (III) усвојила Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида (ступила на снагу 12. јануара 1951. године).

Члан 2. Конвенције даје опис бића овог међународног кривичног дела. Тако се под радњама геноцида подразумева следеће:

– убиство чланова групе,

– тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе,

– намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења,

– мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе и

– принудно премештање деце из једне групе у другу.

Међутим, овом деловању недостаје још један (субјективни) елемент да би се могло оквалификовати као злочин геноцида. То је намера да се потпуно или делимично уништи као таква нека “национална, етничка, расна или религиозна група” (првобитни предлог резолуције из 1946. године, предвиђао је међу заштићеним групама и “политичку”, али су неке државе на челу са СССР-ом, из разумљивих разлога то одбиле). Само ако ове радње прати поменута намера може се говорити о делу геноцида у смислу одредаба ове Конвенције. То значи да рецимо, масовно убијање људи, жена и деце ако није за циљ имало њихово уништење због посебног националног, верског или расног обележја, не може да се сматра злочином геноцида, већ “само” ратним злочином над цивилном популацијом. У супротном, у геноцид би улазило и нпр. савезничко бомбардовање немачких или јапанских градова.

Треба нагласити још једну ствар. У поменутом члану Конвенције наведено је шта кривично дело геноцида у себи обухвата. Реч је о тзв. таксативном набрајању, тј. овим чланом је исцрпљена листа радњи које спадају у геноцид. Другим речима, више ниједан акт не може да се екстензивним тумачењем, аналогијом или на други начин, подведе под ово дело. А управо су то многи покушавали да ураде са Мољевићевим предлозима размене становништва (Милетић, Дедијер, Чекић и други). До које мере је Смаил Чекић банализовао установу геноцида види се по томе што је и Павелићево проглашавање муслимана “најчистијим Хрватима” (“хрватским цвијећем”), означио као један облик геноцида (на страни 19, у фусноти), поред наводно масовних усташких злочина над “Бошњацима”. Поменути аутори очигледно нису разумели или нису хтели разумети, да је суштина геноцида управо у уништењу једног колективитета, на начин да он престане да физички постоји, па није јасно како се то, простим пресељењем чланова групе са једне на другу територију, постиже наведени резултат.

Осим оваквог, неограниченог проширења појма геноцида, (нео)комунисти су спроводили праксу означавања геноцидом, тј. геноцидном намером, и само изјава учињених од појединаца са четничке стране, о томе како ће убијати или радити друге ствари. Просто речено, мислили су да је довољно прикупити што више дневничких записа, приватних размишљања, изјава, претњи и томе слично, па да своје тврдње о геноциду “зачине” и тим детаљима. Тако нпр. Чекић објављује на страни 193., наводни говор Милана Шантића на збору у Требињу јула 1942. године, у коме каже да ће српске земље бити очишћење од католика и муслимана, да ће сви бити уништени без изузетка и сажаљења, итд.; или рецимо на страни 251. доноси писмо команданта Озренског корпуса упућено непознатом адресату у коме му излаже “циљеве борбе” (о том писму ће бити више речи касније). Један од таквих примера је и тзв. Шаховићка резолуција, коју је “усвојила” група омладинаца.

И овде је реч о (свесном или несвесном) погрешном приступу, најпре зато што се размишљања појединаца (и то неутицајних појединаца), не могу генерализовати и проширити на све припаднике покрета. Али ту је у игри још важнија ствар. Један од основних принципа кривичног права је да се за тзв. психичке акте не одговара. То значи да онај који није реализовао своју намеру да изврши дело, који није започео радњу извршења дела, неће ни одговарати за то дело (кога и нема). Ово је, подразумева се, важило и у то време: “Кривична дела мишљења, убеђења, одлуке или намере, не постоје” (Др Тома Живановић, Основи кривичног права Краљевине Југославије, општи део, књига 1, Београд, 1935.г., страна 135-136). Убица није онај ко је у глави испланирао или пожелео нечије убиство, него онај ко је убиство стварно извршио (или макар покушао). Не кажњава се сама намера, ако је све остало на њој, већ једино извршено, а у неким случајевима и само покушано дело (покушај постоји када је учинилац само започео радњу извршења, или ју је и довршио, али у оба случаја није наступила последица; код геноцида се иначе кажњава и покушај). О покушају кривичног дела видети: Живановић, Основи кривичног права КЈ, општи део, књига 2, Београд, 1937.г., страна 151).

Колико је само људи у афекту или чак шали, неком изјавило “Убићу те”? Да ли их то чини убицама? Наравно не. Тако рецимо када су до чланова југословенске владе у Лондону допрле вести о ужасним хрватским злочинима над Србима, министар спољних послова у тој влади Момчило Нинчић, у шоку и под утиском тих гласова, излетео се са изјавом да “мора бити убијено 100.000 Хрвата, па тек онда да се ствар смири.” (М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005., страна 820) По логици без логике коју примењује Чекић, и ово би могао да буде “још један доказ о геноциду”.

Највише што се може “извући” из тих и таквих изјава, било Шантићеве, Нинчићеве или кога другог, то је евентуално подстрекавање на убијање других, наравно и то ако се претходно докаже. Пре свега, да би подстрекавање постојало, и овде дело мора бити извршено или покушано. Међутим, у неким случајевима подстрекавање је самостално дело, независно од дела на које се други наговара. Неко може да буде кажњен за нпр. наговарање осталих да убијају припаднике другог народа, а да до тог убијања и не дође. И члан 3. Конвенције предвиђа да ће се казнити и “непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида”, али то подстицање није a priori доказ да је геноцида стварно било. Јер, ово подстицање на геноцид је посебно дело, одвојено од дела на које се други подстиче. Разлог за овакво решење, једноставан је. Како је реч о једном од најтежих дела против човечанства, међународна заједница је нормирала да се и само залагање за геноцид строго кажњава. Такође, исти члан прописује кажњавање и за дело закључења споразума више лица о извршењу геноцида, опет невезано за то да ли је до геноцида уистину и дошло.

Све у свему, како Мољевић у “Пројекту” не предлаже ништа, што би наведена Конвенција (ретроактивно) инкриминисала, јасно је да геноцид у овом документу виде само тотални правни дилетанти или људи са задњим намерама. Због тога, они опрезнији међу њима, ни не помињу геноцид, већ за Мољевићеве планове користе израз “етничко чишћење” (реч је о политичком, а не правном појму, који је ушао у политичку употребу током ратова на Балкану деведесетих година прошлог века). У принципу, све што је напред речено за геноцид и овде може да се понови. Како до тог “етничког чишћења” никада није дошло, онда дело (које уопште дело?) није ни извршено. Осим тога, заговорници ове теорије стално “заборављају” да би, по истом критеријуму, Мољевић био одговоран и за “етничко чишћење” Срба, јер се и њихово пресељење помиње у програму. Једино стварно спроведено и у потпуности извршено “етничко чишћење”, било је протеривање од стране комуниста целокупне предратне немачке и италијанске националне мањине са подручја Југославије, па чак и делова италијанске државне територије (Истра и делови Далмације). “Скупштина исто тако одобрава став ГНООВ у односу на немачко становништво које је у својој целини било у служби немачког фашизма и коме више нема места у нашој земљи…” – стоји у резолуцији првог, ванредног заседања тзв. Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, одржаног од 7 до 9. априла 1945. године (М. Павловић, н.д., страна 896).

И без Мољевићевих предлога, случајеви размене или пресељења становништа дали су добре резултате у пракси, и зато су ове мере често коришћене у прошлости (конкретно, на њега су утицале предратне размене становништва између Грчке и Бугарске, као и Грчке и Турске.)

Један пример успешног исељавања домицилног становништва ради постизања трајног мира међу вековима завађеним странама, свега је 8-9 година иза нас. Реч је о плану померања око 10.000 Израелаца из 21 насеља у појасу Газе и још 4 насеља на северу Западне обале, у току 2005. године. План је први пут поменуо израелски премијер Аријел Шарон 19. децембра 2003. године на једној конференцији (наводно му је ту идеју предложио син Гилад). Шаронова влада је 6. јуна 2004. године, усвојила план већином од 14 према 7 гласова, након неких персоналних измена у њој.

Даље, 14. септембра те године, његов кабинет је већином од 9 према 1 усвојио план компензације за становнике који ће бити исељени из предвиђеног подручја. План је предвиђао критеријуме за висину накнаде као што су локација домаћинства, квадратура, број чланова породице итд. Већина породица је требало да прими између 200.000 и 300.000 америчких долара. Како је Шарон имао већину у влади за своје намере али не у сопственој странци, то је био принуђен да са Радничком партијом оснује коалицију 30. децембра, којом је Шимон Перес постао потпреседник Владе, а план добио већину у Кнесету (израелском парламенту). Следећег месеца формирана је и нова влада “националног јединства”. Кнесет је 16. фебруара 2005. године, изгласао план са 59 гласова за, 40 против и 5 уздржаних. Одбијен је предложени амандман да се већина за план провери на народном референдуму са 72 гласова против а 29 за. Исељеницима је дат рок до 15. августа да сами напусте ово подручје или ће бити силом избачени. У међувремену одржано је неколико масовних демонстрација против спровођења ове намере, од којих је најпосећенији скуп био 11. августа у Тел Авиву (између 150.000 и 300.000 људи). По истеку рока, Шарон је изјавио како се надао да ће Израел заувек очувати насеља у појасу Газе, али се “реалност једноставно умешала”. Вече пре тога, област Газе је херметички затворена, и званично онемогућен улазак било коме.

Тог 15. августа снаге Команде Југа израелских одбрамбених снага, јачине 14.000 војника и полицајаца под командом генерал-мајора Дан Харела, ушле су у прво насеље Неве Декалим и отпочеле са исељавањем. Већина је мирно напустила куће али је један део одбијао да то учини. Поједини су спаљивали своје куће након изласка. Неки војници су плакали, а други се придружили становницима у молитви пре одласка. Једна женска особа се самоспалила на контролном пункту војске. Проблема је било и три дана касније у насељу Шират Ха Јам где се у једној кући забарикадирала група људи наоружана пушкама М16, али су се касније предали. Британски “Гардијан” је извештавао како су поједини домороци инструисали своју децу да изађу из кућа са подигнутим рукама или су носили беџеве са Давидовом звездом, како би садашњу ситуацију упоредили са Холокаустом. Посебне екипе су након комплетне евакуације рушиле куће исељених, тако да је укупно уништено 2.530 домова. Ова операција је завршена до 1. септембра. Све синагоге су остале нетакнуте сем две, чија је структура омогућавала да се по деловима растуре и поново саграде у Израелу. Пре тога, у Гуш Катифу је измештено гробље са 48 гробова. Сви посмртни остаци су ексхумирани под надзором војног рабина и сахрањени на локације које је родбина изабрала. У складу са јеврејским законом, и сва земља коју су додиривали посмртни остаци покојника је пренета са телима. Трансфер тела, покривених израелском заставом, такође је завршен до 1. септембра. До тог дана је из појаса Газе измештено и око 95% израелских војних инсталација и опреме. Коначно, 22. септембра завршена је евакуација још 4 насеља на северу Западне обале, уз још 250 срушених домова. У Са Нуру синагога је закопана испод огромних наслага песка како би се спречило њено скрнављење.

Како су се Израелци повлачили из планираних зона, Палестинци су улазили у њих и уз заставе Хамаса и других организација, пуцали у ваздух, испаљивали ватромет, пљачкали ствари из срушених кућа, док су 4 синагоге оскрнављене и запаљене. Палестинске снаге безбедности нису на ово реаговале, већ су најавиле да ће синагоге бити демолиране. За мање од 24 часа од израелског повлачења, палестинске власти су почеле булдожерима да руше преостале синагоге.

Овај план је изазвао позитивне реакције у органима УН, ЕУ и Америке. У Европској Унији су чак изразили извесно незадовољство што планови евакуације нису били проширени на целу Западну обалу.

Шимон Перес је септембра 2006. године предложио Тонију Блеру да се иселе још два јеврејска насеља. (Опширније: Israel’s unilateral disengagement plan, Wikipedia)

На крају, пустимо да правда каже коју, и затражи одговор на једноставно питање – зашто је етички исправно и прихватљиво протеривање неколико милиона Немаца са вековних огњишта у Средњој и Источној Европи, док је “невиђени” злочин, то исто у односу на Хрвате, када је реч о јединственом, пораженом ратном табору, а оба народа сносе, макар моралну одговорност за по један геноцид, извршен (да се изразимо речником данашњих (прво)бораца за људска права) “у њихово име”?

Затворено за коментаре.