Пролетери против инжењера: Како су се немачки цивили носили са Титовим најбољим трупама

Др Душан Митровић са супругом Ранком, у чијој кући су се Немци забарикадирали при нападу на Ливно. Др. Митровића, управника ливањске болнице усташе су ухапсиле 20. јуна 1941. заједно са др. Крстом Зубићем и среским судијом Ранком Маргетићем. Убијени су убрзо након тога али није утврђено тачно где (према неким сведочењима на Плочи код Горњег Вакуфа). И супругу Ранку су заједно са два детета заклали у Копривници.

Др Душан Митровић са супругом Ранком, у чијој кући су се Немци забарикадирали при нападу на Ливно. Др. Митровића, управника ливањске болнице усташе су ухапсиле 20. јуна 1941. заједно са др. Крстом Зубићем и среским судијом Ранком Маргетићем. Убијени су убрзо након тога али није утврђено тачно где (према неким сведочењима на Плочи код Горњег Вакуфа). И супругу Ранку су заједно са два детета заклали у Копривници.

 

Пише: Никола Станојевић

О догађајима приликом комунистичког заузимања Ливна, августа 1942. у стручним круговима који се баве историјом Другог светског рата, зна се углавном оно што су комунисти хтели да се зна – мајсторски одрађена операција, уништење усташког гарнизона, стрељање усташа после борбе због почињених злочина и најважније – хватање немачких привредних стручњака који ће касније бити размењени са ухапшеним комунистима. Оно што је мало познато, јер се никада о овој теми није говорило на такав начин, јесте антологијско држање ових Немаца приликом напада Титових јединица на град, а што се између редова чита и код комунистичких писаца који су се бавили овом темом. Зато као извор за ове податке користим књигу Мише Лековића „Офанзива пролетерских бригада у лето 1942“, користећи само суве чињенице без његових закључака и политичких фраза.

Напад на град требало је извршити у ноћи 4/5. августа. За тај задатак предвиђена су четири батаљона 1. пролетерске бригаде, три батаљона 3. пролетерске (преостала два батаљона су обезбеђивала правац од Купреса) и Комбиновани крајишки одред.

Посаду града сачињавале су 6, 7, и 8. чета 2. батаљона 14. домобранског пешадијског пука, 2. чета 20. усташког батаљона, делови 18. чете домобранског 13. пешадијског пука побегли из Гламоча, нешто градске милиције и жандармерија. У граду је било и доста избеглица.
Одбраном града требало је да руководи мајор Вилим Крижанец.

Напад је почео 4. августа у 22:30h. У почетку је напад ишао траљаво, чак је један батаљон 3. пролетерске „забуном“ отворио ватру по деловима 1. пролетерске.

Међутим, како је то обично бивало, домобрани су први попустили. Бежећи са положаја којим се најбоље бранио прилаз граду, омогућили су 2. батаљону 1. пролетерске да преко брисаног простора, који је поред осталог био запречен и бодљикавом жицом и бункерима, без већег проблема уђе у град. „Домобрани су се борили врло рђаво. Кад је напад почео, један њихов део је једноставно побегао. Само тако се може објаснити да су партизани по пробоју осигурања, која су се налазила неколико километара удаљена од места, могли да продру у варош а да не испале ни један метак“ – стоји у извештају једног од немачких грађана који су се борили у Ливну.

А онда се десило нешто још интересантније. „Заробљен“ је и командант одбране града Крижанец. Лековић наводи:“У први мах необавештен о продору 2. батаљона у центар града, непријатељ није ни предузео мере да противнападом уништи партизане или их одбаци из града. Све његове снаге су се налазиле на положајима око града, а у унутрашњости није било ни најмање резерве. Чак се и командант гарнизона без пратње упутио ка положају да обиђе чете које су пружале отпор. У центру града заробили су га борци 2. батаљона. »Неколико минута касније« – сећа се тог догађаја један преживели борац – »средином улице, не много журно, креће човјек с машинком о врату, а пиштољем и ручном бомбом у рукама. Милан Распоповић (водник 3. чете) са још неколико другова пође му у сусрет и зароби га не опаливиши ни метак. То је био бојник Крижанец, командант одбране Ливна!“

И тако је овај мајор пошао без пратње у сред борбе, лагано и без журбе да „обилази своје јединице“ и „случајно“, не пружајући ни најмањи отпор бива заробљен од комуниста у најкритичнијој фази борбе. Занимљив је и наставак:“Заробљавањем команданта домобранског батаљона постигнут је значајан успех. Преплашени домобрански официр дао је о одбрани све податке од интереса за нападача, указавши нарочито на кућу Митровића, у којој су се утврдили Немци и усташе. Да би доказао да није непријатељски расположен према партизанима, он је чак телефоном позивао своје потчињене да се предају.“

Тада су почели да падају хрватски положаји један за другим. Најјаче упориште било је у вили др. Митровића. У њој су се налазиле канцеларије и службене просторије немачке фирме „Hanza Leihtmetal“. Ту се осам наоружаних немачких цивила (инжењера и службеника) утврдило са групом усташа предвођених поручником Водопијом, и једним домобранским минобацачким одељењем. Напад на ову вилу предузео је 1. батаљон 3. пролетерске и то тако неуспешно, да је погинуо и командант овог батаљона.

У јутарњим часовима 5. августа највећи део града био је у рукама комуниста, који су на градским улицама разоружавали масу хрватских војника. Затим се предала и домобранска посада у касарнама, која је поред Немаца, још давала какав такав отпор.

Комунисти врше неколико јуриша на утврђене Немце али их ови са лакоћом одбијају. Долазе на идеју да запале кућу и ватром истерају Немце. Начелник Врховног штаба о томе извештава Тита, тражећи од њега бензин и празне флаше.
Врховни командант међутим, уопште није знао да су му јединице у Ливну где воде борбе, јер је „претходног дана добио обавештење да ће се напад одложити“!
„Примили смо твој извештај“ – писао је он начелнику Врховног штаба у 12,30 часова – „који нас је необично изненадио и обрадовао, тим више што смо мислили да ове ноћи нисте вршили напад.“ Ипак, бензина није било па га је Тито упутио да га потражи у самом Ливну (мада су му они из Ливна и јављали да га немају) или у Гламочу и Дувну.

Зато комунисти покушавају са позивима на предају уз спорадичну минобацачку ватру и бомбашке нападе. Та тактика успева код преплашених усташа али их присебни Немци доводе у ред и организују даљи отпор. Рачунали су и на помоћ споља.
Комунисти онда покушавају да малим топом „пито“, испаљивањем неколико граната на зграду, приморају Немце на предају. Немци одмах откривају ватрени положај топа и минобацачком ватром га ућуткују.

Немци сигнализирају авиону који је кружио над градом да им је хитно потребна помоћ. Домобрански пуковник Шимић из Купреса о овоме обавештава своје у Сарајеву тражећи да се са његовим извештајем упознају Немци у Загребу.
Италијани одбијају да ма шта предузму по том питању, а Шимић и Францетић сву пажњу посвећују одбрани Купреса, препуштајући ливањску посаду својој судбини.

Крајем тог дана комунистима се и даље предају деморалисане хрватске снаге из града и околине. У току ноћи, пролетери предузимају још неколико бомбашких напада, чак успевају да убаце две бомбе у зграду и убију двојицу а ране десетак усташа, али поново уз губитке бивају одбијени.

И сутрадан 6. августа, комунисти обнављају нападе. Прецизном минобацачком ватром из опкољене виле, спречава се гомилање партизана ради јуриша. Једном гранатом рањавају 14 бораца 2. батаљона 1. пролетерске.

Комунисти схватају да јуришем не могу ништа да постигну, већ да им је потребно оруђе већег калибра. Тако у Ливно тога дана стиже брдски топ 75мм из Дрвара, који је послао штаб 5. крајишког одреда.

Међутим комунисти одустају од гранатирања, јер су сазнали да се у вили налази наводно чак 6000 кг експлозива, који је представљао драгоцен плен. Немци су чак размишљали да себе дигну у ваздух али су од тога одустали. „Подручје погона које су бранили Немци било је, након четвородневних борби, разорено артиљеријском ватром партизана и особље је стајало пред дилемом:да капитулира или да експлозивом који је фирма имала за вађење боксита само себе дигне у ваздух, а тим вероватно и један део вароши“ – стоји у извештају полицијског аташеа немачког посланства у Загребу писаног на основу изјава преживелих инжењера.

Партизани ипак одлучују да изврше артиљеријски напад у зору када видљивост буде боља. У току ноћи довлаче топ на 70 метара удаљености, и постављају га иза једног зида у коме су пробили рупу за цев топа.

Сутра ујутру 7-ог августа, испаљују 5 граната на вилу, од којих само једна (вероватно због нестручне послуге) директно погађа кућу пробијајући зид, и убија око 20 усташа и једног Немца. Немци одговарају на ватру и рањавају послугу топа.

Свесни да им помоћ неће стићи, исцрпљени после четвородневне борбе, са Хрватима који се и даље предају, Немци одлучују да затраже преговоре. Пошто им је у изглед стављена размена за похватане партизане (која је касније и остварена) Немци одлучују да обуставе даљи отпор и предају се. У поменутом извештају полицијског аташеа се каже:“Остаци бранилаца су покушали да преговарају са партизанима те су послали једног парламентарца са захтевом да су спремни да се предају ако им буде зајемчен слободан одлазак. Партизани су Немцима загарантовали само официрско заробљеништво сходно међународном праву, а осталим Хрватима (домобранима) и усташама војничко заробљеништво. Стављена је у изглед евентуална размена Немаца за заробљене партизане.“

Тако после четвородневне жилаве борбе, Немци полажу оружје. Све усташе које су са њима пружале отпор, комунисти су пострељали, заједно са поручником Водопијом (према исказу инжењера Ханса Ота). Остале усташе и домобране су пустили.

Али, сада су локални Срби партизани хтели освету над онима који су убијали Србе у претходном периоду. Међутим то није могло тако. Да се то не деси, побринули су се Срби комунисти.
„Што се тиче чишћења села од остатака усташких наоружаних банди, мислим да се и то питање доста круто и шаблонски схваћа. Чишћење се не састоји само у оружаној интервенцији, која обично приликом саме појаве наших јединица доводи до бегства свих сељака са својим породицама у шуме и брда…Народу треба дати времена да стекне поверење у нас и да се разувери на пракси у то да ми кољемо све одреда. На сличан начин пре неки дан упала је у село Челебић једна јача јединица »Старац Вујадин« и пред њом је побегло све живо у брда, а она је по том свом »херојском« подвигу зашла по кућама и однела све што је нашла. После свега тога, Штаб 4. зоне имао је у плану да за та села образује неке комисије, које би судиле и пресуђивале сељацима за све раније кривице учињене за време покоља и других усташких зулума. Ја сам то спречио благовремено…“ – хвали се Ранковић у писму Титу 15. августа.
„Водио сам рачуна о страху који је завладао код становништва због саме наше појаве и који је добрим делом допринео да се учврсти уверење, нарочито код сељака, о томе да партизани…уништавају све пред собом. Ето, зашто се многима морају прогледати кроз прсте чак и теже кривице… У противном, у најкраћем времену имали бисмо против себе у шумама и брдима хрватске сељаке и муслимане…“ – закључује друг Марко.

Лековић у наставку књиге наводи да је у Ливну стрељано чак око 120 усташа „чија је кривица за злочине доказана“; међутим, реч је у ствари о усташама из Водопијине групе који су побијени јер нису хтели да се предају већ су са Немцима пружали отпор. Лековић наводи и стрељање једног Србина „за самовољно обрачунавање за старе рачуне.“ Односно, неког несрећника који је вероватно хтео да освети породицу.

Опширније код: Миша Лековић, „Офанзива пролетерских бригада у лето 1942“, стране 362 – 391.

Иначе, догађаји у Ливну значајни су још по нечему. Немци су увидели да Хрвати имају какву такву борбену вредност када су под непосредним немачким надзором, што је убрзало доношење одлуке о формирању легионарских јединица, у којима су војници били Хрвати, а командно особље Немци.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *