Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године

Родо, на Стаљинов рођендан 21. децембра 1941.
Родо, на Стаљинов рођендан 21. децембра 1941.

Рудо, на Стаљинов рођендан 21. децембра 1941.

У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“.

Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]  

Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, наставља са прекорима: „Зашто вам је на пример било потребно да образујете специјалну пролетерску бригаду? Па сада се основни и непосредни задатак састоји у томе да се уједине сви антихитлеровски елементи, да се разбију окупатори и извојује национално ослобођење.“[2]

У још једној депеши с почетка марта 1942. Коминтерна наводи: „Пораз фашистичких бандита и ослобођење од окупатора, то је сада основни задатак, задатак који стоји изнад свих осталих задатака. Узимајте у обзир да се Совјетски Савез налази у уговорним односима са југословенским краљем и владом и да би отворено иступање против ових створило нове тешкоће у заједничким ратним напорима и односима између Совјетског Савеза, с једне стране, и Енглеске и Америке, с друге. Питање ваше борбе не посматрајте само са своје, националне тачке гледишта, него и са интернационалне тачке гледишта енглеско-совјетско-америчке коалиције. Учвршћујући свестрано своје позиције у народноослободилачкој борби, покажите у исто време више политичке еластичности и способности за маневрисање.“[3]

Своје прво ангажовање у борби, наведене јединице имале су против Срба, тј. четника. А да морални амбис у који су упале буде што дубљи, побринула се чињеница, да су те борбе водиле у садејству са усташама „Црне легије“. Броз их је са југа послао у Источну Босну, са задатком да окупе локалне партизанске одреде и да је „очисте од четника“,[4] истовремено када је и Францетић са својим усташама покренуо офанзиву из Сарајева, у циљу избијања на „хрватску државну границу“ на Дрини.

Генерал Бадер је о сарадњи партизана и усташа против четника први пут јавио 20. марта 1942: „Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других.“ У извештају од 31. марта он је имао више информација: „Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.“[4а]

О исходу тих борби Бадер је јавио 10. априла: „Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.“[5]

Четници су имали три линије фронта, како би заштитили повлачење збегова преко Дрине. Све три линије су сломљене и дошло је до масакра српских цивила од стране усташа. Убрзо после садејства са усташама, Врховни штаб повлачи 1. и 2. пролетерску бригаду у Црну Гору. Преостале партизанске јединице у Источној Босни биле су симболичне у односу на бројно стање четника.

 

 

Партизанске бригаде у Херцеговини 1942.

 

Као и све остале, и „совјетска република“ у Источној Херцеговини срушила се као кула од карата. Када су 24. априла 1942. Немци и Италијани почели операције ради потискивања партизана из Источне Босне и Херцеговине даље на запад, дошло је до распада комунистичке паравојске и преласка њихових комплетних јединица у четнике. Одлучујућа, а уједно и једина велика битка између комуниста и четника у Херцеговини 1942. године, одиграла се на стратешком вису званом Гат. Против делова Невесињског и Гатачког одреда, односно бригаде, овде су се борили делови обе пролетерске бригаде. Али сада, без помоћи са стране, њихова борбена вредност била је битно другачија.

Коту Гат, са старим аустроугарским утврђењима, невесињски четници преотели су од локалних партизана 9. јуна. Већ сутрадан, командант 1. пролетерске бригаде Коча Поповић пише Ј. Б. Титу: „Пуштамо непријатеља да се увуче што дубље према истоку. Он очевидно не зна ништа о нашем присуству. У току ноћи заузећемо Гат, затворићемо му одступницу из котлине ка западу – Автовац. Сваког часа треба да стигну још наша два батаљона, 2. и 3. Сутра пред зору извршићемо напад да их уништимо.“[6] Броз се сложио са Поповићевим планом, тим пре јер је његово извршење онемогућавало Херцеговце „да се споје са црногорским четницима“.[7]

Према Алекси Тепавчевићу, тада припаднику Гатачке бригаде, четници заиста нису знали да се пред њима више не налазе локалне партизанске јединице, већ главнина у повлачењу из Црне Горе. Другим речима, Тепавчевић потврђује претпоставку Коче Поповића из писма Брозу. За наилазак јачих партизанских снага четници су сазнали непосредно уочи напада: „Чобани су дотрчали те ноћи у логор Првог батаљона (Гатачке бригаде – прим. аут) на Камењечама, у с. Казанцима, и извештавали да се „масе“ партизана налазе на брдима у околини села. Једна жена је дотрчала пред сам напад и рекла да их је „пљева и мрав“ и да су „све нека непозната милет“, да наступају долинама и „само што нису ударили`,“ сећа се Тепавчевић.[8]

Вече уочи партизанског напада четници су посели положај од Гата до Казанаца, у дужини од око пет километара. У току ноћи, партизани заобилазе њихове бочне положаје и нападају утврђење, у коме се тада налазио само један вод Невесињаца са два-три пушкомитраљеза. Остали водови из састава ове чете отишли су на вечеру и одмор у оближње село Галешину, али су истрчали на положај чим је запуцало. Током три-четири сата ноћне борбе „партизани су сулудо насртали да пошто-пото заузму Гат“, пише Тепавчевић, али се невесињска чета одржала до свитања. „Раздањавањем, партизани су малаксавали и слабили у појачавању своје претходнице у правцу Гата“, наставља Тепавчевић. А ова претходница, која је под окриљем мрака продрла до на врх шанчева на Гату, сада је добила и бочну ватру од 2. батаљона Гатачке бригаде. Тепавчевићев 1. батаљон био је, током ноћи, најистуренији, на четири-пет километара од Гата, тако да су га партизани опколили са три стране. Повлачећи се под борбом, попео се на Гат управо када је одјутрило и када је пуцњава, наједном, престала. Са узвишења виделе су се колоне партизана у повлачењу према Манитој Гори, Равном и, даље, према Волујку.[9]

Према Сави Скоку, у напад на Гат, ноћу између 10. и 11. јуна 1942, уместо са планираних седам партизани су кренули свега са три батаљона (два ужичка, под командом Миодрага Миловановића и Николе Љубичића, и једним краљевачким, под командом Павла Јакшића). И ова три батаљона наступала су „дозлабога траљаво и стихијски“, изгубивши, чак, непосредну везу. Пред Гатом се нашао само један батаљон, а и он се одао „несмотрено пуцајући на четничког стражара“. Тако, када је овај, 4. батаљон 2. пролетерске бригаде, потрчао уз Гат, са друге стране, из села у коме су се одмарали, потрчали су четници Невесињске бригаде. Партизани су пре стигли, али како је каснио напад њиховог краљевачког батаљона, ушли су „у неравну борбу са вишеструко надмоћнијим четничким снагама и запали у крајње тешку кризу“. Како је касније писао командант 4. батаљона 2. пролетерске бригаде, Миодраг Миловановић, његова јединица је принуђена на повлачење „са борбом прса у прса“.

Према Скоку, овај батаљон тек сада покушава да освоји утврђење на Гату, да би ту, „на неупоредиво повољнијем положају“, сачекао остале батаљоне. У јуришу на Гат гине „велики број бораца и руководилаца 4. ужичког батаљона“, пише Скоко. (Међу погинулима је била и Анђа Ранковић, за коју Тепавчевић тврди да је била супруга једног од највиших партијских руководилаца, Александра Ранковића.) Потом следи четнички контрајуриш. „Дошло је до гушања, кундачења и очајничке борбе прса у прса“, наводи Скоко. Потпуно уништење 4. ужичког батаљона избегнуто је појавом 4. краљевачког батаљона, баш када је свитало. Овај батаљон улази у село Доњи Казанци, али га делови Невесињске четничке бригаде брзо потискују. Пети ужички батаљон стигао је тек да прихвати припаднике 4. ужичког батаљона у повлачењу. Скоко цитира и сведочење партизана Миодрага Златића, учесника битке: „Када је пала команда за повлачење, ситуација је била више него тешка. Гледао сам око себе изгинуле другове, а четници нас и даље засипају све жешћом паљбом. На несрећу, свуда је голи камен и скоро нигде заклона. Гурамо преко сивог херцеговачког крша само да се некако одвојимо од четника који кидишу за нама.“[10]

Алекса Тепавчевић и Саво Скоко дају различите податке и о броју жртава у Бици на Гату. Према Скоку, погинула су 44, а рањена 33 партизана, док четнички губици „нису утврђени“, али су свакако доста мањи.[11]

Према Тепавчевићу, тога дана „нађена су 72 мртва партизана“, а њихови лешеви проналажени су и наредних неколико седмица у околним шкриповима. Тепавчевић је видео и 7-8 заробљених партизанки, за које каже да су изгледале као „праве другарице“. Губици Гатачке бригаде износили су два погинула и неколико рањених, док се губитака Невесињске бригаде Тепавчевић не сећа. „Свакако да број није био велик, јер би ми остао у сећању“, закључује он. Партизани су, ипак, успели да отму сву стоку из села Казанци. [12]

По паду њихових „република“ у Црној Гори и Херцеговини, остаци партизанске главнине бивају потиснути дубље у „Независну државу Хрватску“. Иако је италијанска политика на Балкану донела низ користи Србима, Италијани су у ово време, и за комунисте учинили једну спасоносну ствар: повукли су своје јединице у правцу њиховог повлачења на запад, од Херцеговине до Крајине (укључујући и Бихаћ), тј. из Треће окупационе зоне.

 

Пролетерске бригаде у Крајини 1942.

 

На „маршу пролетерских бригада на запад“, како се то обично назива у комунистичкој историографији, поменуте јединице су се сукобљавале и са Хрватима и са четницима, али се ипак знало ко је непријатељ број 1.

Тако, 13. септембра 1942. заменик начелника ВШ Арсо Јовановић обавештава 4. хрватску оперативну зону да се припреми за акције око Босанског Грахова, првог већег српског места на италијанској окупационој зони, окруженог великим бројем српских села организованих у четничке јединице. Грахово је требало напасти са три бригаде – међу којима је била и 1. пролетерска – и два одреда.[16] Истог дана Врховни штаб наређује штабу 4. крајишке бригаде: „Одлучили смо да ликвидирамо Босанско Грахово. Важност тога мјеста у војно-политичком погледу је велика… Грахово се може заузети само у том случају, ако се претходно ликвидирају сви непријатељски отпори од Грахова до Книна (Цигељ, Дерало, Стрмица, као и околна четничка села).“[17]

Слично наређење добија и партизански Главни штаб за Хрватску, с том разликом што је сада уместо Врховног штаба потписан Ј. Б. Тито.[18]

Сутрадан, Арсо Јовановић пише и о нападу на Јајце које држе Хрвати, али два дана потом, Ј. Б. Тито саопштава свом Оперативном штабу за Босанску Крајину да се од акције одустало, јер би „напад на Јајце у таквим условима, када непријатељ надире с леђа, био у сваком погледу бесмислен“. Броз затим пише да су већ отпочеле борбе са четницима у селима око Босанског Грахова, као и да се одустало од напада на још једно место са усташко-домобранском посадом, Дувно. Као разлог усмеравања јединица испред Дувна у новом правцу наводи се „спречавање намераване офанзиве на ослобођену територију“, за коју се претпостављало да ће бити покренута од стране четника и Италијана.[19] Нешто касније, крајем октобра, за одустајање од напада на још једну усташко-домобранску посаду, у Купресу, као разлог наводи се да су јединице „са закашњењем“ добиле наређење.[20] У међувремену, пролетери су једва заузели Ливно од Хрвата.

Из једног извештаја Арсе Јовановића види се да је сва, или готово сва, артиљерија са којом су комунисти располагали сакупљена за напад на Босанско Грахово: две хаубице, два брдска топа и више минобацача.[21]

Заповест за напад на ово место Јовановић издаје 25. октобра. У ноћи између 26. и 27. октобра требало је „ликвидирати сва четничка села и непријатељска упоришта око Грахова“, а сам напад на град имао се извести „ноћу 27/28“. Под тачком шест Јовановић наређује: „Поред тога формираће (Команда подручја Дрвар – прим. аут) три екипе за евакуацију конфискованих ствари из четничких села, и то: једна екипа за села: Кесићи, Обраљ, Сарићи, друга за села: Лука и Угарци и трећа за села: Печенци, Видовићи и Кнежевићи.“[22]

У зборницима докумената нема оваквих наредби за хрватска и муслиманска села.

Под ставком „обавештења о непријатељу“ Јовановић пише да се у Босанском Грахову налазе само Италијани, и то 1.200 њихових војника, не помињући четнике. Нешто касније, 5. новембра, у писму Ј. Б. Тита штабу 2. пролетерске дивизије стоји да „у Грахову има око 1.000 Талијана са око 200 четника“. Међутим, редакција зборника докумената овде даје објашњење да се у граду заправо налазио само 2. батаљон 152. пешадијског пука „Сасари“, тј. највише 500 италијанских војника.[23]

Главну одбрану града давао је корпус „Гаврило Принцип“ снаге 800 људи, ојачан четницима из Петровца, Дрвара и Гламоча које су комунисти потисли претходних седмица. У граду је дакле било око 1.500 четника. Комунистима је то било познато, али су давали лажне податке зазирући од Срба у својим редовима. Нису знали како ће они доживети напад на своје сународнике – који међу осталима чувају и њихове породице – а не на усташе који њихове породице убијају.

Командант корпуса „Гаврило Принцип“, мајор Милан Цвјетићанин, у својим записима не помиње улогу Италијана у одбрани Грахова. Он каже како су у шест сати увече, 26. октобра 1942. године, истурене четничке патроле опазиле примицање збијених комунистичких колона. А затим описује ток битке: „Четници су, према раније утврђеном плану, примили борбу и под борбом, бранећи сваку стопу, одступали према Грахову, око кога су били ископани ровови за последњу одбрану. Један део четника остао је у шумама да акцијом с леђа помаже, кад до опсаде дође. Комуниста је било око осам пута више него четника, али је одступање извршено у савршеном реду, и поред великог броја жена и деце који су напуштали села и кретали за Грахово…

Мало по мало сва села око Босанског Грахова плануше и ватрени језици лизнуше у небо осветљавајући читав крај као да је дан. Сви мушкарци изнад 14 година, које су комунисти у селима нашли, побијени су на најгрознији начин. Читаву ту ноћ гранате су падале као ватрена киша с неба и засипале храбре браниоце малог Принциповог места у којем се и Принципова стара мајка нашла са осталим избеглицама, молећи се Богу за победу српског оружја над вражјом комунистичком војском. Бука граната мешала се са циктањем пушака и митраљеза, праском бомби и ужасном дреком партизанки које су бодриле своје `другове` за време неколико јуриша, које су на разним местима фронта у току ноћи неколико пута покушавали. Сви ти јуриши били су одбијени и скупо су их стали.“[24]

Сутрадан, 27. октобра, Арсо Јовановић и Коча Поповић подносе први извештај о нападу: „Ноћас смо ликвидирали сва четничка и окупаторска упоришта око Грахова, па до Стрмице. Отпор је био жесток. Упад у сам град није нам успео, мада су наши делови долазили до саме жице… Бандита смо убили око 20 ван града, док су непријатељски губици у граду велики… Плен у намирницама и осталом богат је.“[25] Тог дана борба је изгубила на жестини, али су напади ипак настављени. Ноћ између 27. и 28. октобра била је одлучујућа. „Ако пакла има, ту је тада био“, каже Цвјетићанин и наставља: „Јутро нас је нашло на истим местима, само мање и нас и њих“.[26]

Према наређењу Арсе Јовановића напад на Грахово је обустављен 29. октобра. Један део јединица са тог сектора остављен је „око Грахова“, док је други део упућен у напад на „четничка упоришта на отсеку Книн-Стрмица“.[27] Ратна срећа у борби против четника, пролетерима и даље није била наклоњена.

Извори:

[1] Др Саво Скоко, „Крваво коло херцеговачко 1941-1942“, књига 2, СКД „Просвета“ Пале, „Планета“ Београд, 2000. година.

[2] и [3] М. Пијаде: Прича о совјетској помоћи за дизање устанка у Југославији, Исто, 11-14.

[4] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 44. Према: Зборник докумената, том 4, књига 3, 169.

[4а] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 44. У Зборнику докумената немачког рајха, том 12, књига 2, који су комунисти објавили 1976. у Београду, из Бадеровог извештаја од 20. марта избачена је реченица о сарадњи партизана и усташа (стр. 231-234). Међутим, у Бадеровом извештају од 31. марта таква реченица није избачена (стр. 267).

[5] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 45. У Зборнику докумената немачког рајха, том 12, књига 2, остављен је део Бадеровог извештаја од 10. априла о сарадњи усташа и партизана. Али, реч „сарадња“ замењена је речју „садејство“.

[6] и [7] С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 414-415.

[8] А. Тепавчевић, Борба за слободу, 96-98.

[9] Исто, 98.

[10] и [11] С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 415-417.

[12] А. Тепавчевић, Борба за слободу, 98.

[13] Зборник докумената, том 12, књига 2, 876.

[14] Зборник докумената, том 12, књига 2, 891.

[15] Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 182-183.

[16] и [17] Зборник докумената, том 2, књига 6, 91, 99, 108, 109-110.

[18], [19], [20], [21], [22] и [23] Исто, 111-112, 121-122, 289, 277, 286, 342.

[24] Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, прва књига, 237.

[25] Зборник докумената, том 2, књига 6, 294.

[26] Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, прва књига, 237.

[27] Зборник докумената, том 2, књига 6, 316.

Приредио: Никола Станојевић
Опширније код: М. Самарџић, Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, том 1-4

 

Затворено за коментаре.