Пуковник Бранислав Пантић о Милану Недићу

Милан Недић, током пријема делегације из области Шапца, у свом кабинету 1944. године (Фото: Историјски архив Шабац)

Милан Недић, током пријема делегације из области Шапца, у свом кабинету 1944. године (Фото: Историјски архив Шабац)

Пуковник Бранислав Ј. Пантић био је један од најважнијих људи ме­ђу Дражиним београдским илегалцима 1941. године. Недићева Специјална полиција ухапсила га је 15. децембра 1941. и предала Не­м­цима. Крај рата дочекао је у заробљеништву, а потом се настанио у Аустралији (Сиднеј).
Сличну судбину доживео је и пуковник Јован П. Тришић, који се 1941. године, по тајном договору са Дражом, прихватио улоге врши­оца дужности команданта Српске жандармерије, основане при Коме­са­рској управи Милана Аћимовића.
И Тришић и Пантић, по природи ствари, добро су познавали Ми­лана Недића. Али, о његовој улози они нису писали све док нису били испровоцирани књигом Петра Мартиновића “Милан Недић“ (Чи­ка­го, САД, 1956). Тришић је тада написао књигу “О Милану Недићу“ (Ви­ндзор, Ка­­­нада, 1960), која је изазвала оштру реакцију љотићеваца. Чак и данас, за разлику од Мартиновићеве, Тришићева књига није обј­ављена у Србији, нити се цитира у радовима државних историчара. Шта­више, Тришићево дело остала је запостављено и у емиграцији, под паролом “да се не замерамо“, док су многи емигрантски листови, пра­вдајући се истом паролом, одбијали да објаве Пантићеве чланке. Та­ко је он 1961. године, у Аустралији (Сиднеј), објавио брошуру “При­каз књига: Пуковник Јован П. Тришић `О Милану Недићу` и ка­пе­тан Петар М. Мартиновић `Милан Недић`.“
Ова Пантићева брошура није поменута ни у једној мени познатој књизи – а познате су ми готово све књиге о Другом светском рату на на­шем тлу – како у емиграцији, тако и у Србији. За њу сам сазнао тек 2011. године, од др Милоша Костића из Вашингтона, и он ми је одмах послао копију.
Разлог што су Тришићеви и Пантићеви радови остали скрајнути сва­како лежи и у чињеници да су они тада били стари, болесни и си­ро­машни, па због свега тога и изоловани.
Али, главни разлог је знатно агресивнији наступ љо­ти­ће­в­ске емиграције у односу на четничку. Пророчки делују речи пу­ко­в­ника Пантића из 1961. године:
“Ако овој опасној појави наша, национална емиграција, убрзо не стане на пут, тамо негде око 1980. – изби пок. ђенерал Недић на чело као првоборац и вођа српског народа у борби против окупатора! А ђе­нерал Дража биће сврстан у бандите и разбојнике, који се, од 1941-1946, борио `без икаквих идеолошко-политичких начела, већ само за престиж, популарност, власт и вођство`. Тачно по комунистичким гле­диштима!„
Јер, негде око 1992. године, српска интелигенција, на челу са Срп­с­ком академијом наука и уметности, а под окриљем владајуће Со­ци­ја­листичке партије и Слободана Милошевића, уврстила је Милана Не­дића, а не Дражу Михаиловића, међу 100 најзнаменитијих Срба у историји.
Љотићевска пропаганда забележила је тако велики успех, да се за Недића без претеривања може рећи да је Србин са најбољим маркетингом у историји. И данас, при помену његовог имена, за велики број грађана, а вероватно и за већину, прва асоцијација гласи: “Он је спа­шавао народ“. Притом се говори чак и о милион наводно спа­ше­них Срба.
У овој пропаганди употребљен је једноставан, али очигледно веома ефикасан трик, да се у спашене рачунају избеглице које су се до­могле “Недићеве Србије“, па чак и оне које су стигле и пре него што је Недић ступио на власт, 31. августа 1941. године. Те људе су, за­п­раво, спасиле пре свега њихове брзе ноге, али и четнички одреди у за­падним крајевима, као и окупаторске трупе, које су обуздавале хр­ва­тске и муслиманске формације.
С друге стране, видљиве су и последице љотићевске пропаганде про­тив Драже, која је по правилу пратила пропаганду у корист Не­дића. Те последице биле су утолико веће, када је после 1990. године ли­тература из емиграције почела да стиже у Србију. Љотићевска про­­паганда пала је на плодно тле, јер се поклапала са оним што су грађани овде слушали од 1945. године, из уста комуниста. Многи су, због вишедеценијске индоктринације, лако одбацивали књиге чет­ни­чке емиграције, у свему супротне ономе што “знају“, а прихватали књи­ге љотићевске емиграције, јер су оне потврђивале њихова “сазнања“.

Следе делови из брошуре пуковника Бранислава Ј. Пантића:

У низу многобројних, а несхватљиво измешаних појмова, схватања и питања, која треба решити, објаснити и поставити на своје место, спада и питање: ко је био пок. ђенерал Милан Ђ. Недић, а ко ђенерал Драгољуб М. Михаиловић, као и какве су биле њихове улоге за време рата и окупације?
То је главни задатак ове моје брошуре. Она је писана отворено, ис­крено, и онако како сам ја догађаје и чињенице, о којима је реч, доживео, запазио и схватио. Уосталом писана је онако, како је те до­гађаје посматрала и схватала огромна већина српског народа. Ми­с­лим, да нисам далеко од истине кад тврдим, да су моја уверења и гле­дишта, на ток ондашњих историских збивања, делиле и масе српског народа – на челу са ђенералом Драгољубом М. Михаиловићем.
Овакви и слични натписи треба да послуже да би се разбили леге­нде, митови и мистификације који се смишљено и стално плету око им­ена пок. ђенерала Недића и пок. Љотића, са тежњом, да се они по­дигну, поравнају, па чак и узвисе над ликом стварног родољуба и му­че­ника ђенерала Драгољуба М. Михаиловића…
У низу постојећих парадокса и као њихов саставни део, појављује се и ова брошура, чија се садржина односи на приказ књиге пуковника Јована П. Тришића “О Милану Недићу“ и књиге капетана Петра Б. Мартиновића “Милан Недић“. Она је резултат наших посувра­ће­них националних гледишта и схватања. Иначе, не би се могло ра­зу­ме­ти и схватити, да њу издаје човек који скоро ни хлеба нема да једе.
А како је до тога дошло?
Ево зашто и како.
Ова брошура била је готова за штампу још децембра месеца 1960. Ја сам одмах схватио значај књиге пуковника Тришића. Знао сам да ће бити снажно нападнута, а он остати усамљен и незаштићен. Тако се и десило. Уредници наших “национално-борбених листова“ не са­мо да, по дужности, нису приказали ову интересантну и значајну књи­гу, подржали је и препоручили, већ у својим листовима нису дали ни про­стора, како самом пуковнику Тришићу, тако исто ни доброна­ме­р­ним људима, који су хтели и могли да допуне његова историска из­ла­гања и разматрања.
Један од таквих људи био сам и ја. Овде морам да напоменем, да је би­ло часних изузетака, као: “Демократија“, “Наша реч“, “Глас ка­на­д­­ских Срба“ и др. И сад настаје одисејада мог приказа и лутање од По­­нтија до Пилата. Најбројнији српски национални листови одбили су да штампају овај натпис! Зашто? Нису наводили никакве нарочите и оправдане разлоге – осим: “Да се не ствара зла крв“ и “Да се не замерамо“!
Тако одговарају и пишу они листови, који се убише доказујући, да им је животни путоказ ђенерал Михаиловић и да су љубав према њему и вера у исправност његове борбе – њихова знамења, и да су она исписана – на њиховим борбеним заставама! Пишу, да им је одзив: Дра­­жа, а лозинка: Равна Гора и да су увек спремни да се, без резерве, за­ложе за част и углед личности ђенерала Михаиловића и да узму у пуну заштиту његову борбу.
По својим листовима пишу отужне славопојке Дражи, уздижу га у небеса, величајући, до пароксизма, његову борбу и његово дело. Ово на­рочито бива, ако је име ђенерала Михаиловића везано за неку на­ци­оналну свечаност: какав конгрес или скупштину; какву прославу или бал; па чак и за најобичнији пикник! (…)
То је једна страна наше данашње националне ситуације. На другој, ана­ционалној страни (пуковник Пантић користи овај термин и зато што су љотићевци тада били загрижени Југословени – прим. М.С), си­ту­ација је следећа.
Док ми, национални Срби, гледамо, ћутимо, трпимо и узајамно се сва­ђамо и делимо на неколико равногорских фракција, дотле један бивши политички покрет ради тихо, смишљено и опрезно, али од­лу­ч­но и енергично. Цео свој напор он је управио на то, да подрије и сру­ши част и углед ђенерала Михаиловића. А у најтешњој вези са тим да омаловажи, подцени и изложи руглу целу борбу српског народа – под његовим вођством! То су они радили отворено и громовима су тукли ђенерала Михаиловића од 1941. до 1944. За то време на ђенерала Ми­ха­иловића и његов покрет сручили су море клевета, интрига, погрда, увреда, блата и шљама – без икаквог успеха.
Овде нећу да говорим о директним физичким – борбеним нападима на покрет ђенерала Михаиловића.
И сада, уместо да поспу главу пепелом, пођу у Каносу, и замоле за пријем у редове српског народа, они дрско, смело и безобзирно воде и даље своју анационалну политику! А узгред, и кадгод им дође под ру­ку ђенерал Михаиловић, нападну га не бирајући средства. Мора им се признати да “докторски“ врше послове клеветања, увреда и подме­тања. Човек мора да буде изванредан познавалац свог матерњег језика, а тако исто и целокупног историског збивања. Само тако може да ра­зуме опасну и отровну дијалектику, којом се мајсторски пребацују ва­лови и копрене преко стварности. У противном, многе алегорије, ме­тафоре, ироније, сарказми и мајсторски реченички обрти – остаће незапажени. И док се то неразумевање код народних маса може схватити – па и оправдати, такав случај не би смео да се деси са уред­ни­цима и сарадницима наших борбених националних листова. На­жа­лост – то се дешава!
У низу ових и оваквих мисли долазим и на најновију појаву посред­ног, али зато ништа мање опасног, напада на ђенерала Михаиловића. По­јава стоји у најтешњој вези са књигом пуковника Јована П. Три­ши­ћа “О Милану Недићу“. И док наши национални листови не даду про­стора да се допуне, прошире и продубе гледишта и мишљења пу­ко­вника Тришића, и о пок. ђенералу Недићу добије што вернија сли­ка, дотле периодични лист издајничке политичке групе, отворио је своје странице и, урби ет орби, дозвољава да сваки и позван и непозван, пи­ше, велича и диже у небеса покојног ђенерала Милана Ђ. Недића. Ђе­нерала Михаиловића помињу, тек онако узгред, као неки при­ре­пак уз ђенерала Недића и само за то, да би се углед и значај ђенерала Недића што јаче истакао и више подигао и тиме засенио лик ђе­не­рала Михаиловића!
Истовремено, на пуков. Тришића бацају блато, дрвље и камење. Пи­шу се ступци па и читаве стране листа. Велича се и хиперболише рад ђенерала Недића. И по оној нашој “што доцније – све бољи го­сти“, у овом прљавом послу почињу да узимају учешћа и они људи, који су, од 1941-1944. просули море лажи и клевета, а на ђенерала Ми­­хаиловића и његов покрет бацили на хиљаде и хиљаде отровних стрела. Излазе из мрака и они људи, који би, да је било среће на путу, има­ли само да бирају прву букву. Ти људи сада, после двадесет година, покушавају да догађаје из 1941-1944. представе као лепо и истинито написану хронику, или, још боље речено, једну објективну репортажу. Приступа се мистификацији, причању, чак романсирању д­о­га­ђаја из 1941.
Међутим, 1941. није била ни мистификација, ни прича, ни роман – већ крвава, тешка, болна, мрачна и ружна историја српског народа. Гла­вни носилац те стварности био је армиски ђенерал Милан Ђ. Не­дић.
На овај начин непосредно се брани и велича немачки сарадник пок. ђенерал Недић, а истовремено, са пакленим намерама, напада се и омаловажава борба српског народа на челу са ђенералом Ми­хаи­ло­ви­ћем! Благодарећи схватању и држању наших “великих бораца и рав­ногораца“, та група људи у својим намерама постигла је знатне успехе. Већ сада има људи који безочно и смело упоређују, а већ и ра­внају, ђенерала Михаиловића и ђенерала Недића! То исто значи, када би неко данас, упоређивао и поравњао Милоша Обилића са Вуком Бра­нковићем! (…)
Ако овој опасној појави наша, национална емиграција, убрзо не стане на пут, тамо негде око 1980. – изби пок. ђенерал Недић на чело као првоборац и вођа српског народа у борби против окупатора! А ђе­нерал Дража биће сврстан у бандите и разбојнике, који се, од 1941-1946, борио “без икаквих идеолошко-политичких начела, већ само за престиж, популарност, власт и вођство“. Тачно по комунистичким гледиштима!
Штампањем безбројних чланака, брошура, па и књига, ова група бивших немачких слугу и сарадника, већ сада је, око имена пок. ђе­не­рала Недића, створила ореол и легенду “националног борца и му­че­ника“. То историски нииздалека није тачно. Пок. ђенерал Недић био је немачки сарадник како у административно-техничком, тако исто, и нарочито, у идеолошко-политичком смислу. И поред свих сазнања и достављеног материјала, наши национално-борбени листови, због неке уображене болећивости, да не кажем кукавичлука, неће да шта­мпају историску документацију која им се ставља на располагање. А ову им документацију дају два стара војника који су, на својим сопственим плећима, искусили сво залагање и сву љубав пок. ђенерала Милана Ђ. Недића за Српство. А та документација даје све потребне елементе за доношење правилне одлуке – ко је био пок. ђенерал Ми­лан Ђ. Недић.
Да се не би рекло, да ово пишем на основу измишљених, или добијених података и утисака – “из ваздуха“, ја ћу у најкраћим потезима да наведем два-три примера како и данас пишу ти људи.
1. Из једног броја “Искре“ од пре неколико година. У заглављу је­д­­ног написа, од неколико страница, а чији целокупни текст носи оти­сак ниских и прљавих клевета против ђенерала Михаиловића – сто­ји на­писано:
“Тако се откривају и оштро уочавају учињене грешке и пропу­ш­те­но­сти, поједина веровања испадају обична заблуда, ломе се у прах и пепео извесне надувене легенде, а оно што је некада изгледало исправан пут и паметан метод показује се као безпуће, стрампутица и лу­дост“.
Пре доњег, кратког коментара, пуштам народну философију: “Кад се кола поломе – путеви на све стране!“
Ми саборци ђенерала Михаиловића, и поред свег уопштавања, бес­погрешно осећамо и знамо, да се све горе изнесено односи на ђе­не­рала Михаиловића и његов рад. Ја сам на тај чланак реаговао једним оштрим написом. Доживео је исту судбину као и мој приказ књи­ге пуковника Тришића, тј. из разлога “кукавичлука и да се не замерамо“ – није штампан.
2. Пишући о борби са комунистима исти лист пише: “У земљи су има­ли само једног одлучног, непоколебљивог и некомпромисног неп­ри­јатеља“… (Разуме се, да је то био “Збор“.) Па даље: “Чак ни онда, кад се на тлу раскомадане Југославије појавио `трећи партнер` – без ма­ске, када су се јасно могли – као нигде на другом крају света, да уо­че прави његови циљеви и онда су политички и војнички фактори Ју­го­славије држали затворене очи пред овом чињеницом“.
Како је, у то доба, ђенерал Михаиловић, “на тлу раскомадане Ју­гославије“, био једини и стварни политички и војнички фактор, то се горњи цитат односи само на њега. Каква дрскост!
3. “У исто време дошло је до сукоба између четника и партизана у Ср­бији. Сукоб је избио на питањима престижа, популарности у народу, власти и вођства, а не због репресалија, а још мање ради идеолошко-политичких момената… А кад је дошло до разлаза, овај је до­био карактер распре, борбе и међусобног потискивања двојице ри­ва­ла и супарника“…
Ето, такве отровне клевете бљују ти људи на ђенерала Ми­хаил­о­ви­ћа. Да ли је разлаз са комунистима био резултат личних и себичних интереса и уског посматрања стварне ситуације “са гледишта пре­с­ти­жа, популарности, власти и вођства“, или је тај разлаз био резултат ду­боког сагледања народне будућности и носио чисто идеолошко-по­ли­тички карактер – остављам сваком умном и поштеном Србину да донесе закључак, а на основу познатих историских чињеница.
4. Па даље: “Да би се одговорило захтеву савезника – да се води бо­рба, спроведено је убијање, из заседа, припадника Недићевих одреда“. (А шта је са љотићевцима?) Каква безочност и ординарна лаж! Та­чно оно што су радили љотићевци са припадницима Д.М. пребацују сада на одреде ђенерала Михаиловића, који су се само бранили. Ка­ква хипокризија!
Ово су само два-три примера. Располажем низом оваквих и слич­них исписа.
Ако осмотрим најновије доба указаћу опет само на два-три- при­мера. Ево једног из 1960.
1. То је чланак под насловом “Рад који не користи народу“. На овај чла­нак реаговао је лист “Србија“. Нисам читао тај одовор. Али из на­писа “Искре“ – “Перспектива која није орловска“, јасно се види, да је “Србија“ узела у заштиту г. др Сеферовића. Међутим, у чланку “Рад који не користи народу“ и у чланку “Перспектива која није орловска“, г. др Сеферовић уопште није важан, ни интересантан. Оба чла­нка идејно су уперена противу рада ђенерала Михаиловића и његове борбе. Иако се ту и не помиње име ђенерала Михаиловића, ипак се јасно осећа потцењивање, иронија, сарказам, чак и покушај да се осе­ти тачност извесних чињеница. У том малом чланку има тачно двадесет реченица које подцењују, омаловажавају и исмевају дело и рад ђе­не­рала Михаиловића! А то је много важније, него шта ти људи пишу и мисле о г. др Сеферовићу. Ја не могу да ставим под критику те ре­ченице. За то немам довољно пара. То захтева читаву студију. (…)
2. Узећу још само чланак “Споразум испод Равне Горе“. У овом ма­лом напису људи, припадници политичког покрета “Збор“, праве се најивни као “агнеси незлобиви“, да не употребим који оштрији из­раз. (…)
Није тачно да комунисти “без споразума са Дражом не би могли да отпочну своју разорну акцију“. Они су своју акцију отпочели концем јуна, а разговори за споразум отпочели су тек половином септембра 1941. Дакле пуна три месеца после почетка комунистичке акције. Уосталом, до искреног и потпуног споразума никад није дошло. То је, обзиром на обострана идеолошка схватања, било немогуће.
Савршено су ми познати односи као и мишљење које је ђенерал Ми­хаиловић гајио како према Недићу тако и према Љотићу. Они ни­су били засновани на мржњи. Ђенерал Михаиловић био је скоро нес­пособан да макога мрзи. То му је, ако тако могу рећи, био органски не­достатак. Он је врло штетно утицао на ток целокупне револуци­о­на­рне борбе. Ђенерал Михаиловић према Недићу и Михаиловићу им­ао је дубоки презир, аверзију и гадљивост као према гмизавцима и пу­зав­цима у односу на мрског, дрског, осионог и охолог непријатеља. Он је стајао на највишим врховима слободе, части, поноса и само­поу­з­дања, а они у понору саможивости, кукавичлука, понижења и ко­њу­ктуре. Између њих није било додирних тачака. Ово се нарочито оцртало од октобра 1941. – до краја револуције.
1944. и 1945. ђенерал Михаиловић није био тај који је тражио Не­дића и Љотића. Они су тражили њега. А шта је и како је пок. ђенерал Недић мислио о ђенералу Михаиловићу у 1941, и даље, мислим да сам то довољно јасно изложио у овом приказу.
Један од главних узрока, што ђенерал Михаиловић, 1945, није оти­шао у Словенију, свакако лежи у његовом дубоком уверењу, да са из­дај­ницима не може и не треба да сарађује. Он је пре изабрао сигурну смрт, но понижење да сарађује са издајницима. Да су га у Словенији очекивали какви обилићевски, синђелићевски и рајићевски пукови, си­гурно је, да би ђенерал Михаиловић кренуо пре ка Љубљани, но ка Бео­граду. Можда је ово круто и непопустљиво гледиште и уверење ђенерала Михаиловића било погрешно. Али та чињеница постоји. (…)

Зашто српски борци, досада, нису писали о пок. ђенералу Милану Ђ. Недићу

Предамном, на столу, леже две интересантне књиге. Оне нису ин­те­ресантне по својој књижевној вредности, а ни по изношењу, на­рочито значајних, а досада непознатих историских чињеница. Не! Оне су значајне и интересантне по томе што се о једном истом човеку пи­шу, износе и дају потпуно противположени подаци о његовим ду­хо­вним, моралним, карактерним и интелектуалним особинама и вре­д­ностима. Све те одлике треба да послуже, као основа, за процену ис­то­риског лика и улоге тога човека. Реч је о оцени живота и рада пок. ар­миског ђенерала Милана Ђ. Недића.
Због горе наведеног ово и није књижевни приказ, већ приказ во­ј­но-политичких догађаја, доведених у везу са пок. ђенералом Не­ди­ћем. Као учесник и носилац свих тих догађаја он је истовремено и пред­ставник оне групе људи, која је од 1941-1944, била у непосредној слу­жби окупатора. Ова група људи, после његове смрти, на све мо­гуће начине покушава да се овај рад маскира “службом за добро народа“. Да ли је то тако уистину и било, делимичан одговор даје књига пу­ковника Тришића. Верујем, да ће је ова моја излагања, унеколико до­пунити. А то је и циљ овог написа.
Углавном, ове две књиге представљају врло значајан парадокс на­ше садашњице. У нормалним историским приликама овакав поступак и оваква појава били би несхватљиви – готово немогући. Али под ис­ториским приликама, које су, у резултату, дале ова два потпуно оп­ре­чна дела – све је разумљиво.
За време рата и окупације ова три човека представљала су два пот­пуно опречна света. Пок. ђенерал Недић и капетан г. Мартиновић при­падали су отвореним сарадницима окупатора. Пуковник г. Три­шић, у прво време, био је врло значајан сарадник пуковника Ми­ха­и­ло­вића. По том, као награду, за свој национални рад, од тог истог Не­дића, примио је трогодишње крстоносно страдање по немачким за­ро­б­љеничким логорима. Са друге стране, капетан г. Мартиновић, за вре­ме рата и окупације био је у служби “Српске Владе“ и као такав жи­вео скоро нормалним мирнодопским животом.
Разумљиво је, да ова два човека, не могу протекле историске до­га­ђаје посматрати истим очима. Због тога они и не могу доносити исте закључке, о истом човеку, који је од септембра 1941. до октобра 1944. био централна личност и носилац свих војно-политичких догађаја у оку­пираној Србији – о пок. армијском ђенералу Милану Ђ. Недићу. Због тога су и њихове књиге потпуно опречног садржаја. Кад се све ово зна и има на уму, онда је и појава оваквих књига разумљива.
Одмах, на почетку излагања, хоћу да кажем да сва три човека, о којима је реч, познајем изванредно добро.
– Пок. ђенерал Милан Ђ. Недић, пред саму офанзиву јула месеца 1918, као ђенералштабни пуковник, примио је команду над Тимочком бри­гадом у којој сам и ја служио (15. пеш. пук). 1922-1923. био ми је професор Историје ратне вештине на Вишој школи Војне академије. А од јануара 1938. до септембра 1939. служили смо заједно у Војном са­вету. Он као члан, а ја као деловођа истог. Истовремено било смо чла­нови Сталне Комисије за утврђивање коју је аутоматски формирао Војни савет, проширен са потребним бројем стручњака. Ту сам имао прилике да видим и оценим све човечанске и командантске вре­дности, способности и особине пок. ђенерала Недића.
Лично, а не само ја, према пок. ђенералу Недићу, све до 1939, гајио сам високо поштовање, уважење, и ако се тако може рећи – љубав. Он је за мене лично био ауторитет и у мојим очима важио је као пре­д­од­ређени будући Врховни командант.
– Са пуковником г. Јованом П. Тришићем, у току 1941, а у границама потребе, поверљивости и тајности, сарађивао сам на истом на­ци­оналном послу. Везу између нас одржавао је углавном капетан Не­над Митровић. Од почетка акције пуковник г. Тришић учинио је нео­це­њиве услуге како пуковнику Михаиловићу лично, тако исто и це­ло­купном борбеном покрету под његовим вођством. Одело, опрема, оружје, муниција, новац, а што је најглавније издавање потребних ле­ги­тимација и дозвола за слободно кретање, како по Београду – дању и ноћу, тако исто и за кретање по унутрашњости Србије. Само они који су, у 1941, били у Србији, могу да схвате шта је ово значило. По­ред овога и врло значајна обавештења, о мерама које је предузимао спрег Недић-Љотић, а које су све биле управљене против пуковника Ми­хаиловића и припадника покрета Д.М. Ово је само мали део из­ва­н­редних услуга које је пуковник г. Тришић указао борбеном покрету српског народа.
Као награда за ову несебичну, неизмерно важну, а пуну опасности службу српским народним интересима, следовало је хапшење и малтретирање по Гестапоу, а затим спровод у немачко заробљеништво.
Да ли су Немци могли знати за овај подземни рад пуковника Три­шића? Не! Али је за то знао спрег Недић-Љотић. Овакви борци су им страховито сметали. Њих је требало по сваку цену уклонити. Спрег је то смишљено и безобзирно вршио. А што сви ти људи нису и стреља­ни, има се благодарити више високом схватању које су Немци имали о борби за поробљену отаџбину, но спрегу Недић-Љотић. То знам из личног искуства.
После хапшења, а пред упућивање у Немачку, провели смо неколико недеља заједно у затвору Гестапоа у Александровој улици и у Уп­рави града (Главњача). Напослетку, провели смо три године скотски понижавајућег живота у немачком заробљеништву. За сво време, кроз разне логоре, два пута смо прозвиждали кроз Немачку уздуж и попреко.
– Капетан г. Петар Мартиновић био је, од 1935, ађутант 30. пе­ша­ди­јског пука у Призрену, којим сам ја командовао (1934-1936).
Из предњег види се, да сам имао довољно времена и могућности да све три личности до утанчину упознам.
А сад да пређем на само излагање.
Обе књиге сам прочитао и добро проучио. Као очевидац и уче­сник, и делом, и речју, и пером у историском збивању 1941, многе од изложених чињеница у овим књигама, мени су биле познате. У извеснима сам и сам учествовао. Стога и моја излагања имаће значај веро­дос­тојног сведока. Постараћу се да, у границама могућности, будем об­јективан, јер су у питању чињенице историске вредности. На­ро­чи­то када је у питању личност пок. ђенерала Недића. Јер као што, на крају своје књиге, лепо рече пуковник г. Тришић: “…Њих двојица ни­како се не могу упоређивати, а још мање заједно величати. Или Дра­жа Михаиловић, или Недић – заједно никако“.
И ја сам био један од оних Срба, који су се руководили начелом које је, у свом предговору, изнео пуковник г. Тришић. Краће речено, “о мртвима само добро“. То основно начело руководило је и мене да, о пок. ђенералу Недићу – не пишем. Али сада, када је пуковник г. Три­шић дао пример и отворио пут, а бивши немачки сарадници отворили паљбу, из најтежих калибара, непосредно на пуковника Три­ши­ћа, а посредно на ђенерала Михаиловића, мораћемо и ми, очевици и учес­ници, да кажемо по нешто о животу и раду пок. ђенерала Не­дића. Мора се дати веродостојан одговор људима око политичког пок­рета “Збор“. Уистину, ти људи, ево већ 15 година, у емиграцији, неп­рекидно подгревају вешто прикривену пропаганду против рада и дела ђенерала Михаиловића. Једновремено хвале, величају и певају сла­вопојке спрегу Недић-Љотић.
Уистину, с времена на време у штампи “Збора“ појаве се такви чла­нци да човек, читајући их, добија утисак, као да живи у 1941, и да чита “Ново Време“, “Обнову“, “Нашу Борбу“, “Сигнал“, или како су се, у оно време, звали сви ти ренегатско-рушилачки листови и листићи које је, за време окупације, са немачким благословом, штампао “Збор“. Ти духовно-морални носиоци окупаторског режима, у оно време, просули су море жучи и клевета против ђенерала Ми­ха­и­ло­ви­ћа као носиоца и представника српског националног отпора. Заш­ти­ће­ни окупаторским бајонетима, славећи и величајући мрског непријатеља, они су смишљено тровали морал, а тиме осетно слабили борбени дух српског народа. У оно доба то се морало, са болом у души, трпети, подносити и ћутати. Али, ти исти људи и данас се појављују и делују са истим ниским и прљавим циљевима и намерама. Ово је заиста запрепашћујућа храброст и смелост. (…)

Неколико напомена и допуна на излагања пуковника г. Тришића и капетана г. Мартиновића

…Обзиром на горе изложено ја ћу, у неколико реченица, дати оп­шту оцену о књизи пуковника г. Тришића.
Књига је написана објективно и сагласно са стварним историским чи­њеницама. Она почива на смишљеном и логичном излагању ис­тине. Он врши упоредно проучавање. Писање капетана г. Ма­рти­но­ви­ћа проучава и упоређује са стварним историским чињеницама, које, вр­ло често, не иду у прилог пок. ђенералу Недићу… Познавајући из­нете чињенице мислим, да је пуковник г. Тришић успео у свом подухвату. Ја се, углавном, слажем са целокупним његовим излагањем. (…)

Карактерне особине пок. ђенерала Недића – стр. 44-45

У неколико реченица пуковник г. Тришић дао је кратку оцену о пок. ђенералу Недићу. Слажем се са њим. Дајем још краћу. Недић је био глумац, фразер, декламатор и демагог. Био је у стању да из бесне вике и плаховите грдње – пређе у ропац. Нарочито је парадирао са “ма­јком Србијом“. Био је велики љубитељ лепих жена и страстан ри­бо­ловац. И 1915, у Сан Ђовани ди Медуа, имао је поред себе једну ле­пу телефонискињу.
Позитивно знам, да је ђенерал Недић, као ђенералштабни пу­ко­в­ник, примио команду над Тимочком бригадом. Ово је било почетком јула 1918. – пред саму офанзиву. Командовање трупом, у рату, било је ус­лов за добијање ђенералског чина. Ово се има сматрати као на­ро­чита бенефиција и благовољење од стране Врховне команде, односно Регента Александра. Стога сви наводи капетана г. Мартиновића, о немилости у коју је пао пок. ђенерал Недић код Регента – не одговарају стварним чињеницама.
Одмазде и пок. генерал Недић – стр. 56-58

Не слажем се у потпуности са овим одељком како га је изложио пу­ковник г. Тришић. Он је изгубио из вида, да је спрег Недић-Љотић концем 1943, или почетком 1944, донео једну уредбу, којом се на­ре­ђује одмазда у односу 1:50 за официра, а 1:10 за сваког припадника С.Д. корпуса и С.Д. страже! Исто као и њихови господари Немци у Фра­нцуској и Белгији. Чини ми се да су такве одмазде и извршене у области Крушевца и Обреновца.
Овде се не поставља питање пропорције предвиђених жртава. Не­мци су, као окупатори – непријатељи, а у сагласности са схватањем соп­ствених интереса и осећањима правде, тај однос могли да подигну и на 1:1.000. Уосталом, њихови вођи платили су своја схватања и убе­ђе­ња. Да ли су људи око “Збора“ понекад помислили, да може доћи вре­ме, кад и они треба да плате за своја схватања и уверења. Изгледа ми да нису!
Овако злочиначки наређену одмазду треба посматрати у самом њеном суштинском значењу. Ко врши одмазду, против кога и зашто? Да ли су добро схваћени интереси борбе против комуниста налагали овако раскошно точење невине крви сопственог народа? Јесу ли то на­лагали “идеолошко-политички“ моменти, или је то била борба за власт, част и маст? Или служба најниже врсте – мрском непријатељу? Пуковнику Михаиловићу и његовим сарадницима на памет није пало, да овако наказну, злочиначку и садистичку меру примене на сопс­т­вени народ.

Пок. ђенерал Недић и припадници “Д.М.“ – стр. 60-64

На овим страницама пуковник г. Тришић доста подробно и оп­ре­зно излаже поступак спрега Недић-Љотић према националним официрима – припадницима “Д.М.“ Ја у потпуности прихватам излагања, гледишта и мишљења пуковника г. Тришића. А са своје стране додајем и излажем следеће.
Од краја 1941. до половине 1944, у немачке заробљеничке логоре ста­лно су пристизале час веће, час мање, групе српских бораца и му­че­ника. Највећа група официра била је њих око 450 који су на сам Ба­дњи дан 1942. похватани по Београду и спроведени у немачко за­ро­б­ље­ништво. То су били ратни трофеји спрега Недић-Љотић. То су би­ли “идеолошко-политички“ резултати свесне, јуначке и бескомпро­ми­сне борбе спрега Недић-Љотић против комуниста!
Српски борци и националисти, углавном активни официри, го­ње­ни су и ловљени као бесни пси, само ако нису припадали овом издајничком спрегу. Иако су Немци могли знати за једног ђенерала То­ни­ћа, пуковника Пантића и Тришића, они сигурно нису знали за стоти­не и стотине виших и нижих официра, који су остали у отаџбини. Још ма­ње су могли знати за њихов национални став, а најмање где ти љу­ди станују и где се крију. Обзиром на ситуацију, ти су мученици често мењали место преноћишта. Али су све то знали органи спрега Недић-Љотић. Стога су ти национални борци тачно проналажени, хватани, хап­шени, стрељани, или спровођени у немачко заробљеништво.
Све су то били Срби, официри, челик борци – спремни, да на издато наређење прихвате високо уздигнуту националну заставу части и слободе. Ја сам у својим списковима водио 747 официра и 1.374 под­офи­­цира. Али донесене одлуке о виду дејства, у вези са моменталном си­туацијом, нису дозвољавале употребу тих снага. Питање материјалног обезбеђења, нарочито породичног – није било решено. Изу­зетно јака зима није дозвољавала груписање тих људи у планини. Пла­нина је и хладна и гладна. По наређењу пуковника Михаиловића сви су ти борци ћутали, трпели и чекали борбени позив свог команда­нта. То су ти људи које је, ондашња прљава, продана и ренегатска шта­мпа назвала погрдним именом “дангубаши“.
Како је било по Београду и осталим градовима, тако је било и по се­лима – на целој територији Србије. Снаге С.Д. корпуса (љотићевци) уг­лавном, а у мањој мери и снаге С.Д. страже (недићевци) стално су били у покрету и потрази и на трагу припадницима покрета “Д.М.“ Ло­вили су нас и хватали као дивље звери. Непрекидна хапшења, пребијања и убијања истакнутих припадника покрета, неминовно су мо­ра­ли изазвати прво реакцију, а потом и акцију, од стране одреда ђе­не­рала Михаиловића. Ово је била мера у циљу самоодбране. Ваљда спрег Недић-Љотић није могао очекивати, да ће српски народ – као во – без отпора ићи на кланицу!
Генеза ове узајамне борбе лежи у основном, почетном “идеоло­ш­ко-политичком“ ставу спрега Недић-Љотић у односу на окупатора. Ис­то тако у потпуно противположеним гледиштима спрега Недић-Љо­тић и ђенерала Михаиловића на животне интересе српског народа и на начине како се ти интереси морају заступати и бранити. Став спрега Недић-Љотић масе српског народа никако и никад нису могле да схвате и да одобре. Почетни ударац у овој међусобној борби припада спрегу Недић-Љотић. Сви догађаји од 1941-1945. логична су пос­ле­д­ица напред изложеног става спрега Недић-Љотић.
Радећи овако и сулудо бранећи своја “идеолошко-политичка“ на­че­ла – бескомпромисна служба непријатељу, спрег Недић-Љотић у ме­ђувремену, конац 1941, до половине 1944, отерао је у немачко за­ро­бљеништво више од 1.000 активних и резервних официра! То је био неп­роцењиви национални капитал. То је било предвиђено вођство ор­ганизованог устанка. То је била снага са којом је рачунао пуковник Ми­хаи­ловић и сви ми, који смо радили на припремним организа­ци­ско-формациским пословима. Велико је питање, како би се развијали ис­ториски догађаји, да су ове снаге употребљене на предвиђеном пла­ну. У вези стим поставља се и главно питање: да ли би комунисти, и у ондашњој општој геополитичкој ситуацији, изашли као апсолутни победници?
Због свега горе изложеног, српски борбени покрет под вођством ђе­нерала Михаиловића, у најкритичнијим тренуцима, био је лишен своје сржи – своје моралне и умне моћи. Лишен свог националног бо­р­беног вођства, своје кичме, осакаћен и морално и физички, а тучен са свих страна, како од непријатеља, тако исто, а још и више – од ла­ж­них пријатеља, покрет је морао да подлегне далеко надмоћнијим сна­гама. Комунисти су могли да ликују.
Да спрег Недић-Љотић није ничим другим оштетио српске наци­она­лне интересе, ова историска чињеница сама је по себи довољна, да их српски народ и историја уврсти у ред ратних злочинаца и издајника.
Идејни носиоци ондашњег окупаторског режима у Србији, у нај­ве­ћем броју, данас се налазе у емиграцији. Они и даље пишу, са на­мером да оскрнаве највеће српске светиње. Изгледа, да нису свесни да се играју живом жеравицом.

Састанци пуковник Михаиловић – ђенерал Недић, стр. 84-86

На овим страницама своје књиге пуковник г. Тришић анализира, а затим потпуно одбацује наводе капетана г. Мартиновића, да се пок. ђенерал Недић са Дражом састао још крајем новембра 1941. Пу­ко­в­ник г. Тришић има потпуно право. Овај навод капетана г. Марти­но­ви­­ћа апсолутно не одговара стварности. У току целе 1941, ми смо би­ли два потпуно непријатељска табора. До средине октобра 1941, ли­ч­ни однос ђенерала Михаиловића према пок. ђенералу Недићу био је коректан и сношљив. Није био пријатељски, али није био ни от­во­ре­но непријатељски. До тог времена постојале су све могућности заје­дничког рада. Чак и онаквог рада који предвиђа и замишља пу­ко­в­ник г. Тришић на стр. 47 своје књиге. Од средине 1941. све су везе и мо­гу­ћ­ности заједничког рада прекинуте, а пок. ђенерал Недић од стране ђе­нерала Михаиловића и његовог штаба, сврстан је у от­во­ре­ног неп­ри­јатеља и издајника.
Према томе сви наводи капетана г. Мартиновића, односно г. Бо­жи­дара Недића, уколико се односе на ђенерала Михаиловића – не од­го­варају историским чињеницама. Да је тај састанак био у новембру 1941, ја бих то морао знати. У то доба једина веза између пок. ђенерала Недића и ђенерала Михаиловића – био сам ја.
Уколико сам ја обавештен, први лични састанак између пок. ђе­не­рала Недића и ђенерала Михаиловића, био је крајем лета 1944. (…)

Пуковник Тришић: “Комунистичке неистине…“

…Али у овој књизи има једна чињеница која није тачно наведена, те желим да је исправим. То је излагање пуковника г. Тришића на стр. 143-144 о циљевима састанка између Немаца и ђенерала Ми­хаи­ло­вића 3. децембра 1941. у с. Дивци.
Ја сам у свом напису “Састанак и разговор са Немцима у с. Ди­в­­цима – 3. децембра 1941“, који је одштампан у књизи г. Карапанџића “Грађански рат у Србији“, стр. 129-152, дао тачан и опсежан приказ тога састанка. И изложио циљеве које је трабало постићи на њему. Сва остала мишљења и обавештења о овом састанку нетачна су и про­извољна. Према овоме и обавештења која је, о овом састанку, капетан Ненад Митровић дао пуковнику г. Тришићу – нетачна су и не одговарају стварном току историских збивања.
Овде, у прилог истине, желим само да исправим и допуним сле­деће:
1. – У том напису, на стр. 132, а у одељку у коме Дража инсистира, да се преговори воде са Немцима, а не са Недићем, ја сам навео да је Дра­жа рекао: “Кад је ситуација таква да морам да преговарам, онда ћу да преговарам са непријатељем“. Овде допуњавам то излагање, јер је Дража стварно рекао: “…Онда ћу да преговарам са непријатељем, а не са издајником“.
2. – На стр. 145 написао сам, да је пок. ђенерал Недић, кад сам га обавестио о неуспешним разговорима са Немцима, рекао: “Ето, јесам ли ти казао да ће то тако бити и да од тога посла неће бити ништа“. Ис­тине ради, допуњујем тај разговор. Кад сам у разговору, опрезно и прикривено, изразио сумњу да је он онемогућио успех у разговорима са Немцима, повишеним тоном рекао ми је:
– Него шта! Зар ти мислиш да сам ја будала, па да вама, бандитима и пијандурама са Равне Горе, дозволим да самовољно вршљате по отаџбини и да доведете у питање тек успостављени ред и мир и тек заустављено проливање крви!
Кад сам му напоменуо, да је и наш основни циљ, да се у отаџбини одржи ред и мир, рекао је:
– Да, да, тако ви само причате. А кад би се дочепали оружја и муниције врло би брзо запраштало по целој Србији. Паметнији сам ја од свих вас будала тамо на Равној Гори!
При изласку из канцеларије, добацио ми је:
– Боже, Боже, што ће за неки дан бити трке оне мангупарије по Равној Гори и Колубари!
Уистину, било је трке. Већ 7. децембра 1941. – рано изјутра, Немци су извршили општи напад на Равну Гору. Да ли је пок. ђенерал Недић знао за тај напад? На то питање нека одговоре заједно обожаваоци и поштоваоци! (…)

Пок. ђенерал Недић, ја и формирање С.Н. милиције

1. септембра 1941, добио сам телефонски позив од пок. пуковника Ма­саловића, шефа кабинета пок. ђенерала Недића, да се, 2. септембра 1941, у 10 часова, јавим пок. ђенералу Недићу, који је 30. августа 1941, образовао “Српску владу народног спаса“. На моје питање: за­што? – кратко ми је одговорио: “Чућете“.
У одређено време јавио сам се у канцеларију пок. пуковника Ма­са­ловића, који ме је одмах пријавио пок. ђенералу Недићу. Пок. ђе­нерала Недића нисам видео од конца 1939. кад сам му, као Министру Војске и морнарице, поднео на увиђај и потпис неке елаборате о фортификациском уређењу земље, на којима је и он сарађивао – као члан Сталне Комисије за утврђивање.
Пок. ђенерал Недић био је у цивилу. Изгледао је изванредно – до­бро. Био је свеж, окретан и живахан, а као и увек енергичних пок­ре­та и говорљив. Кад сам ушао, устао је и дочекао ме је стојећи. Пошто смо се поздравили, а он се са неколико речи распитао о мојој породици – рекао ми је:
– Седи, Браниславе, и руком ми је показао на фотељу прекопута његовог стола.
Сео сам. Пошто је поручио кафу, упитао ме:
– Ама шта ово би са нама Браниславе?
– Па, господине Председниче, оно што смо заслужили. Како смо ра­дили – тако смо и прошли.
– Како ти то мислиш?
– Сећате ли се, господине Председниче, наших разговора из 1938-1939. године, кад сам указивао на беспредметност онаквог начина утв­рђивања и говорио, да те фортификациске објекте неће имати ко да поседне и да брани… (Недић је био главни поборник утврђивања гра­нице, што се у Априлском рату 1941. показало као погубно ре­шење – прим. М.С.)
– Добро, добро, знам ја да ти умеш добро да причаш! Него како си ти и шта радиш?
Укратко сам му изложио цео мој рад одкако сам 8. марта 1941. оти­шао на мобилизациско место – па све до 16. априла 1941, кога су да­на у Ивањицу продрле немачке механизоване трупе, а где сам се и ја затекао. А што се тиче рада, одговорио сам, да не радим ништа јер не видим шта би, у овој ситуацији, могао радити.
– Знам ја шта ти радиш, али то што ти радиш – није добро! А знаш ли зашто сам те звао?
- Не знам, господине Председниче.
Одмах, у почетку разговора, пок. ђенерала Недића ословио сам са “гос­подине ђенерале“. Он ме је оштро прекинуо речима: “Ја нисам сада ђенерал. Ја сам председник Српске владе“. Одговорио сам: “Ра­зу­мем, господине Председниче!“
Сад ми је пок. ђенерал Недић углавном саопштио следеће: да је он, примајући дужност Председника Српске владе, Немцима, између ос­талих услова, поставио и услов: да Српска влада, поред сталних снага за одржавање унутрашње безбедности, треба да организује и једну по­кретну, ударну снагу, под називом: “Српска народна милиција“ – ја­чи­не око 40.000 војника. Ова снага располагала би целокупним лаким на­оружањем и свима осталим потребним средствима – за живот и бо­р­бу – изузев: авијације, оклопних кола, тешке артиљерије, тешких ба­цача и бојних отрова. Ова снага намењена је, искључиво, за уну­т­ра­ш­њу одбрану земље – углавном за борбу против комуниста. Она се не може употребити за операције изван територије Србије. Затим је пок. ђенерал Недић дословно рекао:
– Познајући те лично, као и твоју радну енергију, снагу воље, вој­ни­чки дух, личну храброст и патриотизам, као и познавање организациско-формациских научних начела и принципа, позвао сам те, да ти понудим положај команданта Српске Народне милиције и поверим ти организацију и формацију исте.
Кад сам примио позив од пок. ђенерала Недића, нисам ни у сну са­њао зашто ме зове и шта ће ме снаћи! Али чим је почео да говори и да излаже ситуацију, постепено ми је постајало јасно шта хоће од мене. Мисли су ми се укрштале муњевитом брзином. Било ми је јасно да треба добити у времену. Ћутао сам.
– Шта је? Зашто не одговараш!?
– Па, годподине Председниче, ви сте ми поставили тако важно, а те­шко питање и изненада ме довели у такав положај, да је мени из­ва­нредно тешко да дам одговор.
– Зашто?
– Па, господине Председниче, има овде, у Београду, далеко старијих официра од мене. Уколико знам у Србији се сада налазе ђенерали: Але­ксандар Стојановић, Светомир Ђукић, Лазар Милосављевић, а можда има и других.
– Нећеш ваљда ти да ме учиш кога ћу ја да изаберем за команданта Српске Народне милиције!
- Немам ту намеру. Али ја сам већ стар за такав положај – на­ро­чи­то у данашњој ситуацији. Ја имам већ 54 године!
– Шта? 54 године! А ја имам 64, па кад је у питању мајка Србија, ја не постављам питање година! Да имам и 104 ја бих јој служио.
Слегао сам раменима и ћутао. А пок. ђенерал Недић продужио је:
– Аха, тако дакле! Томе сам се надао и то очекивао! Знам ја зашто ти ћутиш. Ти петљаш тамо са оном мангупариом на Равној Гори, која не зна ни шта хоће, ни шта може, па према томе не зна ни шта ради! Кад бих могао да вам дам моју памет, верујем да би се сви ви сложили са мојим радом и мојим намерама.
– Вероватно, господине Председниче. Ја Вам захваљујем на поверењу, али ја не могу да примим понуђени ми положај.
– Шта кажеш! И зашто!? Зар и кад је мајка Србија у питању и овај јадни поробљени српски народ! Зар не видите, Бог вас убио, шта ра­дите и куда идете!? Знате ли ви шта је комунизам и куда ће вас сарадња са њима одвести!? У дефинитивну пропаст и вас и нас и цео народ! Не­мачка сигурно добија овај рат, а после тога према Србима, као и сви­ма Словенима, следује дефинитивно уништење! Ти си сигурно чи­тао Хитлеров “Мајн кампф“?
– Јесам, господине Председниче.
– Е па шта хоћеш више!? Једини је спас и излаз у сарадњи са новом и великом Немачком. То од свих нас тражи мајка Србија и у томе ле­жи њен једини спас!
У току овог говора пок. ђенерал Недић, по већ његовом устаље­ном глумачком обичају, подесио је тон гласа и маску лица тако, да је говор завршио у – сузама.
Био сам у изванредно тешком положају, али сам му одговорио:
– Извините, господине Председниче, али ја нисам у стању да при­хва­тим Вашу понуду. Ја имам сасвим друга уверења и схватања дан­а­ш­ње ситуације. (…)
Док сам ја говорио пок. ђенерал Недић мењао је маску свога лица тако, да је на крају мога говора, имао лик строгог команданта и неп­рис­тупачног човека. Загрмео је:
– Ти си луд! Ти не знаш ништа! Ти не знаш ни шта говориш! Знаш ли ти да ћу те ја ставити под преки суд и да ћу те стрељати за неи­зв­ршење наређења? Немачка је победа сигурна. А за спас мајке Србије и примера ради ја могу да стрељам неколико непослушних и штетних људи!
Одговорио сам:
– Све знам, господине Председниче. У том погледу ситуација ми је пот­пуно јасна. А што се тиче немачке победе, моје је дубоко уве­рење, да Немачка мора изгубити овај рат. Она може заузети и Кијев, и Москву, и Петроград. Али њен пораз лежи у основним гео­по­ли­ти­ч­ким и војничким чињеницама: времена, простора, снаге и материјалних средстава. У вези политичко-социјалних и економско-привредних услова, улазак Америке у рат је неминован. Рат ће трајати најмање још три године! Ово лежи у геополитичком положају Америке у од­но­су на њена будућа ратишта. За спрему и обуку потребних снага и њи­хово довођење на полазне географско-оперативне положаје, Аме­рици треба најмање две године. За чисте операције потребно је најмање годину дана, да се достигне крајњи ратни циљ – Берлин.
– Ти лупаш којешта! Ти не познајеш чињенице које ја знам и које су потпуно довољне, да стекнем уверење које сада имам. Него, ти размисли добро шта радиш и куда те такав рад може одвести!
– Господине Председниче, ви ме познајете и знате ко сам. (…) Доз­во­лите ми неколико дана, да о свему добро размислим и да своје идеје бацим на хартију. А потом да вам све то писмено поднесем.
Пок. Ђенерал Недић гледао ме је, непомично, неколико тренутака, па је рекао:
– Добро. А колико ти треба времена да довршиш тај посао? Води рачуна да је ствар врло хитна.
– Господине Председниче, потребно ми је најмање три до четири дана.
Убрзо смо се сагласили да тај елаборат пок. ђенералу Недићу поднесем 5. септембра 1941.
Дигао сам се, опростио и пошао ка излазу. Тада ми је пок. ђенерал Недић рекао:
– Добро води рачуна шта радиш. Имај на уму да си под контролом. Уосталом води рачуна и о својој породици. (…)
Све напред изложене моје мисли биле су унете и у тај меморандум. До­кумент сам лично предао пок ђенералу Недићу као човеку, Ср­би­ну и армиском ђенералу, који је у пропалој држави, заузимао највише војничке положаје и у кога сам као таквог имао поверења.
Тај меморандум откуцан је само у три примерка: један за пок. ђе­не­рала Недића, један за пуковника Михаиловића и један за мене. Ку­цао га је мајор г. Лазар Петровић, који се данас, жив и здрав, на­ла­зи у Беаверу у САД.
Једног дана, фебруара 1942, на саслушању у ратничком дому, не­ма­чки мајор – иследник, показао ми је један документ и запитао:
– Да ли сте ви ово писали и да ли је ово ваш потпис?
Прихватио сам документ и, на моје огромно запрепашћење, познао сам мој меморандум који сам 10. септембра 1941. поднео пок. ђенералу Недићу! Шта сам друго могао да радим, но да признам и да ене­ргично и безобзирно узмем у заштиту цео борбени покрет пу­ко­в­ни­ка Михаиловића, а по себи се разуме и самог себе. Целу одбрану ба­зирао сам на љубави и дужности према поробљеној отаџбини. Ип­ак, тај елаборат, односно пок. ђенерал Недић, донео ми је тро­го­ди­ш­њи најпонижавајући и скотски живот у немачком заробљеништву.

П.С.
У овој брошури пуковник Пантић потврђује аутентичност свог писма објављеног у књизи Боривоја Карапанџића “Грађански рат у Србији“. Аутоматски, он потврђује и одговор на поновљено Ка­ра­па­н­џићево питање о датуму одржавања састанка са Немцима у селу Ди­вци. Рекао је да је сигуран да је до састанка дошло 3. децембра 1941. И немачки капетан др Јосеф Матл, у писму Карапанџићу, такође је навео погрешан датум: 15. новембар.
Састанак је, документовано, одржан 11. новембра 1941.
Међутим, важније је што пуковник Пантић овим потврђује и да је на састанку у Дивцима главни немачки преговарач наводно показао Дражи фотографије унакажених немачких војника, рекавши:
“То су фотографије наших војника који су пали 8. октобра у борби код с. Љуљака. Ваши су их људи овако унаказили и мртве ос­ра­мо­ти­ли“.
Пуковник Пантић је даље написао:
“Док се овај разговор водио, фотографије су дошле у моје руке. Био сам изненађен. Оне су претстављале немачке војнике, погинуле код с. Љуљака. Лешеви су били масакрирани, унакажени, полни ор­га­ни отсечени и стављени у уста погинулих.“
Извесно је да се борба код Љуљака одиграла од 14. до 16. октобра 1941, да су у њој учествовали само четници и да немачки војници нису ма­сакрирани. Нису ни могли бити масакрирани, јер су Немци своје по­гинуле одмах утоваривали у камионе. (Опширније: М. Самарџић, “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, први том, Крагујевац, 2004, стране 153-154.)
Зашто је онда пуковник Пантић ово написао?
Очигледно, у 70-тој години живота, 1957. године, када је послао пи­смо Карапанџићу, он је мешао неке догађаје. Документован је са­мо један случај са фотографијама унакажених немачких војника 1941. године. На друму Београд – Топола, 2. октобра 1941, партизани су за­ро­били једну немачку позадинску јединицу. Још док нису одмакли од дру­ма, појавила се колона од 18 немачких камиона. У паници, па­р­ти­зани су из непосредне близине сасули ватру из пушкомитра­ље­за по за­робљеницима. Тела неких заробљеника дословце су раскома­да­на, па је командант немачке колоне на лицу места сачинио из­ве­ш­тај, твр­дећи да су лешеви “осакаћени“, да су им “лобање разбијене, но­ге исе­че­не, лица унакажена“.
Не чекајући обдукцију, немачки командант Србије, генерал Беме, у наредби о одмазди од 4. октобра писао је да су Немци убијени “на бес­тијалан начин“. Већ следећег дана, немачки војни лекар који је извршио обдукцију написао је у записнику да се “не може закључити са сигурношћу да су на телима извршена сакаћења или злостав­ља­ња“. (“Militarische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941ж42“, Минхен, 1993; у књизи су цитирана документа из Бундес ар­хива, Војни архив, РХ 22-18\168, РХ 26\104-14, РХ 24-18\213 и РХ 20\293).
Фотографије са обдукције послате су Бемеу, али се, очигледно, он није обазирао на налаз лекара, већ је наставио започету пропаганду. Тако су ове фотографије дошле и до пуковника Пантића. Ако се то за­иста одиграло у Дивцима, онда су комунисти фалсификовали не­ма­чки записник са састанка, пошто се овај случај у записнику који су они објавили не помиње (“Зборник докумената“, том 14, књига 1, стр­ане 871-878). Међутим, могуће је и да је пуковник Пантић ове фо­то­графије видео на неком другом месту.

(Милослав Самарџић, “Разговори са равногорцима“, 1. том, Крагујевац 2011, стране 366-386)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *