Петар Баћовић

Пуковник Петар Баћовић

ПИШЕ: Милослав Самарџић

Петар Баћовић је рођен у Никшићу 1898. године. Његова фамилија потиче из села Кленак у Бањанима и дала је неколико војвода, од којих је најпознатији Максим Баћовић (1848-1876).
Петар је током Првог светског рата једно време ратовао у одреду војводе Косте Пећанца, а потом је, до краја рата, био комитски четовођа у Херцеговини. Истакао се и као припадник струје која је тражила уједињење Србије и Црне Горе. Гимназију је похађао у Скопљу, Београду и Сарајеву, где је матурирао. Прве три поратне године служио је у Суботици, као полицијски капетан, а затим постаје општински чиновник у Крњају (данас Кљајићево), крај Сомбора. Уз рад је завршио Правни факултет у Суботици и постао адвокат.67
У чину резервног мајора, у влади генерала Милана Недића Баћовић је постављен за шефа кабинета министарства унутрашњих послова, које је водио његов партијски друг из Демократске странке Риста Јојић. Раног пролећа 1942. године послат је на Дрину, да руководи прихватом избеглица из Босне. По слому јединица мајора Јездимира Дангића међу избеглицама се нашло и око 1.000 четника, са доста официра. Тада Баћовић напушта Недићеву службу и са овим одредом одлази код Драже, кога крајем маја налази на планини Златар. Дража је поставио Баћовића на место команданта Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине, упражњено још од погибије мајора Бошка Тодоровића. “Са својим људством учинио је много и борбом створио најповољније услове за будући рад у Босни“, писао је Дража о Баћовићу Лазару Тркљи, председнику Националног комитета за Херцеговину, 7. јула 1942. године. Тркља је и даље сумњао у Баћовића, на што му је Дража 15. јула одговорио:
Баћовић је идеалан сарадник и једнако моли да га упутим у Војводину кад сврши посао који сам му доделио. Не сумњајте на њега.68

Мајор Петар Баћовић стоји у средини, а са његове десне стране је капетан Миливоје Ковачевић

Мајор Петар Баћовић стоји у средини, а са његове десне стране је капетан Миливоје Ковачевић

Говор пуковника Петра Баћовића

Говор пуковника Петра Баћовића

Пуковник Петар Баћовић (десно) и Глиша Гаврић звани Пропаганда из с. Анђићи код Сарајева, први курир који је на Равну Гору донео вест о геноциду над Србима у Босни и Херцеговини

Пуковник Петар Баћовић (десно) и Глиша Гаврић звани Пропаганда из с. Анђићи код Сарајева, први курир који је на Равну Гору донео вест о геноциду над Србима у Босни и Херцеговини

С десна на лево: Јован Лазаревић, пуковник Захарије Остојић, пуковник Петар Баћовић и непознати четници - у америчкој штампи

С десна на лево: Јован Лазаревић, пуковник Захарије Остојић, пуковник Петар Баћовић и непознати четници – у америчкој штампи

Пуковник Петар Баћовић у народној ношњи свог родног краја

Пуковник Петар Баћовић у народној ношњи свог родног краја

Генерал Дража Михаиловић и пуковник Петар Баћовић, командант Источне Босне и Херцеговине, децембра 1942. у Липову

Генерал Дража Михаиловић и пуковник Петар Баћовић, командант Источне Босне и Херцеговине, децембра 1942. у Липову

Озбиљно упозорење о Баћовићевој лојалности Дражи је послао потпуковник Милорад Матић, командант Дринске групе Недићеве Српске државне страже. Крајем фебруара 1943. године Недић још није знао да је Митић Дражин човек од поверења, па му је рекао да је остао у вези са Баћовићем. Пре него што је откривен, ухапшен и одведен у логор, Митић је стигао да пошаље Дражи и овај радиограм, 1. марта 1943. године:
Недић ми саопштава да Баћовић ради са њим у сагласности, а сарадња Баћовића са Вама овоме служи као средство за постигнуће циља. Лично по мом мишљењу бескрупулозно постар (|), који не бира средство, болесно амбициозан. Чувајте га се. Недић је читао његове извештаје, ово тврдим под часном официрском речју.69
Дража је Матићево упозорење примио к знању и сачувао за себе.
И Баћовић се доказао у многим крвавим биткама против комуниста, усташа и Немаца, а сем по храбрости истицао се и по говорничком дару. С обзиром да није имао војну академију, планирање војних операција мудро је препустио капетану Данилу Салатићу и једно време генералштабном мајору Милошу Радојловићу.
Као и Лукачевића, и Баћовића је сломио исход догађаја после капитулације Италије. Фотографије с почетка 1944. показују малте не други лик у односу на лето 1942. године: проседео је и нагло остарио.
Поручник Неђељко Плећаш најпре описује Баћовића каквог је видео 1942. године:
Петар Баћовић је био врло интересантан и шармантан човек. Био је увек насмејан и умео је да лепо и врло тихо прича, скоро у шапату. У првим додирима, он је освајао и човек се тешко одупирао пријатности његове личности. Тада је био у четрдесетим годинама, као мушкарац врло леп, крупних, потпуно црних очију, врло правилног лица, које је у то доба врло марљиво бријао, и дуге, уредно зачешљане косе.70
Уз Дражино одобрење, Баћовић је још новембра 1943. покушавао да оде у команду британске 8. армије у Италији. Када је Лукачевић са Бејлијем пошао преко Јадрана, искористио је прилику и придружио им се.
После описа Лукачевића, поручник Неђељко Плећаш посвећује неколико редака и Баћовићевом боравку у Каиру.

Каиро, пролећа 1944. Влаћко Јовановић, мајор Петар Баћовић, поручник Неђељко Плећаш и Петар Враголов

Каиро, пролећа 1944. Влаћко Јовановић, мајор Петар Баћовић, поручник Неђељко Плећаш и Петар Враголов

Свечани ручак уочи транспортовања прве групе спашених савезничких пилота, у Прањанима јуна 1944. године. У првом плану, с десна у лево: др Александар Аксентијевић, члан Централног националног комитета, пуковник Петар Баћовић, непосредно по повратку из Каира и пуковник Петар Симић, помоћник генерала Михаиловића последњих месеци рата

Свечани ручак уочи транспортовања прве групе спашених савезничких пилота, у Прањанима јуна 1944. године. У првом плану, с десна у лево: др Александар Аксентијевић, члан Централног националног комитета и пуковник Петар Баћовић, непосредно по повратку из Каира

 

Баћовић, иначе, није ишао са Лукачевићем у Лондон. Плећаш пише:
Са Баћовићем је био други случај: он није имао космополитанских финеса и интелектуално је био скромнији од Лукачевића, а непознавање страних језика га је онемогућило да ради са странцима… Као и Лукачевић, он није више веровао у нашу победу и казао ми је да свршетак рата неће жив дочекати.
Пред повратак у земљу, Баћовић ми је причао да је од наших власти у Каиру захтевао да га што пре врате у земљу, како је то Михаиловић захтевао. Онда, наставио је са сузама у очима, молио их је да два млада официра из његове пратње, Влаћка Јовановића и Петра Враголова, задрже на Средњем Истоку, “јер су још млади и треба да живе“. И мене је ово било гануло до суза и тада сам увидео да пред собом имам једног племенитог и душевног човека и исправио сам нека своја ранија мишљења о њему.71

Говор мајора (војводе) Петра Баћовића, команданта Источне Босне и Херцеговине, у Книнској крајини почетком 1943. Иза Баћовића су херцеговачки официри

Говор мајора (војводе) Петра Баћовића, команданта Источне Босне и Херцеговине, у Книнској крајини почетком 1943. Иза Баћовића су херцеговачки официри

И Баћовић је, попут Остојића, волео много и дуго да пише, а а нарочито да истиче себе и оговара друге. Дража га је више пута прекоревао, као на пример 1. јануара 1945. године, у одговору на још један дуги низ депеша:
Ви знате колико ми је дојадила међусобица. Поштедите ме од свега тога… Сматрам да је време да се једном већ сложимо.72
Током 1944. године апатија је Баћовићу спутала иницијативу и лидерске амбиције, по којима је раније био препознатљив. На крају године одвојио се од Остојића и отишао у планине јужно од Сарајева, код мајора Милорада Момчиловића, где је настојао да окупи и реорганизује што више делова херцеговачких корпуса. Дражи је већ 2. јануара 1945. године свечано изјавио:
Убудуће извршаваћу само Ваша наређења и ничија више.73
Дражино основно наређење, као и за све друге, гласило је: сачувати територију по сваку цену. Већ 23. јануара Баћовић се поколебао:
Јужна група формирана за дејство према Калиновику, цела се повукла у правцу севера. Остао сам једино ја са 1.000 људи.74
У ствари, јужно од Сарајева налазио се и Момчиловић са 1.000 људи, а северно од Сарајева Борота са осталим јединицама Романијског корпуса. На поновљену Дражину наредбу, Баћовић је одговорио 28. јануара:
Учинићу све да извршим Ваше наређење. Молим Вас да имате у виду да ћу се, останком овде сам, наћи једног дана у комунистичком обручу… Бојим се да нећу имати никаквих могућности да се одржим овде усамљен.75
У покушају да окупе што већу групу, Остојић и Ђуришић позвали су и Баћовића да им се придружи са својим Херцеговцима. Баћовић је проценио да му поново више одговарају Остојићеве наредбе, на што му је Дража одговорио 31. јануара:
Оно што Вам је Остојић наредио да кренете на север не важи после ових мојих наређења…
Ја не знам откуд долази до тога да Остојић и даље Вама јавља шта је једини излаз а шта спас. Вас неколико исувише сте забасали, па сте изгубили сваки смисао за оријентацију, а страх је овладао вашим духом.76
Дража 5. фебруара наређује Баћовићу да “уреди командовање“ Дринског корпуса, који је потпуковник Драшковић напустио са групом официра и делом јединица, док му 12. фебруара шаље општи план рада за ту област:
Тек после завршених операција овамо, моћи ћемо радити према југу… Предузмите све мере да са тамошњим снагама одржавате терен у нашој власти, док не завршимо операције овамо, а после ћемо по ситуацији определити шта да се ради. Ни у ком случају не сме се ни помислити да се народ оставља без заштите и да се ти крајеви не одрже у нашим рукама.77
Међутим, Баћовић је 23. фебруара известио Дражу да се из Херцеговине код њега повукла група од последњих 170 четника, на челу са капетаном Владом Милутиновићем, поручником Васом Гутићем, војводом Петром Самарџићем и инжењером Вукашином Перовићем. Јединице јужно од Сарајева су у тешком положају, “без муниције, голи и боси“, писао је даље Баћовић, настављајући:
Да ми не би све ово пропало, уз стене Требевића предузео сам постепено извлачење.78
Пуковнику Бороти Баћовић је писао да ће повести око 1.300 људи. Боротина процена била је да северно од Сарајева он може окупити две и по до три и по хиљада четника.79
“Баћовић неће успети да поведе више од 1.000, а сумњам и овај број“, одговорио је Дража Бороти 26. фебруара.80
Тога дана, Баћовић је са Боротиног терена послао Дражи следећи радиограм:
Старешине и Комитет решили су с обзиром на ситуацију да се са снагама повучемо у Ваш састав. Ова одлука је донесена пошто су сва средтва за даљи опстанак овамо исцрпљена. На терену је немогуће остати због великог снега, зиме и исхране… Остављене на терену поједине старешине са задацима. Са Боротом сам се споразумео.81
Дража је одговорио Баћовићу 27. фебруара:
У Централној Босни исто тако и у Херцеговини треба оставити јаку и снажну герилу… Ако сте се споразумели са Боротом то је добро, јер досадашње гложење много нам је шкодило… Понављам, герила да остане јака и организована, а што имате покретних снага, изволите.82
Тих дана, до војводе Доброслава Јевђевића стигао је глас да је Баћовић покушао атентат на Дражу. Радиограмом од 27. фебруара Дража је ово демантовао, додајући:
Баћовић је у добрим односима са мном, само прави политичке грешке.83
После Баћовићевог одласка на север, око Сарајева је и даље остало неколико хиљада четника. “Налазим се јужно од Сарајева са 1.000 бораца“, писао је мајор Милорад Момчиловић Дражи 28. фебруара, тражећи да му Баћовић врати радио станицу коју му је узео.84
“Момчиловићу одмах вратите његову радио станицу“, гласи Дражин радиограм Баћовићу, заведен 6. марта.85
На Баћовића се жалио и Косорић, коме Дража одговара 2. марта, док Момчиловићу одговара сутрадан, такође преко Боротине станице. Ово је Дражин одговор Момчиловићу:
Ја нисам наређивао Баћовићу да купи снаге из области Сарајева и да их води овамо. Баћовић је исувише уплашен. Срамота је да наше трупе напуштају област Сарајева, а окупатор и усташе ваљда да бране наш живаљ.86
Следећег дана, 4. марта, Дража је писао Бороти:
Баћовић није могао моје наређење искористити да се крене са целокупним људством, јер такво моје наређење није добио, а ако га је он предао, то је чиста измишљотина. Будите уверени да Баћовић неће моћи никога повести сем Митрановића.87
Истог дана Дража се обратио и Баћовићу:
Не слажем се да ће та територија бити тако брзо угрожена од комуниста и не знам откуд толики песимизам у погледу комунистичких снага. Ја више не могу да познам команданте из 1942. и 1943. године. Изгледа парадоксално да окупатор држи још област Вишеград и Горажде, а да Југословенска војска у Отаџбини треба да бежи не знам куд. Ја не верујем да Ви из централне Босне можете одбијати од кућа јединице којима је циљ заштита својих села, али се може направити велика пометња у народу када види да га тамо прерано напуштамо.88
Баћовић је онда тражио, и добио, дозволу да са људством које је повео уђе у састав јединица под непосредном Дражином командом. Дража му је 10. марта одредио правац покрета – од Завидовића десном обалом Босне, поред Маглаја и Добоја – закључујући: “Задовољан сам одлуком коју сте донели да се са својим снагама ставите непосредно под команду Врховне команде“.89
Следећег дана Дража је писао Бороти:
Утишајте панику. Организујте отпор. Баћовић је повео свега око 1.500, а све остало је на терену код Вас… Поручите Мазићу како год знате да организује отпор… Сада Вам Баћовић више не смета. Отишао је.90
Истог дана Дража је послао Баћовићу још једно карактеристично упозорење:
Не разумем да се у оваквим моментима бавите тиме ко је шта рекао. Престаните с тиме ако Бога знате.91
Ипак, Баћовић није отишао задатим правцем, већ на леву обалу Босне, где се придружио Остојићу и Ђуришићу. О једној групи која га је напустила, и дошла у састав Врховне команде, Дража је писао Бороти 29. марта:
Од Баћовића су побегли командант Миљевског батаљона Вељко Зеловић са 100 људи и Кисић, понављам Кисић, са 30 људи. Ускоро ћу их послати тамо и организоваћемо ново командовање са новим старешинама који нису паничари.92
Истовремено када и Остојићеве функције, 2. априла, Дража је укинуо и Баћовићев штаб Команде Источне Босне и Херцеговине. Неко време по одласку Баћовић је остао у радио вези са Дражом. Известио је о преласку реке Врбас, а Дража га је 3. априла питао за детаље, тражећи сталне извештаје “о ситуацији тамо“.93
Ускоро, Баћовић је поделио судбину Ђуришића и Остојића.
Баћовићева породица повлачила се из Београда према Босни са Горском краљевом гардом. “Ваша супруга и дете (ћерка) налазе се код Калабића, тако ми је јавио да Вам јавим“, писао је Баћовићу 23. октобра 1944. мајор Певец, шеф Центра везе Врховне команде.94

Извори:

67 Српски биографски речник, први том, 443-444.
68 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3\1.
69 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.
70 Н. Плећаш, Ратне године, 147.
71 Н. Плећаш, Ратне године, 229-230.
72 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
73, 74, 75 Зборник докумената, том 14, књига 4, 717, 740, 744.
76 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
77 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
78, 79 Зборник докумената, том 14, књига 4, 773, 774.
80 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
81 Зборник докумената, том 14, књига 4, 777.
82 и 83 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
84 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5\1.
85, 86 и 87 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
88, 89, 90, 91, 92 и 93 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
94 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 7\1.

(Из књиге М. Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, пети том, Крагујевац, 2010, стране 259-266)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *