Радован Караџић

Радован Караџић у Хагу, приликом изрицања песуде
Радован Караџић у Хагу, приликом изрицања песуде

Радован Караџић у Хагу, приликом изрицања песуде

Пише: Милисав Марковић

Браћо Срби и Сестре Србкињe помаже Бог!

Књига страдања нашег Светосавског народа данас је употпуњена још једном страницом, Мучeничким страдањем Србског великана Радована Караџића. Данас је Браћо и Сестре сваком честитом Србину тешко. Нема данас искреног Србина коме суза није канула и кога срце није заболело за нашим страдалним Председником. Али исто тако, данас нема Србина, осим можда оних не Срба међ Србима, који се нису осетили поносно гледајући у живог Мученика, како достојанствено прихвата свој Крст страдања, који му антихрист додељује. Данас је се наш Радован издигао изнад тог сатанистичког суда својим пркoсoм.

Данас је наш Радован понео на својим леђима, не само свој Крст, већ и Крст читавог Србског народа. Није данас у хагу само Радован осуђен. Данас је у хагу осуђен целокупан слободарски Србски народ и његова вековна борба за Крст часни и слободу златну. Браћо и Сестре, ми нетреба да очајавамо, већ да се радујемо што имамо таквог живог великана међу нама, који иако окован и утамничен, и даље стоји као светионик и обасјава пут свом, у магли залуталом Србском народу. Страдање нашег Радована било би узалудно када из њега неби извукли неку поуку. Поука у овоме је да се морамо најпре чувати управо самих себе. Да у нашем народу лежи изрод који је Радована бацио у канџе хашкој аждаји. То издајничко семе зла, које нас прогања још од Косовског боја, и даље као нека пошаст хара Србијом и својим мачем коси све што је честито и поштено у нашем народу. Како ли је данас душама тих несрећника, који за мало јудиних сребрњака, ђаволу на његов крвави олтар бацише Србског Витеза? Да ли мирно спавају?

Па и они су некада Божија деца били, и они душу имају. Како ли њима данас душе пате?

Од људи ће се несрећници склањати, и манити ће се проклињати. Тражиће опрост од Србског народа, али уместо опроста стићи ће их наша рука освете. Једном Исус рече, ко жели самном нека понесе свој Крст. Наша вера Православна и јесте у томе Васељенска јер захтева да без Mученичкoг страдања нема спасења. Није ли наш Радован тај искрени страдалник на Христовом путу? Није ли управо Он тај, који својим страдањем показује праведнички пут свом Светосавском Србском народу? Није ли Он тај, који својим страдањем купује Вишњи живот? Јер тако то обично бива, да Бог даје страдање ономе кога највише воли. Како би ово страдање нашег Радована другачије могли да схватимо, осим да је то само Божија воља? Чудни ли су путеви Господњи?

С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!

(Србија, лист Покрета српских четника Равне Горе, Чикаго, мај 2016.)

Затворено за коментаре.