Расински корпус

Заклетва јединица Расинског корпуса код Манастира Стрмац, 6. септембра 1943. године
Заклетва јединица Расинског корпуса код Манастира Стрмац, 6. септембра 1943. године

Заклетва јединица Расинског корпуса код Манастира Стрмац, 6. септембра 1943. године

ОРГАНИЗАЦИЈСКА СТРУКТУРА РАСИНСКОГ КОРПУСА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ

Број Кесеровићевих војника почетком 1942. износило је близу 300 наоружаних и активних четника. Поред наименовања за команданта Расинског корпуса, Дража му је доделио организацију четничког покрета на територији среза Копаоничког и Жупског. Остале територије округа Крушевачког биле су подељене тако што је срез Расински организовао рез. мајор Добривије Маринковић, командант Горског штаба XII, а срез Крушевачки мајор Милован Поповић, командант српске жандармерије (касније СДС) округа Крушевачког. Срез Трстенички организовао је капетан Душан Радовић. На територији Копаоничког и Жупског среза Кесеровић издаје наређење стр. пов. бр. 1, од 15. априла 1942. године, којим се предвиђа формирање јединица и у истом наређењу наглашава да свака бригада поред штаба, формира штабну чету и потребан број самосталних батаљона. Састав ових првих самосталних бригада био је према Наредби бр. 71, од 12. септембра 1942, следећи: командант, ађутант – једновремено и заменик команданта бригаде – писар и потребан број ордонанса. Батаљон је бројао до 100 људи, а сваки батаљон по две чете од по 50 људи. У састав чете улазили су: командир, заменик и два вода од по 25 људи.

Организација на додељеним територијама спроведена је независним деловањем и легализацијом. Мајори Маринковић и Кесеровић су независно деловали, с тим што су им легализовани четници и недићевци, који су билу у вези с њима, служили као заштита пред окупатором. Трстенички и Крушевачки срез су организовали легализовани официри код Пећанца (Богдан Гордић), односно Милана Недића (Милован Поповић). Овакво стање је потрајало све до средине 1942. године када је почео процес делегализације у појединим крајевима. Окупатори су прогонили мајора Поповића под сумњом да се састајао са Кесеровићем и припремили хапшење. Обавештен је на време и преко ноћи је избегао из града. Дошао је у село Дворане, где је примио декрет Врховне команде, којим се одређује за војног организатора ЈВУО на подручју среза Нишког. Тада је се Пећанћевим командантом Дворанског сеоског одреда, ваздухопловним наредником Душаном Поповићем, отишао у нишки крај, повезао се са др Миланом Шијачким, водећим организатором, и почео рад на стварању Чегарског корпуса.

Када су Бугари изненада напали штаб мајора Маринковића 3. августа 1942. године у селу Бољевац код Рибарске Бање, а затим и у Вукањи и практично уништили његове одреде и командна места, а њега и начелника штаба, ђенералштабног капетана Благоја Ђурковића, заробили, почеле су велике невоље. Војвода Александар Петковић био је принуђен да оде на Гоч, а његов одред се растурио. Како је према овлашћењу Горског штаба XII организовао Расински срез, то је на овом подручју настала велика празнина. У септембру 1942. Маринковићеву територију (Расински срез) је организацијски преузео мајор Кесеровић и знатно ојачао свој положај и за врло кратко време спровео организацију по упуту пет. У Трстенички срез, због доброг рада војводе Богдана Гордића, окупатори дуго нису успели да открију илегалне одреде капетана Душана Радовића, капетана Радослава Филиповића и рез. капетана Николе Гордића, брата војводе Богдана. У октобру 1942. године и овде је почео процес делегализације, који се завршио у децембру исте године.

Првог октобра 1942. године мајор Кесеровић извештава Врховну команду да је војвода Богдан Гордић ухапшен од стране Немаца у Београду, а већ 6. октобра, да народ среза Трстеничког моли да их узме под своју команду. Ово се није догодило, јер је од 8. до 17. октобра 1942. уследила немачка офанзива на Копаонику и Гочу под шифрованим називом „Копаоник“. У том подухвату попаљена су многа села на Гочу, у околини Врњачке Бање и до темеља уништено подкопаоничко село Крива Река.

Рад у Трстеничком срезу сваким даном је постајао све тежи, јер су Бугари и Немци често ишли у акције, прогонили све оне за које су сумњали да сарађују са четницима. Стрељања, паљевине и пљачкке су биле свакодневне појаве. Шеснаестог децембра у срезу Трстеничком и Жичком ухапшено је 200 Дражиних присталица, а тридесет њих одведено је за Краљево. У овој групи се налазио и владика Николај Велимировић, који је одведен након претреса манастира Љубостиња. Тако је и Трстенички срез почетком децембра 1942. године  званично ушао у састав Расинског корпуса, јер овде више није било легализованих одреда и сеоске заштитне милиције. Тим чином завршен је процес формирања оперативних јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО, ЈВО) у срезовима који су припадали крушевачком ратном округу. Потврду о томе добио је војвода Расински у радиограму од 16. децембра, истога дана када је почела окупаторска акција у трстеничком срезу.

 

ШТАБ РАСИНСКОГ КОРПУСА (ГОРСКИ ШТАБ 23)

 

Штаб је формално почео да ради по постављењу мајора Драгутина Кесеровића за команданта Расинскиг корпуса. Почетком 1942. штаб се кретао са 80 људи у околини Бруса, у селу Осредци, а касније је отишао у Криву Реку, где ће остати дуже време.

 

а) Командни део

Командант

Од формирања штаба корпуса командант је био пеш. мајор Драгутин Кесеровић, који је 30. априла 1944. постављен на дужност команданта новоформиране Расинско-топличке групе корпуса, у чији су састав улазили: Расински, Топлички и Јастребачки корпус (наредба бр. 571), а затим је од 30. априла 1944. године до 14. октобра 1944. године дужност команданта вршио жандармеријски потпуковник Ђорђе Ј. Вујичић, који је пре тога био на дужности команданта Летеће бригаде.

Након преформација јединица ЈВУО у Ивањици, 21. октобра 1944, године, за команданта је постављен артиљеријски мајор Димитрије Антоновић, дотадашњи командант Јастребачког корпуса. Дужност је обављао до своје смрти 28. фебруара 1945. године, када га је заменио и остао до краја мајор Стеван Узелац, који је постављен за команданта преформираног корпуса, тада Расинске бригаде, после официрског саветовања на Вучјаку, 15. марта 1945. године.

 

Начелник штаба: ваздухопловни поручник Радивоје Милојевић, до јуна 1944, а затим артиљеријски капетан I кл. Љубиша Микић, до 30. априла, па ваз. капетан Благота Бошковић-Бата, затим капетан Божидар Божовић, а по одласку у Босну, пеш. п.поручник Богосав Милетић.

 

Ађутант команданта

Од формирања инт. п.поручник Радивоје Поповић, а потом потпоручник Александар Златковић.

 

б) Помоћни војнопозадински део штаба

 

 

Војни судови

Формирани по устројству Војних судова у Краљевини Југославији, ради суђења за разне прекршаје. Делили су се на редовне војне судове, који су могли да раде и по више дана и преке – ратне, који су цео поступак морали да окончају у току једног дана и по хитном поступку. Мајор Кесеровић наредбом бр. 492. објављује увођење преких војних судова у свим корпусима и у команди формираног и дејствујућег крушевачког војног округа. Прописани састав преких судова за официре је: 5 судија официра, један официр као деловођа (један члан суда морао је обавезно да буде правник). Састав преких судова за подофицире, војнике и остала грађанска лица изгледао је: 3 судија официра, 2 судија подофицира и 1 деловођа са правном спремом без обзира на чин. Састав преког суда при команди војног округа чини: 5 судија редовних грађанских судова, 1 деловођа и обавезно дипломирани правник. У Штабу је председник суда био командант са правом два гласа, остали чланови били су: жан. п.поручник Милорад Бабаљ, жан. п.поручник Секула Милајић и жан. п.поручник Цветко Бакотић.

 

Обавештајно одељење

Формирано је ради добијања података из градова о кретању непријатељских снага. Одељење су чинили обавештаји официри и официри за везу. Главни обавештајни официр у штабу био је рез. пор. Александар Т. Поповић-Саша, раније чиновник у Министарству финансија. Обавештајни официр из Крушевца и Београда био је п.поручник Миломир Ружић, који се штабу јављао под шифром „Милош“. Шеф обавештајне службе и пропагандног одељења био је протојереј Миливоје Мандић из Заовине. Обавештајну структуру из Крушевца чинили су: мајор Душан Илић (ухапшен од Немаца 1942), поручник Богосав Милетић, капетан Љубомир Стаменковић и пеш. капетан Раде Минцић.

 

Радио-веза

Чинили су је одељење радио-станице са телеграфистом и помоћницима. Први радиотелеграфиста Расинског корпуса био је инж. наредник-водник, касније п.поручник Август Корсић, који је направио радио станицу од делова које је добио из Крушевца. Дужност је обављао до доласка капетана Аћима Слијепчевића (4.VIII 1942), након чега је пребачен за команданта одељења за везу при Летећој бригади штаба корпуса. Како је капетан Слијепчевић приликом спуштања падобраном сломио ногу, остао је дуже време у штабу корпуса као главни телеграфиста. Из Врховне команде му је наређено да са својим помоћником, поднаредником Лазаревићем, остане и да уреди нову радио станицу коју је донео, а да стара станица буде резервна. Касније је отишао у Врховну команду и однео шифру из Каира. После његовог одласка, потпоручник Корсић је враћен за сталног радиотелеграфисту. Постављен је за командира чете за везу при штабу корпуса. Поред њега, радио-станицу је имала енглеска војна мисија при Расинском корпусу. Командант те мисије био је капетан Вајт, са својим помоћницима, подофицирима-радиотелеграфистима и мајором Селбијем, који је водио диверзантски курс. По доласку капетана Радослава Филиповића за шефа инжењеријске службе, исти је имао задатак да организује рад минерског и телеграфског курса. Са њим је стигао и радио-механичар рез. п.поручник Родољуб Стојадиновић-Рођа, који је вршио оправку старе радио станице. Када је мајор Нил Селби дошао 20. априла 1943. на Копаоник донео је и две радио станице, једну за Кесеровића а другу за своју везу са Каиром. Почетком 1944. организован је радио-телеграфски курс који је водио рез. инж. п.поручник Ратко Спасић. Ускоро је изашла прва група телеграфиста, коју су чинили рез. пеш. наредник Радомир Милутиновић и наредник-ђак Синиша Аврамовић. Сви су они касније били на служби у радио-вези штаба корпуса.

 

Санитет

Дужност лекара Расинског одреда, касније корпуса водио је др. Стеван Р. Влаховић. Након његове погибије у Блажеву, лекар је др Ладислав Дајч (Јеврејин), а 1943-1944. дужност је обављао сан. капетан I кл. др Драгутин Павловић, док је његов заменик био др Божин Петрашиновић. При штабу корпуса у лето 1944. организован је санитетски курс, који су похађале омладинке са униформама Црвеног крста. За Босну су се са јединицама повукле сестре-болничарке: Љубица Данилов, Надежда Ракочевић и Милица Јовановић. Биле су пожртвоване у свом послу и за своје заслуге одликоване су орденом Југословенске круне V реда.

 

Пропагандна секција

Бавила се штампањем и дистрибуцијом новина, плаката и летака. У штабу корпуса постојала је издавачка секција која је деловала још од лета 1942. године. Штампарија је набављена преко поверљивих лица у Крушевцу а водио ју је радник Животије Анђелковић из села Парцане. Ухваћен је од окупатора и стрељан на Бубњу код Ниша. Почетком 1943. године у штаб долазе два типографска радника из Крушевца, а главни човек за набавку материјала је Живојин Тутулић из Велике Ломнице, који је одлазио у штаб и достављао га. На том послу је ухваћен од окупатора и стрељан у Крушевцу. Почетком 1943. пропагандну секцију при штабу води рез. мајор и предратни директор гимназије у Краљеву  Михаило Кнежевић-Кнез, Кесеровићев кум (крстио му женско дете). Крајем 1942. штаб почиње да издаје свој гласник: Слобода или смрт. Главни уредник је Михајло Кнежевић. Током 1944. објављено је 14 бројева. У листу су сарађивали и неки крушевачки учитељи као и млади новинар Урошевић.

Штаб корпуса је растурао велики број летака и саопштења која су се тицала регулисања војне обавезе, стања у округу и информисања људи о приликама у земљи. Ево само неких: „Велики комунистички успеси – пет стотина седамдесет пет гробова Срба и Српкиња“ (1.VII 43),  „Истина о убиству начелника среза Трстеничког“ (20.IV 43), „Преваре за велику децу“ (11.VI 43), „Комунистичка банда трећа интернационала је укинута у свима земљама“ (11. VI 43), „Па шта још, хоће ти комунисти – мошиновци“ (11.VI 43), „Драги моји Топличани“ (јун 1944), „Позив за општу мобилизацију“(1.IX 44), и други.

 

Интендантура

Састојала се од штабске интендантске службе и сухопутних станица које су стваране нешто касније. Први интендант је п.наредник Миодраг Јошић, а касније је дужност до краја вршио жан. поручник Милорад Бабаљ. Прве среске сухопутне станице стварају се у априлу 1943. и налазе се под командом среских команди. Било их је на територији округа Крушевачког, док су неке постојале и у самим градовима: Александровцу, Трстенику и Крушевцу. Задатак сухопутних станица био је да образују магацине и болнице, набављају храну и снабдевају трупе у пролазу, као и да се брину за њихов смештај. При територијалним јединицама формирана је и комора, а прикуљан је алат и материјал за инжењеријске радове.

 

Верска секција.

Састојала се од православних свештеника који су вршили верске обреде, присуствовали војничким заклетвама, освештавали заставе итд. У почетку су свештеници били у рангу верских саветника, а касније су имали запаженије улоге у јединицама и добијали војне чинове. После завршетка мисионарских курсева, слушаоци су слати за верски рад по јединицима. Овај курс су Расинско-топличкој групи корпуса завршили: Радомир Марић, Драгољуб Станковић и Драгомир Наранџић. По завршетку су послати у Источну Босну, у штаб потпуковника Остојића. Дужност свештеника Расинског одреда, касније корпуса од почетка је вршио прота Милош Поповић из Бијелог Поља, док је дужност верског референта обављао свештеник Миливоје Мандић из Заовине, да би касније такође служио као корпусни свештеник. Главни богослав у Расинском корпусу био је Синиша Миковић из Новог Села, а његов заменик Живојин Риковец из Врњачке Бање. Дужност свештеника у 1. крушевачкој бригади обављао је јереј Животије Поповић из Белих Вода, парох беловодски, у 2. крушевачкој, јереј Љуба Јосић, у 1. расинској, свештеник Љуба из Херцеговине, у 2. расинској, јереј Стојан Цветковић  из Бајчинца, парох дворански, у Жупској, јереј Милорад Николић, у 1. трстеничкој, јереј Љубисав Ђулаковић, парох милутовачки, a у 2. трстеничкој, јереј Будимир Миљковић из Стопање. Дужност свештеника у Топличком корпусу је вршио јереј Гавра Вуковић из Џигоља, по одласку у Босну, јереј Радосав Кнежевић-Раша из Белољина код Блаца, а у Јастребачком корпусу, јереј Милан Милетић из Рибара. На пут босанске голготе кренули су по један свештеник у Расинском корпусу-бригади (Милан Милетић) и један у Топличком корпусу-бригади (Раша Кнежевић).  

 

Политичка секција

Састојала се од политичких тела који су касније прерасла у равногорске националне одборе. Главну реч по питању политичког деловања у штабу водио је рез. п.пуковник Михаило И. Кнежевић. Са стварањем равногорских одбора, ингеренцију су преузели председници одбора и секретари. Задатак одбора био је политички делује и да упознаје људе са циљевима равногорске борбе. Постојали су по свим селима и градовима.

 

Позадинска служба.

Чинили су је: среска, окружна и месна команда са својим командантима, помоћницима и територијалним јединицама, који су били у равни резервне војске. Дужност команданта округа Крушевачког вршио је п.пуковник Борислав Ј. Вујичић, рођени брат команднта корпуса Ђорђа Вујичића. Командант Крушевца је био п.пуковник Цветко Булајић, а дужност председника равногорског одбора Крушевца вршио је апотекар Милан Накић.

У саставу позадинске службе налазила се и инжињеријска служба. При команди Расинског корпуса уводи се звање референта инжењерије и на ту дужност постављен је инж. капетан II кл. Радослав Филиповић.

 

в) Оперативне војне јединице

 

ШТАБНА ЧЕТА

 

Формирана је у сврху заштите команданта и самог штаба. Бројала је од 20 до 30 људи. Први командир био је наредник Божидар Радоњић, касније Предраг Богдановић-Брка, а по његовом преласку у Расинско-топличку групу корпуса каплар Милош Прибаковић, који је до тада био командир одељења. У састав пратеће чете улазили су и војни барјактар, односно заставник. Први и једини заставник корпуса, касније групе корпуса био је пеш. водник-наредник Обрен Николић, који је спасао заставу 51. пешадијског пука. За време постојања Расинског четничког одреда, сходно старој четничкој (хајдучкој) традицији, заставник је био барјактар као нека врста заставника команданта. Дужност барјатара је до своје погибије у нападу на Крушевац вршио Љубисав Марић-Биса из села Шавране. Пред напад на Крушевац, приликом заклетве бораца у манастиру Стрмац заставу је носио Драган Савић из Богишта.

 

 

ЛЕТЕЋА ИЛЕГАЛНА БРИГАДА

 

Крајем лета 1942. године фомирана је Летећа илегална бригада, која је деловала од 15. септембра 1942. Чиниле су је следеће јединице: Штабна чета корпуса, одељење за везу, болничко одељење и два батаљона од по три чете. Јачина чете 50 људи, састава два вода од по 24 четника (плус командир) подељених у три десетине. Штабна чета је по формацији била нешто јача, имала је 50 до 100 људи, односно два до четири вода. Одељење за везу састојало се од командира одељења и осам војника, а болничко одељење од лекара, командира болничарског одељења и осам болничара.

 

Командант

Од формирања командант је био арт. п.поручник Ратко Рогановић

Заменик команданта

потпоручник Павле Лукић

Командир одељења за везу

п.поручник Август Корсић

Помоћник командира за везу

жан. наредник Јово Алфировић

Командир болничког одељења

др Ладислав Дајч.

 

ПРВИ БАТАЉОН

Командант

Од формирања командант је био арт. кап. I кл. Блажо Брајевић

Заменик команданта и ађутант

пеш. поручник Мирко Томашевић.

Прва чета

Командир

потпоручник Боривоје Михаиловић

 

Друга чета

Командир

п.поручник Мирослав Милановић

Трећа чета

Командир

наредник Васа Рогановић

 

ДРУГИ БАТАЉОН

Командант

Од формирања командант је био пеш. кап.II кл. Ђино Коловић

Заменик команданта и ађутант

пеш. поручник Павле Грујић

Четврта чета

Командир

потпоручник Живојин Станковић

 

Пета чета

Командир

наредник Боривоје Јеротијевић

Шеста чета

Командир

наредник-водник Александар Андрић.

 

 

 

 

ЛЕТЕЋА БРИГАДА

 

Илегална летећа бригада је преформирана у Летећу бригаду корпуса 1943. године, а наредбом команданта Расинског корпуса од 21. новембра 1943, у Летећу бригаду при штабу корпуса. Људство Пратеће чете Летеће илегалне бригаде је пребачено у новоформиране батаљоне Летеће бригаде. Јуришна чета, са водом топова,  и Минерска чета улазе у састав Летеће бригаде и под непосредном су командом команданта Летеће бригаде.

 

а) Командни део

Командант

Од формирања командант је био арт. п.поручник Ратко Рогановић, па жан. п.поручник Драгиша Ковачевић, до 21. новембра 1943, затим жан. п.пуковник Ђорђе Ј. Вујичић, који је 30. априла 1944, отишао за команданта Расинског корпуса, затим пеш. потпоручник Боривоје Јеротијевић, до 31. јуна 1944, када је погинуо у борби против партизана на Тупалском вису, па наредник Димитрије Шарац, до краја.

 

Помоћник команданта

рез. пеш. кап.I кл. Станко Крсмановић-Витез

Пратећа чета

  арт. потпоручник Жарко М. Гарашевић до 21. новембра 1943. године.

Остали официри

жан. п.поручник Драгиша Ковачевић.

 

ПРВИ БАТАЉОН

Командант

Од формирања командант је био рез.. п. поручник Боривоје Михаиловић до 3. јула 1943, затим жан. п.поручник Драгиша Ковачевић, затим арт. п.поручник Васа Рогановић до 21. новембра 1943, па пеш. потпоручник Боривоје Јеротијевић.

 

Прва чета

Командир

Од формирања командир је био наредник Крста Филиповић

 

Друга чета

Командир

Од формирања командир је био наредник Франц Креса.

 

ДРУГИ БАТАЉОН

 

Командант

Од формирања командант је био поручник Мирослав Милановић , па арт. потпоручник Жарко М. Гарашевић

 

Прва чета

Командир

Од формирања командир је био наредник Будимир Поповић

 

Друга чета

Командир

Од формирања командир је био наредник Добривоје Ђурковић.

 

ЈУРИШНА ЧЕТА

Командант

Од формирања командант је био наредник Миодраг Аранђеловић.[1]

 

ДУКАЂИНСКА ЛЕТЕЋА БРИГАДА

 

У другој половини октобра 1942, после одобрења Врховне команде, у састав Расинског корпуса долази комплетна јединица – Дукађинска четничка бригада која је дотле била у саставу четничких јединица Косте Пећанца. Ускоро је трансформисана у Прву летећу бригаду Расинског корпуса и деловала је на простору од Копаоника до Разбојне.

Командант Дукађинске летеће бригаде био је поручник Светислав Миленковић, који је погинуо 9. јануара 1943. године у борби против партизана у селу Разбојна. Бригада је деловала све до августа 1943. када је ушла у састав Друге косовске бригаде.

 

 

ЈУРИШНИ ОДРЕД

 

Формиран је 3. јуна 1943. при штабу корпуса и био је у рангу летеће штабне чете, од по два одељења.

 

Командант

рез. пеш. кап.I кл. Станко Крсмановић-Витез из Малих Купаца

 

Прво одељење

 

Командир

рез. п.поручник Боривоје Михаиловић

Друго одељење

 

Командир

пеш. наредник Боривоје Јеротијевић.

 

Јуришни одред је имао под собом  и  јуришни батаљон, који су чинили 1 и 2. јуришно одељење од 40 четника. При одреду су се налазили и чета пратећих оруђа, од 40 четника, са командантом Жарком Гарашевићем, тешки вод, од одељења 2 тешка митраљеза, 2 минобацача 80 мм, артиљеријски вод са топовима од 47 мм и одељење ПТ пушака.

 

 

 

ЈУРИШНА ЧЕТА

 

 

Јуришна чета, са минерском четом, јачине 40 четника је формирана од расформираног Јуришног одреда  наређењем команданта корпуса од 21. новембра 1943. Такође је расформирана Пратећа чета Јуришне бригаде корпуса и целокупно људство укључило се у батаљоне Летећег корпуса заједно са преосталим људством Јуришног одреда.

 

 

Командант

Од формирања командант је био наредник Миодраг Аранђеловић.

 

Минерска чета

 

Референт инжињерије, капетан Радослав Филиповић формирао је као штабну јединицу минерску чету јачине 50 људи, која је ушла као самостална јединица крајем новембра у корпусну Летећу бригаду. Аналогно овоме при бригадама формирани су и минерски водови. Људство није било млађе од 24, ни старије од 40 година. Првенствено су се упућивали они који су служили кадровски рок у инжињерији, или пак радници који су били минери у рудницима и каменоломима. Курс за минере почео је да ради 13. децембра 1943. у Милутовцу. За инструктора су коришћена лица која су исти завршила при штабу корпуса.

 

Командант

наредник Жарко Радосављевић.

 

КОМАНДОСИ

 

У мају 1943. године, при штабу корпуса постоји одељење командоса, односно диверзантска јединица. У јуну 1943. године почео је курс, који је похађало 130 командоса и 20 бригадних курсиста, укупно 150 четника. Наставом је руководио мајор Нил Селби, члан енглеске војне мисије, а за команданта ове јединице постављен је рез. капетан Станко Крсмановић-Витез. Петог јула 1943. Кесеровић извештава Врховну комдану да је ради обуке курсиста у месецу јуну порушен мост код села Кошева. Људство је било наоружано револверима, камама, немачким аутоматима, а свака десетина је добила један амерички лаки митраљез. Обуку у трајању од месец дана изводили су, такође и капетан Џорџ Мор и Боб Вајд. Они су обучавали слушаоце курса у коришћењу експлозивног материјала. Касније су командоси прикључени Јуришном одреду. По одласку енгелске војне мисије, обуку диверзаната вршили су домаћи официри-инжињерци.

 

 

г) Остале  јединице

 

САВЕЗНИЧКИ ОФИЦИРИ, ВОЈНЕ МИСИЈЕ И ПИЛОТИ У ШТАБУ КОРПУСА

 

За време рата у штабу корпуса налазили су се савезнички офцири, енглеске и америчке војне мисије, као и спашени савезнички пилоти. Још је 1941. код Кесеровића био енглески капетан Кристоф Лоренс, који је учествовао у нападу на Крушевац. Приликом транспортовања за Грчку, искочио је из воза са још два пољска официра и успео да стигне на Косово, а потом да се пребаци на Копаоник.. Средином 1942. године у штабу су се налазили још неки савезнички официри и подофицири, које је мајор Радослав Ђурић послао из Јабланице. радило се такође о бегунцима из немачких интернирских транспорта. У штабу су у јулу 1942. године нашли: поручник Денис Алабастер, наредник Вилијам Рид, каплар Хари Лесар, редов Рос Сатерс и редов Стјуард Браун.

Прва енглеска војска мисија је стигла 20. априла 1943. Спустили су се падобраном капетан Вајд (Waide), капетан Џорџ Мор (More), наредник Џорџ и Србин наредник Данило Белић. Двадесет и трећег маја авион је спустио два падобранца: мајора Селбија и Србина поднаредника Петера Фершетског. Тада је од спреме примљено хиљаду метака, 250 бомби, мања количина експлозива као и нешто материјала. Енглеска војна мисија је самовољно напустила штаб корпуса почетком августа 1943. године.

Почетком јуна 1944. у штаб долази први амерички официр, поручник Елсворт Крамер. Он је одређен од пуковника Мек Дауела да оде код четника као обавештајни официр. Нашао је Кесеровића у Белој Води. Био је сведок тешких борби Кесеровићевих људи са комунистима и окупаторима, ослобађања Крушевца и популарности четника код народа. Заробљен је у Крушевцу од Совјета и заточен у хотелу Париз. После је транспортован у Бугарску, одакле је предат својој команди.

Поред савезничких официра, у штабу и јединицама налазили су се и спашени савезнички пилоти који су искакали из оштећених авиона.

Осамнаестог априла 1944. пао је један амерички авион на реону среза Жупског. Четници су спасили пилота-поручник Хауварда Бетинера и одвели у штаб. Касније је упућен у Врховну команду са Американцима који су стигли из штаба 2. косовског корпуса.

На дан 24. априла 1944. пао је један бомбардер код Сагоњева у Косаници. Три члана посаде спашена су и прикључили су се корпусу. Остали су пали на партизанску територију. Један амерички авион је оборен 10. маја 1944. код Куршумлије. Пет чланова посаде искочили су и од њих су два убијена у ваздуху и два теже рањена. Мртве су сахранили четници и народ, а остали су стационирани у Луковској Бањи, где су четници имали власт.

Средином јуна 1944. пала су два америчка авиона у области Копаоника. Посаду су спасили четници. Од ове посаде, двојица су били тешко повређени и налазила су се на лечењу у болници. Осталих 10 се налазило у штабу корпуса.

 

На територији крушевачког среза, организација је спроведена до средине 1942. године. На овој територији деловале су две бригаде: 1. крушевачка и 2. крушевачка.

 

ШТАБ 1. КРУШЕВАЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 124)

 

Обухватала је села на левој обали Западне Мораве око Крушевца. Команданти су најдуже време држали свој штаб у Каменару и Кукљину.

 

а) Командни део

 

Командант

Од формирања бригаде командант је био пеш. кап. II  кл. Ђино Коловић из Охрида, који је дошао немачког заробљеништва, представљајући се као Бугарин а потом добровољно код Кесеровића јула 1942. у Криву Реку. Дошао је са положаја команданта батаљона илегалне летеће бригаде Расинског корпуса. Истовремено је био одређен и за заступника и организатора 2. крушевачке бригаде. За команданта бригаде је постављен 18. новембра 1942, да би касније, због болести, морао да оде на лечење, па је његову дужност преузео пеш. потпоручник, касније унапређен у капетана, Михајло Ж. Томић-Микица (Бата) из Александровца, раније његов пратилац.

Заменик команданта

пеш. кап. Михајло Ж. Томић

Начелник штаба

арт. п.поручник Вукоман С. Ћирић-Вуле

Политички повереник

Никола Михајловић, предратни учитељ из Кукљина

Бригадни барјактар (заставник)

Милован Ђокић из Кукљина.

ПРВИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Коњуха, Коморана, Љубаве и Лазаревца.

 

Командант

Од формирања био је пеш. наредник, касније унапређен у поручника Бранко И. Перовић из Санџака. Он је средином 1943. постављен за команданта батаљона у Косаници, а затим је упућен у Штаб команде Јужне Србије (Горски штаб 110), где је имао функцију ађутанта команде и био главни курир са Врховном командом. Његов наследник није познат.

Заменик команданта

рез. капетан Марко Филиповић, касније Рада Анђелковић из Кукљина.

 

 

ДРУГИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Белих Вода и Кукљина.

 

Командант

Од формирања био је пеш. п.поручник Владимир С. Стојановић-Влада из Прокупља.

Заменик команданта

рез. п.поручник Милутин Чабрић из Варварина, касније Рајко Павловић из Кукљина.

 

ТРЕЋИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Јасике, Срња, Велике Крушевице и Шанца.

 

Командант

Од формирања био је Гвозден Недељковић из Велике Крушевице

Заменик команданта

рез. капетан Марко Филиповић.

 

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Падежа, Глобара, Крвавице, Шашиловца и Вратара.

 

Командант

Од формирања био је ваз. наредник Војислав Милутиновић, звани Воја Пилот.

 

 

ШТАБ 2. КРУШЕВАЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 125)

 

Друга крушевачка бригада је обухватала села на десној обали Западне Мораве око Крушевца. Формирана је 3. фебруара 1943. по налогу Кесеровића и обухватала је територију на левој обали Расине до трстеничког среза са селима: Мачковац, Глободер, Голубовац, Тулеш, Ратаје, Дашница и сва села око Пепељуше и опет према Расини. Команда бригаде била је углавном, током рата у Врбници и Мрмошу. Командант бригаде највише борави у Врбници код Јована Зајића и кући команданта села Милуна Лапчевића. У Митровом пољу је одржавана обука бораца. Овде се такође налазила једно време и Кесеровићева команда након паљења Криве Реке.

 

а) Командни део

Командант

Од формирања бригаде до краја командант је био пеш. поручник, касније унапређен у капетана Васо Х. Васовић, рођен у Подунавцима, који је до рата био заменик директора Ниже пољопривредне школе у Александровцу.

Заменик команданта

рез. п.поручник Јован Пилиповић, звани Безрукић (Бангави)

Члан штаба бригаде

пеш. потпоручник Аксо Бабовић из Куршумлије

Административни део

рез. поручник Миливоје Петровић, предратни учитељ у Мрмошу.

 

ПРВИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Читлука, Кошева, Пепељевца и Лукавца.

 

 

Командант

Од формирања био је жан. наредник Васа Рогановић из Црне Горе

 

ДРУГИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Мачковца, Глободера, Треботина и Жабара.

Командант

Од формирања био је Будимир Трнавац из Глободера, предратни учитељ у Врбници

Заменик команданта

Од формирање је био каплар Миљко Лазаревић-Шиља из Пепељевца.

 

ТРЕЋИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију  Мале Врбнице, Велике Врбнице, Мрмоша и Лаћиследа.

 

Командант

Од формирања био је Јова Алфировић, предратни жандарм у Великој Врбници.

 

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

 

Командант

Душан Станојловић, звани „Дула Ђак“.

 

 

На територији расинског среза, организација је спроведена крајем 1942. године. Овде су деловале две бригаде: 1. расинска и 2. расинска.

 

ШТАБ 1. РАСИНСКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 131)

 

Обухватала је територију на левој обали Расине. Формирана је 1942. у Рогавчини, а појавила се на Бадњи дан, 6. јануара 1943. у селу Суваја.

 

а) Командни део

Командант

Од формирања за команданта бригаде је постављен ваз. п.поручник Радивоје С. Милојевић, звани Пилот из Штитара. Постављен је 17. новембра 1942. и дужност је обављао све до погибије 31. јуна 1944. код лесковачке Медвеђе, да би га заменио потпоручник Светозар Павловић-Тоза, који је пре тога вршио дужност команданта четвртог батаљона.

Пратиоци команданта Милојевића били су Милорад Станковић-Мила из Златара, Растко Н и Светолик Ракић.

Начелник штаба

п.поручник Живојин Станковић-Жикица до 31. јуна 1944. када је умро од задобијених рана на Тупалском вису у лесковачкој болници у којој се лечио као недићевски официр, а затим Стеван Ковачевић-Коча.

 

ПРВИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Мајдева, Суваје, Ћелија, Грљана, Штитара, Великих и Малих Купаца.

 

Командант

Од формирања командант је био наредник Драгутин Ђурђевић-Лале из Штитара

Заменик команданта

Радомир Миловановић-Гаја

ДРУГИ БАТАЉОН

 

 

Обухватао је територију Липовца, Јабланице, Витановца, Наупара, Горњег и Доњег Степоша, Шаврана и Шогоља.

 

Командант

Од формирања командант је био потпоручник Миле Јошић из Јагодине, до јула 1944, затим Милун Пешић из Витановца, до краја. Пратилац команданта је био Драгиша Петковић.

 

ТРЕЋИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Ломнице, Буца, Буковице, Трмчара и Модрице.

 

Командант

Од формирања командант је био Стеван Ковачевић-Коча, затим наредник Новак Лазаревић-Нова из Ломнице. Пратилац команданта је био Момир В. Тутулић из Ломнице.

 

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Себечевца, Доњег Ступња, Дољана, Мешева и Церове.

 

Командант

Од формирања командант је био потпоручник Светозар Павловић-Тоза, затим Драгослав Јаковљевић из Шаврана.

       

 

 

ШТАБ 2. РАСИНСКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 132)

 

Обухватала је територију на десној обали Расине.

 

а) Командни део

Командант

Од формирања командант је био Нижи војни чиновник Александар Петковић-Алекса, раније командант и војвода Расинског четничког одреда војводе Пећанца, који је од почетка био привржен Дражи. Од 30. јуна 1943. дужност је преузео и остао до краја, инж. поручник, касније унапређен у капетана Мирко Р. Томашевић из Селишта у Косаници, који је пре тога био на служби у штабу корпуса.

Поручника Мирка Томашевића је капитулација затекла на Копаонику. Како је овај крај крајем априла био под сталним претресом немачких снага принуђен је да се пребаци у Косаницу.  Повезао се са групом од 30 четника и основао одред који је одмах упућен на границу са Арнаутима. Ту је приступио војводи Пећанцу и постаљен је за команданта Шуматовачког четничког одреда, са титулом војводе Шуматовачког, а касније Копаоничког. У новембру 1941. води свакодневне борбе са Арнаутима на демаркационој линији, код Телевца, Кастрата, Рудара и Љуше. Водио је борбе и против партизана код Баљевачког рудника. Помагао је четнички одред војводе Пилатовачког-рез. поручника Давида Поповића, учесника напада на Нови Пазар. Почетком 1942. пребачен је као четовођа у одред војводе Машана Ђуровића који се звао „Милан Недић“, по председнику српске владе. Ускоро га напушта и постаје командант независног Луковског четничког одреда чије се средиште налазило у Луковској бањи. Под Кесеровићевом командом званично се ставља са војводом Треске, Костом Вучковићем и војводом Копаоничким, Радошем Марјановићем, 2. маја 1942. године у Кривој Реци. Пре тога је покушао да се повеже са пуковником Милутином Радојевићем, али га је овај одбио. Кесеровић га није одмах поставио за команданта. Остао је извесно време  легалан и служио је за прогон партизана и заштиту илегалних одреда. Чим је на Кесеровићеву територију јула 1942. провалила група партизана са Јастрепца одмах је одредио одред војводе Треске, војводе Бруског и поручника Томашевића да са две чете Расинског корпуса униште ову групу. Према сведочанству његовог пратиоца и курира, Радомира Анђелковића из Здравиња, био је необично храбар официр, никада није залегао када се водила борба и није га хтео метак. Налазио се увек у првим борбеним линијама, имао је велику популарност код народа који је волео вође, храбре и одважне команданте, што је својим ауторитетом и представљао. У лето 1944. постављен је за команданта групе расинских бригада. Комунисти су му стрељали брата Милутина у Гаглову 1944. године.

Начелник штаба

п.поручник Чедомир Живковић

Ађутант команданта

рез. капетан Бићанин.

 

Мирко Томашевић је формирао и Војни суд бригаде где су поред њега као председника, улазили: Вукадин из Црне Горе и Перо Ђурковић из Босне. Главни иследник је био Вукашин Гојнић.

ПРВИ БАТАЉОН

 

Обухватао је село Дворане, Пољаци, Петина, Сеземча, Ловци и Велико Головоде.

 

Командант

Од формирања командант је био Тома Костовић.

 

ДРУГИ БАТАЉОН

 

Обухватао је Здравиње, Сушицу, Беласицу, Зебицу и Рлицу.

 

ТРЕЋИ БАТАЉОН

 

Обухватао је Каоник, Ђунис,Трубарево, Велики Шиљеговац, Јошје и Црквину.

 

Командант

Од формирања командант је био п.поручник Милутин Р. Томашевић из Селишта, рођени брат команданта Друге расинске бригаде.

 

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Дедине, Макршана, Паруновца, Капиџије и Текије.

 

Командант

Од формирања командант је био п.поручник Чедомир Живковић.

 

ПЕТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Гаглова, Бовна, Кобиља, Станаца и Пасјака.

 

Командант

Од формирања Анђелко Бошковић-Ђера из Бовна.

 

У септембру 1944. године основан је и Јуришни батаљон под командом наредника Милорада Човића- Милета из Доњег Ступња.

 

 

 

ШТАБ ЖУПСКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 126)

 

Територијална надлежност Жупске бригаде била су сва села жупе Александровачке.

 

а) Командни део

Командант

Од формирања за команданта је постављен капетан Предраг Вукадиновић, који се није јавио на дужност. У јулу 1942. године, за команданта бригаде је постављен п.поручник Спасоје Поповић, који се пре тога налазио у корпусном суду. Његовим радом Кесеровић није био задовољан и за новог команданта 17. новембра 1942. одређује ваз. капетана I кл. Блажу Ј. Брајовића, који је на ову дужност дошао са положаја начелника штаба Расинског корпуса. Дужност је вршио до 30. јуна 1943. када је прешао на место команданта 1. косовског корпуса, а на његово место је дошао ваз. капетан Милош Гагић. На овом положају је остао до 26. августа 1943, када је погинуо у великом окршају против љотићеваца у Стопањи. После Гагићеве погибије, за команданта бригаде је постављен арт. п.поручник Вукоман С. Ћирић-Вуле. У лето 1944. је за команданта је постављен пеш. кап. Радомир П. Милатовић. Претпоследњи командант бригаде био је арт.поручник Жарко М. Гарашевић, који је са остатком бригаде отишао у Босну, а последњи, п.поручник Славко M. Здравковић-Црни, који је после рата заробљен у Жупи и осуђен на вишегодишњу робију.

У штабу бригаде на служби су се налазили: рез. п.наредници: Милош Васић, Петар Христић, Радивоје Николић и Радивоје Танић, акт. коњ. наредник Добривоје Ђурковић, жан. наредник Ђура Дубајић и арт. п.наредник Владимир Ивановић. Пратиоци команданта су били Слободан Поповић – Калаба из Стањева, Живојин Микић из Новака и Ђорђе Арсић из Новака.

Бригада је у јесен 1944. имала шест батаљона. После септембарске мобилизације 1944. бројно стање бригаде било је 3002 бораца, од којих се 670 налазило у Вукмановцу, 1000 у Урсулу, док су остали били на борбеним положајима. 

 

 

Допунске јединице

 

штабна чета

 

Командант

Од формирања Огњан Живановић

 

минобацачко одељење

 

Командант

Од формирања Адам Рилак из села Рибаре

 

комора

 

Командант

Од формирања жан. п.поручник Драгомир Чизмић.

 

 

ПРВИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Латковца, Пуховца, Веље Главе, Кожетина, Ракље, Лесеновца, Доњих Вратара, Лесковице и Стрменице.

 

Командант

Од формирања наредник Раде Попадић.

 

ДРУГИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Ратаја, Тулеша, Дренче, Ржанице, Бобота и Дашнице.

 

Командант

Од формирања наредник Илија Ивановић, до 28. августа 1944. када је погинуо у борби против партизана, па Шиља звани „Јагодинац“.

 

Заменик командант

Илија Павловић

 

ТРЕЋИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Новака, Трнавца, Вражогрнаца, Венчаца, Суботице, Горње Злегиње, Доње Злегиње, Горњег Ступња и Гаревине.

 

Командант

Од формирања наредник Славко звани „Мапа“.

 

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Шљивова, Доброљубаца, Стубла, Љубинаца, Парчина, Стањева и Виткова.

 

Командант

Од формирања наредник Славко Здравковић звани „Црни“ из Горње Црнишаве код Трстеника.

 

ПЕТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Плеша, Рогавчине, Бзенице, Кознице, Грчака, Ботурића, Горњих Вратара и Велике Врбнице.

 

Командант

Од формирања наредник Лека Царичић.

 

Обука регрута рођених  (1920-1926) извођена је у Багремару Радула Минића у Тржцу. Заклетва бригаде је обављена 10. октобра 1943. у селу Велика Врбница.

 

 

ШТАБ КОПАОНИЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 27 и 127)

 

На територији копаоничког среза од почетка 1942. до јесени 1944. деловала је Копаоничка  бригада. Људство бригаде су од почетка чинили четници из пратеће чете мајора Кесеровића, који су се с њим услед окупаторских потера вратили из Западне Србије и сместили по селима на територији Бруса. Овде је мајор Кесеровић донео декрет Врховне команде о даљем раду на стварању бригада и Копаоничка је већ тада и формирана. После стварања штаба корпуса, исти одлази на Жељин, а бригада остаје у селима на прилазу Бруса одакле ће се услед потера владиних снага преместити. После боравка у Рогавчини, мајор Кесеровић је почетком 1942. дошао у основну школу у селу Осредци и ту сместио штаб. Највише је боравио у кући Богосава Анђелића. Једног дана је на кућу ударила чета Немаца која је намеравала да га зароби, али се са санитетским капетаном Стеваном Влаховићем и војним чиновником Спасојем Поповићем повукао пре него што је кућа опкољена. По напуштању села, одлази поново у Рогавчину. Као одмазду непријатељи су запалили школу у Осредцима. По одласку на Жељин, започета је темељна организација на територији среза Копаоничког.

 

 

а) Командни део

Командант

Од формирања командант је санитетски капетан Стеван Влаховић, до 3. децембра 1942. када је погинуо у борби против Немаца у сеоској школи у Блажеву, подно Копаоника, после чега га је 17. децембра 1942. заменио капетан Велимир Павловић-Реља, који је до дотле био у четничком одреду Богдана Гордића. Постављење из Врховне команде је одобрено 24. децембра 1942 и тада је бригада добила нови штамбиљ са бројем 127, пошто је стари нестао са капетаном Влаховићем. У борби против партизана на Лепој Гори капетан Павловић је био рањен, пребачен у Велику Грабовницу, где су га Бугари после једне борбе нашли, заробили и одвели у Крушевац. Кесеровић је касније заробљене Бугаре измењао за команданта Копаоничке бригаде. Размена је извршена код села Мрмош, 6. јануара 1944. Тада је за команданта предат један бугарски официр и четири војника. После пада у ропство за новог команданта је постављен пеш. капетан I кл. Боривоје Деспотовић, који је остао до краја и са делом бригаде отишао пут босанске голготе.

У штабу бригаде од почетка су се налазили: поручник Благоје С. Ковачевић, наредник Јован К. Ламбић, каплар Кузман Бираћ, редови: Гвозден Бићанин, Радивоје Радивојевић и Будимир Ж. Бањић. У пратећој чети су се налазили: каплар Драгослав Ж. Бањић, каплар Веселин И. Томић, наредник Љубомир С. Весковић, поднаредник Будимир М. Стојановић, поднаредник Радојица М. Милићевић и редови: Радич М. Јовановић, Драгиша Н. Клецић, Павле П. Толић, Радослав Д. Дебељаковић, Милија М. Миљковић, Милутин М. Јовановић и Властимир К. Лаушевић.

 

ПРВИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Велике Грабовнице, Криве Реке, Милентије, Осредака, Кочине, Жиљинца, Грашевца и Лепенца.

 

Командант

Од формирања четнички војвода и резервни наредник Радош Марјановић из Велике Грабовнице.

 

ДРУГИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Игроша, Стројинаца, Љубинаца и Ботуње.

 

Командант

Од формирања наредник Исидор Видојевић из Игроша.

 

ТРЕЋИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију села Равни, Богише, Златара, Жилинца, Ковиоца, Разбојне, Стројинаца и Жуња.

 

Командант

Од формирања наредник Милан Милановић из села Дупци.

 

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

 

Командант није познат.

 

ПЕТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију блажевачке општине: Блажево, Трећак, Судимље, Доње Левиће, Горње Левиће, Кнежево, Равниште, Бозољин, Чокотар, Градац, Думишевина, Ковизле, Радоње, Иричићи, Бело поље, Стануловићи, Планиница, Земаница, Црнатово, Бијело брдо, Витоше, Лесково и Миоковиће.

 

Командант

Од формирања поручник Благоје Ковачевић, до 4. децембра 1942, затим учитељ и резервни поручник Михаило Петровић, до 6. августа 1944, па рез. поручник Славко Танасковић.

 

 

 

 

Заклетва регрута Копаоничке бригаде обављена је 18. августа 1943. у манастиру Стрмац код Бруса. Заклетви је лично присуствовао Кесеровић и пуковник Јеврем Симић као делегат Врховне команде. Тада је заклетву положило 1.498 омладинаца и регрута без штабних јединица корпуса, којих је било 200, а који су заклетву положили три дана раније.

 

 

ШТАБ 1. ТРСТЕНИЧКЕ (ЉУБОСТИЊСКЕ) БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 29/1)

 

На територији трстеничког среза, организацију је према упуту пет спроводио арт. капетан Душан Радовић. У трстенички срез дошао је из Западне Србије, где је учествовао у борбама против Немаца које су вођене у јесен 1941. године. Средином децембра, за време великих потера окупатора и квислинга у циљу ликвидирања Војно-четничких одреда добио је од пуковника Михаиловића декрет да организује трстенички крај заједно са капетаном Радославом Филиповићем који се тада налазио у Медвеђи. Требао је да оде на Гоч, где ће се повезати са тамошњим четничким војводом Богданом Гордићем и радити у духу равногорства. Тако је преко Краљева доспео најпре у Медвеђу, а касније у Стопању код тамошњег четничког локалног команданта Александра Витковца. Он га је одвео на Гоч почетком 1942. године.[2] Увео је неке називе јединица по својој замисли. Вод је назвао колоном од 30 људи, а колону је делио на три десетине по десет четника са десетаром а сваку десетину на три тројке са вођом тројке. Крајем 1942. територија среза Трстеничког била је подељена Западном Моравом на две бригаде. Северно од Западне Мораве, налазила се територија 1. трстеничке бригаде, под командом Богдана Гордића, а јужно од Западне Мораве територија 2. трстеничке бригаде, под командом Душана Радовића. На својој територији капетан Радовић је формирао два батаљона и то 1. и 2. батаљон, док је на територији 1. трстеничке бригаде постојао 3. и 4. батаљон. Команданти батаљона у то време још нису постојали. Војвода Гордић је управљао бригадом као легализовани командант, а капетан Радовић као илегалан, с тим што је легализовани одред Николе Гордића био стража његовом одреду.

 

а) Командни део

 

 

Командант

Од формирања арт. капетан Душан Радовић-Кондор из Београда. На том положају био је од 4. новембра 1942. до 20. марта 1943. када је прекомандован у Западну Србију. После њега дужност преузима инж. капетан Радослав Филиповић-Доса из Медвеђе, који врши дужност до 10. октобра 1943, када је прекомандован за референта инжењерије у штабу Расинског корпуса. После њега, дужност је преузео арт. п.поручник Ратко Рогановић из Пасјаче, и остао до своје погибије, 28. августа 1944, а затим ваз. п.поручник Бранко Дамјановић, до 15. октобра 1944. године.

Начелник штаба

      Од 3. јула 1943. рез. поручник Јеротије Павловић-Јеша, учитељ из Милутовца.

Официри у штабу

рез.капетан Марко Богојевић, капетан Душан Димитријевић, п.поручник Родољуб Стојадиновић, п.поручник Ђорђе Мирић, п.поручник Драгослав Пантић, п.поручник Љубомир Милићевић и војни свештеник бригаде Љубисав Ђулаковић.

Помоћник команданта Сухопутне станице

п.поручник Богомир Томић

Командир везе

инж. п.поручник Миодраг Ђорђевић

Заменик командира везе

наредник Добривоје Алобић

 

 

б) Оперативне војне јединице

 

 

Пратећа чета

 

Командант

наредник Милан Церовић

Заменик команданта

наредник Илија Марић из Медвеђе, па наредник Милисав Стојић из Медвеђе.

Командир одељења

каплар Хранислав Радомировић-Каменко, па каплар Радосав Анђелковић, па наредник Љубомир Јаношевић.

Командант војног логора

жан. наредник Илија Марић.

 

ПРВИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Велике Дренове, Селишта и Страгара

 

Командант

Од формирања п.поручник Миодраг Ђорђевић-Миле, бивши судски чиновник из Трстеника

Заменик команданта

коњ. поручник Момчило Јоксимовић

Начелник штаба

рез. пеш. п.наредник Душан Трипковић из Велике Дренове

 

 1. чета

Командант

жан. п.наредник Драгутин Приморац

2. чета

Командант

каплар Тугомир Керкезовић

3. чета

Командант

каплар Боривоје Симић из Богдање.

 

Лекар

др Љутовац из Велике Дренове

 

ДРУГИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Грабовца, Лозне, Угљарева, Прњавора и Планинице.

Командант

Од формирања п.поручник Синиша Баћић, па ваз. наредник Бранко Дамјановић. Пратиоци команданта били су Милисав Чорбић и Милош Димитријевић

Заменик команданта

Милан Радивојевић-Црни

1. чета

Командант

каплар Рајко Јовановић

2. чета

Командант

Милан Радивојевић-Црни

3. чета

Командант

Милан Антић

 

Лекар

др. Божин Петрашиновић из Дубља.

 

ТРЕЋИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Медвеђе, Рујишника и Мале Сугубине

Командант

Од формирања п.поручник Александар Петковић-Главаш, па п.поручник Милан Кашиковић из Врњачке бање, па п.поручник Јован Несторовић.

Заменик команданта

Милан Радивојевић-Црни

1. чета

Командир

п.поручник Синиша Баћић

2. чета

Командир

наредник Миладин Боћанин-Мика

3. чета

Командир

наредник Нићифор Михајловић

 

 

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Богдање, Мијајловца, Милутовца, Лазаревца, Пољне и Мале Дренове.

Командант

Од формирања жан. наредник Илија Марић

Лекар

др. Бора Ћосић из Велике Дренове.

 

 

ПЕТИ БАТАЉОН (БЛАГОТИНСКИ)

 

Обухватао је територију Риљца, Рајинца, Горњег и Доњег Дубича и Лободера.

Командант

Од формирања п.поручник Живојин Марјановић-Тодоровић-Жика из Риљца.

Лекар

др. Бора Ћосић из Велике Дренове

 

Батаљон је био под непосредном командом генерала Мирослава Трифуновића као пратећи батаљон Команде Србије.

Од 21. августа 1943. основана је и среска војска, као позадинска војна формација. Постављени су и команданти. За вршиоца дужности команданта 3. батаљона постављен је рез. капетан Марко Богојевић, а за његовог ађутанта поручник Милан Живаковић. За команданта 4. батаљона, п.поручник Петар Алигрудић, правник из Трстеника, а за ађутанта, поручник Јован Несторовић. За команданта 9. батаљона среске војске постављен је п.поручник Милан Матић а за његовог ађутанта п.поручник Боривоје Бркић из Пољне.

 

 

ШТАБ 2. ТРСТЕНИЧКЕ (ГОЧКЕ) БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 29/2)

 

Предратни лознички трговац и рез. капетан Никола Гордић је још од времена устанка 1941. припадао одредима пуковника Михаиловића. Са својим четницима је учествовао у тешким борбама са Немцима у Подрињу, Мачви и Поцерују, избегао разоружавање и одметнуо се у шуме Гоча. Као искусан официр, ветеран са Солунског фронта, на неприступачним висовима Вуковог брда и Рашовке на Гочу изградио је логор са земуницама и складиштима и организовао службе снабдевања и обавештавања, на челу са поднаредником Храниславом Радомировићем, који се налазио у штабу генерала Трифуновића.

После хапшења војводе Богдана Гордића, његов брат Никола напушта легализовани четнички одред среза Трстеничког, одмеће се на Гоч и постаје командант 2. трстеничке бригаде. Бригада је настала из делова Гочког четничког одреда и четничког одреда среза Трстеничког.

 

а) Командни део

 

 

Командант

Од формирања капетан Никола Гордић из Лознице.

Начелник штаба

капетан Милош Гагић из Јасике, затим поручник Борислав Павличевић

 

б) Оперативне војне јединице

 

 

Штабна чета

Командант

наредник Симо Вучинић, па поднаредник Милован Милићевић.

Заменик команданта

поднаредник Мирослав Пешић из Витановца.

Пратилац команданта

поднаредник Миодраг Петровић-Вујкинац из Вранеши, па поднаредник Душан Думановић из Станишинаца.

Командир одељења

поднаредник Миоград Тодосијевић-Кајинац из Врњачке бање.

Заменик командира одељења

поднаредник Раде Огњановић-Босанац из Калиновика.

 

ПРВИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Врњачке бање, Штулца, Попине и Дубља.

 

Командант

Од формирања капетан Влада Миљковић, од 20. марта 1943, жан. наредник Симо Вучинић.

Помоћник команданта

п.поручник Милета Џелебџић.

Начелник штаба

рез. пеш. п.наредник Душан Трипковић из Велике Дренове

 

 1. чета

Командир

Ђорђе Петрушић из Врњачке бање.

2. чета

Командир

Милојко Ранковић

3. чета

Командир

Стеван Узелац

4. чета

Командир

Добросав Миљковић, па Душан Живановић.

 

ДРУГИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Новог Села, Гоча, Рсавца, Липове и Станишинаца.

 

Командант

Од формирања арт. наредник, касније потпоручник Драгољуб Гочанин-Драго из Новог Села, па кап. II кл. Милисав Радојевић, па наредник Драгољуб Стефановић-Топџија.

Заменик команданта

наредник Милош Пецић-Звезда из Новог Села.

 

 5. чета (Новоселска)

Командир

наредник Радојица Рафајловић-Змај из Новог Села.

 

6. чета

Командир

Милутин Обрадовић-Змај из  из Станишинаца.

 

7. чета

Командир

Љубомир Милосављевић-Шаран.

9. чета

Командир

Душан Думановић-Гуја.

 

У 2. батљаону среске војске (других чета) командант је био Груја Лазаревић из Липове, а командири чета: Станоје Јанковић-Муња (5. чета), Драгић Биорац-Ловац (6. чета), Јаков Комадина-Танкосић из Рсаваца (7. чета) и Миладин Шеровић-Југ (8. чета).

 

ТРЕЋИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Почековине и Јасиковице.

 

Командант

Од формирања наредник Александар Павићевић из Црне Горе.

 

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Велућа, Омашнице и Стопање.

 

Командант

Од формирања жан. наредник Живко Живковић из Горње Црнишаве.

 

ПЕТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Оџака, Горњег Рибника, Доње Црнишаве и Брезовице.

 

Командант

Од формирања жан. наредник Добривоје Бабић.

 

ШЕСТИ БАТАЉОН

 

Обухватао је територију Трстеника, Старог Трстеника, Осаонице, Чаира и Горње Црнишаве.

 

Командант

Од формирања жан. наредник Божо Радоњић.

 

ШТАБ 3. ТРСТЕНИЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 29/3)

 

Бригада је основана 1. септембра 1944. године наредбом команданта Расинско-топличке групе корпуса потпуковника Драгутина Кесеровића, услед прилива војних обвезника након опште мобилизације. Налазила се у саставу Групе трстеничких бригада које је водио капетан Никола Гордића. Бригада је деловала до 15. октобра 1944. године, када је доласком партизанских снага распуштена.

 

Командант

Од формирања рез. потпоручник Сретен Стефановић, предратни учитељ из Омашнице.



[1] ИА. Крушевац, архивски фонд ДМ-Кесеровић (Крушевац)-нерегистровани преписи докумената.

[2] Податке пружио Миланко Ђурић, некадашњи омладинац Расинског корпуса- забележио професор историје Александар Динчић из Ниша.

 

Александар Динчић

Петар Миладиновић

Затворено за коментаре.