„Равна Гора“ 7: Нови фалсификати

Ravna-gora 7

 

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Већ први кадрови седме епизоде ТВ серије “Равна Гора“ показали су зашто су Радош Бајић и његово дело постали омиљена тема сатиричара. Хумористички сајт „Њуз нет“ сада има збирку хуморески на тему Бајићеве серије, међу којима је последња ремек дело своје врсте. Под најавом “ексклизивно“, дат је наслов: „Прочитајте најузбудљивији одломак из нове књиге Радоша Бајића“. Прилог је у форми Бајићеве књиге „Равна Гора“, тако што су усликане четири странице. Аутор хумореске је тако верно „скинуо“ патетични, развучени и досадни текст без икакве радње, да просечно упућена особа сигурно не би уочила разлику.
И најпопуларнија хумористичка ТВ серија, „Државни посао“ у продукцији ТВ Нови Сад, једну од последњих епизода посвећује Бајићевој „Равној Гори“. Јунаци хумореске причају ко је успео да издржи колико минута поред екрана а да не заспи, уз закључак да је ово вероватно државни пројект: да се народ наспава недељом увече.
Елем, шеста епизода почиње већ чувеним штиглићем. Комуниста Жарко Таралић донео га је до своје куће у Планиници, али сада у правом кавезу за птице. Није се јавио укућанима, већ је заспао у сену на тавану штале. Кавез је окачио на греду и тако уплашио стрину која је поранила да покупи јаја. Да, то је нови виц: кокошке се пењу на таван да носе јаја! Комуниста заклиње стрину да не јави родитељима о његовом доласку – он ће се и даље ту скривати – али да обавезно јави сеоском учитељу, који је, наравно, комуниста.
Од кога се крије комуниста, када су његови били у савезу са Немцима до 22. јуна? На целој територији окупиране Краљевине Југославије тада су били у служби Немцима, а служили су им боље него љотићевци.
У следећој сцени, одговарајући на ово питање, Радош Бајић и његови консултанти пишу неку своју нову историју. Нову, јер оволиког претеривања није било ни код старих комуниста. Они су добро знали шта су радили током априла, маја и јуна 1941, па су касније брже-боље претрчавали преко тог периода.
У тој следећој сцени, Милан Аћимовић 1. маја 1941, у свом кабинету у Комесарској управи у Београду, диктира секретарици дословце ово: „Ажурирани су спискови свих комуниста и њихових симпатизера на територији целе Србије и чекамо ваше даље упутство“. То се, дакле, није дешавало, а управо постављена Комесарска управа још није имала практично никаква овлашћења, јер су Немци и даље све држали у својим рукама. Прву наредбу против Јевреја (и Цигана) немачки командант Србије издао је 31. маја, док је Аћимовић овде чита 1. маја, одмах после наредбе о комунистима. Такође, Аћимовић није држао Хитлерову слику на зиду.
У следећој сцени у причу се уводи још један, поред комуниста, позитиван јунак. То је генерал Милан Недић. Приказан је у свом стану у Београду, како преко телефона моли Аћимовића да од Немаца издејствује дозволу да посети унуку у Смедереву. Серија је опет у свађи са чињеницама: Недић је боље стајао код Немаца од Аћимовића, а ако би некога и морао да моли за ово, то би био његов брат од тетке Димитрије Љотић, председник профашистичког Покрета „Збор“. Захваљујући њему Недић је био једини генерал који није одведен у заробљеништво.
Недић је приказан као мудар и озбиљан човек, забринут за судбину свог народа. Уз њега је рођака композитора Стевана Христића. Недић има клавир и она му изводи једно Христићево дело.
Ова сцена је у функцији наглашавања разлике између Недића и његовог окружења и с друге стране Драже и његових људи, која представља основни елемент љотићевске пропаганде, код нас популарисан нарочито у роману “Лагум“ Светлане Велмар Јанковић. Дакле, ништа дивљење Хитлеру и нацистима, само култура, грађанске вредности, мудрост, племенитост…
Иначе, иза Недића на зиду је приказана слика краља Александра, што јесте реално, али овде је у функцији потирања Хитлерове слике на Аћимовићевом зиду и истицања Недићевог антигерманизма, који није постојао.
Господску сцену из Недићевог стана нагло прекида груба и злослутна лупњава на врата кафеџији у Заовинама, коју прати адекватна музика. То је, наравно, Дражина група. Дражини официри и војници су груби, ногом отварају врата, свађају се. Онда се појављује Дража и смирује ситуацију. И даље је очигледан напор да се Дража лично покаже у позитивном светлу, али узалуд, када су око њега бандити, а он нема моћ да их обузда.
Сада је такође јасно да се на реконструкцију Дражиног пута до Равне Горе Радош Бајић ослања на мемоаре поручника Ратка Мартиновића – а то никако не би требало, јер је Мартиновић једини из групе прешао код Тита. После рата је, наравно, нацрнио своје негдашње колеге. Зато је у серији онако лоша атмосфера међу Дражиним официрима, мајори Палошевић и Станковић су тешко закрвили, док Дража изговара невероватну реченицу: „Слободарски руски народ стаће Хитлеру на пут“.
Уистину, Дража је у ово доба говорио о Британцима, а од 1943. о Американцима. Према Совјетском Савезу није гајио илузије, а каректеристично је његово веома оштро писмо Свесловенском одбору у Москви.
Даље, Дража моли кафеџију за храну, јер је у претходним епизодама остао без новца, и то куповином само једне овце (јагњеће бригаде!). У ствари, војска је на почетку рата примила по три плате, што значи да је Дража имао у џепу преко милион данашњих динара, а његови официри нешто мање суме. Од тог новца куповали су храну за себе и војску негде до половине јуна. Да је ово приказано реално, гледаоци су најзад могли сазнати да је пуковник Краљевине Југославије имао 4-5 пута већу плату него његов колега у нашем добу. Наравно, и сви други државни чиновници имали су далеко веће плате.
Углавном, Дража и његови људи опет једу и пију – практично од кад се заратило у свакој сцени једу и пију, а још нису опалили метак на Немце и усташе.
Боравак Дражине групе у кући кафеџије Бајић покушава да режира као хорор филм – само се очекује злочин. И биће злочина, али у следећој епиизоди.
Потом гледамо још један класичан историјски фалсификат. Немци 4. маја 1941. долазе у Планиницу и хапсе таоце, мада у ово место нису дошли до 6. децембра 1941. године (Операција „Михаиловић“). Ова сцена је „пресечена“ документарним филмом, који приказује Немце како пале куће и одводе таоце – а то је у ствари било у октобру 1941.
Већи фалсификат је што наоружана група комуниста овим Немцима поставља заседу. Немци се враћају другим путем, па заседа пропада, међутим, њихова јединица је ту! Другим речима, сада испада да прве јединице нису биле четничке, већ партизанске, и то чак и у селима испод Равне Горе!

Затворено за коментаре.