„Равна Гора“: Зашто је испало наопако?

Оно што приказује Радош Бајић, па и црње од тога, пишу историчари Института за савремену историју, Института за новију историју, Института за стратешка истраживања, затим академици САНУ попут Душана Ковачевића и многи писци, почев Добрице Ћосића, преко Вука Драшковића, до Дејана Стојиљковића

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У ТВ серија „Равна Гора“ Радош Бајић је уједно продуцент, режисер и сценариста, али је само за сценарио, упркос тврдњама о сопственом проучавању историје, од почетка делио одговорност са другима, пре свега са Институтом за савремену историју и Српском академијом наука и уметности. У настанку филмске приче нарочито је битна улога драмског писца и академика Душана Ковачевића, а значајну подршку Радошу Бајићу пружио је и Вук Драшковић.

Тако, у овом делу посла Бајић није направио грешку у корацима, тј. учинио је оно што је уобичајено и у Холивуду. Додуше, необичан је аранжман са Институтом за савремену историју, јер није испоштована процедура, већ су улогу консултаната преузели директор др Момчило Павловић и др Предраг Марковић, чија специјалност није Други светски рат. Међутим, то није пресудно утицало на сценарио. Да су консултанти били др Коста Николић и др Бојан Димитријевић, избегле би се грешке у датумима и многим фактима (на пример, они знају да се пре рата аеродром налазио у Земуну а не у Батајници), али опет би Дража и четници испали неспособни, недисциплиновани, неорганизовани, итд, а Тито и партизани све супротно.

Ево карактеристичног цитата из Николићеве и Димитријевићеве књиге „Ђенерал Михаиловић – биографија“ („Српска реч“, Београд, 2000):

„Михаиловић је био не много утицајан и не превише моћан пуковник… па се можемо сложити са мишљењима оних који тврде да српско друштво у драматичним годинама светског рата није успело да изнедри личност која би одговарала времену… Помало и далековид, указујући пред рат 1939/40. године на многе негативне ствари и спроводећи, донекле самостално, антирежимску акцију. Но ипак, намеће нам се мисао да он није био никакав ‘обавештајац’, каквим знају да га представе поједини тумачи…

Случај је хтео да пуковник, потоњи ђенерал, Драгољуб Михаиловић буде једини виши официр са организованим људством око себе у тренутку капитулације Југословенске војске 17. априла 1941. године…

Ђенерал никада није до краја остварио ефективну војну контролу над свим јединицама ЈВуО… Није успео да се избори за то да води своју политику… Јозо Томашевић примећује да му је недостајала ширина визије и енергија да спроводи замишљену стратегију… Томашевић мисли да… није схватао ни комплексност реализације смишљене стратегије, нити имао адекватну теоријску заснованост покрета отпора, а пречесто су се догађаји отрзали контроли. Политичком паду целог покрета, допринела је и Михаиловићева нетрпељивост према политичарима и политици уопште…

Михаиловић није био вођа… за разлику од Тита. Ђенералове одлуке биле су често више емотивне него политички рационалне… На другој страни, Тито је био професионални ‘партијски радник’ и револуционар, прекаљени агент Коминтерне, спреман да се послужи свим средствима како би остварио циљ.“

А ово је цитат из Николићеве и Димитријевићеве књиге „Рат и мир ђенерала“:

„Михаиловић и његова околина су се одлучили на покушај тактичке сарадње са Немцима… супротно његовом очекивању, немачки преговарачи су одбили било какво савезништво“.

У својој тротомој студији „Историја Равногорског покрета“, др Коста Николић пише:

„Представници КПЈ истакли су да нема чекања, они су подигли барјак устанка за национално ослобођење и нема одступања“.

Партизани су, пише даље Николић, „стално били у покрету“. Још једна њихова предност било је „постојање централног војног и политичког руководства“.

Код четника је, наводно, све било супротно.

Наравно, ништа од овога није тачно, али погледајмо само једну од ових окамењених заблуда: партизани су „стално били у покрету“. У ствари, они су стално били у бекству: из Ужица су их 1941. потерали Немци, потом четници пролећа 1942. из Црне Горе и лета исте године из Источне Херцеговине, онда поново Немци из Бихаћа почетком 1943, итд. Ко је иоле упућен у историју Другог светског рата, зна да је једино драговољно Брозово померање штаба било оно са Виса у Банат, септембра 1944, када је од Британаца побегао Совјетима. Све друго је било изнуђено, али су његови комесари непрекидно говорили о мудрости маневара „великог вође“.

Брозово бекство из Ужица у Босну и Херцеговину и данас се у званичној историји представља као његов најбољи тактички потез у рату, а Дражин наводни неодлазак у Босну и Херцеговину као његова највећа грешка. А било је обратно: Дража је драговољно отишао у Херцеговину, одакле је послао најбоље јединице и на „Бихаћку републику“.

У овој причи је заправо најважније питање: зашто чак и историчари млађе генерације упорно понављају пропаганду комунистичких комесара?

Даље, за капетана Николу Калабића др Коста Николић пише да је био „дивље природе“, за мајора Драгутина Кесеровића да је „постао нека врста самосталног господара у крушевачком крају“, а за капетана Живана Лазовића да су му „руке биле крваве до лаката“. Иначе, ово се у опозиционим редовима раније говорило за комунисту Слободана Пенезића Крцуна.

Николић даје негативну оцену свим командантима западно од Дрине, а нарочито војводама Ђујићу и Јевђевићу, наводећи:

„Српске вође у деловима Босне под немачком контролом, посебно су биле упорне у одбијању Михаиловићевих људи… У том смислу најкаректеристичнији су примери Момчила Ђујића (православног свештеника и четничког војводе) који је одбио да преда дужност команданта Динарске дивизије и Доброслава Јевђевића, члана предратног Четничког удружења и бившег посланика ЈНС, такође самозваног војводе. Они су водили самосталну политику, често и супротну од основне Михаиловићеве стратегије, али су увек третирани као саставни део његовог покрета, што ће оставити многе негативне последице, како по смисао борбе, тако и у компромитацији и Михаиловића и Покрета.“

Занимљиво је да Николић не назива Броза самозваним маршалом, што је он уистину био, док Ђујић и Јевђевић, наравно, нису били самозване војводе.

На крају ове краће белешке о Институту за савремену историју мора се напоменути да је он, међу свим државним установама, заправо лидер у борби за истину о Другом светском рату. Примера ради, у предговору књиге “Тито: Виђења и тумачења“, објављеној 2011. године, историчари Института за новију историју и Архива Југославије пишу како оспоравањима дела Ј. Б. Тита није циљ само негирање антифашистичке борбе, већ и достигнућа самоуправног социјализма и покрета несврстаних!

Ако би неки читалац помислио да је ово превише, упућујемо га на радове једног од шефова у Институту за стратегијска истраживања, др Милана Терзића.

Међу првим књижевницима који су описивали четнике са камом у зубима био је Добрица Ћосић, а међу последњима је Дејан Стојиљковић. Негде у средини је Вук Драшковић. „Радош је серијом и књигом отворио врата и ми улазимо у време које је пред нама, време освешћивања и осветљења“, рекао је Драшковић на промоцији Бајићеве књиге.

Драшковићеви ставови о Дражи и четницима поклапају се са ставовима државних историчара, с тим што у извесним случајевима постоји разалика када је реч о Брозу: и Драшковић га сматра способним, и свакако способнијим од Драже, али га не хвали као историчари Института за новију историју, Института за стратешка истраживања и Архива Југославије.

Вук Драшковић се „освешћивањем“ народа бавио у роману „Ноћ ђенерала“. Ево како је његов Дража размишљао о четничким командантима:

„Могли су Рачић и Кесеровић за два сата растерати партизане са Копаоника и смрвити их у Топлици! Ама, Рачић не слуша моју заповест, него иде на Златибор, па после у Жупу, а Кесеровић кренуо ка Пожеги. Па и Нешко Недић и Дроња (генерал Трифуновић – прим. аут). Ја заповедим: правац Копаоник и Топлица!, а они по своме, у шетњу… да баш у шетњу, по просторији где не беше црвених… Сваки на своју руку, све рас до раса… А Момчило (војвода Ђујић – прим аут)? Он ми је три пута пострељао изасланике. Да, пострељао! Какав Дража! Он је војвода и Бог у Крајини. Лукачевић како му се хоће, Бирчанин, Јевђевић, Кесеровић… Неписмени и полуписмени. У војничком смислу магарци, ама војводе… војводе. Мајку вам уображену! Ја наређуј и пиши и шаљи свуда људе да објашњавају будалама да не сме бити пљачкања, ни женскарења, а по цену живота да не смемо као црвени: клати, у јаме бацати, са окупатором петљати…“

У цитату нема Калабића, али наравно он је незаобилазан. И Драшковић пише да је Никола Калабић издао Дражу – као што то до дана данашњег пишу сви државни историчари који се баве овом темом, још од кад је Удба пласирала ту лаж, 1962. године.

Као и у свим осталим примерима, пре свега је важно нагласити да овде баш ништа није тачно: Рачић и Кесеровић јесу смрвили партизане у Топлици, Кесеровић никада није био у Пожеги, Ђујић наравно није стрељао Дражине изасланике, већ је тражио да му се шаље још официра, итд.

Најзанимљивија је улога академика Душана Ковачевића. За разлику од осталих, он директно не критикује Дражу и четнике и не хвали Тита и партизане, али је његов утицај на Бајића највећи, а његова заблуда најфаталнија.

У рецензији Бајићевог сценарија, објављеног и као књига под насловом „Равна Гора“ („Блиц“, Београд, 2013), Ковачевић пише:

„Многи су очекивали навијачки серијал, а реч је о сјајном документу са чињеницама које нисмо научили у школи. Реч је о истинитој, дирљивој и одлично урађеној причи која се бави реконструкцијом историјских догађаја и која је рађена искључиво у служби онога што је требало одавно да знамо. Мало у шали и помало озбиљно кажем да ћемо поново кренути у основну школу“.

Забуне не може бити: Ковачевић је ово написао за сценарио према коме четници, тј. југословенски војници док још нису постали четници, пију, кољу и силују, док насупрот томе комунисти спашавају птице, воле их девојке, итд.

Радош Бајић је основни ток приче ван историјских личности и догађаја – везан за породицу Таралић из Планинице – преузео управо од академика Душана Ковачевића, односно из његове књиге „20 српских подела (Срба на Србе): или, Зашто је тешко, скоро немогуће, остварити минимум националног интереса (МНИ) кад је реч о судбини народа и државе“ („Новости“, Београд, 2008).

Ковачевић је овде описао случај из једног села код Шапца, у коме су два рођена брата отишла на две стране: један у четнике, други у партизане. Тај случај он узима као општи, стављајући наслов: „Подела четници и партизани“.

Невоља је у томе што се од појаве која се мерила промилима – два брата на две стране – изводе закључци као да је реч о нечем доминантном, а све уз закључак: да је било „среће и памети“, не би било поделе на четнике и партизане. Тако се војска (која је радила свој посао) аутоматски изједначава са преступницима (који су користили народну несрећу у борби за власт). Ствара се конфузија, као и терен за праве поделе, јер данас, за разлику од Другог светског рата, (нео)комунисти нису изразита мањина у Србији. Напротив!

Занимљиво је да су овакву поделу кривице, наоко на равне части, током рата, а нарочито у његовој другој половини, заступали Британци. Они су тражили од четника да нађу заједнички језик са комунистима, мада је то логички апсурд, јер је смисао постојања комунистичке организације уништење друге стране, без икаквог компромиса. Истовремено, Британци тако нешто нису тражили од комуниста.

Најфаталнија последица Ковачевићеве уравниловке је наметање става да је борба против тоталитарних идеологија нека врста поделе, која се може и мора решити ништа мање него помирењем!

Ко поверује у тако нешто, аутоматски истиче белу заставу пред тоталитарцима. Агресивна реторика против тоталитараца, као што је и Ковачевићева, тај факат може само да маскира.

Затворено за коментаре.