Разговори са равногорцима, 2. том

Razgovori sa Ravnogorcima 2 korica

Милослав Самарџић:
Разговори са равногорцима, 2. том

Razgovori sa Ravnogorcima 2 korica

Из рецензије вишег архивског саветника пенз. пуковника мр Драгана Крсмановића:
Савремена историографија померила је свој фокус са политичке на друштвену историју. Истраживаче и читаоце не интересује само деловање најзначајнијих државних органа, већ и живот “малог човека“, команданата, руководиоца, али и обичних бораца. Тек у симбиози огољених чињеница записаних у документима и емотивних људских прича изнетих из сећања, може се дочарати не само ток, већ и атмосфера, мотиви и духовно стање учесника неког истроријског догађаја.
Ова књига пружа управо ту карику, која обично недостаје. Светски рат у оку обичног човека са свим предрасудама, недоумицама и сумњама. Тако смо упознали судбину Срба у “западним крајевима“, како је заробљен Кесеровић или како су мучени ухваћени командоси. Искрено, без улепшавања и препакивања, онако како доликује Србима, православцима, равногорцима…

Предговор: НОВА СВЕДОЧАНСТВА
И други део књиге “Разговори са равногорцима“ почиње по принципу “даме имају предност“, тј. разговором са Даницом Вида­ко­вић. По­што је Даница из Лике, аутоматски је одређен и правац “кре­та­ња“ при­че, од запада према истоку.
На садржај овог, уводног дела књиге, пресудно је утицао следећи ин­­­тервју, са Даничиним мужом Ђуром Видаковићем. Наиме, он је по­четком 1942. године био партизански командант. Касније сам срео и дру­­­ге који су неко време носили петокраку. Од њих сам сазнао да се до кра­ја 1941. године у Лици, па и оном њеном делу који ће касније да­ти 6. хрватску (личку) дивизију – петокрака заправо није ни видела. Сви су би­ли под кокардом и другим српским и југословенским држа­в­ним обе­ле­ж­јима. Онда су се међу њих инфилтрирали чланови Ко­му­ни­с­тичке партије Хрватске и полако, све певајући четничке песме, пре­­узимали команду. Ствар је отишла толико далеко да је јануара 1942. чак и Момчило Ђујић на штамбиљ своје јединице стављао натпис: “Штаб пука `Петра Мр­ко­­њића` Народноосло­бо­ди­ла­ч­ких чет­ни­ч­ких одреда“. На жалост, када сам радио интервју са војводом Ђу­ји­ћем, 1991. године, ово ми није било познато. Са војводом сам највише ра­зговорао о ономе што је у том тренутку било најактуелније, а то је би­ло пи­та­ње ратних злочина. Наиме, југословенска влада, на челу са Ан­том Ма­рковићем, тада је послала Америци још један захтев за изручење во­ј­воде Ђујића, покушавајући на сваки начин да направи си­метрију са ус­ташом Андријом Артуковићем. Наравно, и тај захтев је одбијен.
До проле­ћа 1942. у овим, најзападнијим српским крајевима, већ се ма­ло где видела кокарда. Тада је дошло до поделе у ни­зу одреда и ­по­­чео је још један грађански рат (поред оног са Хрва­тима). Ипак, про­цес пре­ласка партизана, па и њихових високих ко­ма­нданата, у че­тнике, настављен је до 1944. године.
Зато сам у интервјуима са наредним саговорницима инсистирао на пи­тању: како је било могуће да Хрвати преузму команду над српским је­диницама, када управо они – Хрвати, убијају највише Срба?
Такође сам настојао да се што више осветле побуне у партизанским редовима, пре свега узроковане сарадњом комуниста са уста­шама.
За одговоре на ова и друга питања потражио сам помоћ и у де­ло­вима књига које су истакнути учесници догађаја после рата об­ја­вљ­ива­ли у емиграцији.
Из најзападнијег дела Босне под четничком контролом, на коме је де­ловао Крајишки, односно Босанскокрајишки корпус, нисам имао са­­го­ворника, због чега преносим делове мемоара последњег кома­нда­нта овог корпуса, Митра Тривунчића. Ти мемоари су објављени у два на­в­ра­та у емиграцији, у часописима “Равногорска мисао“ и “Су­во­бор“, али су остали непознати нашој историји.
Из Херцеговине доносим један интервју, са професором Петром Бу­­брешком, две писане исповести које су ми послали Страхиња Гу­зина и Богдан Даниловић, као и делове мемоарских записа проте Ду­ша­на По­повића, рођеног брата капетана Милорада Поповића, које сам до­био од сарадника. Ови мемоарски записи нису објављени, а би­ло да се по­сматрају као књижевно дело, или као историјски извор, пре­дстављају један од најбољих текстова о Другом светском рату на на­шем тлу уо­п­ште. Нарочито је потресан опис страдања на Козари, 6. априла 1945. го­дине.
Како су и остала три Херцеговца доста говорила и писала о тра­ги­чним данима из пролећа 1945. године, ова тема је детаљно об­ра­ђе­на. С друге стране, сама по себи се наметнула прича о дешавањима у ис­то вре­ме на другом крају земље – на Зеленгори. Одговоре сам по­тра­­жио од мајора Александра Милошевића, команданта 2. шумадиј­ског корпу­са, као и из једног чланка калуђера Никанора Паљића.
Реч затим дајем командосу Илији Стевановићу, који ће по по­вра­тку из Босне постати београдски илегалац. Следи интервју са ка­пе­таном Радомиром Милошевићем, београдским илегалцем и под Немцима и под комунистима. Милошевић је издржао ропство у ко­­му­нистичким тамницама, као и др Ђура Ђуровић, чије мемоарске за­­писе сам пронашао у емигрантској литератури. Робијао је и омладинац Влада Кнежевић, син свештеника Јована, кога су љотићевци при­вели а Немци стрељали 21. октобра 1941. у Шумарицама код Кра­гу­јевца, као првог равногорца у овој области, и братанац чувене бра­ће Радоја и Живана Кне­жевића. Књига се завршава разговором са још једним омладинцем, Але­­кса­нд­ром Ђокићем из Штаба 501, који да­нас живи у Швајцарској.
И у овој књизи интервјуи су ауторизовани. Изузетак су интервју са Славком Шљиваром и делови разговора са мајором Але­кса­н­д­ром Ми­­лошевићем, приликом нашег сусрета у селу Сараново код То­поле. Верујем да сам коректно пренео речи и ове двојице саговорника.
У Крагујевцу, октобра 2012. Милослав Самарџић

Тврди повез, већи формат (Б-5), 310 страна, богато илустровано.
ЦЕНА: 1.800 ДИНАРА. Република Српска: 30 КМ. За поруџбине преко овог огласа издавач одобрава попуст од 20 посто. Поштарина и порез урачунати. Плаћање поштару, приликом преузимања књиге – 1.440 динара. За РС: 24 КМ, плус поштарина 8 КМ.

Три књиге разговора са равногорцима по цени две.

ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com

За испоруку у иностранство, плаћање VISA, EC/MC, Maestro платним картицама, кликните ОВДЕ.

САДРЖАЈ

1. Даница Видаковић
четник Пистеничког одреда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
2. Ђуро Видаковић
командант Плашчанског четничког одреда . . . . . . . . . . . . 10
3. Мане Пешут
организатор антикомунистичке побуне у Лици . . . . . . . . . . 17
4. Илија Влашић
национални повереник Личкокордунашког корпуса . . . . . . . 36
5. Никола Плећаш Нитоња
командир у партизанској 6. личкој дивизији, па командант
Комитског одреда у Динарској четничкој дивизији . . . . . . . . 41
6. Раде Ребић
четник Личкокордунашког корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . 57
7. Војвода Момчило Ђујић
командант Динарске четничке дивизије . . . . . . . . . . . . . .70
8. Славко Шљивар
четник Манета Роквића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
9. Петар Радан
омладинац Динарске четничке дивизије . . . . . . . . . . . . . . 83
10. Митар Тривунчић
командант Крајишког (Босанскокрајишког) корпуса . . . . . . . . 96
11. Професор Петар Д. Бубрешко
ратни командант Требињског среза . . . . . . . . . . . . . . . .116
12. Прота Душан Поповић
официр Невесињског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . .127
13. Страхиња Гузина
четник Невесињског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157
14. Богдан Даниловић
четник Требињског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .175
15. Мајор Александар Милошевић
командант 2. шумадијског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . 200
16. Никанор Паљић
четник 2. шумадијског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210
17. Илија Стевановић
командос . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .219
18. Капетан Радомир Милошевић “Чеда“
начелник штаба Авалског корпуса . . . . . . . . . . . . . 224
19.Др Ђура Ђуровић
секретар Извршног одбора ЦНК Краљевине Југославије . . . 238
20. Др Влада Кнежевић
омладинац, послератни илегалац . . . . . . . . . . . . . 256
21. Александар Ђокић
омладинац Штаба 501 . . . . . . . . . . . . . 276
ФОТОГРАФИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177
РЕГИСТАР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 280
БЕЛЕШКА О АУТОРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297

НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ

11. ПРОФЕСОР ПЕТАР Д. БУБРЕШКО
ратни командант Требињског среза

Са професором Петром Бубрешком био сам у интензивном контакту у време када смо објавили његову књигу “Задушно слово“, 2003. године. Разговарали смо телефоном и размењивали смо писма. По изласку “Задушног слова“, замолио сам га да ми да интервју за књи­гу “Разговори са равногорцима“. Писмо са питањима послао сам 6. октобра, а професор Бубрешко је послао одговоре 26. децембра 2003. године.
Петар Бубрешко је рођен у Требињу 1910. године. После школовања у Сарајеву (гимназија), Београду (универзитет) и Греноблу (тзв. пре­тходне студије), обрео се на чувеној париској Сорбони, где је од 1936. до 1939. године студирао упоредну књижевност, као стипенди­ста Фра­нцу­ске владе. Истовремено, спремао је докторску тезу “Јован Дучић и Французи“, коју није одбранио услед избијања Другог светског ра­та.
Током 1940. и 1941. Бубрешко је био професор француског језика у Требињској гимназији. По априлској катастрофи склања се у Бо­ку Которску. У Требиње се враћа после првог геноцидног таласа, али га усташе одмах хапсе. Одробијао је три месеца у дубровачком за­т­во­ру, одакле, после срећног избављења, одлази у четнике. У Тре­би­њском корпусу обавља позадинске дужности. Био је шеф пропаганде, уре­дник часописа “Глас Косова“ и командант Требињског среза. До­био је чин капетана, али како му, у ратном метежу, никада није стигао писани указ о унапређењу, свој ратни чин никада није истицао.
Пролећа 1945. године херцеговачки четници повлачили су се пре­ма западним савезницима у групи војводе Павла Ђуришића. Тако се и професор Бубрешко са најмање 200 херцеговачких и црного­р­ских војних и политичких првака, којима се прикључио и академик Дра­гиша Васић из Врховне команде, обрео у усташком концентрационом логору Стара Градишка. Заједно са капетаном Милошом Ку­ре­шом, командантом Билећке бригаде, професор Бубрешко је у зору пред погубљење успео да умакне усташама.
У избегличким логорима Аустрије и Немачке професор Бу­б­ре­шко се злопатио до 1950. године, када успева да се домогне Америке. Већ 1951. године, са бившим министром Јованом Ђоновићем, објав­љу­је три посмртна дела Јована Дучића: “Стаза поред пута“, “Моји са­пу­тници“ и “Јутра са Леутара“. Године 1953. изабран је за извршног се­­кретара Централног одбора Српске народне одбране у Чикагу, чла­­на Уредничког одбора листа “Слобода“ и Епархијског савета. На овим дужностима остаје до 1957, када се сели у Калифорнију, где сту­па у брак са Луизом (Лепосавом) Радановић.
Године 1960. Петар Бубрешко је постављен за професора фра­нцу­ског језика и књижевности у Сент Олаф Колиџу у Нортфилду, у Ми­несоти. Одатле, као стипендиста Лутеранске цркве у Америци, одлази у Квебек, где на канадском Лавал универзитету студира са­вре­мени француски роман и поново ради на докторској тези “Јован Ду­чић и Французи“. Међутим, због “борбеног српског патриотизма“ Јо­вана Дучића, утицајни католички лоби на овом универзитету не при­знаје рад професора Бубрешка. Ипак, он 1963. године добија наставнички положај на Тексашком универзитету. Предавао је француску књижевност до 1977, када је пензионисан. Од тада је наизме­ни­чно живео у Калифорнији и Невади. Преминуо је у Калифорнији, 2006. године.
Професор Петар Бубрешко био је једно од последњих великих имена српске политичке емиграције. И сам припадник српске елите – пре­дратне, ратне и изгнаничке – у књизи “Задушно слово“ професор Бу­брешко бележи судбине најбољих српских синова у сукобу са хрва­т­ским нацистима, а потом и ништа мање суровим комунистима, које по­држава лицемерни Запад. Читаоцу индоктринираном полуве­ко­вном пропагандом његова књига делује нестварно. Јер, Бубрешкови четници, његови ратни другови, су префињени дубровачки госпари, ина­че последњи Срби католици, и официри “романтичне појаве више уме­тника него ратника“, попут пуковника Душана Смиљанића, ко­ма­нданта Шумадијске групе корпуса, са којим првих дана 1945. године у рушевима Фоче разговара о Виктору Игоу.
Филозофски стил професора Петра Бубрешка, прожет већ забо­ра­вљеним старинским изразима, представља освежење у навали ту­ђица последњих година.
Тај стил видимо и у интервјуу који следи.
– Молим Вас да ми најпре кажете о пореклу Ваше породице и за­ни­мању родитеља?
– Од давнина моји су живели на зубачкој висоравни над Боком Ко­торском. И то по предању у подножју брда Бубрег, одакле је ве­ро­ва­тно потекло чудно презиме. Са Зубаца померили су се у питомију Тре­бињску Површ, у село Љекову.
Моји предци били су од вајкада земљорадници. Мој отац Драго, да би избегао турски зулум, аргатовао је у циглани Купарима на обли­жњем мору. Када је жуљевито зарадио довољно пара отиснуо се у Калифорнију, у град Ветсонвил. Удружен са Марком Кукуљицом, Ко­нављанином, ту се петнаестак година бавио воћарством. Након странствовања обрео се у старом крају, где је у Требињу купио зама­шно имање и у околини фарму на Алексиној Међи.
Ту се задомио са Даринком Радојичић из села Волујца, својом жи­вотном другом, успешно трговао до пресељења у град, где се, уми­ро­вљен, бавио политиком. Био је обласни посланик Радикалне стра­нке. И присан сарадник Др-а Лазице Марковића, посланика Тре­би­њског среза. Након избеглиштва у Боку услед прогона животарио је у Требињу, свирепо прогоњен од стране комуниста све до коначног сми­раја. Никада није поклекнуо у отпору према комунистичким зло­творима. Отресит и неустрашиво слободоуман.
– Када и где сте рођени?
– Рођен сам 26. фебруара 1910. године у Алексиној Међи, одакле сам кланчао четири године у основну школу.
– Чиме сте се бавили пре рата?
– Пре рата студирао сам у Требињу, Сарајеву, Београду, Гре­но­блу и Паризу као степендиста Француске владе од 1936. до 1939. го­ди­не. У гимназији, у Требињу, предавао сам француски од 1940. до 1941. године.
– Какве успомене носите из познанства са Јованом Дучићем?
– Познанство са Дучићем осветљено је у танчине у приложеном чла­нку под насловом НЕЗАБОРАВНИ ДОЖИВЉАЈИ.
(Тај чланак преносим у целини – прим. М.С.)
НЕЗАБОРАВНИ ДОЖИВЉАЈИ
Као студент био сам срећан да упознам Јована Дучића у његовом родном граду. У то доба, славан песник био је засновао замашан план о обнови завичаја, оживљавању његове прошлости и развитку. По­­ди­зање споменика Његошу, дело Тома Росандића, и требињским му­­че­ни­цима, повешаним за време Аустрије, обележавало је значајан по­­че­так. Изградња библиотеке и музеја у току наговештавала је кул­ту­рни полет. Око три хиљаде књига, велики број првих издања у ста­рим, оригиналним повезима, већ је стигло. Очекивала се и уметничка га­лерија историјске вредности. Такође и известан број разних објеката, намењених улепшавању града. Предвиђена је била и “алеја ве­ли­кана”.
На дрвеном бедему уклесана је мраморна плоча са сажетим жи­во­тописом Јелене Анжујске, која је имала дворац у околини. Пре­д­с­то­јало је одкопавање затрпаног јарка, куда је Требишњица отицала, ко­ји је штитио град од непријатељске најезде. И два покретна моста, на улазу и излазу тврђаве. Црква светог Преображења била је укра­ше­на средњовековним фрескама, што јој је придавало историјски ко­лорит. Све те принове, у изградњи и изгледу, изискивале су огромне на­поре, те је Дучић узастопно проводио лета у Требињу, где је надзирао радове од јутра до мрака. Тада сам се одушевљено прикључио у тај препородни подухват, што је славни Требињац ценио. Приликом посете нашем дому, Дучић ми је посветио своја тек издата дела. По­сле завршених студија запослио сам се у месној гимназији, како би мо­гао да припомажем израсту насеља на обали понорнице.
Негде под рану јесен, 1937. године, затекао сам се у Београду. Та­да сам посетио Дучића у хотелу “Српски Краљ”, где је очекивао на­и­меновање за амбасадора у Букурешту. Да не би додијавао, два-три да­на нисам га обилазио. При поновом виђењу прекорио ме је и рекао да сваког јутра дођем. И тако је било неколико недеља. Након разго­вора у хотелу шетали би на Калемегдану, понекад и у граду…

Јован Дучић и Петар Бубрешко у Риму 1937. године

Јован Дучић и Петар Бубрешко у Риму 1937. године

При наглом осврту на судбину отаџбине, угрожену од подземних не­пријатеља, рекао је одлучно: “На нашој земљи има неколико ду­шманских плоча. Ако их на време не разбијемо оне могу да постану надгробне плоче српском народу.“
Када је позван у Председништво Владе, на моје велико изне­на­ђе­ње, повео ме је у министарство. При доласку замолио је чиновника да младог пријатеља смести за време службене посете, што је овај ве­ома љубазно учинио у читаоници. Једног сунчаног дана одвезли смо се на Авалу…
Тако су протицали београдски јесењи дани у присном додиру са ве­ликаном српске књижевности. Та сећања ни данас не бледе и поред скоро шест прохујалих деценија, судбински заковитланих.
У лето 1937. године, моја рођака Милка Радојичић и ја, долазећи из Париза, посетили смо Јована Дучића, југословенског посланика у Риму. Ту смо као његови гости провели десетак дана. Разгледали смо градске знаменитости и уживали у свакодневном сусрету са домаћином, који нас је сроднички дочекао. Ти дани не дају се ни описати ни опевати. И данас зраче заносно.
Једног дана при сусрету са Дубровчанином Соргом, југословенским послаником у Ватикану, одушевљено је рекао: “Ово ти је наука, а ово филозофија”, имајући у виду докторат Милке Радојичић, као и мо­је студије савремене књижевности на париском универзитету, где смо обадвоје били стипендисти Француске владе три године. “Данас је више Требињаца на Сорбони него Дубровчана”, додао је живахно.
Уочи поласка Дучић нас је изненадио: дао нам је свој ауто, званог “Еги­пћанина”, и шофера Италијана да нас одвезе све до Требиња. Из Ан­коне забродили смо у Задар, где нас је дочекао југословенски ко­нзул. Одатле смо, преко Биограда на мору, наставили кривудавим, жи­вописним путем до Сплита. И ту застали неколико дана код сродника Стева Перовића, банкара. Долазак у Требиње био је заиста до­га­ђај и за нас и за грађане, благодарне своме прослављеном сину.
– Како сте доживели устанак у Херцеговини 1941. године? Једва сте се спасили од Хрвата…
– Демобилисан при повратку са фронта у околини Подгорице, до­жи­вео сам окупацију. И довитљиво избегао заробљавање скривајући се по околним селима. Угрожен усташким терором, избегао сам у Бо­ку Которску, где сам живео у скровишту око три месеца. При по­вра­тку у Требиње ухапшен сам у децембру 1941. године од стране Та­ли­јана и Хрвата. Спроведен у Дубровник, чамио сам неколика месеца у полицијском и окружном затвору. Ослобођен, али увек угрожен у усташкој средини, склонио сам се код Талијана. Тај чудан одскок ка сло­боди описан је у чланку “Генерал Алфредо Мурер“ у “Задушном слову“ на странама 187, 188 и 189. У овом поглављу био би од интереса и чланак о Димитрију Куриловићу на странама 57 и 58 у “За­ду­ш­ном слову“.
– Када сте ступили у четнике?
– У четнике сам ступио у пролеће 1942. године у манастиру Дужи, у састав Требињске четничке бригаде.
– У којим сте јединицама били, на којим положајима, да ли сте сте­кли чин?
– Био сам шеф пропагандне секције, уредник часописа “Глас Ко­сова“ и убрзо потом командант Требињског среза. Био ми је на­го­ве­штен капетански чин, али никада није озваничен у ратном метежу.

– У Требињском корпусу било је доста Срба католика. Можете ли навести прецизне податке о њиховом броју?
– У Требињском корпусу било је подоста Срба католика, првенствено Дубровчана. Капетан Нино Свилокос, адвокат, и поручник Ви­нко Бурић, начелник штабне чете, пореклом су Дубровчани, Срби ка­толици, неприкосновени родољуби. Такође и завидан број средњошколаца и универзитетских студената, чија имена не памтим. О тим честитим омладинцима било је речи у “Задушном слову“ на стра­ни 41 у чланку о Нину Свилокосу. Њихов број ми је непознат.
– Да ли су Срби католици ступали и у усташке и комунистичке фо­рмације? Као што је постојала Дубровачка четничка бригада, да ли је постојала комунистичка и усташка јединица са дубровачким име­ном?
– Не верујем да су Срби католици ступали у усташке и комуни­сти­чке јединице, да су били издајице. Прегаоци српске орјентације би­ли су непоколебљиви у свом родољубивом убеђењу, што су ју­на­ш­твом и жртвама у равногорским одредима витешки посведочили. И све­тлим гробовима засејали крш, приморје и горостасне босанске пла­нине. И мени, пред смртном опасношћу почетком 1942. године, сме­ло и побратимски прискочили у помоћ. Истргли су ме из чељусти аждаје уз херојско прегнуће претседника Окружног суда, дичног Ко­на­вљанина и врлих сарадника, Срба католика племићког Дубро­в­ни­ка.
– Да ли су Хрвати спроводили геноцид и над Србима католицима?
– Очигледно је да су Хрвати смицали немилосрдно Србе католи­ке, јер су то били њихови љути непријатељи на домаку. Паклена мр­ж­ња према слободарима застирала је видике, подстицала душманлук у невиђеној мери. Никад и нигде у сукобима и ратовима није се обе­ло­данила грђа свирепост ђавољег кова.
– У Вашој књизи “Задушно слово“ нисте описали пуковника Пе­тра Баћовића, који је био командант читавог краја. Значи ли то да је Ваше мишљење о њему неповољно?
– Војвода Петар Баћовић био је саћиман и човечан. Затирао је ра­змирице међу старешинама и борцима. У томе мирољубивом по­сре­довању није увек наилазио на разумевање, те су га извесни смете­ња­ци оптуживали као колебљива и пристрасна старешину, што он ни­је био.
У герилском вртлогу смицалице су неизбежне. Својим великодушним ставом и импозантном појавом ратника доприносио је смирају у ратној грозничавости. Војевао је промишљено у сарадњи са енер­ги­чним начелником штаба, мајором Данилом Салатићем и капе­та­ном Миливојем Ковачевићем, шефом обавештајне службе Команде 200.
Према мени је увек био благонаклон. Ценио је мој отаџбински за­нос и европско искуство. Повремено ми је поверавао деликатне ми­сије. 1943. године, након пада Италије, наименовао ме је за команданта извидничког одреда, који је запутио у Боку Которску, угрожену насртајем партизана и најездом Немаца. Због стратегијског положаја При­морја извид је био неопходан, како би се избегао суноврат у изненадном преврату. Крстарили смо приморским пределима дан и ноћ, ослушкивали тутањ немачких бахатних јединица. Померали се, довијали се у ратном вртлогу. О тим узбудљивим доживљајима било је опсе­жније речи у “Задушном слову“, у чланку посвећеном Ђуру Ми­ла­диновићу, на странама 145. и 146.
– Да ли сте учествовали у спашавању савезничких пилота обо­ре­них над Херцеговином?
– Самопрегорно сам учествовао у спасавању дванаест америчких оборених авијатичара у току шест месеци.
Спасавање Американаца изискивало је легендарну смелост и не­при­косновену савезничку солидарност. Уобичајено, јуначки смо при­трча­ли у помоћ ваздушним савезницима. Држали смо их у заветрини као мало воде на длану, чували као зеницу ока. За њихов спас ви­те­ш­ки смо се излагали погибији на сваком кораку при освиту и сумраку.
Честитост и усрдност Американаца олакшавале су наш подухват. Њихово полетно уживљавање у ратну стварност, громовиту, при­чи­њавало нам је радост и подстицало понос. Отуда нисмо презали у прегнућу које је угрожавало нашу судбину. И задивило свет великодушношћу бораца “мријет навикнутих и на страшном месту постојаних”.
– Молим Вас да опишете борбе на Лијевча пољу и у Поткозарју ап­рила 1945. године?
– У ослободилачком трзају, покрету ка Западу, допрли смо до Вр­баса, замашне препреке. Реку смо јуначки пребродили и поред јаких крволочних непријатеља у заседи на кобној равници. Комору смо превезли у склепаним чамцима, што је изискивало довитљивост и издржљивост.
У зору, недалеко од мучилишта Старе Градишке, усташе су нас на­пале. Снабдевени тенковима, присилили су нас на повлачење пре­ма реци уз осетне губитке у крвавим сударима.
Склоњен у дубоком кориту Врбаса, осматрао сам насртај крво­лока. На пољу су изницали гробови равногорских прегаоца. Ту је по­гинуо славни невесињски Војвода Радојица Перишић, сахрањен код православне цркве.
Из спасоносног склоништа запазио сам мајора Милорада Мо­м­чи­­ло­вића, команданта Романијског корпуса, како витешки командује сво­­јим јединицама. Упозорио сам га да је погибељно изложен. Молио и богорадао да се склони са ветрометине. Наговор није помогао. Хе­рој се упокојио у сенци часног Крста, у равногорском полету.
Подаље, у Козари планини, где су се партизани били притајили за­веренички, капетан Милорад Поповић јуначки је штитио главнину бочно. Командант славног Невесињског корпуса ту је погинуо уз бра­та Душана, некадашњег пароха чикашког, тада тешко рањеног у ок­р­шају на стравичној Голготи.
– Да ли сте се Ви и капетан Милош Куреш једини спасили из ус­та­шког логора?
– Капетан Милош Куреш, командант славне Билећке бригаде и ја једини смо избегли из колоне смрти. Муњевит одскок са бунара у по­мрчини онемогућио је саборачко учешће. Договор би био не­и­з­бе­ж­но смртоносан на домаку пакла, Старе Градишке.
Допунски подаци су на странама 155. и 156. “Задушног слова“, у чла­нку о Милошу Курешу.
– Можете ли потврдити да је академик Драгиша Васић убијен у концентрационом логору Јасеновац, односно Нова Градишка?
– Непобитно је да је академик Драгиша Васић убијен у Јасеновцу. С њиме сам провео дан у самртничкој изби у Старој Градишци, одакле је одвезен са Војводом Павлом Ђуришићем, славним војсковођом, и стотинама херцеговачких и црногорских четника на ломачу.
– Да ли сте имали прилике да разговарате са Васићем?
– Са Васићем сам разговарао у тамници Старе Градишке кобне ноћи уочи одвођења устаника у Јасеновац. Истрзано, самртнички, измењали смо по коју мисао, па онда гробно заћутали над провалијом. Осматрао сам великана српске књиге и Равне Горе како скру­ше­но стоји и прелистава мали молитвеник, суочен са погибијом. Не­за­бо­раван призор у сатанском казамату, где се издисало на коцу и коно­пцу. (Видити чланак о Васићу у “Задушном слову“, на 127. страни.)
– Колико су четници ликвидирали особа на територији Тре­би­њ­ског корпуса и по ком основу? Колико је међу ликвидиранима било ко­муниста, колико усташа и сл. Да ли је постојао Војни суд или је неко ликвидиран ван суда?
– Услед недостатка статистика немогуће ми је одговорити на пи­тање о погубљењу усташа и комуниста на територији Требињског ко­рпуса. Знам да су и једни и други смицани у разним околностима на фро­нту и у позадини као издајници, убице. Неоспорно је да су ду­ш­мани били осуђивани од покретног преког суда, који је по потреби био октроисан на терену. Веома ретко је неко убијен без судске од­луке надлежних старешина. Избегавала се самовоља у идеолошким обра­чунима револуционарним.
– Можете ли навести колико су комунисти ликвидирали цивила у требињском крају за време и нарочито на крају рата?
– Због помањкања података немогуће ми је и на ово питање од­го­ворити подробније. Знано је да су комунисти ликвидирали знатан број родољуба у две простране области: у Зубцима и Требињској шуми. Злотвори су већ у почетку зликовачки убијали угледне до­ма­ћине по искључиво српским постојбинама, које су се одувек одликовале домовинском оданошћу. На десетине прегаоца је смакнуто у једном и другом крају из ведра неба па у ребра, по типичном усташком рецепту. Уосталом, силеџије су били сроднички блиски у крво­ло­штву. Упорно и подло изазивали су окупаторе да одмаздом спрже срп­ска насеља и истребе заверенике. То се нарочито збивало уз же­ле­зничку пругу и војна постројења.
Стало ми је да опишем један невиђено гнусан злочин, који се до­го­дио 1941. године у Ластви, на петнаестак километара удаљеној од Тре­биња у правцу Никшића. Партизани су позвали тобоже на прего­воре два честита родољуба из града: Душана Бокоњића, власника фо­то­графске радње и Влада Петковића, потомка чувене породице, ре­сто­ратера. Перфидно обманути обојица су свирепо искасапљени у ла­стванској питомини. Својствено крвницима у обрачуну са слободарима.
Други језив злочин збио се у почетку исте године. У спасилачком бегу из угроженог Требиња Тошо Перовић, адвокат, Димитрије Ку­ри­лић, директор гимназије и ја свратили смо у кућу породице Пра­вица, недалеко од Дражиндола, да упозоримо укућане о усташком насртају. У питању су били Раде и Драгица, студенти београдског уни­­верзитета, притајени комунистички агенти. Због тих изрода ми смо се самопрегорно изложили смртној опасности у свом наивном ве­ли­кодушју. Раде је отишао у оближњу шуму, где се склонио чим је чуо тутањ аутомобила. Драгицу смо повели у Дубровник код старије се­стре, удате за трамвајског кондуктера.
Неколика месеца касније, при повратку из бокељског скро­ви­шта, карабињери су ме спровели возом у дубровачку тамницу Ка­збек, ранији ноћни клуб у Лападу. Драгица Правица, отровница, урзо је изјавила да прежалити не може што није то знала, како би ме жива за­робила и испекла на ражњу у оближњој Сливници, где су се зло­чи­нци утаборили. Уместо благодарности, партизанка је заманула кустуром убилачки. И један и други случај убедљиво обелодањују сатанско наличје следбеника српа и чекића. (Видети чланак посвећен Ди­ми­трију Курилићу на станама 57 и 58 “Задушног слова“.)
– Како сте отишли у емиграцију?
– Заробљен у Босни у пролеће 1945. године, спроведен сам у Аус­трију уочи свршетка рата. Животарио сам у избегличким логорима: Бишофсхофену, Салцбургу и Маркт Понгау до почетка 1946. године, када сам прекомандован у Немачку. Ту сам боравио и патио у Лео­полд Касарни, потом у залеђеном Бад Ајблингу и најзад у Ли­ндсхуту, у Баварској, усред средњовековног града у Хен Касарни. Одатле сам се отиснуо у Америку, где сам стигао војним бродом Блачфорд у Њу­јорк 4. маја 1950. године. Одскок у слободу описан је у чланку по­св­е­ћеном Др. Милану Шијачком, равногорском хероју, на страни 43 “Задушног слова“.
– Да ли сте и Ви били у логорима попут Еболија и Мунстера? Ка­ко је било тамо?
– Стање о поменутим избегличким логорима у Европи детаљно је описано у чланку посвећеном сапатнику Живојину Чокићу на стра­нама 193. и 194. у “Задушном слову“, и у саставу о побратиму Јову Ма­равићу на странама 213. и 214. истог четничког летописа, у коме је осве­тљен благородан лик мецене, Србина Американца.
– Чиме сте се бавили после рата и чиме се бавите сада?
– Одговор на ово питање садржан је у целини у Аутобиографији, на странама 299, 300. и 301. “Задушног слова“.
– Ви сте били приређивач заосталих рукописа Јована Дучића у Чи­кагу. О којим књигама је реч?
– У сарадњи са министром Јованом Ђоновићем и уз техничку по­моћ капетана Милоша Куреша објавио сам три посмртна Дучићева дела 1951, у режији Српске народне одбране. Гостујући учестано у го­сподственом дому Михаила и Лепосаве Дучић на обали Мичиганског је­зера, где сам се осећао као у свом, запазио сам књижевну зао­ста­в­штину богоданог песника. Након одобрења домаћина пришао сам сре­ђивању рукописа и обрађивању грађе за књигу САБРАНА ДЕЛА ЈОВАНА ДУЧИЋА, коју је С. Н. Одбрана 1951. године објавила о Ви­довдану. Увид у обилну књижевну ризницу изискивао је огромне напоре, те сам учестано освитао на герском чардаку.
У следећем огласу сажето је приказан садржај знаменитог ремек дела:
НЕОБЈАВЉЕНА ДЕЛА ЈОВАНА ДУЧИЋА
Српска народна одбрана у Америци издала је одабране стране из нео­бјављених дела Јована Дучића: “СТАЗА ПОРЕД ПУТА”, “МО­ЈИ САПУТНИЦИ” и “ЈУТРА СА ЛЕУТАРА” – “РЕЧИ О ЧО­ВЕ­КУ”.
Оживљавање успомена на славну блиску прошлост српску и на из­весне њезине неимаре, осврти на живот и критички приказ дела књи­жевника, савременика и пријатеља песникових, мисаоно удубљивање у вечно загонетну људску судбину – све то овој принови у српској књижевности придаје историски значај.
Надахнуто исклесне мисли и изражена осећања богоданог ве­ли­кана Јована Дучића, утемељача Српске народне одбране у Америци, пробудиће код читаоца најживљи интерес и моћно освештати наш ду­ховни живот.
Садржај:
Стари Краљ Петар, На Солунском фронту са Регентом, Личност Ни­коле Пашића, Са Драгишом (Васићем) у Анадолији, Сутон једне славе, Светислав Симић, Мостар.
Борислав Станковић, Иво Војиновић, Петар Кочић, Алекса Ша­нтић, Милорад Митровић, Иво Ћипико, Милета Јакшић.
О мирноћи, О мржњи, О плесу, О љубомори, О сујети, О страху, О разочарењу, О родољубљу, О карактеру, О уљудности.

– Да ли желите да обиђете Требиње? Имате ли података о жи­воту у Вашем родном граду данас?
– Шест деценија је протекло од како сам напустио завичај. И по­ред промена у животу, нагомиланих, учестано сањарим о родном граду, уз сродничке жеље. Свестан да се Требиње из темеља изменило, препородило, не желим да се вратим. Све чешће документовани извештаји у отаџбинској штампи, и све убедљивији сведоци ос­ве­т­ља­вају домовинске проблеме, што нас у исељеништву увелико забрињава.
Некадашња патријархална паланка од седам хиљада становника утростручила се приливом избеглица из окупираног Мостара и околине. Град се разгранао по околним брдским падинама и пољанама. Очи­гледно је да се Требиње земљотресно променило у судбинском пре­врату. И да прилагођавање бројним новинама не би било лако изводљиво и поред усрдних родољубивих напора.

28 мишљења на „Разговори са равногорцима, 2. том

  1. Hi just wanted to give you a quick heads up and let you know a few of the images aren’t loading correctly. I’m not sure why but I think its a linking issue. I’ve tried it in two different internet browsers and both show the same results.

  2. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

  3. Oh my goodness! a tremendous article dude. Thank you However I’m experiencing problem with ur rss . Don’t know why Unable to subscribe to it. Is there anybody getting similar rss drawback? Anybody who is aware of kindly respond. Thnkx

  4. This is the suitable blog for anybody who wants to search out out about this topic. You realize so much its virtually hard to argue with you (not that I truly would need…HaHa). You undoubtedly put a brand new spin on a subject thats been written about for years. Nice stuff, simply great!

  5. This is the suitable blog for anybody who wants to search out out about this topic. You realize so much its virtually hard to argue with you (not that I truly would need…HaHa). You undoubtedly put a brand new spin on a subject thats been written about for years. Nice stuff, simply great!

  6. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

  7. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So nice to find any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for beginning this up. this website is something that is wanted on the internet, someone with a little originality. useful job for bringing one thing new to the internet!

  8. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So nice to find any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for beginning this up. this website is something that is wanted on the internet, someone with a little originality. useful job for bringing one thing new to the internet!

  9. This is the suitable blog for anybody who wants to search out out about this topic. You realize so much its virtually hard to argue with you (not that I truly would need…HaHa). You undoubtedly put a brand new spin on a subject thats been written about for years. Nice stuff, simply great!

  10. There are some attention-grabbing cut-off dates in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There may be some validity however I will take maintain opinion until I look into it further. Good article , thanks and we would like extra! Added to FeedBurner as well

  11. There are some interesting points in time in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There’s some validity but I will take maintain opinion till I look into it further. Good article , thanks and we would like more! Added to FeedBurner as nicely

  12. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So nice to find any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for beginning this up. this website is something that is wanted on the internet, someone with a little originality. useful job for bringing one thing new to the internet!

  13. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

  14. There are some interesting points in time in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There’s some validity but I will take maintain opinion till I look into it further. Good article , thanks and we would like more! Added to FeedBurner as nicely

  15. Повратни пинг: СВЕ КЊИГЕ “ПОГЛЕДА“ У ТВРДОМ ПОВЕЗУ | Pogledi

  16. Повратни пинг: words essay about

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *