Реокупација Србије у јесен 1944. године

oslobodenje-beograda-20oktobar-1944-foto-printscreen-1404211514-526697

oslobodenje-beograda-20oktobar-1944-foto-printscreen-1404211514-526697ПИШЕ: Др Владислав СОТИРОВИЋ 

Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем…) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави).

Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. док су поморске битке за Маршалске Отоке и Окинаву биле цртани филмови у односу на кумровачку хајдучију по Јадрану са сва четири чамца на весла Ратне Морнарице НОВЈ (како су се за Титове пилоте разарајућег Ратног Ваздухопловства НОВЈ – Јосипа Краша и Соко Штарка отимали и маршал Рајха Херман Геринг и савезнички командант генерал Ајзенхауер биће речи у неком посебном артиклу о сувременом развоју светске авијације). Капларска хисториографија и дан данас барата са читаве 22 (ДВАДЕСЕТ И ДВЕ!!!) швапске дивизије везане на простору Југославије на коме су бригаде кумровачког Наполеона Бонапарте из дана у дан разбијале Вермахт у парам парчад тако да су се и Черчил и Стаљин и Рузвелт и Де Гол просто утркивали коме ће првом Велимир Бата Живојиновић да буде позајмљен на једносезонску упорабу ради уласка у Фајнал Фоур.

Елем, истражујући повијест круцијалног самодоприноса Великог Јоже и његових партизана (са ознакама Црвене Армије на српским шајкачама преименованим у „титовке“) у ријешавању судбине ДСР дођосмо и до неколико хисторичких докумената на која треба обратити позорност приликом првог следећег реписања Повијеснице наших народа и народности у ДСР и фундаменталног самодоприноса кумровачког каплара разпамећивању Трећег Рајха (у свијетлу отплаћивања ратне отштете Југославена Њемцима и Њемачкој). За аутора овог ексклузивног издања предлажемо пензионисаног ЈНА ђенерала Стевана Мирковића, бившег команданта Треће армијске области Јожине Велике Кроације (Јужна Централна Србија са Врањем, Нишом и Лесковцем, Неовисна Држава Шиптарског Косова и Вардарска Македонија) који је пре пар година на интернет ТВ Раскршћа положио докторски испит из предмета ОНО и ДСЗ изношењем круцијалног факта о антинародно-фашистичком карактеру великосрбског покрета свог колеге по чину Драгољуба Драже Михаиловића када су тамо неке ратне године „ћетници“ заклали једно дијете у Врчину крај Билога Града на Сави и Дунаву. Кумровачки ђенерал нам је, ипак, остао дужан навести (за испит хабилитационог доктора наука) и неколико примерака затирања србске деце на Сремском Фронту, њихових очева и мајки у оквиру Ђиласових „Лијевих скретања“ по Црној Гори и околини, док се одговори на испитно питање о директној и отвореној сурадњи Јожиних партизана са Хитлеровим Њемцима и Павелићевим хрватско-бошњачким усташким кољачима у току читавог ДСР оставља за Мирковићеву бесједу приликом додијеле „Нобелове награде за повијест“ у Стокхолму првом наредном приликом.

С наше стране, наводимо препис само једног архивско-оригинално-аутентично „капларског“ документа из периода ДСР из кога се јасно види против кога се Јожини „народно-ослободилачки“ солдати нису а против кога се јесу борили. Из овог документа, што је још битније, јасно произилази (бар за оне са четири разреда основке из пред-Јожиног периода „комсомол наобразбе“) и за шта су „кумровчани“ ратовали читаве четири године преко србске грбаче и вратова (документ је у оригиналу писан Јожином римокатоличком латиницом и обилује граматичким и стилистичко-језикословним грешкама):

Dragi Iso, malo će te začuditi način na koji ti dostavljam ovo pismo. Ali neka to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo objasnićemo vam sve. Evo o čemu se radi.

Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive.

Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama.

Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.

Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo.

U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu.

29-III-1943 g.

S drugarskim pozdravom

potpisali: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i Sreten Žujović[1]

Дакле, из овог архивског корпус деликтија је надамо се јасно и онима са четири разреда обавезног школовања у Краљевини Југославији као и онима са осам разреда обавезне Основне школе из кумровачке Велике Хрватске ко су не само главни већ и ЈЕДИНИ непријатељи капларевим подружничким одредима јеврејско-грузијске (анти-руске) Лењин-Стаљинове Црвене Армије чије је политичко руководство неколико пута на московским заседањима Коминтерне у међуратном периоду издавало директиве о разбијању Српства и Србије као колатералне евро-пролетерске штете из два круцијална разлога:

  • Посланик Краљевине Србије Спалајковић је након Лењиновог особног приопћења дипломатском кору у Русији у Санк Петерсбургу да су бољшевици стрељали читаву руску царску породицу истог овог Уљанова, кога је Берлин послао из Швајцарске у блиндираном возу за Русију 1917. г. да им одради посао, пљунуо право у јеврејску фацу и то пред свим иностраним посланицима.
  • Што су српске војне трупе, заједно са француским и британским, учествовале у грађанском рату у Русији (фронт јужно од Архангелска) на страни белогардејаца.

С тога и не зачуђују горе написани редови да су четници Драгољуба Драже Михаиловића једини и прави непријатељи на путу стварања Мизерне Србије и Грандиозне римокатоличке Словеније и Хрватске у рестаурисаној постратовској кумровачко-јајарској Југославији. На овај корпус деликти документ, тј. на горе наведено писмо босанском комунистичком харамбаши Иси Јовановићу, које су поред Јосипа Броза потписали и Александар Ранковић и Сретен Жујовић, се директно надовезује и писмо, тј. депеша, коју је кумровачки машинбравар својеручно написао и потписао 30. марта 1943. г. у виду наредбе и упутио Штабу тзв. «Босанског корпуса НОВЈ» а у коме дословце стоји латинични текст:

Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu“.[2]

Наравно, кумровачка хисториографија из 1980.-тих и 1990.-тих година има и „умесне“ одговоре на овакве корпус деликтије из ДСР да се ту наводно радило о издвојеном случају који се објашњава тренутном војно-политичком ситуацијом на западнојугословенском ратишту обзиром да су Немци организовали операције Weiss 1 и Weiss 2 (тзв. „Неретва“) против Титових црвених хајдука а, као што је познато и доказано, дављеник се и за сламку хвата. Међутим, овде се није радило о тренутном окретању ћурка наопако услед „новонастале ситуације“ како би се спасла жива глава већ се ради о стратешкој политици и деловању на терену у току читавог ДСР! Наиме, Немци нису организовали офанзиве Weiss 1 и Weiss 2 против партизана већ против Михаиловићевих четника како би их разбили на простору Крајине, Босне, Херцеговине и Далмације пре планираног савезничког искрцавања на источну обалу Јадрана. Склопивши директан споразум са Титом марта 1943. г. Немци су фактички послали партизане на четнике да им на Неретви одраде посао што су Титоисти и испунили уз стихове „Партизани спремте митраљезе да пуцамо на краља и Енглезе!“ Дакле, заједнички и једини непријатељи и Немцима и Титоистима су били четници (тј. ЈВуО) Драже Михаиловића који су се у пролеће те 1943. г. спремали да сачекају и прихвате англо-америчке савезнике у Далмацији што је за Немце значило отварање другог фронта у Европи и повлачење назад у Немачку а за Титоисте крај коминтерновског сна о разбијању србског националног бића и свођења Србије на територију Смедеревског санџака као економско-финансијске колоније Словеније и Хрватске, тј. двају отаџбина Загорца-металца.

Да се на овом месту осврнемо и на чињенично стање у српским, тј. србијанским, медијима, али добрим делом и историографији, поводом обнављања писања на тематику улоге „југословенских народа и народности“ у ДСР, а поводом 70-годишњице његовог окончања. Наиме, стандардно-утврђени шаблон у медијима о оружаним сукобима 1941. г.−1945. г. на тлу Србије јесте  једноставно чуђење, па чак и згражавање, да се поново бавимо ратом који се завршио пре скоро 70 година док пред собом имамо толико важнијих и правих проблема за решавање типа педерских парада, откупа малина, Коридора 10, уласка Смедеревског санџака у ЕУ и НАТО, слање српских војника на Источни фронт против Русије… Дакле, док Европа граби напред ми се враћамо уназад. Заговорници овог чуђења и згражавања су по неком устаљеном правилу управо они који су и писали нашу ратну пов(иј)есницу, илити/и пак они који је само преписују од њих, и којима наравно и одговара да таква „хисторија“ и остане забетонирана за сва времена као коначно истражена, утврђена и потврђена истина.

Чињеница је да не постоји, за сада, консензус у погледу интерпретације карактера ДСР на тлу бивше Југославије, што заправо и не треба да чуди, бар оне мало писменије, све док смо у домену „историје“, а не праве историграфске науке. Титоистичке интерпретације иду од „борбе за ослобођење“ (дакле „патриоти“ versus „издајници“), „грађанског рата“ (тј. „комунисти“ versus „демократе“), „голе борбе за власт и доминацију“  (главни јунак Јосип Броз Тито) итд. Међутим, свима промиче један, али итекако битан, аспект рата који никада није експлицитно разматран а камоли проучаван, а то је питање етничко-регионалних сукоба. За време Тотославије ово је била табу тема, из разлога очувања „братства и јединства“, а у ЕуроСрбији данас због специфичне етно-регионалне ситуације у којој су се Остаци Србије нашли након 1945. и 1995. г.

До данас је остало непознато, чак и професионалним историчарима, ко су били партизани који су „дигли устанак“ у Србији јула 1941. г. А у ствари се радило углавном  о „избеглицма“ из Босне, као и о припадницима тзв. „Интернационалних бригада“, пристиглих из Шпаније („Црвена легија странаца“), међу којима је било и нешто србијанских припадника, попут Жикице-Јовановића-Шпанца. Највећи број ових „Шпанаца“ су сами Немци довели у Србију пуштајући их из затвора широм Европе како би одрадили посао за њих као што је и послати Лењин то одрадио 1917. г. у Русији.[3] Стоји чињеница да је након ДСР победничка комунистичка историографија као и дневна политика систематски ћутала о пореклу „устаника“ у Србији из 1941. г., тј. да су те револуционарне снаге буквално увезене са стране, односно да месно србијанско становништво нема никакве везе са тим „устанком“ тј. са (анти-србијанском) бољшевичком револуцијом. На овај проблем су ипак указивали малобројни поједини инострани аутори па је тако нпр. Мајкл Риз, у својој књизи Силовање Србије експлицитно писао да су језгро те комунистичке „устаничке војске“ чиниле управо придошлице/избеглице из Босне и Херцеговине. Да се потсетимо да је Риз био британски диверзант при штабу Драже Михаиловића, са којим је био цело време у латентном сукобу али је по завршетку рата, прегледом војних архива, схватио шта се у Југославији дешавало за време самог рата, укључујући и срамну улогу совјетског агента Клагмана у савезничком центру у Каиру, који је све извештаје са терена из Југославије преправљао, тако да је диверзантске акције Михаиловићевих четника константно приписивао  партизанима Јосипа  Броза Тита који су се против окупатора борили искључиво и само уколико су од истог били нападани обзиром да им окупатор, укључујући и усташе, није био никакав политички непријатељ. А нападини су на основу Хитлерових наређења који је у њима превасходно видео експозитуру совјетске Црвене Армије на Балкану, што су они у суштини у ДСР и били.

Етнички састав партизанских снага објашњава и њихов однос према локалном становништву, поготово у контексту суровог Хитлеровог ратног закона „100 Срба за једног Немца“. Када су немачке окупационе снаге решиле да збришу тзв. „Ужичку републику“ (тзв. „Прва офанзива“), партизани су се просто повукли преко реке Дрине (тј. вратили су се тамо одакле су и дошли), остављајући србијанским „домороцима“ Кадињачу да на њој изгину до последњег (тзв. „Раднички батаљон“) како би се Загорац Тито са свим својим прекодринцима спасао и касније поново вратио у Србију са тим истим прекодринцима да је коначно окупира и „ослободи“ од њених сопствених становника. Дража Михаиловић је тада распустио своје јединице, које су биле у функцији домаће територијалне одбране, да би их поново формирао када је офанзива прошла, одбивши у исто време план ђенерала Милана Недића да се повуче са свим својим војним формацијама преко Дрине у одбрану голих живота Срба а саму Србију остави њему на чување од поновног покушаја „интернационалних шпанских бригада“ да је окупирају.

Са данашње тачке гледишта, тј. након 70 година од завршетка ДСР, јасно је да је овај Недићев план био спасоносни национални пројекат за одбрану националног бића Срба са обе стране Дрине али те 1941. г. као ни касније Михаиловић из моралних разлога није желео да препусти судбину Србије режиму који је ипак постављен од стране окупатора без обзира на сву Недићеву особну жртву да се прихвати таквог (часног) марионетског посла како Хитлер неби довео Павелићеве усташе на власт и у Београду. У Земуну су усташе већ биле тако да је линија разграничења (државна граница) између Недићеве Србије под немачком окупацијом и Павелићеве Независне Државе Хрватске била на сред реке Саве, тј. на сред моста Краља Александра (данашњи Бранков мост у Београду). Концентрациони логор на Сајмишту у коме су убијани Јевреји и Срби (не само Јевреји!) се дакле налазио на територији НДХ а не Србије! Ово је битно истаћи обзиром да се последњих деценија сукцесивно и плански подмеће теза да су Срби учествовали у холокаусту против Јевреја добровољно и плански а као доказ се управо узима фалсификат истине да је један од холокауст логора смрти (Сајмиште) био управо на територији Србије. Стога испада да су Срби исто толико антисемити као и Хрвати или Немци. Међутим, овде се намерно прећуткују две круцијалне чињенице:

  1. Територија логора Сајмиште тада није била у Србији већ у Хрватској.
  2. Тадашња Недићева Србија није била никако независна већ је била окупирана земља за разлику од усташке НДХ која је водила потпуно независну унутрашњу политику (клања Срба) на својој територији.

Колико је Титоистима било важно да прикрију  овај етно-регионални аспект оружаних акција 1941. г. у Србији вероватно најбоље сведочи случај титоистичког „народног хероја“ Стјепана Стева Филиповића, чија је фотографија пред вешање у Ваљеву била једна од најексплоатисанијих те врсте у Брозовој скраћеној Србији. Како се „Власи не би сетили“, титоистички партијски историчари (али не и прави знанствени историографи) су прекодринско-ијекавског Стјепана Стева Филиповића једноставно прекрстили у србијанско-екавског Стевана. Међутим, није ни то можда чак и главна поента овог грубог титоистичког фалсификата. Још грубљи фалсификат је што се српској и југословенској јавности лажно сервирало нешто што Филиповић није рекао пред вешање („Живела слобода и живела Југославија“). Оно што јесте рекао било је: „Живио Совјетски Савез и живио друг Стаљин“. Дакле, јасно је и за кога су се Титоисти стварно и борили и чија су војска фактички и били. Стога и не зачуђује да такви као што су Стјепан Стева Филиповић са војним ознакама Стаљинове Црвене Армије на српској шајкачи и диже „устанак“ у суседној Србији обзиром да је за све стаљинистичке револуционаре важило правило да „револуција нема цену“. Другим речима, колико ће србијанаца нестаљиниста са ове стране Дрине бити стрељано од стране Немаца онима са оне стране Дрине, прекодринским стаљинистима, није било битно обзиром да ће све то сам народ позлатити након успешне револуције подизањем пригодних споменика „жртвама фашистичког терора“.

Након избацивања из патријархално-родољубиве Србије, у којој је једна од највећих друштвених вредности био „домаћин“ (тј. пазитељ куће и укућана) за разлику од вредности „белосветских револуционара луталица“ (тј. интернационалне социјалне фукаре), прекодрински стаљинистичко-титоистички партизани су се вратили  поново у Србију у јесен 1944. г. (овог пута до зуба наоружани британским, италијанским, совјетским, немачким и усташким оружјем), и упркос одвојеном отпору снага Драже Михаиловића и немачког окупатора реокупирали је. Мотиви четничких и немачки снага били су у овом случају одбране Србије, наравно, различити. Код ЈВуО радило се о стратегијском отпору окупације Србије од страних и пре свега антисрпских снага, док је немачком Вермахту било једино важно да обезбеди повлачење својих војних формација из Грчке, дакле тактичком потезу за добијање времена. За Немце је, наравно, послератна судбина Србије била од ирелевантног значаја. Прекодринац и кајкавац Јосип Броз Тито, уосталом, није ни крио карактер свога напада на Србију 1944. г., коју је сматрао, са разлогом, кључном за освајање власти у читавој Југославији али, исто тако са разлогом, и као непоправљиву монархистичко-антикомунистичку (тј. домаћинску) земљу. О томе најбоље сведочи и његова особна наредба, дата у Вршцу октобра 1944. г. да се Србија има третирати као непријатељска и окупирана замља што су „Шеста Личка“ и „Десета Крајишка“ буквално и брутално схватиле, кад су ушле у Београд 20. октобра 1944. г.

Да се потсетимо да је читавих десет година након ДСР аутохтоно србијанско сеоско домаћинско становништво било присиљено преко политике принудног откупа (читај варошанске отимачине) да прехрањује и то за џабе градски паразитски пролетаријат, а сви „ослободиоци“ из „Шесте Личке“ и „Десете Крајишке“ су се након 1944. г. настанили управо по србијанским урбаним срединама нарочито у главном граду у коме је читав један нови град (град у граду) био подигнут (Нови Београд – Титополис) управо за ову Титову прекодринску преторијанску гарду уз директно револуционарно терорисање Србије све до 1953. г.[4] На крају је испало да у ДСР на простору Југославије је нацизам говорио немачки, фашизам италијански, а титоистичка партизанштина и павелићанска усташија ијекавски. Они који су овај исти рат засигурно изгубили говорили су екавицом.

 

Проф. Др. Владислав Б. Сотировић

Политички форум антититоистичких Срба Србије

www.pfass.info

pfass@pfass.info

 



[1] Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12.

 

[2] Копија Титове својеручне депеше, Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12.

 

[3] Постоји фотографија из маја месеца 1941. г. (дакле пре „Барбаросе“ док је још био на снази „Рибентроп-Молотовљев пакт“ од 23. августа 1939. г.) на коме се види како група југословенских „Шпанаца“ прелазе преко југословенске границе док их немачки нацисти у униформама као и многобројни цивили поздрављају нацистичким поздравом. Циљ овог пребацивања југословенских комунистичких бораца из шпанског грађанског рата, организованог од стране Гестапо-а а у директном договору са Коминтерном, у Србију је био да се изазове грађански рат међу Србима како би се на тај начин минимизирао српски отпор окупацији али и спречило пребацивање српских трупа из Србије преко Дрине ради помоћи у заштити Србима у НДХ од геноцидне политике Загреба и Сарајева.

[4] Срђан Цветковић и сарадници, У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953, Београд: Евро-Ђунти-Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, 2014.

Затворено за коментаре.