Ругова као Тито

Косовско питање

Ругова као Тито

Са правне тачке гледишта,“Ослободилачка војска Косова“ представља исто што је у прошлом рату представљала комунистичка „Народноослободилачка војска Југославије“. Велике западне силе данас се понашају као и онда

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

 

Приликом своје последње посете Србији, амерички амбасадор у Уједињеним нацијама, Ричард Холбрук, изјавио је да српска полиција „треба да се повуче“ са најугроженијег дела Косова, „како би се зауставили сукоби“.

Није нам познато да је овакву изјаву дао било који политичар, у било којој земљи савременог света. Увек се дају супротне изјаве: ради избегавања сукоба треба да се повуку терористи, а не легалне оружане формације једне државе. Да Ричард Холбрук изјави како би шпанска полиција требало да се повуче пред Етом, или енглеска пред Иром, то је, наравно, незамисливо. Међутим, када је о Србији реч, западне државе по други пут у овом веку газе све правне и моралне норме.

Притом, није реч само о једном, већ о низу закона који важе за читав свет. То су, најпре, закони који се односе на третман емиграната. Према повељама Уједињених нација, свака суверена држава треба за емигранте из друге државе да оформи избеглички логор, затим да о томе обавести надлежне међународне институције, и да, у зависности од воље својих грађана, одлучи о судбини незваних гостију. Одлука се своди на једну од три могућности: дозволити емигрантима да остану, вратити их у матичну земљу, или их послати у трећу државу, у коју желе да оду и која жели да их прими.

Пре неколико година, непрегледне масе албанских емиграната покушале су да уђу у Италију, али су по кратком поступку враћене. У Србију је, међутим, почев од 6. априла 1941. године, дошло више стотина хиљада албанских емиграната. О њиховом враћању, у складу са повељама Уједињених нација, западна дипломатија неће ни да чује.

Друго – а према хронолошком реду прво питање – према повељама Уједињених нација не могу се признати последице окупације. За време окупације наше земље у Другом светском рату, албански емигранти су насељавали Косово, док су Срби силом исељавани из ове покрајине. Србија нити може, нити је икада могла да се позове на Повељу Уједињених нација по овом питању.

Срби, такође, никада нису били у могућности да се позову на међународно право реципроцитета у односу на националне мањине. Конкретно, Албанци су у Србији имали право на онолико школа и других националних институција на свом језику, колико и Срби у Албанији. Али, док су Срби у Албанији уништени, Албанци у Србији имали су већа права него било која друга национална мањина у Европи. Једино су они, примера ради, добили право на двојезичност. Када су Словенци 1989. године тражили да се у неким северним италијанским покрајинама уведе двојезичност, Италијани о томе нису хтели ни да расправљају.Типичан италијански одговор гласио је: „Зар у сопственој земљи да говоримо страним језиком?“

Вероватно нема правне норме о националним мањинама која на Косову није погажена, од стране великих западних сила које су пресудно утицале на прописивање тих истих правних норми. Још већа невоља лежи у чињеници што се то Србима догађа други пут у овом веку. Дословце иста правна ситуација постојала је и у Другом светском рату. Са правне тачке гледишта, „Ослободилачка војска Косова“ представља исто што је у прошлом рату представљала комунистичка „Народноослободилачка војска Југославије“. „Ослободилачка војска Косова“ је нелегална паравојна формација која ужива подршку Албаније, док је „Народноослободилачка војска Југославије“ била нелегална паравојна формација подржавана од стране Совјетског Савеза. Као што насупрот „Ослободилачкој војсци Косова“ стоје легалне владине трупе – војска и полиција – тако су и наспрам „Народноослободилачке војске Југославије“ стајале легалне трупе југословенског краља и владе – Југословенска војска, познатија под именом четници генерала Драже Михаиловића.

Пре пола века, западне силе су у нашој земљи дале политичку подршку нелегалним паравојним формацијама. Легална војска је, међутим, пружила отпор, па су западне силе помогле комунистичкој паравојсци испорукама огромних количина оружја, а када се показало да је и то недовољно, уследила је њихова војна интервенција.

Запад се, очигледно, и данас понаша као онда. Али међународне околности више нису исте. Онда је постојао Совјетски Савез, који је подржавао нелегалну „Народноослободилачку војску Југославије“. Данас постоји Русија и она не подржава нелегалну „Ослободилачку војску Косова“. Напротив, Русија тражи поштовање међународних правних норми.

Дакле, косовски проблем је, из историјске перспективе, много већи него што се на први поглед чини. Јер, када се погледа у прошлост, лако се долази до закључка да су по свим важним питањима западне силе биле против Србије, без обзира на међународно право. Овоме су вероватно два разлога: Србија је најзападнија православна, а такође и најзападнија русофилска земља.

Према томе, и у будућности нас очекују тешка искушења. Тим више, јер су способности владајућих неокомуниста, са Слободаном Милошевићем на челу, далеко испод потребног нивоа.

 

(ДВОБРОЈ 216-217, 1. јул 1998)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *