Сарадници окупатора – „жртве фашиста“

Јагодина, 2. фебруара 1944. године: Недићевци на спроводу својиј чиновника убијених претходног дана
Јагодина, 2. фебруара 1944. године: Недићевци на спроводу својих чиновника убијених претходног дана

Јагодина, 2. фебруара 1944. године: Недићевци на спроводу својих чиновника убијених претходног дана

Шта је истина о тзв. првофебруарском покољу у Јагодини 1944. године?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Као и сваке године, 1. фебруара је на гробљу у Јагодини одржана комеморација “жртвама првофебруарског покоља“. Комеморацији је присуствовало свега десетак чланова тзв. Субнора, а према фотографијама би се рекло да су сви из друге и треће генерације следбеника комунистичког покрета. Ипак, њихов глас се далеко чује. За разлику од бројних масовних скупова, који нису по вољи власти, изјаве и саопштења комуниста преносе многи медији, од локалне телевизије до агенције Танјуг

Тако се и овом приликом, у свим информативним емисијама ТВ Јагодина, 1. фебруара 2014, могло чути: “У раним јутарњим сатима 1. фебруара 1944. године четничко-фашистичке тројке су по улицама Јагодине улазиле у домове и све за које су сумњали да сарађују са партизанима и комунистима – убијали. Тог дана у Јагодини је страдало 23 цивила. Обележавајући 70 година од њиховог страдања, борачка организација Града Јагодине положила је цвеће на спомен-костурници…“

Истовремено, Танјуг је емитовао изјаву члана Републичког одбора СУБНОР-а, Велимира Остојића, која гласи: „Те ноћи `црне тројке` Раваничке четничке бригаде, у Јагодини су заклале 24 особе, у Ћуприји и Параћину по 12 особа. Покољи угледних грађана су учињени док је трајао полицијски час који је спроводила армија фашистичке Немачке, што говори да је био организован и изведен са знањем немачких власти и војске. Реч је о невиним цивилима, који нису ратовали и није требало да страдају. Убијени су пред ослобођење земље од фашистичког окупатора, а овако свирепу методу четници су користили да би застрашили народ, занајући колико су злодела учинили и да се ближи крај фашитичке окупације и њихов“.

“Првофебруарски покољ“ спада у кључне тачке комунистичке пропаганде, па је тако и Добрица Ћосић, на питање како данас гледа на судбину интелектуалаца стрељаних без суђења крајем 1944. године, за НИН од 5. фебруара 2009. изјавио: „Наравно да осуђујем свако убиство без судске пресуде. Не знам колико је интелектуалаца стрељано у Београду без суђења, али сам склон уверењу да су четници у Србији заклали више интелектуалаца него што су их партизани убили после ослобођења Београда и Србије 1944. Јесте ли на пример чули да су четници у Јагодини јануара 1944. заклали 42 интелектуалца?“

Новинар је рекао да то не може бити оправдање, а Ћосић је узвратио: „Наравно да то не оправдава партизане. Хоћу да кажем да је у грађанском рату свирепо уништавана српска интелигенција. Данас се говори само о београдским интелектуалцима, а заборавља се и неће да се зна, колико су учитеља и учитељица, студената и ђака поклали четници по Србији. Само зато што су осумњичени као русофили, симпатизери партизанског покрета, чак, просто, што су читали књиге, јер се четнички покрет, поразно примитиван у својој маси, плашио школованих и мислећих људи. То наводим само као чињенице несреће која се догодила српској интелигенцији. А шта да кажемо колико је убијено у Специјалној полицији, на Бањици, Сајмишту, у немачким логорима.“

Дакле, тек са овим изјавама Добрице Ћосића употпуњује се слика о Другом светском рату коју комунисти упорно шире и на почетку 21. века. Таква слика је управо приказана и у ТВ серији „Равна Гора“: комунисти су школовани и мислећи људи, посећују библиотеке и читају књиге, док је четнички покрет „поразно примитиван“ и зато убија интелектуалце. У том смислу Добрица Ћосић је написао и посвету диктатору Ј. Б. Титу на свом роману „Деобе“, захваљујући му се, приде, на просвећењу Србије. То је недавно саопштено у Библиотеци Јосипа Броза Тита, која се налази у фонду Музеја историје Југославије.

У стварности, међутим, комунистима су баш интелектуалци били највећи непријатељи. Образовање других особа, па чак и марксистичко, и Броз је схватао као ману. „Имао је неку интелектуалистичку црту, није имао понашање правог партијца и то је људе плашило“, рекао је агентима Коминтерне за Камила Хорватина, свог партијског друга из Загреба. А овако је окарактерисао обућара Благоја Паровића: „Мислим да је он прави пролетер, мада има и образовање и теоретску обуку“. За Владимира Ћопића је саопштио: „Фракционаштва код њега није било, то је оно што се обично примећује код интелектуалаца“. После жалбе на интелектуалце, у извештају генералном секретару Централног комитета КПЈ, Јосипу Чижинском, званом Милан Горкић, из Загреба с почетка 1937, Броз закључује: „С мануелцима је много лакше и стално сам у вези са њима“.

Шта се крије иза пропаганде око „првофебруарског покоља“?

У ноћи између 1. и 2. фебруара 1944. године убачени диверзанти Иванковачког корпуса ликвидирали су у Јагодини 28 особа осуђених на смрт по разним основама: сарадња са окупаторима, црна берза, пета колона, проституција… Неке су убили на лицу места, хладним оружјем, како Немци не би чули пуцње и покренули потеру, а неке су извели и стрељали ван града. Да их је било 28 знамо према извештају Службе државне безбедности „Недићеве Србије“. Операција Иванковачког корпуса итекако се тицала недићеваца, јер су главни међу ликвидиранима били њихови чиновници: тројица судија и један судски чиновник Јагодинског суда. Те ноћи је рањен и један водник Недићеве Српске државне страже, који се вероватно налазио у обезбеђењу судија.

Ни један од ликвидираних није био члан Комунистичке партије, али Јагодинци су сматрали да неки од њих помажу комунистима, па и ликвидирани судија Светислав Грујичић. И он је, као и други ликвидирани недићевци, био оптужен да прави спискове припадника Југословенске војске (четника) и њених сарадника и предаје их Немцима. Немци су ове „ДМ присталице“, како су их звали, одводили у логоре или су их стрељали. Командант Иванковачког корпуса, мајор Љубомир Михајловић, је до 1943. године био легализован као командант одреда Српске државне страже у Јагодини, па је све судије лично познавао.

Сутрадан, 2. фебруара 1944, недићевци су организовали сахрану својих чиновника. На фотографији са спровода види се да се на првим колима налазе четири ковчега (три судије и један судски чиновник), док се у позадини види још један ковчег. Мађу ликвидиранима била су још два чиновника „Недићеве Србије“, као и три пензионера, од којих је један био официр, затим двојица кафеџија, два опанчара, по један свињарски трговац, касапин, пиљар, берберин, магационер, обућар, бравар, радник, апотекар, железничар и поштар, као и пет домаћица, по једна кројачица, фризерка и радница. По занимању, за 14 ликвидираних може се рећи да су били интелектуалци. Поред три судије, то су још по неколико средњошколских професора, студената и ђака петог разреда гимназије. За једну женску особу не наводи се занимање.

На фотографији са спровода јасно се виде војници Српске државне страже, али то је све после рата прећутано.
Јованка Јовановић, девојачко Павићевић, из Јагодине, у то доба је била девојчица. Добро се сећа овог случаја, јер је судија Светислав Грујичић био њен рођак. Јованкин отац Александар Санда Павићевић радио је као телефониста у Јагодинској пошти, пре, за време и после рата. По позиву, ноћу је одлазио код четника, ради успостављања система везе. Јованка сведочи:

“Отац је пре рата дао Светиславу неке гаранције да узме кредит, а овај то није враћао и тако је преварио мог оца, па му је он то замерио. Тата је причао да је тако преварио још неке људе у фамилији и неке пријатеље по граду. Био је неки судија, али сви су причали да је био преварант и лош човек.“

На питање о догађајима у ноћи између 1. и 2. фебруара 1944, Јованка каже како се тог јутра причало да су „ноћас поклани неки комунисти, лопови, бивши робијаши и неки људи из суда“, додајући: „Убили су и неког човека, а син је почео да га брани, ваљда је случајно ушао у собу, па су морали и тог дечка. То за оца и сина се после причало по граду, али шапатом, ниси смео много да причаш“.

Јованка наставља: „После рата смо чули, и то се баш причало, да је Светислављев син Мики, не сећам се имена, са партизанима на Ђурђевом брду побио неке људе да се освети, а ти људи ни криви ни дужни. Кажу да је тада са њима убијао и Радуловић, не знам тачно који, њих је било више. Неки су изгинули у рату, а један или двојицу су преживели. Ти Радуловићи су били из наше улице, где смо имали кућу. Сада се та улица зове по њима – Улица браће Радуловић. Тај Мики се после пропио. Виђали смо га да шета по граду, стоји као луд испред кафане или тако на сред Сквера и прича сам са собом“.

Учитељ Мићун Павићевић, Јованкин рођени брат, оставио је следеће сведочанство свом унуку Вељку Јовановићу: “Јесу Дражини побили неке људе, и тог судију нашег рођака Светислава. Али, није у питању комунизам, већ издаја. Он јесте био за комунисте, тако се причало, али сви знају да је цинкарио Дражиновце и намештао их Немцима. Толико је цинкарио да се додвори Швабама, да се и недићевцима смучио, па су га они пријавили овима да га смакну“.

Др Животије Ђорђевић из Јагодине, касније аутор више историографских књига, у то доба је имао 18 година. О догађајима од 1. фебруара 1944. године он сведочи: „Нисам чуо превелике осуде за оне који су то урадили. Сматрало се да су ликвидације нормална последица ранијег деловања ликвидираних. У граду је после било више немачких патрола“.

Према извештајима Српске дравне страже за Морвавски округ, са седиштем у Јагодини, комунисти су од 1941. године непрекидно убијали „класне непријатеље“, нарочито председнике сеоских општина. После октобра 1944, када су узели власт, на подручју Јагодине убили су око 1.000 особа.

Мајор Љубомир Михајловић је 20. фебруара послао следећи извештај генералу Михаиловићу: “Начином извршења показали смо пријатељима и непријатељима нашу снагу, јединство и организаторску способност“.

Неколико месеци касније мајор Михајловић је заробљен од стране Немаца, у Операцији „Фрилниг“, пошто није могао да се креће због тешке упале плућа. По капитулацији Немачке вратио се у село Иванковац, где су га заробили комунисти. На монтираном процесу осуђен је на смрт и убијен на непознатој локацији. Званично, он је и данас „народни непријатељ и ратни злочинац“.
(„Слобода“, Чикаго, 10. фебруар 2014.)

Затворено за коментаре.