Саслушање ухваћеног усташе

Саслушање ухваћеног усташе

ПИШЕ: Милослав Самарџић
Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду, налази се и записник са саслушања усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо куцаних страница. У заглављу документа пише: “Рађено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, дана 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Саслушање ухваћеног усташе Гојчета Милин Анте“.79
Гојчета, који је ухваћен док је ишао на одсуство, је рођен 1923. године у Читлуку. Пре рата је био рудар, а у ово доба налазио се на служби у усташком Главном стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5.

Далматинско Косово: усташа заробљен од стране четника Динарске дивизије

Далматинско Косово, Видовдан 1943. године: усташа заробљен од стране четника Динарске дивизије

На почетку испитивања окривљени је изјавио да је у усташе ступио по наговору поручника Мате Видовића, гостионичара из Дрниша, који је обећао “да нећемо ништа радити, само гонити Србе у логоре и клати их“. Видовић је такође обећао “добру плату, добру храну и спавање“. Тада је мобилисао још петорицу Хрвата из Читлука, који се у записнику наводе поименице.
Окривљени је потом тврдио да о “усташкој акцији, терору и покољу Срба“ на Тромеђи “не зна пуно“, јер се “није налазио ту“, пошто га је Видовић наводно одмах повео у Загреб. Тада је изричито нагласио: “Нисам никада и нигде никога убио, нити злостављао“. Као злочинце оптужени је навео Петра Дуванчића из Промине, “који се нарочито истакао у покољу Срба“, затим Марка Тралића, Илију Кулића, Марка Клепа и Бранка Брунића, који су се у ово доба налазили на служби у концентрационом логору Јасеновац. У покољу Срба у Промини “нарочито се истакао“ Иван Бјеланxић, који је сада био полицијски агент у Загребу. Камионима из Книна у село Промину је сваке ноћи одвожено 80 до 100 Срба, а “сви горе наведени клали су их и бацали у јаму“, која се налази “пониже куће Радасове“. Оптужени је касније прецизирао да су жртве најпре бацане у рудник код ове куће, а да су потом, када је рудник прорадио, лешеви пренети “у велику јаму у Промини изнад куће Радасове“. Убице су се хвалиле да су у ту јаму бациле “најмање око 500, а можда и више Срба“. Оптужени затим наводи поименице још неколико усташа, учесника у злочину, као и католичких свештеника који су им помагали.
После овога, уследило је прво признање оптуженог, које гласи: “За време службе у Загребу виђао сам често када долазе пуни транспорти Срба упућивани у усташки логор, и признајем да када смо пролазили кроз вагоне, тукао сам Србе и злостављао, јер су ми тако наређивали Никола Икица и Мате Видовић“. Оптужени је тада рекао како је два пута гледао бацање Срба у реку Саву. Ко је одбио да скочи – заклан је, а ко је скочио – испраћан је плотунима. Притом су сви псовали Србе, а “то је гледало мноштво народа“, јер се догађај одигравао на железничком мосту у близини Загреба. На обема обалама, усташе су чекале да дотуку мученике који би неким чудом остали живи.
“О поновном покољу Срба у Загребу знам то, да су пре месец дана заклали око 100 Срба у затвору у Петрињској улици“, причао је даље оптужени. И у згради гимназије у Звонимировој улици усташе су у исто време заклале око стотину Срба. Оптужени је овај покољ гледао “на своје очи“, потанко описујући детаље.
Међу усташким официрима који су захтевали клање Срба оптужени помиње и Јуцу Рукавину, команданта Црне легије у Карловцу. “Видео сам када су Јуцо Рукавина и Никола Икица у Промини са пиштољем у руци натерали Бјеланxића Ивана да коље камионом довежене Србе, и када је првога заклао, њему се смучило и пао је, али је ипак по доласку свести морао да настави клање“, рекао је оптужени, откривајући нехотице да се током покоља ипак налазио на Тромеђи, а не у Загребу. Иследнику ово није промакло, па је на поновљено питање о догађајима из 1941. оптужени одговорио:
Признајем да нисам баш на почетку преврата отишао одмах са Видовићем у Загреб, него сам се задржао неко време у Промини и околини и ту радио као усташа. Присуствовао сам више пута клању дотераних Срба, из Книна и околине. Признајем да сам лагао тврдећи да нисам ни једнога Србина заклао, јер сам се бојао казне за моја злодела која сам починио према српском народу, који ми никада није ништа нажао учинио.
Рекавши да сада ипак намерава да каже истину, оптужени је наставио:
Првога Србина заклао сам у Промини над јамом, не знам му име, али знам да је био из Врлике, а на то ме натерао Дуванчић Петар, који се сада налази у Загребу.
Наше вође стално су нам говориле да ни један онај није прави усташа, који не закоље бар стотину Срба.
После тога, такође у Промини над јамом, заклао сам још тројицу родом из Полача. Имена их нисам питао, нити су они сами говорили.
Неки од Срба, старци и деца, плакали су и молили да нису криви ништа и заклињали нас да их не убијемо, али није било милости.
Оптужени је потом описао убиство постолара Мартића из Книна, од стране стожерника Марка Роша, као и клање 37 Срба заточених у негдашњем штабу дивизије у Книну. Ово се десило “када су четници дигли устанак“.
На почетку другог дана испитивања, оптужени је навео још низ имена учесника у покољу у Промини. Није признао да је убио Илију Амановића, за што су га теретили сведоци и оптужба, рекавши да је ово убиство починио Бранко Брунић, што је лично видео. Такође је видео како је над јамом у Промини усташа Марко Тралић лизао крв са ножа. Оптужени затим није признао да је у општинској згради у Промини силовао две шездесетогодишње Српкиње, чија имена се наводе, већ је рекао да је то учинио Миле Личанин из Оточца.
“Истина је да сам тукао и злостављао Рајића Јована из Трбевуња, затим Бибића Јову, Бибића Стевана из истог места“, изјавио је потом оптужени. Ова тројица била су ухапшена под сумњом да односе храну српским избеглицама у збеговима. Оптужени је рекао ко их је пријавио, а открио је имена још неколицине издајица.
У наставку испитивања, оптужени је поред осталог саопштио:
Лагао сам када сам тврдио да сам заклао само четворо Срба над јамом у Промини. Сем те четворице заклао сам равно још десеторицу, дакле свега 14, али су ме на то силили моје старешине. Исто тако лагао сам да и у Загребу нисам убио никога, јер сам, и сада признајем да бих олакшао савест, убио из пушке 20 Срба који су покушали да се дочепају обале Саве, након што су били бачени са моста у реку.
Признајем још и то да сам у Петрињској улици у затвору усташког редарства заклао три Србина, а једнога убио из пушке.
У покољима у Загребу учествовале су и усташе из поглавникове Телесне бојне. Оптужени наводи имена 17 усташа из Павелићеве пратеће јединице, који су мучили и убијали Србе.
У наставку, заробљени усташа је описивао како су у Загребу, на железничкој станици, хапшени Срби који су путовали према Београду са дозволом “Независне Државе Хрватске“. Он лично одвео је из воза четири породице, од којих су две имале по четворо, једна двоје, а једна деветоро деце. Сви су спроведени у затвор у Петрињској улици, “где су у подруму и родитељи и деца били заклати“.
На крају другог дана испитивања, оптужени је изјавио:
Свега признајем да сам убио 47 Срба својом руком и то:
У Промини над јамом заклао сам четири, а шест убио из пушке, док сам четири ранио и полуживе бацио у јаму.
У Врбнику суделовао сам у убиству четворице Срба.
У Загребу у затвору Петрињске улице заклао четири а убио пет осталих.
На Савском мосту убио сам из пушке 20 Срба, али не признајем да сам их ножем клао.
Признајем да сам свагде у затвору тукао и злостављао Србе, мучио их на све могуће начине и злостављао, а браним се да су ми старешине тако наређивале…
Ову изјаву дајем самовољно на постављена питања иследника и током целога саслушања нико ме није тукао, злостављао или силом присилио да дадем ово признање.
У додатку саслушања, 5. септембра 1942. године, оптужени је испитиван о сарадњи усташа и домобрана са комунистима, као и о непријатељском ставу према Италијанима. По првом питању изјавио је:
За време борби у Кордуну видео сам први пут сарадњу хрватских власти са комунистима. Тако на пример код Војнића, водили смо цео дан борбу са комунистима, и другога дана, када смо били опкољени, дошла нам је у помоћ једна сатнија домобрана а ми смо умакли. Мало затим цела сатнија била је опкољена и разоружана. Ми смо сви знали да се намерно предала да би доставили оружје партизанима.
Знам још један случај где су наши сарађивали са партизанима, тако на пример Јосип Родић из 3. усташке сатније однео је партизанима један тешки митраљез и 700 метака и задржао се код њих осам дана. Када се повратио није био кажњен, а затим стално је крао од нас муницију и некуда односио. Ми смо се жалили нашем поручнику Коницију Ивану, но он се само смијао и одговарао да нема доказа, а дао нам је до знања да и та муниција иде за дом, и да немамо што да се жалимо.80
Поред овога, оптужени је навео имена осам “партизанских присталица“ из Промине, уз коментар: “Сви су они усташе“. Ова осморица односила су партизанима дуван и храну, а доносила и потом делила комунистичке летке. Оптужени је затим набројао десетак особа из села Љуботићи и Богатићи, које су уједно биле “усташе и партизански агенти“.
У вези другог питања, оптужени је изјавио да су усташе добијале наградна одсуства за рад против Италијана, “који држе наше хрватске крајеве анектиране“, додајући:
Истина је да нам наше старешине стално говоре да су Италијани наши непријатељи, да су нашу државу изиграли, и да ће доћи час, када ће напустити све наше крајеве, и да је тај час врло близо.
Саслушање су, поред оптуженог, потписала два сведока и “иследни официр, судија“. Читко је презиме првог сведока – Ранђеловић, док се имена другог сведока и судије не могу прочитати. Нема података о пресуди, али као поуздано се може узети да је усташа осуђен на смрт и ликвидиран.

ИЗВОРИ:
79 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 36\5.
80 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 47\5.

(Из књиге Милослава Самарџића “Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *