Сећање на Душана Трбојевића

Сећање на Душана Трбојевића

ОСНИВАЊЕ ЦЕРСКОГ ОДРЕДА

У Чикагу је преминуо Душан Трбојевић, током Другог светског рата командант Омладинског батаљона Церског корпуса, а касније једно од најзнаменитијих имена српске политичке емиграције. Доносимо једно поглавље његове књиге „Церско-мајевичка група корпуса пуковника Драгослава Рачића“

 

ПИШЕ: Душан ТРБОЈЕВИЋ

 

 

ДУШАН ТРБОЈЕВИЋ

Душан Трбојевић (Плашко, Лика, 1921 – Чикаго, 2003), завршио је основну школу и нижу гимназију у свом родном крају, а 1935. године постаје питомац Војно-техничког завода у Крагујевцу. После завршеног школовања, 1939. године, био је запослен у Другом одељењу Војно-техничког завода, све до априла 1941. године. Половином маја долази у родни крај, али се за месец дана враћа у Србију, у време страховитог геноцида над Србима у усташкој Хрватској. Крајем августа ступа у Церски четнички одред капетана Драгослава Рачића. Учесник је у свим борбама Церског одреда, Церске бригаде и касније Церског корпуса, налазећи се на разним положајима – борца, десетара, водника, командира чете и на крају команданта Омладинског батаљона у Поцерској бригади, у чину потпоручника.

После рата Трбојевић учествује у свим националним делатностима српске политичке емиграције. Организовао је помагање поправке Саборног храма у родном крају, у Плашком (седиште Горњо-карловачке епархије пре Другог светског рата), дајући прилог од 30.000 долара, заједно са супругом Адом.

Душан Трбојевић је био један од 12 Срба, на челу са др Рајком Томовићем, који су организовали друштво „Пресвете Богородице“ и купили имање на коме је подигнут манастир Нова Грачаница, на Трећем језеру близу Чикага. Помогао је изградњу Храма Светог Саве у Београду са 5.000 долара. Редовно је слао помоћ ратној сирочади из Крајине и Босне и Херцеговине током и после ратова деведесетих година.

Душан Трбојевић је више година је био члан Редакционог одбора листа „Слобода“ Српске народне одбране у Америци. Био је члан Централног и извршног одбора СНО. Написао је више чланака и ратних доживљаја у листу „Равногорска мисао“ и у равногорским споменицама, а 1998. године је објавио књигу „Церско-мајевичка група корпуса пуковника Драгослава Рачића“.

Душан Трбојевић је био велики пријатељ и сарадник нашег листа „Погледи“. Сакупио је и послао нам велике збирке оригиналних фотографија, како своје тако и својих ратних другова, међу којима се издваја заоставштина чувеног капетана Ристе Ковачевића. Трбојевић је својевремено помогао потпуковнику Сергију Живановићу да објави књигу „Трећи српски устанак“, која ће до наших дана остати најбоља књига о устанку 1941. године, а 2000. године је помогао „Погледима“ да се та знаменита књига појави и у Србији. Године 2001. Душан Трбојевић је учинио велику почаст „Погледима“, поверивши им објављивање своје књиге „Церско-мајевичка група корпуса пуковника Драгослава Рачића“ у Србији.

Нека му је вечна слава!

 

 

ОСНИВАЊЕ ЦЕРСКОГ ОДРЕДА

 

У народу се брзо пронела вест да се на Церу организују четници и да позивају родољубе да им се придруже. Одзив је био изузетан: са свих страна почели су да пристижу људи разних занимања и старости, неки са оружјем, неки без, али сви са жељом да приђу четницима. О поверењу народа сведочи и чињеница да је Рачићев штаб убрзо постао и својеврстан суд, коме су се људи обраћали да донесе праведну одлуку у међусобним спорењима.

Посебну радост у тим првим данима Рачићу је приредио старешина манастира Радовашнице, отац Мина, који је донео потпуно нов пушкомитраљез „брно“ са четири оквира муниције. Ово је било прво аутоматско оружје у одреду. Недуго потом Рачићу долази и старешина манастира Троноша, отац Георгије Бојић звани „Џиџа“, да би га обавестио да је код манастира сакрио два брдска топа које му ставља на располагање.

У истом периоду на планини Гучеву, више Бање Ковиљаче, појавио се мајор Воја Пантелић који је тада заједно са оцем Георгијем формирао Јадарски четнички одред. Тај одред се касније придружио Рачићевом Церском одреду у борбама око Лознице и Бање Ковиљаче. (У нападу на Лозницу командовао је потпуковник Веселин Мисита, који је приликом заузимања града јуначки положио свој живот. После тог догађаја, о коме ће посебно бити речи, и Јадарски одред долази у састав Рачићевих снага.)

 

ВЕЗА СА БРАЋОМ ПРЕКО ДРИНЕ

Рачић је мислио и на браћу преко Дрине, па је ради успостављања везе са четницима у североисточној Босни послао потпоручника Александра Медунића са двојицом пратилаца; један се презивао Петровић, а други је остао запамћен само по свом надимку „Шиља“. Они су били упућени на Мајевицу и у Семберију, где су групе четника већ водиле окршаје са усташама.

Почетком јула по неким местима Подриња и Мачве почели су да се појављују и комунисти, које је предводио Небојша Јерковић. Они су ширили пропаганду за „мајку Русију“ која се 22. јуна 1941. и против своје воље нашла у рату са Немцима. Одмах по почетку операције „Барбароса“ Стаљин је позвао комунисте и њихове симпатизере широм света да устану у одбрану „прве земље социјализма“. Међутим, за разлику од Дражиних следбеника, партизани нису наилазили на ширу подршку народа. Партизанима су приступали претежно људи са дна друштвене лествице – нерадници, лица склона криминалу, као и нешто заведене и незреле омладине. Не схватајући смисао државе и нације, одбацујући веру и традицију, они су представљали лак плен комунистичких ловаца на људске душе, њихових привлачних фраза и лажних обећања.

Током лета 1941. наставља се непрекидни прилив људства и Рачић приступа стварању формацијских јединица. Прво је формирана Штабска чета, под именом Церска чета, на челу са потпоручником Ратком Теодосијевићем. Ова чета је послата на простор Текериш – село Милина, да као истурена јединица обезбеђује прилаз Штабу из тог правца, а у исто време и ради растерећења простора на Широкој Равни. Затим је формирана Чокешинска чета, којом је у први мах на кратко командовао један резервни официр, иначе професор. За његовог заменика постављен је активни наредник Обрен Поповић, који је јуначки погинуо, са још осморицом бораца, у нападу на Бању Ковиљачу. Трећа по реду формирана је Мачванска чета, за чијег је командира постављен пешадијски поручник Никола Сокић, а недуго потом и Митраљеска чета, којој је постављен за командира поручник Воја Туфегџић. Последње две чете Рачић је задржао на Широкој Равни, као обезбеђење за случај непријатељског напада на главно четничко упориште на северозападу Србије. У то време Рачићу приступа и поручник Милован Братић, који је у селу Прњавору у Мачви формирао Прњаворску чету, састављену углавном од Срба избеглих од усташа. Рачић се потом обратио свом класном другу, капетану Драји Јеремићу из Текериша, са позивом да и он образује неку јединицу. Јеремић је то одмах учинио формирајући читав батаљон.

 

ДОЛАЗЕ КОМУНИСТИ

Док је током лета 1941. Рачић вршио формирање јединица и организовање народа, комунисти на челу са Небојшом Јерковићем почињу са разним испадима по селима: уништавају машине за вршидбу, пале општинске архиве и убијају српске жандарме. Немци су потом у та села слали своје казнене експедиције које су хапсиле и одводиле сељаке као таоце, а имовину српских домаћина пљачкали и уништавали. Партизани, пошто направе такав испад у неком селу и прогласе да су „храбро извршили напад“, још храбрије побегну, а недужни народ остане да плаћа цех разбеснелим Немцима, чије су моторизоване јединице брзо стизале на лице места. Пошто су појаве партизанских испада учестале, Немци су у Мачви прибегли и драстичним мерама – убијању недужних сељака.

Рачић и његови официри покушавали су да уразуме комунисте да не врше непотребне испаде, али Небојша Јерковић и његови следбеници нису хајали за народ нити његово страдање. Њима је било стало да створе што већу пометњу у којој би могли да за себе извуку највећу корист. Комунистичку „ослободилачку“ борбу и „устанак против окупатора“ најбоље илуструје убиство двојице српских жандарма 7. јула 1941. године на вашару у Белој Цркви, у срезу Рађевском. Ти недужни жандарми, који су према међународном праву били обавезни да остану на дужности ради одржавања реда без обзира на окупационо стање земље, нису имали ничега заједничког са окупатором; они поготову нису били партијска полиција као што је то касније постала комунистичка „милиција“. Комунистички „дан устанка“ већ је указао на крајњи циљ комуниста – да се коришћењем ратног стања и окупације домогну власти.

Народ је убрзо видео чему води комунистичка „народноослободилачка“ борба. Они одважнији су се обраћали комунистичким вођима са молбом да престану са испадима, ако већ нису у стању да заштите народ од освете окупатора. На такве примедбе комунисти би кратко одговарали: „Друже, у шуму!“ Када би им саговорник указао да је немогуће у шуми збрињавати жене, децу, старе и немоћне, уследио би одговор да ће их онда Немци ионако побити. А ако би којим случајем сељак опет молећиво приупитао: „Побогу, људи, шта ће вам земља ако Немци побију народ“, комунисти су бахато узвраћали да „има 450 милиона Кинеза“ па ће њима населити Србију.

Комунистички поступци огорчили су народ, који се све више окретао против њих. И добронамерни пуковник Крејаковић увидео је да се са том бандом не може ништа заједнички урадити. Он је у почетку тежио да се постигне сарадња између четничких одреда и партизана ради заједничке борбе против окупатора. То је била жеља и других четничких старешина, али се показала неостваривом пошто су тежње и крајњи циљеви две струје били несравњиви. Циљ комуниста био је да се окупатор изазива на репресалије, да се створи анархија, пометња и безвлашће и да се у општој гужви униште потенцијални противници комунистичке идеологије и свако ко би им могао сметати на путу да после рата узму власт у руке. За следбенике идеологије која проповеда да циљ пролетерске револуције оправдава свако средство било је сасвим нормално да поступају у складу са паролом „што горе – то боље“. Истовремено, четници су често били једина заштита народу од побеснелих Немаца који су кретали у одмазду за нападе неодговорних комуниста.

 

ПРОСЛАВА ПРЕОБРАЖЕЊА

Подршка народна равногорским четницима дошла је до пуног изражаја приликом прославе Преображења Господњег, 19. августа 1941. године, изабраног за славу церских четника, јер је баш тога дана српска војска у Првом светском рату однела велику победу над аустроугарским нападачима на Церу и нагнала их у бекство. Народ тог краја запамтио је невиђену бежанију Аустријанаца крилатицом „Казуј стрина – где је Дрина!“ Народни песник о Церској бици вели:

„Ал Поћорек, тај швапски војвода,

славне части – јуначког рода!

Он свој двоглед завитла у грање,

па се и сам даде у бежање…“

Упућени су курири по целом Подрињу да обавесте народ о предстојећој прослави Преображења. И заиста, 19. августа са свих страна су стизали на Широку Раван на Церу народни прваци и народ у великом броју; ту је било мало и велико, старо и младо – врило је као у мравињаку. Рачић је пред постројеном војском и окупљеним народом одржао један заносно патриотски говор који је одушевио како његове борце тако и све присутне госте. После Богослужења и резања славског колача новопридошли борци су положили заклетву. Чинодејствовао је и заклетву обавио о. Георгије Бојић – „Џиџа“, уз заслужење о. Момчила Јеремића-Мине, старешине манастира Радовашница и о. Митрофана, калуђера из манастира Петковица. Присутни су били, између осталих, резервни мајор Миша Ђукановић, капетани Драја Јеремић, Миливоје Ковачевић, Милорад Чупић, Станимир Васић и Милош Словић, резервни капетан Миодраг Петровић (иначе по занимању адвокат), поручници Воја Туфегџић, Никола Сокић, Милић Матић, Милован Братић, Јанићије Митровић, Милун Миловић, Лазар Савић, резервни поручници Јанко Туфегџић, Сава Илић, Никола Игњатовић, Миле Петровић и Душан Јеремић, потпоручници Бора Теодоровић, Ђока Симовљевић, Вукосав Грујичић, Ратко Теодосијевић, Љубо Васић, Срба Максимовић и Александар Гордић и резервни потпоручник Влајко Антонић. Нека аутору ових редова опросте они чијих имена није могао да се сети.

Уследило је весеље уз музику и песму – као некад у срећне дане слободе.

 

ПРВЕ РЕПРЕСАЛИЈЕ

Док су се четници веселили са народом Рачић се издвојио са групом официра и народних првака Подриња ради разговора о новонасталим приликама, а посебно о мукама народа услед комунистичких испада и немачких одмазди. Сви су били под тешким утиском догађаја који се одиграо недуго пре тога у селу Прњавору, у Мачви, где су комунисти припуцали на Немце и потом као и увек побегли. Немци, пуни беса, опколили су село и ухватили 100 сељака од којих су одмах стрељали 73. Преосталих 27 мештана спасла је супруга Мите Самуровића, која је добро говорила немачки и Немцима објаснила да ти недужни сељаци немају никакве везе са нападима. Стога су се Рачић и сви присутни сагласили да треба спречити одмазде Немаца због комунистичких испада. Решено је да се зато не предузимају акције ширих размера како би се избегло изазивање окупатора и напади јачих снага Немаца, којима се не би могли одупрети.

Рачић је тада имао под оружјем четири батаљона којима су командовали активни официри. Командант Првог батаљона био је капетан Миливоје Ковачевић, командант Другог батаљона капетан Милорад Чупић, командант Трећег батаљона капетан Станимир Васић и командант Четвртог батаљона поручник Милун Миловић. Равногорски покрет је имао и уходано цивилно-национално вођство тога краја, јер су Рачићу пришли најугледнији људи и домаћини. Један од њих, публициста и новинар Јанко Туфегџић (иначе рођак поручника Воје Туфегџића) све време рата је уређивао лист „Глас Цера“, кога смо сви врло радо читали. Постојала је и добро организована позадинска служба у којој је значајну улогу играо резервни поручник, иначе порески чиновник Никола Игњатовић из Богатића. Санитетску службу је водио војни лекар др Александар Павловић, родом из села Беле Реке испод Цера, који је устројио покретну ратну болницу.

Народ тог краја није имао никога осим Рачићевих одреда да му пружи било какву заштиту. Из села у Мачви и Подрињу долазили су виђенији људи и молили Рачића да их заштити како од окупатора тако и од комуниста. Управо крајем лета 1941. комунисти су поред индиректног злочина према народу – изазивањем окупатора на репресалије – отпочињали и директне злочине – убијањем виђенијих људи под разним неистинитим оптужбама. Сви који нису њима пришли проглашени су за „народне непријатеље“ – иако они сами са народом нису имали ничег заједничког.

 

(ЈУН 2003)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *