Седам деценија од злочина комуниста у Стубици

U-ime-naroda

Село Стубице (Лазаревац), септембар 1944. године, казивање Перка Бојичића.

Још се није стишала туга и бол од покоља комунистичких породица децембра 1943. године у селу Вранићу, у општини Барајево, када је партијски секретар за општину Лазаревац, Миле Прокић, тада водећи своје партијце маскиран у старој југословенској униформи, са кокардом на глави, и лажно представљајући официра краља Петра II у Лондону, а сада добија нови задатак од Титовог генерала Радивоја Јовановића Брадоње: “Казнити све елементе на тлу општине Лазаревац, који нису пришли партизанским редовима, или раде против марксистичке идеологије и марксистичког покрета; одаберите богате у граду – буржује, и у селу – кулаке, јер су то потенцијални непријатељи радничке класе и социјалистичког друштва”.

Секретар Прокић, размишљајући о задатку на који начин да га најбоље спроведе заборавио је при том на секретара партијске организације Барајева, Мила Вуковића, који је прошле године одвраћао лекара Благоја Нешковића од злочина у Вранићу (тада су на свиреп начин убиjена 72 лица), и који је због тога био кажњен и послат на Сремски фронт и на њему изгубио живот. У току рата су Прокићу Немци убили оца, па му је наређење дошло и као утеха да се освети комшијама, рођацима и “пријатељима”, за које мисли да не воле напредни комунистички покрет.

Окупио је све чланове Партије са тла општине Лазаревац ради “суровог кажњавања непријатеља нашег покрета, све који су против нас, а неће са нама”. Поделио их је у групе, наредио да припреме каме и ножеве, некоме и да понесе пиштољ за “ванредну ситуацију” који без нужне потребе неће користити. Ужем руководству је говорио да “жали што није присутна другарица Спасенија Цана Ћуковић, удата Бабовић, “која је рођена наша суграђанка, а која се показала изузетно способном за овакве акције… Но и ми имамо нешто искуства, иако нисмо ратовали по Босанским планинама, а наши опанчари добро баратају ножевима”, као у шали говорио је Миле.

Одабрали су 27 људи, већи број из града Лазаревца, и неколико сељана са периферије. Место стратишта – село Стубица, јужно од града, падина испод кућа Влајића, међу плодним њивама. Кад је на списку осуђених прочитао двојицу службеника општине: Вука Сајичића, деловођу и Александра Бојичића, правника – изненадио се Миша Мартиновић, пуковник, из села Шопића, и запитао: “А зашто сте узели ову двојицу? О њима не знам ништа лоше!”

Одговорио је Прокић: “Ова двојица су дошла са стране, те сам двојицу наших, са великим породицама, заменио са њима, јер ће код њих бити мање плача и кукања”.

Чудио се Миша Мартиновић овој нељудској комбинацији, али није могао променити његово мишљење. Пуковник Мартиновић није волео овакве акције, да купе људе по кућама и одводе на клање. Досетио се па је сутрадан посетио Ацу Бојичића и рекао му: “Тога дана, увече, ти, мој пријатељу, и твој полубрат Вуко, да се склоните из својих станова, јер ће вас моји другови комунисти побити! Одмах јави брату, и напомени, да ме нигде не узмете на језик, јер би мени моји узели главу…” И тако скинуо једну бригу са душе, одлазећи кући.

Дошао је одређени дан. Спуштала се ноћ. У јачи сутон силази партијска хорда комуниста, са камама – право у град. По групама. Највећа група улази у главну улицу, у кућу шефа жандармерије, поред кафане Шумадија. Убијају стражара, жандарма, проваљују у кућу, затичу породицу на спавању, и једног ухваћеног београдског комунисту. Шеф жандармерије је на путу, одсутан. Комуниста, сретан што га ослобађају, шири руке, вичући: “Другови, ја сам комуниста! Ухваћени комуниста!” И хтео је да објасни, али га одмах прекинуше и назваше лажовом и издајником, и брзо исекоше, остављајући леш у кревету, и преплашену жену са децом.

У доњој улици (данас је то улица Драгутина Караклајића), извели су из стана жандарма Лалу, Сомборца (по декрету дошао из Сомбора на службу), и када је закључио да ће бити убијен, покушао је да побегне. Иако јак, пао је од убода ножа у леђа. А када се нашао на земљи, љути бољшевици су исекли његово лице и преклали га. Тако је освануо да га је први видео син ћурчије Мите Емилије Мићо. Народ се окупљао око језиве слике – леша свог доброг и мирног комшије и суграђана, простртог на калдрми, у крви, унакажене главе – да га ни рођена мајка не би препознала.

Друге групе, растурене по граду, под ноћном тамом, сурово су ударале на врата несрећника, проваљивале и изводиле жртве из кућа. Из улице Кнеза Станоја одвели су Вука Сајичића, деловођу, који је живео са супругом Булом. Имали су сина јединца кога су недавно изгубили. Од дубоке туге за њим Вуко није послушао полубрата Ацу Бојичића да се склони те ноћи. Скупљени на ледини испод њива, са које се кроз маглу оцртавају обриси кућа земљорадника Влајића, гледа Вуко своју свастику Добрилу Ивановић (која ће се касније удати за инжењера Чакаревића), сестру од ујака његове супруге Буле. Ту је и Милева Марковић (касније удато Гитарић). Она ће, у миру бити службеница социјалног рада, а Добрила – судија лазаревачког суда. Бојичић каже: “Одане скојевке; Милева је говорила кад су се примицали другови Вуку, он је тражио од њих да му кажу разлог због чега га изводе на смрт. Сви су ћутали, а један друг га је снажно ударио испод колена, и срушио га на земљу. Двојица су га боли камама. Имао је много убода у грло”.

Света Николић, тада младић, каже за Сајичића: “Поранио сам у цик зоре да донесем оцу коже, које смо куповали код Влајића. Била је пала густа магла, те сам умало нагазио на леш Вуков. Тренутно сам се тргао и јако уплашио… Гледам крупног човека, којег сам добро познавао, како лежи на леђима, а из грла још шишти ваздух живота, још прска крв, рекао бих да још дише. Много је убода имао!… Био је то цењен човек у нашем граду”.

Александар Бојичић, послератни судија у Окружном суду у Београду касније је говорио: “Отишао сам до Вука, и снахе Буле, и захтевао да идемо за Београд. Питао ме је да нисам случајно негде нешто причао и клеветао комунисте у кафани код пријатеља… Не! Не! И сам знаш да никог не оговарам нити помињем. ‘Е, онда остани код нас, на ручку и буди миран. А довече можеш мирно спавати у свом стану’. После подне сам кренуо у стан, и на улици, пред кафаном Шумадија, сам срео пријатеља Мишу Марковића, који се ухватио рукама за главу, и повикао: ‘Зар си још у Лазаревцу!!! Побогу, ти чекаш смрт!’, видим из узбуђене душе пријатеља Мише да морам бежати са Вуком. Вратио сам се буразеру. Чека нас велика опасност! Он се расрди и подвикну: ‘Много си се уплашио… Мене не можеш уплашити!’ и залупи ми врата. Ја се вратих у стан, покупих моје ствари и одох за Београд. Ноћио сам код пријатеља у улици Краља Петра. Нисам могао заспати, целу ноћ сам провео са цигаром. Рано сам се дигао, отишао у кафану Лазаревац. Поручио сам кафу и нисам је попио. Приспео је аутобус из Лазаревца (који се тада звао – пошта). Пришао сам. Тада је изашао мој познаник и шапнуо ми: ‘Брат Вуко ти је заклан!’ Скаменио сам се. Још млад, био сам поражен духом. Идући ка стану пријатеља, срце ми је плакало. Кривио сам себе: Како не нађох начина да га убедим да дође са мном у Београд! У мислима гледам бедног Мила Прокића, убицу. После рата – стално је на положају: једно време – председник Општине, другог мандата – секретар Комитета. Рокирају се он и Мића Костић. Касније, прелази на рад у Београд. Често се сретамо, па смо и седели, али ни он, ни ја – нисмо почињали разговор о покољу у Стубици, те несрећне 1944. године. А помишљао сам, како сам био јак и много снажнији од њега, да ову беду од човека удавим. Али је разум преовладао и брисао ову помисао, туга је остајала…”

Тако је на падини између њива и сеоских кућа села Стубице освануло 27 грађана града Лазаревца, камама побијених и тела унакажених, невиних и без икакве кривице. У рукама опанчара из истог града, одакле су и жртве и комунисти, севaле су каме у грлима невиних грађана. Као да су примили мржњу од будућег помоћника министра унутрашњих послова ФНРЈ Светислава Стефановића Ћеће, опанчара, који је набијен болесним садизмом и мржњом према свом роду, и који се одрекао свог опанчарског заната, попут његових љубимаца у питомој Колубари.

Војо Петровић, звани Ћопо, такође опанчар из ваљевског краја, корпулентан, бујне и разбарушене косе, подсећао је Перка Бојичића на лик Максима Горког. И када му је то рекао, онда га је он одвео у стан и показао своју хронику о рату. “Ето, и ја пишем!” и Бојичићу показао неке делове своје хронике. Пошто је био учесник покоља у Стубици, Бојичић га је запитао – зашто о том догађају није ништа написао. “То није за мене” одговорио је…

Супруга Емила Николића, Продана, родом од Максимовића из Ћелија (општина Лајковац), подстакнута овим разговором, испричала је свој доживљај тих дана из Ћелија: “У истој ноћи, када је био покљ у Стубици, ја сам сутрадан поранила и кренула у двориште. Када сам отворила врата пољског клозета, престравила сам се призором ужаса и вриснула. Угледала сам баченог човека, главом окренутом у клозетску рупу. Кад су га извадили, препознали смо нашег сељанина, поштеног човека и вредног сељака, Каменицу, коме је била одрана кожа с лица. Страшно и бездушно су благе речи за овакав призор и поступак. Нико у селу није знао зашто је убијен, јер кривице није имао”.

Тако је један општински секретар Комунистичке партије у рату, а богме и после рата, чувени Миле Прокић из села Трбушнице, вели Перко Бојичић, оставио за собом недела која превазилазе она од окупатора, јер је волео Лењинове, Стаљинове и Титове пулене, жестоке, бездушне и безкрупулозне људе, који су доласком из Босне по Србији вршили одмазде.

Шта на крају те Бојичићеве приче рећи до осим да су југословенски комунисти применили у пракси Нечајеву методологију представљену у “Револуционарном катехизису” и његових следбеника: Револуционар треба да је увек спреман да умре, издржи најтежа мучења и никад да не затражи милостоињу, али да буде немилосрдан и да својим рукама убије ма кога који стоји на путу револуционарне замисли; револуционари морају да се уједине са храбрим разбојницима (“да што пре ухватите везу са усташима, другом Брекалом, који је упућен из главног штаба Усташког у Загребу. Он обилази она места у којима се налазе усташке јединице и пропагира односно наређује фузију усташа и партизана” – из наређења ВШ НОВ и ПОЈ) и маколико се трудили да вешто крију своје циљеве, и начине остварења, ипак се за њих сазнавало, као што је већ наведена Наредба стр. пов. број 39 од 27.12.1941: “Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити… Наш задатак није у томе да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно за завршну фазу борбе наше за ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора имају да сруше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка” што је тада, септембра 1944. године управо и било на делу.

Стубица ће само зато бити међу првим местима у Србији које ће упозорити на то да ће још бити стубица по србским градовима, и насељима, на што је упућивало совјетско искуство када је само две године раније пред почетка рата, Стаљинов Политбиро наређивао месним секретарима да похапсе и пострељају “најнепријатељскије антисовјетске елементе” при чему у примеру Хрушчова стоји да је он премашио првобитну квоту од 50.000 људи, али је зато (10.7.1937) затражио дозволу за стрељање још 2.000 кулака, како би испунио ону другу. (Сајмон С. Монтефјоре, Стаљин, Лагуна, 2007)

Приредио:

генералштабни пуковник Новица Стевановић

Извор

Затворено за коментаре.